Употреба хемијског оружја у Сирији је огорчила свет. Али лако је заборавити да га је Британија користила – и да је Винстон Черчил био снажан заговорник тога.

Тајност је била најважнија. Британски царски генералштаб знао је да ће бити негодовања ако се сазна да влада намерава да употреби своје тајне залихе хемијског оружја. Али Винстон Черчил, тадашњи државни секретар за рат, одбацио је њихове забринутости. Као дугогодишњи заговорник хемијског ратовања, лета 1919. године, 94 године пре разорног напада у Сирији, Черчил је планирао и извршио дуготрајан хемијски напад на север Русије.

Британцима није била страна употреба хемијског оружја. Током треће битке за Газу 1917. године, генерал Едмунд Аленби је испалио 10.000 канистера загушљивог гаса на непријатељске положаје, са ограниченим ефектом. Али у последњим месецима Првог светског рата, научници у владиним лабораторијама у Портону у Вилтширу развили су далеко разорније оружје: строго поверљиву „М направу“, експлозивну гранату која садржи високотоксични гас под називом дифениламинхлороарсин. Човек задужен за њен развој, генарал – мајор Чарлс Фоулкс, назвао га је „најефикаснијим хемијским оружјем икада направљеним“.

Испитивања у Портону сугерисала су да је то заиста страшно ново оружје. Неконтролисано повраћање, искашљавање крви и тренутни, осакаћујући умор биле су најчешће реакције. Главни шеф производње хемијског ратовања, сер Кит Прајс, био је уверен да ће његова употреба довести до брзог колапса бољшевичког режима. „Ако бисте се само једном вратили кући са гасом, не бисте нашли више бољшевика са ове стране Вологде.“ Кабинет је био непријатељски настројен према употреби таквог оружја, што је Черчила веома иритирало. Такође је желео да користи „М уређаје“ против побуњених племена северне Индије. „Снажно сам за употребу отровног гаса против нецивилизованих племена“, изјавио је у једном тајном меморандуму. Критиковао је своје колеге због њихове „гађења“, изјављујући да су „примедбе Канцеларије за Индију на употребу гаса против староседелаца неразумне. Гас је милосрдније оружје од високоексплозивне гранате и приморава непријатеља да прихвати одлуку са мање губитака живота него било које друго ратно средство.“

Завршио је свој меморандум нотом црног хумора која је била неумесна: „Зашто није фер да британски артиљерац испали гранату која натера поменутог староседелаца да кија?“, упитао је. „То је заиста превише глупо.“

Запањујућих 50.000 М уређаја је послато у Русију: Британски ваздушни напади који су их користили почели су 27. августа 1919. године, циљајући село Емца, 120 миља јужно од Архангељска. Виђени су бољшевички војници како беже у паници док се зелени хемијски гас кретао према њима. Они који су били заробљени у облаку повраћали су крв, а затим су се срушили без свести.

Напади су се наставили током целог септембра на многа села која су држали бољшевици: Чунову, Вихтову, Почу, Чоргу, Тавојгор и Заполки. Али оружје се показало мање ефикасним него што се Черчил надао, делимично због влажног јесењег времена. До септембра, напади су заустављени, а затим и потпуно престали. Две недеље касније, преостало оружје је бачено у Бело море. Оно и данас лежи на морском дну на дубини од 40 хвати.

Извор: https://www.theguardian.com/world/