header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Говор оца Антонија на скупу пред Патријаршијом 3. 7. 2010.
Говор оца Антонија на скупу пред Патријаршијом 3. 7. 2010. Штампај Е-пошта
понедељак, 05 јул 2010

ГОВОР ОЦА АНТОНИЈА НА МОЛИТВЕНО-ИСПОВЕДНОМ ПРОТЕСТУ ИСПРЕД ПАТРИЈАРШИЈЕ 3. 7. 2010.

У Богу драга браћо и сестре, Христос посреди нас! 

...Много тога се издешавало у протеклих месец дана, али, нажалост, ништа ново што у Цркви већ није било. Некада, Јуда издајник издаде Господа, а првосвештеници Га разапеше. Браћа из зависти бацише Јосифа у јаму... Господ нам рече да пророк нигде није без части осим у роду своме... Дакле,  све је већ бивало и све је већ виђено. Али, пошто се садашњи распинатељи својих ближњих засад веома вешто скривају иза маске побожности и ревновања за Цркву и њен поредак, кажњавањем наводних рушитеља црквеног поретка, морамо се, ипак,  осврнути на минула дешавања.

Отевши Пастира рашко-призренског од његовог монашког стада, одведоше га далеко од тог стада и „бацише га у јаму“, тј. писмено му забранише да духовно руководи и исповеда своја чада. Сада стадо покушавају задржати у старим торовима милом или силом, док се прашина минулог злодела не слегне. Немирници покушавају смирити ситуацију коју су сами узнемирили својим немирима, и чији су узрок, дакле, управо они сами.  Стога, ако се не смири или не удаљи извор црквеног немира из поменутог јужног нам предела наше земље – илузија је да ће тамо мир завладати. Осим тога, пошто су ови узрујани црквени властoдршци снажно распрострли власт своју над целом Црквом, и с обзиром да се не види блиско уразумљење и покајање њихово, може се рећи да је од сада и мир у целој Српској Цркви илузија, јер се смућивање шири попут заразне болести, исходећи из унутрашњег немира неких црквених поглавара и учитеља.

Из истих разлога и поменуто монашко стадо, које је раздвојено од љубљеног Пастира, какав мир може пронаћи у светим кућама у којима су нови управитељи - они исти немиротворци који нове науке проповедају - они који им и оца прогнаше? Када се Свети Владика Николај пресељавао по потребама Цркве, сво верно му монаштво је хрлило за њим и никоме ни на крај памети није падало да их спречава у тим побожним стремљењима њихових срца. Веза између духовника и духовног чада је нераскидива, јер Црква учи да сваки добро промотри кога ће изaбрати за духовника, и ту би требао бити крај његове самољубиве самовоље, јер је потом дужан духовника у свему слушати до упокојења његовог, и једино га може напустити ако он постане јеретик.

Али, ето: упадну туђини у кућу доброг домаћина, оца обитељи, извуку из куће напоље и њега и ону дечицу његову која су се плачући чврсто држала за хаљине његове, а потом га прогнају, изолују и поврате се на огњиште његово и деце његове проповедајући „мир“ преосталима у кући - престрашенима и онима израније оца нељубећим укућанима. А оне који су из куће извучени неправдом и љубављу ка прогнаном родитељу своме, сада привидно умилним речима усана зову натраг гласом притворне љубави. Јер да није савремених електронских информационих средстава, путем којих се шири истина о ономе што се догађа - не би их ни звали. Но, ипак им се сувишак срца њихових појави на крају  на уснама, па изговоре тако сурове, нецрквоградитељске, речи: „Што виси нек и отпадне“.

Страшно је, браћо и сестре, када то изговоре уста изабраног народног поглавара и учитеља, уместо да мир Божији и веру праву распростиру и да Христову светлост свему свету исијавају. Али, неко на оне нецрквоградитељске, горе наведене речи, додаде: „Што виси нек и отпадне, јер ће то папи да се допадне“. Сва светоотачка душелечитељна наука је згажена оним речима, које ни трунчице љубави праве у себи немају, а које нека се никад не испуне, и нека се не урачунају у зло овом брзоплетом свештеном говорнику, те нека се свака увенула гранчица Цркве наново подмлади и учврсти род свој на славу Божију! Но, цркворушитељна сила ових речи изветриће једино ако не уследи извршење њихово на делу./.../

Негде је Свети Григорије рекао: „Сво зло је дошло на Цркву од препобожних.“ Ко је тај који ће се данас усудити да се покаже побожнији од нашег врлог и красноречивог Високопреосвећеног митрополита? Али, присетимо се једног истинитог догађаја. Наиме, када је још као млад владика, садашњи митрополит Амфилохије, дошао у посету тадашњем цетињском митрополиту, премудром старцу Данилу, по благослов, овај му је, успут, као тепајући, прозборио: „Добар си ти Филохије, само си, бре, много препобожан“. Изгледа да ће врло брзо свако ко не прихвати слепу послушност оваквим препобожним духовним суверенима, бити избачен из „њиховог царства“...

Слава Богу Који је, ипак, Једини чувар вере и Који надахњује срца безазлено побожних, а да ли ће неко бити безазлен или охол, не зависи од свештеничке одоре, већ од тога да ли му је срце чисто од гордости.

Свештенство нам се у већини случајева из дана у дан духовно раслабљује преварним сујетним утехама овога света, заборављајући на Царство вечно и на кључ који га једини отвара, а то је покајање. Кључари су загубили кључ спасоносних врата, те нити сами улазе нити могу отворити пастви својој врата, како би ушла у радост Господа свога. Покајање је познање истине и тужење због свог посрнућа у грех, а истинско покајање је поуздани знак који указује на живљење у истини, јер „на смиреног ћу погледати“, говори Господ. Ако се, пак, не живи у покајању, сразмерно томе се удаљава и од Истине; ако се истраје у непокајању и разоноди, погибао јереси вреба њеног изабраника и његово властољубље оживљава над свима унаоколо. Не тражи Бог да ми живимо савршено безгрешно, већ да скрушено признајемо грешност и немоћ своју и живимо у покајању са надом на милост и спасење Његово. Тамо где буде покајања, биће и истине, и то је знак препознавања Цркве Божије у свету. Јер тамо где је истина, тамо је Црква Христова - тамо где смирење са истином порађа тиху духовну љубав.

Потоп прелести и проповедања лажне побожности и лудила греха људског, то је време у коме живимо - време непокајања и несмирења, разоноде и очаја. Овај нови потоп греха ће још јасније показати да је древни потоп био савршено праведан, јер људи све више сличе демонима и нарочито киње оне који су сачували још понешто од небеског светог залога у душама својима. Св. Козма Етолски (18. век) каже: „У последња времена попови неће знати која је лева, а која десна страна“. Грех и непокајање ће помутити веру свима, па  су зато уста Светог Мученика Михаила руског објавила и страшне разобличујуће речи: „Ако епископи нису надвладали Цркву, ни врата адова неће је надвладати“.

А ми, распршено грешно стадо, ми смо сада и овде управо што не знамо куд ћемо и шта ћемо; искушење је превелико, а моћи слабашне. Да одемо са ове раскрснице, куда ћемо? Ко зна пут?  Нећемо ли тада придодати себи још и грех ћутања, јер је речено да се ћутањем издаје Бог? Јавно исповедамо баш овде своју веру, јер се из ове зграде пред нама и разливају највеће духовне саблазни народу православном. Овде смо и зато што нам је свако друго јавно исповедање присилом укинуто. Какав ће бити ефекат овога што чинимо, није у нашој власти. Ми сву своју наду полажемо једино у Господа, и једино Његову помоћ чекамо. Јер, како рече пророк, „проклет је човек који се узда у човека“. Нам је, за почетак, сасвим довољно да овде јавно спирамо са душа својих лажи екуменизма и папизма којима нас свакодневно кропе наши заблудели епископи из установе преко пута; кропе нас невидљиво (иако нас овде уживо презиру), јер смо с њима у саборном јединству Цркве, где је све свима заједничко, и благослови исповедништва вере и проклетство ћуталачког повлачења пред зловерјем.

Ми нисмо овде да бисмо нешто „премудро“ прозборили било коме. Али јесмо овде да бисмо се својим смерним стојањем (које је речитије од сваке речитости) молили за мир у нашој Цркви и јединство у јединоспасавајућој вери православној. Ово је тихо молитвено стајање које треба једино Господ да чује, јер Једини Он и може помоћи и избавити нас од ове претеће пропасти којој смо сви ми, мање или више, допринели.

И на крају, браћо и сестре, рећићемо да нам се пастири опише заводљивим маштањима својим. Стога, све изнова и изнова, из дана у дан, из часа у час, дозивајмо Небесног Пастира и Спаса; ми, разумне овце Његове, дозивајмо и срцима и устима, дозивајмо и мољењима и делима, звонимо и блејимо на узбуну, јер вукови, ево, лагано продиру у тор нашег спасења; звонимо и блејимо због угрожене истине Божије која је у Цркви и која нас једино спасава, али и због мноштва успаваних и необавештених ближњих наших по земљи српској. Јер је овцама углавном својствено да пре осете вука од њиховог пастира, а свака овца која види опасност дужна је и да је објави осталима. Али, притом, свагда се присећајмо да је овцама својствено само да звоне и блеје, али не и да уједају и пакосте. Будимо безазлене и верне овце Христове и Истина неће навек одступити од нас.

 Господе, подари нам унутрашњег и спољашњег покајања и дуготрпљења да радосно подносимо срамоћења наша Имена Твога ради, и да ревносно исповедамо праву Веру пред пошасти екуменских новачења проповеданих из светих православних олтара, јер истине Твоје ради, којом се ослобађамо и спасавамо, стојимо и стојаћемо на месту овом. А онима  унутра (у згради Патријаршије) нека је све Тобом просто, Боже наш, и нека се што пре поврате на дане кад су свети били! Јер, у супротном, пропаст њихова и, посредно, свенародна не дрема.

Погибао нашу, Господе, хитро нам у спасење преобрати, не због наши добрих дела која немамо, већ због Твоје вечне милости! Јер ни ово што стојимо овде сада, није никакво дело, већ насушна потреба сваке душе, да се ради свога спасења определи, и вазда опредељује за Тебе, Христе Боже, и за Свете Оце којима нам Ти пут Твој указа. Милошћу Твојом начини нас, Господе, безазленима и искрено волећима - вечним заједничарима бића Твог кроз Цркву Твоју! Амин.

 

грешни и бедни,  какав-такав,    

али,  ипак,  монах  Антоније

                                                                        +++

Молитвена окупљања пред Патријаршијом су сваког радног дана од 17- 19h (осим уочи црвеног слова и на сам дан празника; окупљања нема, такође, суботом и недељом). Сваке прве суботе у месецу, увек у 13h, су већа антиекуменска окупљања на која позивамо и верни народ из унутрашњости Србије... Наредне суботе су, ако Бог да, 7. августа, 4. септембра, 2. октобра...)

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 05 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.