header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Акробације пензионисаног еп. Атанасија (2. део)
Акробације пензионисаног еп. Атанасија (2. део) Штампај Е-пошта
субота, 03 јул 2010

Акробације пензионисаног епископа Атанасија II

         Опростите мени скудоумном са именом и презименом што се у дане поста прихватам писања и присећања. Сећање ми је спас од бујице савремених поклича оних који би да у Цркви поставе неке нове идоле, попут оног Цара Јудиног, који из Дамаска донесе план неког туђег жртвеника да се постави на место олтара Бога вишњега. 

Пре но што се позабавим пензионисаним епископом Атанасијем упутио бих садашњем Администратору ЕРП-а речи из Горског венца, које су уствари слика и прилика онога што је Он поручио у свом одговору Владики Артемију:

«Мустај -Кадија

Што зборите? Јесте ли при себи?

Трн у здраву ногу забадате!

Каква јаја, посте и бадњаке

ви на праву вјеру товарите?

Рад ноћи се зубље увијају,

али што ће у сунчане зраке?

Алах, море, мудра разговора!

Крст и некрст све им је на уста;

снијевају што бити не може.

Богу шућур, двјести су годинах

отка паши вјеру прихватисмо,

измећари дину постадосмо.

Ћабо света, нема у нас хиле!

Што ће слабо раскршће липово

пред остротом витога челика?

Светац прави махне ли топузом,

од удара заигра му земља

како празна поврх воде тиква.

Мало људство, што си засл'јепило?

Не познајеш чистог раја сласти,

а бориш се с Богом и с људима,

без надања живиш и умиреш.

Крсту служиш, а Милошем живиш!

Крст је ријеч једна сухопарна,

Милош баца у несвијест људе

ал' у пјанство неко прећерано.

Више ваља дан клањања један

но крштења четири године.

О хурије, очих плаветнијех,

те мислите са мном вјековати,

ђе та сјенка, што је дићи може

да ми стане пред вашим очима?

пред очима које стријељају,

које камен могу растопити,

а камоли слабога човјека,

рођенога да се од њих топи;

пред очима воде пребистрене,

ђе у двије свештене капљице

предјел шири видиш божје силе

но с планине у прољетње јутро

што га видиш над бистром пучином!

О Стамболе, земаљско весеље,

купо меда, горо од шећера,

бањо слатка људскога живота,

ђе се виле у шербет купају;

о Стамболе, свечева палато,

источниче силе и светиње,-

Бог из тебе само бегенише

чрез пророка са земљом владати!

Што ће мене од тебе одбити?

Сто путах сам у мојој младости

из миндера у зору хитао

на твој поток бистри и чудесни,

над којијем огледујеш лице

љепше сунца, зоре и мјесеца.

У небу сам, у мору, гледао

твоје куле и остре мунаре,

с којих су се к небу подизали

у свануће, у дивну тишину,

хиљадама свештени гласови,

гласећ небу име свемогуће,

земљи име страшнога пророка.

Каква вјера с овом да се мјери?

Какав олтар ближе неба стоји?»

Но вратимо се пензионисаном епископу Атанасију.  

«Епископ Атанасије, Администратор Епархије Рашко-призренске јуче је реаговао писмом уредништву дневног листа "Вечерње Новости" на чланак који је објавио новинар овог листа под псеудонимом Е.В.Н. Следи текст писма Еп. Атанасија:

 

Прво не знање/лаж: ''Владика Атанасије служио Литургију по новом''; мало ниже другим речима: ''не по устаљеном црквеном поретку, већ са неким новинама''. – Одговор: Владика Атанасије је служио по званичном служебнику Св.Арх. Синода СПЦркве. Прича незналица ''о устаљеном поретку'' дугује одговор: Којем то и чијем ''устаљеном поретку''? Оном из покојне Аустроугарске? – Не, него оном из Српских штампаних Служабника, који је пренет на данашњи српски језик у Синодском Служебнику. Нажалост, код нас данас бива, нарочито у новинама, да незналице попују Синоду и Епископима. А Епископи служе Свету Архијерејску Литургију, која је вечно стара и вечно нова (Мт.13,52)...»1

 

Осим већ уобичајеног омаловажавања оног ко се усуди да оспори или постави под упитник оно што ради пензионисани епископ Атанасије обзнањује једну нелогичност као могућу. Пензионисани епископ Атанасије вели: «Прича незналица ''о устаљеном поретку'' дугује одговор: Којем то и чијем ''устаљеном поретку''? Оном из покојне Аустроугарске?»2. Оваквом својом изјавом о цреквеном поретку, пре времена непогрешивости своје, пензионисани епископ Атанасије објављује смрт Цркве.

 

 До оваквог закључка сам дошао следујући његовом изразу: «Којем то и чијем ''устаљеном поретку''? Оном из покојне Аустроугарске? – Не, него оном из Српских штампаних Служабника, који је пренет на данашњи српски језик у Синодском Служебнику.» Уколико је ово тачно онда Карловачка митрополија никада није постојала као Црква јер је постојала на неканонски, нецрквени начин, будући да се у њој није постојала пуноћа богослужења због недостатка облика.

 

Идући логиком пензионисаног епископа Атанасија долазимо у ситуацију да ни Руска Православна Црква није имала нити има пуноћу црквености јер смо многе ствари примили од њих и ми и Грци. То значи да до «реформе» коју као труба (али не Јерихонска) труби пензионисани епископ Атанасије Цркве није ни било. Просто се намеће питање па како је он уопште постао епископ и како се још увек усуђује да себе назива епископом када сам за себе тврди да је његова хиротонија неканонска, ево доказа: «од Патријарха Павла наовамо не постоји антиеванђелска "епископска заклетва"; па: садашњи Устав СПЦ има бар стотинак амандмана, и већ низ година је под канонском провером његових неодрживих са гледишта Канонског Предања Цркве ставова и чланова;»3*.

 

Овакав став пензионисаног епископа Атанасија ни мало не смета да безимени саговорник «Блиц»-а, како написа Ж. Јевтић изјави, изјави «obnovu koja je pokrenuta bilo bi pogrešno posmatrati samo kao čistku među episkopima, već kao obnovu crkvenog života u skladu sa Ustavom, kanonima SPC, potrebama i vremenom u kome živimo.

 

Ако је господин пензионисани епископ Атанасије био биран по неканонском Уставу СПЦ и ако је на хиротонији радио неканонске радње (читао неканонску заклетву), у присуству збора Епископа који су свесно ту неканоничност одобравали, онда нити је он епископ нити ми имамо Цркву. Продужимо ли у истом смеру долазимо до сумње у светости свих оних Светих у Руској и Српској (а и шире) Цркви који су се држали тог «неканонског» поретка у богослужењу. Да ли су они уопште Свети? – јер очигледно постоји опасност да су живели и делали без благодати Духа Светога. Где је био Дух Свети Којим Црква постоји као Тело Богочовека Христа у периоду када је Црквом «владао дух Аустроугарске»?                   

 

Следујући вратоломије пензионисаног епископа Атанасије откривамо да: «Нажалост, код нас данас бива, нарочито у новинама, да незналице попују Синоду и Епископима»4. Господин пензионисани епископ Атанасије се заклања иза ауторитета службе Епископа у Цркви, без које Црква није Црква, иако је непосредно пре тога оспорио ауторитет и постојање Епископа у једном периоду историјског живота цркве да би опет суштински негирао, са ниподаштавањем, верни народ.

 

Међутим истина је другачија када је у питању значај и улога верног народа у Цркви из простог разлога што верни народ има не само обавезе у Цркви но пре свега има права која треба и може да оствари, а то право јесте право на спасење. Из тог права произилази и право на одбрану спасења од свега онога што народ смућује или заводи на странпутице. У пракси право на одбрану спасења се пројављује у верном народу кроз захтевање одговора на конкретна питања која изазивају немир. Тако је било од Апостола (у Делима Апостолским видети о избору седморице ђакона па и сами Апостолски Сабор), па до дана данашњег. Кроз историју се показало не мало пута да одговоре на конкретна питања избегавају само они који су одређену смутњу и изазвали или они којима закон у топузу лежи. Пензионисани епископ Атанасије који је стварни познавалац свега тога (зло?)намерно то прећуткује стварајући маглу својим ауторитетом. Ево примера да је прећутана Истина од стране пензионисаног епископа Атанасија и да су верници (међу њима и монаси) као и свештеници итекако били и остали значајни у животу Цркве за очување вере предате нам од отаца:

«Алексије Аристин, рођен у Грчкој, био у Цариграду Номофилакс и економ Велике Цркве, у доба династије Комнина. Написао Комнтаре на Синопсис Стефана Ефеског. Главни задатак му  је био да дође до главног смисла канона и да их протумачи. Исправљао је Синопсис на оним местима где скраћени је текст био нејасан а мисао замагљена. Ова тумачења чине велики део Законоправила Светога Саве, служио се пуним текстом канона и схолијама.

Јован Зонара, рођен у Цариграду у угледној породици у време Алексија Комнина (12 век) је био главни секретар Царстава. После смрти жене и детета одлази у ман. свете Гликерије где се посвећује литерарном раду. Написао хронику од стварања света до Јована Комнина у 18 књига и Тумачења на Фотијев Номоканон друге редакције у коме је потпуни текст канона. У науци је спорно ко је пре писао коментаре Аристин или Зонара. Неоспорно је да су им тумачења самостална и независна једна од других.  Зонара уводи уводи данашњи редослед у Канонима. Када је наилазио у канонима руководио се следећим принципима:

1.Каснији канон укида ранији канон у истом преводу (lex posterior derogate priori).

2.Апостолски канон је важнији од Саборског канона.

3.Канон Васељенског Сабора је важнији од канона Помесног Сабора.

4.Канон Сабора је важнији од канона  Светих Отаца.

5.Када канони нису међусобно сагласни важи онај који је блажи.

За разлику од Аристина, Зонара се веома често упушта у полемику против римокатоличке цркве. ...Зонара често одступа од свог непосредног задатка као каноничар и оштро изобличава непоштовање канона, исквареност његових савременика и противречност народних обичаја наспрам духа хришћанства.         Теодор Валсамон је оставио у својим тумачењима податке о себи. У чину ђакона био је номофилакс и хартофилакс царигратске Цркве. Добро је познавао каноне и грађанске законе. 1193.год. постао је Антиохијски Патријарх, управљао је својом Патријаршиом из Цариграда. Повод за тумачење је био следећи догађај: У Амасијској митрополији била је упражњена једна епархија. Патријарх Михаило 3 је три пута упозорио Амасијског митрополита Леонта о обавези да попуни упражњену епархију. Пошто то није учињено Патријарх је донео одлуку да мимо воље надлежног Митрополита попуни упражњену епархију позивајући се на прву главу 123 Јустинијанове новеле. Леонтије је ову одлуку одбио као канонски неосновану са образложењем да наведена глава Јустинијанове новеле није ушла у Василике те због тога није правно ваљана и нема правно дејство. Затражено је мишљење од Теодора Валсамона који је дао за право Митрополиту Леонтију и његово је мишљење било уважено. ...У својим тумачењима оштро је критиковао римокатоличку цркву пишући о папству и неправославним обичајима. Понекада је указива и на антиканонске појаве у пракси Цариградске Патријаршије....»5

Поред овога познат је и случај учешћа ђакона Картагинске Цркве Фулгеција у споровима који су предходили Петом Васељенском сабору.6 То је што се тиче Светих Канона. Пракса Цркве итекако говори и саветује пензионисаног епископа Атанасија да не омаловажава «дрвене адвокате» како назва оне који су иступили у заштити канонског поретка у СПЦ.7

 Што се тиче догматског учења Цркве једно просто питање пензионисаном епископу Атанасију гласи: шта би било са Црквом да Господ није подигао Светог Максима Исповедника да «попује» Епископима и Синодима у своје време? Овакве изјаве пензионисаног епископа Атанасија иду на воденицу екуменистичке радионице по којој Црква после четвртог века трпи сталну деградацију и по квантитету и по квалитету вере и благодати. Све што је ван тог «златног» периода у историји Цркве је лоше и нема пуноћу Духа Светога, по тој логици Христос Богочовек је временом потиснут са, тако да кажем, места Главе Цркве. Црква се удаљила од Богочовека Христа, Дух Свети је одступио те се Црква поделила и разбила на комаде који у себи иамју само делиће првобитне истине што је основа за екуменистичко «заједничарење» свих са свима јер тек када се сви сједине мозаик истине ће бити потпун. Што би рекли прикривеног, али активног екуменизма код господина пензионисаног епископа Атанасија колико хоћемо.

   Господин пензионисани епископ Атанасије не би био технолог речи да своје негирање Цркве није сакрио у научност те зато и тврди да он не служи по неком (свом) новом обреду већ «Не, него оном из Српских штампаних Служабника, који је пренет на данашњи српски језик у Синодском Служебнику. Нажалост, код нас данас бива, нарочито у новинама, да незналице попују Синоду и Епископима. А Епископи служе Свету Архијерејску Литургију, која је вечно стара и вечно нова (Мт.13,52)...» Оваквом, помало парадном «научношћу» господин пензионисани епископ Атанасије као да жели да сакрије чињеницу да је код нас Срба постојао и постоји један искуствени сведок Литургије кога он – заједно са господом Епископима бачким, жичким, пожаревачким, шумадијским и наравно требињским уз логистичку подршку Митрополита цетињског – непрекидно «осавремењава», а то је Преподобни Отац Јустин Ћелијски. У поговору свог превода Св. Литургије Преп. Отац Јустин каже: «Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Прећеосввћених Дарова извршен је према грчком, староорпском и црквенословеноком тексту. За превоћење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа, као што су:

-J. Goar, Ευχολόγιον. Venetia 1730.  

-F. Ε. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford 1896.                                   

-А .А. Дмитриевсюй, Описание литургическихъ рукописей хранящихся въ библютекахъ православ­ного Востока. Томь II: Ευχολόγια. Кiевъ 1901.                    

-П. Τρεμπέλας, Αι Τρεις Λειτουργίαι κατά τούς έν 'Αθήναις κώδικας, Αθήναι 1935.

-Μ. И. Орловъ, Литурия Св. Василия Великаго, Спб. 1909.                                    

-Δ. Μοραΐτης, Ή Λειτουργία τών Προηγιασμένων, Θεσσαλονίκη 1955.                     

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14—16. века (првенствено из фонда библиотеке и музеја Српске Патријаршије) и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословеноки текст користили смо неколико стариjих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и нови je преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Tpεμ·π'ελas-a, К. Керн-а, Митроп. Герасима, A. Maltzew-a, Т. Таrnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски jeзик (наш превод Ли­тургије Св. Лована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачеша Свете Лиτyprиje и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради болег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно право­славно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божанском чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника. 

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у канону Евхаристије, за који су последньих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој испред молитве ,,Још Ти приносимо...", а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико...") На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста свете Анафоре, то jecт текста молитве епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим даначњим штам- паним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.»8

   Поред овог директног сведочанства какав је однос према богослужбеној пракси у СПЦ имао Преп. Отац Јустин постоји и ово сведочанство о томе по којој ''пракси'' је служио Преподобни Отац: « Сутрадан изјутра отишао сам у цркву и слушао Св. Литургију коју отац Јустин топло служи и на Великом входу помиње многа, па и моје грешно име».9 Ово сведочанство говори да о. Јустин на Великом входу заступа ''стару'' праксу а не новоконпоновану по којој је на Входу довољно рећи ''Све вас да спомене Господ Бог у Царству своме, сада и у векове векова''.

   Владика Артемије пак о богослужењу Православне Цркве сведочи следеће: «Богослужење Православне Цркве је, нема сумње, богонадахнуто, како по своме устројству тако и још више по своме садржају. Распоред богослужења, како свакодневних, тако и у односу на годишњи круг, права је небеска уметност. Православна душа која активно проходи сва та богослужења, свакога дана и празника, и у свако доба године, наилази у богослужбеним текстовима на неслућена духовна блага. И што се више њима бави, све су јој милија и неопходнија.»10

Очигледна је различитост духа којим говори пензионисани епископ Атанасије (духа самоистицања и нетрпељивости који када и истину говори отров даје) и духа којим је говорио и живео Преподобни Јустин Ћелијски, духа смирења и стварне послушности Цркви и Сабору. Преподобни Јустин не намеће и не ствара смутњу у Цркви већ сведочи на оно што јесте и како јесте Црква. Очигледно је да је Преп. Отац Јустин поштовао одлуке Св. Арх.Сабора и Св.Арх. Синода СПЦ иако се са њима није слагао и увек је користио прилику да укаже и образложи то своје неслагање. Сада се пак исти метод од стране пензионисаног епископа Атанасија негира и одриче када је Владика Артемије у питању. Где су извори са којих се напаја пензионисани епископ Атанасије не знам, али му Преп. Отац Јустин као извор смета па би желео упорно да га измени. То је зато што је Преподобни отац Јустин препознатљив у свом времену и свим световима по свом антиекуменизму, а то је управо оно што би пензионисани епископ Атанасије хтео да отупи и обезобличи. Поодавно се пензионисани епископ Атанасије труди да обезличи Преп. Оца Јустина као Сведока Христовог и бранитеља истине о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Неке од његових покушаја осавремењавања дела Оца Јустина смо већ пре наводили, али ево још једног које сведочи о Атанасијевој упорности да обезличи Оца Јустина:

«У свом писму епископ Атанасије је написао следеће: ''Као што сам вам рекао и прошлог маја, имате благослов да објавите изабрани том (текстова) Светог Оца, али вас молим да га не учините само антиекуменистичким већ, радије, укључите све димензије богословске, философске и духовне мисли оца Јустина».11

   Насупрот пензионисаном епископу Атанасију познатом теологу проф. Панајотису Христу није сметало да управо антиекуменизам Преп. Оца Јустина изведе из чињенице да: «Дела његова, надахнута духом великих Отаца (Цркве), Макарија Египатског, Атанасија Великог, Јована Златоуста, Симеона Новог Богослова, сведоче о дубокој побожности и снажној вери. Његово поистовећивање са светоотачким духом доводи га до степена да заузима тврд став према онима (екуменистима) који долазе у додир са удаљенима на било који начин од Православног Предања. Али му светост (живота) дозвољава ту строгост.»12

   ''Научност'' пензионисаног епископа Атанасија долази опет до изражаја у његовом тумачењу/односу према Светим Канонима које срећемо у његовом преводу Светих Канона. Ради илустрације навешћемо само напомену прву напомену којом пензионисани епископ Атанасије објашњава зашто су Апостлоски Канони први у преводу који је он приредио читамо следеће: "У овде преведеној збирци Свештених Канона Православие Цркве оставили смо Апостолске Каноне на почетку, пре свега зато што их тако хронолошки прве набраја 2. канон Петошестог Васељенског Сабора (691.г.). Њихов ауторитет је несумњиво велики, али, по основаном мишљењу православних канониста, ауторитет Канона Св. Васељенских Сабора je испред њих, па их зато неки и стављају на прво место у својим канонским збиркама и тумачењима. Мислимо, ипак, да је добро да се сви Свети Канони подједнако пocмaтpajy, наводе и oбjaшњaвajy, а нajчeшћи и нajyстaљeниjи поредак је: Апостолски, Васељенских Сабора, Помесних Сабора и Светих Отаца — по извесном хронолошком реду.''11   

Тврдња контрадикторна и не научна у сваком погледу јер пензионисани епископ Атанасије када каже «по основаном мишљењу православних канониста, ауторитет Канона Св. Васељенских Сабора je испред њих », не наводи те ауторитете на које се позива, а који су у супротности са ставом који налазимо код Јована Зонаре, који је несумљиво признат ауторитет за ову област.14 Притом превиђа да је већ написао да су и сами Оци Петошестог Васељенског Сабора утврдили ауторитет Апостолских Канона испред Васељенских Сабора без обзира на њихово порекло тј. време записивања.

Такође је став који износи у вези рангирања Светих Канона: «Мислимо, ипак, да је добро да се сви Свети Канони подједнако пocмaтpajy, наводе и oбjaшњaвajy» је став који ако се примени на Каноне уводи беспоредак и самовољу у живот Цркве. Значај и ауторитет Канона у Цркви је утврђен и делотворан иако у себи садржи поредак вредновања.              

Ето толико од мене скудоумног и грешног слуге Господњег.

Михаило Перовић

_________

1Одговор из Грачанице на лажи и незнања новинара Е.В.Н. (Вечерње новости, 15.02.2010. године) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/odgovor-iz-gracanice-na-lazi-i-neznanja-novinara-evn-vecernje-novosti-15022010-godine

2Исто

3Епископ Атанасије: Одговор на “Апел” Артемијевих и Симеонових правника, извор

http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/episkop-atanasije-odgovor-na-apel-artemijevih-i-simeonovih-pravnika

*Подвлачења и курзив у цитираним текстовима су моја осим ако није друкчије наглашено М.П.

4 Види напомену 1

5др Димшо Перић, Црквено право, Београд, 1997.

6 В.В. Болотов, ИСТОРИЈА ЦЕРКВИ В ПЕРИОД ВСЕЛЕНСКИХ СОБОРОВ, Москава, 2007, 455-457.

7Видети напомену бр. 3.

8БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, превео архим. др  Јустин Поповић, Београд, 1978, 227-230.

9Н. Турањанин, Писмо о. Атанасију, Човек Богочовека Христа, споменица, Београд, 2004, 268.

10СВЕШТЕНИ КАНОНИ ЦРКВЕ, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд, 2005, 31.

11Видети напред о Јовану Зонари, напомена бр.5.

12Проф. Панајостис Христу, Κληρονομιά/ Θεσσαλονίκη, τόμος 11, τεύχος 2, Δεκέμβριος 1979, 576-577, у  Човек Богочовека Христа, споменица, Београд, 2004, 147.

13СВЕШТЕНИ КАНОНИ ЦРКВЕ, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд, 2005, 31.

14Видети напред о Јовану Зонари, напомена бр.5.

Последњи пут ажурирано ( субота, 03 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 67 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.