header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју Владимира Димитријевића "Борби за веру" - Apologia de via eius (3) Штампај Е-пошта
среда, 08 септембар 2010
Apologia de via eius
(3)

Сабор, владика Артемије и екуменизам

„Борба за веру“: Владику Артемија оптужују и што је био против ставова СА Сабора СПЦ о екуменизму...

 Владимир Димитријевић: Владика Артемије није антиекумениста од јуче. Он је то од када зна за себе, и за свог духовног оца Јустина Поповића. Уосталом, он то никад није крио. Ево његовог става о екуменизму, из књиге „Практична веронаука“:

>>Како православни хришћанин (монах или мирјанин) треба да гледа на неправославног човека (јеврејина, муслимана, римокатолика, протестанта...)? Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу? Сме ли да присуствује неправославном молитвеном обреду и скупу, а сме ли и да молитвено учествује у њему?

 

ОДГОВОР:

У једном питању многа питања. А у свима њима - једно питање. Питање које намеће наше време, време обремењено теоријским и практичним екуменизмом, време када су многе вредности, и моралне и духовне доведене у питање. Некада су људи замислили да граде Вавилонску Кулу, па је по Божјој вољи настала пометња језика и расејање народа. Данас, пак, многи желе да граде Кулу уједињеног хришћанства, но не на Христу - Истини него на компромису између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара и довели су до пометње, како међу православним верницима тако и међу вечним вредностима моралним и духовним.           

А Екуменизам! Шта је то? То је измишљотина исте оне исконске Змије (која је "ђаво и сатана", Откр. 12, 9)) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти желе да остваре јединство хришћана, за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање) (Види: Јн. 17,21), али не на Истини и у Истини, него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега, па и саме Цркве. Тај пројекат су изумели Протестанти, а прихватили сви остали, па нажалост, и многи "православни" пастири (Епископи и свештеници), који су са теоријског екуменизма (разговора и дијалога са неправославнима) увелико прешли на практични екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима, па чак негде и у заједничком причешћивању (intercommunion - у).

Но то није довело до постављеног циља - уједињења "свих цркава", него до не бивале саблазни, смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној. И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњују се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помесној Православној Цркви има оних (међу клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма, ма у каквим се обландама нудио и сервирао. Они и јесу и остају "Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине" (I Тим. 5,). Ту Цркву заиста никада врата пакла неће надвладати, јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.

Ваше питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека? Као на свога тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама), са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији, све већу љубав треба према њему показивати. Што се тиче људских односа, и овоземаљских потреба, понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњега (=сваког човека), без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука еванђелска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве Православне (Види причу о Милостивом Самарјанину, Лк. 10,25 -37). Тада, и само тако, православни хришћанин поступа као истински слуга Божји, који заповеда сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт. 5,45).

Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос православца као верника, члана Цркве Христове, према некоме ко то није (па био он јеврејин, незнабожац - атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту православац (уколико жели да то и остане) не сме преступити границе вере своје, померити међе које поставише Оци наши, и мешати своју веру са туђом, правити и прихватити компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да православни са неправославнима не може имати никакве верске, обредне или молитвене заједнице. Он се, дакле, не може молити са њима. О томе говоре многи свети Канони Цркве Православне (Види: "Свети Кнез Лазар", Бр. 2 и 3, 1995). Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за "неправославне" православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ћелијском, само је она љубав права и истинска која ближњему осигурава живот вечни (=спасење). Ту љубав показује Света Црква Православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама "за све и за сва": "Заблуделе од православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине; нехришћане просвети да би Те познали; грешнике приведи покајању..." (Акатист Исусу Сладчајшем, Молитва I, Молитвеник - Каноник, превео о. Јустин Поповић. Београд 1982, стр. 65. Види: и Литург. св. Вас. Вел. молитва за време док се пева: О Тебје радујетсја...). Но Црква нема никакву силу ни власт да некога примора на јединство у вери са Њом, да постане њен члан. Чак и кад би могла, не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.

Најзад, крај Вашег питања показује извесну градацију. "Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу"? Начелно: сме! Али се одмах поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра помолио (па макар и сам). Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и своју моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: "Све ми је слободно (дозвољено), али ми није све на корист". Тако и "само" улазак у неправославну богомољу, само по себи није грех ни зло, али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: "Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу инославних". Дакле, ни дивљење њиховим богомољама", а још мање молитвено општење са њима.

"Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу"? Све што смо рекли за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.

"А сме ли и да молитвено учествује у њему"? Е, то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом. Јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве Православне, и престао би бити њен члан.

Нека овај кратки одговор на ово судбоносно питање буде макар једна стрелица крај пута "који води у живот вечни", да савремени православци не би са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде - у пропаст вечну.

Мир ти и благослов од Господа.<<

„Борба за веру“: Да ли је он имао проблема са СА Сабором СПЦ због својих ставова?

Владимир Димитријевић: После Сопоћанског скупа 2001, с кога је упућен Апел СА Сабору СПЦ (неколико десетина хиљада потписа!), и који доносимо у фусноти1, СА Сабор СПЦ је донео акт од 21./8. маја 2001. (АС бр. 8/зап.114), у коме се овако обраћа владици Артимију:

>>Опомиње се Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Господин Артемије и поново му се строго скреће пажња да не дозволи да се под његовим именом и епископским ауторитетом ствара фатрија унутар Српске православне цркве, као ни окупљање свештених и свештеномонашких лица из других епархија на простору његове Епархије, без благослова њихових надлежних епархијских архијереја.

Такође опет умолити Његово Преосвештенство Епископа Господина Артемија, као и другу браћу архијереје, да без знања надлежних архијереја не посећују друге епархије и у њима не обављају било какве чинове или држе предавања.

Што се тиче Апела упућеног Светом архијерејском сабору из манастира Сопоћана, Његово Преосвештенство Епископ Господин Артемије се задужује да одговорно опомене и скрене пажњу својим монасима и вернима - безразложно узнемирене савести — на оно што је свима познато, да је наиме наша Светосавска црква са својим Епископатом била и остала верна Светоотачком предању.

Тако, између осталог, она се држи и древног јулијaнског календара, и нико у нашој Цркви не поставља питање његовог мењања.

Ради остваривања, пак, своје јеванђелске мисије, сагласно својој богочовечанској природи и историјском призвању, сна је отворена за дијалог са свима, ради сведочења целосне Христове истине, коју она чува као зеницу свога ока.

Држећи се при том апостолског и светоотачког наслеђа, паша Црква је својом одлуком о екуменизму (1997. године) иницирала преиспитивање на свеправославном плану односа Православне цркве према Светском савету цркава. Последица тога је био свеправославни скуп у Солуну, и у Каиру, као и учешће многих помесних цркава на конференцији у Харареу, овог пута у својству посматрача. С обзиром на нове нежељене токове у Светском савету цркава, наша Црква ће у саборној сарадњи са осталим помесним црквама у будућности на новим начелима утемељити свој дијалог са неправославнима, сагласно њеном вековном искуству и пастирским потребама нашег времена у духу сведочења истине Христове пред свима земаљским народима и целим светом.<<

И сад, питамо се – да ли је наш Сабор, са осталим Помесним Црквама, изградио било какву НОВУ стратегију према инославнима, поготову „сагласно њеногом вековном искуству“? Није. Нема никаквих „нових“ начела дијалога који су у складу са Св. Предањем – само још снажније хрљење у загрљај папи римском, припремање Васељенског сабора који ће, по свему судећи, бити модернистички (http://borbazaveru.info/content/view/2707/28/), итд. На питање Сопоћанског апела није одговорено никако, а ставови владике Артемија доживели су, у нас омиљену, „критику будаком“. Или, како би рекао Петар Пајић, у својој песми „Србија“:

>>Ја сам био у Србији,

Србија је на робији!

Срби седе у кафани

Што пијани, што поклани,

Срби леже покрај друма,

Из глава им ниче шума,

А из сваке српске главе

Теку мутне три Мораве.

 

Српског вођу Карађорђа

Убио је други вођа,

Место где је било клање

Срби зову Радовање.

Убијеном и убици

Дигнути су споменици,

Сад се сваки Србин бије

Са две своје историје.

 

Србин само из ината

Секирчетом млатне брата,

Док на гробље брат се сели

Србин се сав сневесели,

Празно му у родној кући,

Не може се ни с ким тући!

Жао му је брата, свега,

А досада изједе га.

Мучни Србин досети се,

Узме штрањку - обеси се!

 

Све су српске оранице

Саме као удовице.

Нит се оре, нит се жање,

Србије је стално мање!<<

 

Цариградски патријарх и владика Артемије

„Борба за веру“: Оптуживали су владику Артемија и за сукоб с цариградским патријархом.

Владимир Димитријевић: Та оптужба потиче још из 1996. године, када је цариградски патријарх Вартоломеј епископу Артемију забранио улазак на Свету Гору, а Синод патријархову одлуку доставио њему.

Одговор владике Артемија објављен је у часопису „Св. кнез Лазар“ (2-3/1996):

>>Дана 29. новембра 1995. године поднео сам редовним путем молбу Цариградској Патријаршији ради добијања благослова за посету Светој гори. Одговор је из Цариграда послат 27. фебруара 1996. године, али негативан, из разлога који се види из овог нашег одговора Светом Синоду СПЦ“. Одговор гласи:

 

"Светом архијерејском Синоду

 

У вези Вашег акта бр. 491. зап. 284 од 21. марта 1996. године, којим ми достављате одлуку Њ. С. Патријарха Цариградског Г-на Вартоломеја, којом ми ускраћује дозволу за улазак у Свету Гору, част нам је одговорити Светом синоду следеће:

 

Дубоко ме је заболела чињеница да сте Ви, Ваша Светости, и браћа архијереји, чланови Светог синода, без икакве провере узели здраво за готово чисту клевету садржану у акту Васељенског Патријарха да ја ,,одржавам некакве односе и заједницу са расколницима, са свргнутим од стране Грчке Цркве свештеником Кипријаном, који се назива епископом Оропоса и Филе" (на чему се и темељи забрана мени уласка у Свету Гору), и што ми, на основу тога, скрећете пажњу (у духу сугестије из Цариграда) „да се држим канонског поретка Православне Цркве".

 

Да сте ме о томе упитали, Ваша Светости, када сам недавно био код Вас, рекао бих Вам оно што је и Богу познато: Да никада од када сам Епископ, а и раније, нисам имао никакав однос и заједницу са поменутим Кипријаном, чак ни путем телефона.

 

И први део моје тобожње кривице да ја „својим речима и поступцима рушим углед Васељенске Патријаршије", нема апсолутно никаква основа, нити се за потврду тога наводи било који доказ. Напротив, постоје многобројни докази да онај који мене позива да се држим „реда и предања Православне Цркве" (дакле, Васељенски Патријарх Вартоломеј) сам лично, и они са њим, до сада су погазили све свете Каноне и предања Цркве, спроводећи своје екуменистичке и експанзионистичке циљеве. Зато је до суза болно да он и такви опомињу некога на држање канонског предања.

 

Ја знам, Ваша Светости, да ни наш Синод, нити било који други данас у свету, није у стању, нити је спреман, да узме у заштиту Свете Каноне и светоотачки црквени поредак и осуди оне који су те осуде достојни (многи су и у нашој СПЦ). Али зато спреман је и наш Синод и осталн у свету да суде и осуђују оне који, држећи се Светих Канона и предања Цркве Православне, подижу свој глас у одбрану вере православне и жигошу на пристојан начин (износећи само чињенице) оне који су одавно преступили међе које поставише Оци наши. Но, не мари ништа. Жив је Бог наш и свеправедни Судија, који то све добро види и зна, и чији суд ће бити праведан. Жалосно је само што многи, идући на компромисе и заједничке молитве са одлученима и анатемисанима, саблажњавају и воде у вечну погибао многе невине душе за које је Христос пострадао.

 

У условима у којима живим и по моћи колико ми дозвољавају, трудим се да будем верни следбеник и чувар Светих Канона и Светих Отаца, сведочећи јеванђелску Истину, да никакву заједницу нема светлост са тамом, ни Христос са Велијаром. То и такво моје сведочење које сам, ту и тамо, износио углавном у „Светом Кнезу Лазару", доживљава се и узима као „рушење угледа Васељенске Патријаршије". Овде ћу посведочити: Нема никога на свету ко би могао угледу Васељенске Патријаршије толико нашкодити колико сам Патријарх Вартоломеј и чланови његове Јерархије својим екуменистичким поступцима и изјавама, а које су познате широм света.

 

Браћо и Оци Синодалци, Вашу опомену мени (без обзира на то колико је неоснована) доживљавам као први знак Ваше спремности и ревности да штитите Свете Каноне и поредак Цркве, верујући да ће сличне опомене бити благовремено упућене и онима у СПЦ, који су се много о те Каноне огрешили и греше.

У тој доброј нади остајем Светом синоду одан у Господу

Епископ рашко-призренски Артемије<<

 

Сарадња са инославнима

„Борба за веру“: Владику Артемија су оптуживали и оптужбама попут оне да је он, иако антиекумениста, тражио ослонац међу инославнима на Западу у одбрани Косова. То је, наводно, доказ његове „дволичности“.

Владимир Димитријевић: Да се разумемо: Православна Црква забрањује молитвено општење са инославнима и одрицање од истина вере и Предања у име „дијалога љубави“. Сарадња са инославнима, па и иновернима, у областима које не насрћу на срж Цркве – њено правоверје и правоживље – увек је била могућа. Поготову ако инославни схватају шта се дешава и желе да нам помогну, макар речју („Да је иђе иког у свијету, / да пожали – ка' да би помога'“, каже Његош).

Шта то значи?

Ево примера – такста једног протестантског пастора, Џофрија Вајата, који се, под насловом „Зашто, као хришћанин, не могу да толеришем да гледам како Срби пате“, објављеног у „Књижевним новинама“ (1-31. јануар 2004):

>> 11.12. 2003.

У Белорусији на Источном фронту, 23. јуна 1944, руска пешадија је напредовала иза артиљеријских баража од 31.000 топова, који су били поређани скоро точак до точка са просеком од 170 топова и ракетних лансера по километру фронта. Тако је почела Операција Багратион Црвене Армије, која је за пет недеља резултирала у највећем појединачном поразу немачке војске у другом светском рату: практичном уништењу војног групног центра. Није онда чудо да за Русе Краљица бојног поља није био (како би неко могао претпоставити) супериорни Т-34 средњи тенк - већ артиљерија.

Од краја Другог светског рата, моћни Северноатлантски пакт, којег контролише Пентагон, је наставио тамо где је стала национал-социјалистичка Немачка, наиме у бескрајном блаћењу источних православних Словена, које чине углавном Русија и Србија. Док сам размишљао о најбољем начину да започнем рушење ове пропаганде блаћења, мислио сам да бих могао да следим пример операције Багратион - и отворим са сопственом артиљеријском баражом.

Писмо које ћете прочитати има своју основу у оном чији сам нацрт направио 20. јуна 1999. - дана кад су зграде Српске православне цркве у Пећи, на Косову, биле у пламену. То је било написано, како је то рекао пророк Езекиел, 'у врелини мог духа...' Скорашња авантура у Ираку је поново оживела тај жар.

Упркос мишљењу ВВС-ја, Срби са Косова нису били нападачи нити упадачи или окупатори земље која није њихова. Насупрот томе, они су имали барем исто толико историјског права на присуство у тој покрајини колико и било која друга етничка група тамо, а њихове цркве и гробови су више него адекватан сведок за ту чињеницу.

Игноришући чињенице, нови светски поредак је почео кампању бомбардовања 24. марта, 1999. која је трајала 78 дана. Београд је први пут погођен 3. априла. Натерана бомбама из ваздуха да се потчини, југословенска савезна скупштина је ратификовала НАТО услове за престанак ватре.

Савезна југословенска војска је била, и остаје, непоражена на бојном пољу, али је била приморана да напусти своју косовску покрајину условима примирја. Место које је НАТО одабрао за потписивање споразума о примирју, наиме Куманово на северу Македоније, је било веома значајно и сигурно је требало да дода понижењу југословенске војске, јер у том месту је 1912. године Србија постигла победу над Турцима којом је завршен Први балкански рат.

40.000 људи југословенске Треће армије и резервиста је добило само седам дана да заједно са свим својим војним возилима изађу са Косова, при чему ни њихова команда нити контролни објекти нису ниједном погођени.

Кад је отишла њихова једина заштита од ОВК коју је опремио НАТО, обичне српске породице, мушкарци, жене и деца, нису имали избора већ да побегну у ужу Србију. Ја имам поруку од Бога за оне који воде НАТО: ко год да је преузео улогу цивилне власти за југословенску покрајину Косово, а онда дозволио насиље и пљачку српске имовине, био је пасивни анархиста и пљачкаш, помоћник током и после дела.

Нови светски поредак је промовисао свој циљ лансирањем свог хај-тек страшног оружја на цивилне електране, водоводна постројења, фабрике аутомобила, рафинерије нафте, мостове на Дунаву, телевизијску станицу, и барем једну болницу.

А онда, са цивилним становништвом на коленима, хладнокрвно је најавио помоћ, али уз услове. Упркос обећаном новцу за реконструкцију од стране непријатељског Запада, ја сумњам да су цивилне зграде у Београду онакве какве их је НАТО оставио - у рушевинама. У новом светском поретку ризик по живот је пренет са војног особља на цивиле.

Тако ми у УК, који с правом можемо бити поносни на славну прошлост, сада имамо нову врсту 'победе': оне са губитком живота 2.000 југословенских цивила и најмање 5.000 војника, а ниједним нашим изгубљеним животом.

Ја то не зовем победом, ја то зовем неморалним, и сваки часни војник би то назвао истим именом.

Србија и Црна Гора су сада једини 'мултиетнички део онога што је некад била Југословенска Федерација. Практично нема Срба у њиховим старим домовинама у Хрватској или на Косову.

Зашто се, питате ви, овај човек, евангелистички свештеник, бави политиком? То је право питање, и треба да се на њега одговори.

Ја се занимам, морам признати, за војна питања, али политику остављам политичарима. Ипак, пратим збивања у свету, а проблем је био у томе да сам ту био високо у мојој парохији Стоук Риверс, задовољан сопственом сфером интересовања, кад ју је западна сила напала путем радија и телевизије, а као омотач за свој специјални циљ назвала своја дела свим врстама духовних имена, као сто су правичан, или божји, или добро против зла, или крсташки поход, или веровали или не, хришћански!

Да се та клеветничка сила држала подаље од моје провинције, која је владавина Христа у људском срцу, и да се држала сопствене стране границе, ја бих радо остао нем и каналисао моје напоре негде друго.

Али она је инсистирала на томе да користи моје краљевство (односно, краљевство Христа, коме ја припадам) и његове вредности за сопствене антиправослазне и антисловенске циљеве.

Оно што је Северно-атлантски пакт урадио у Југославији било је потпуно супротно од хришћанског, и ја више нећу да седим миран док се женама и мушкарцима на улици, који покушавају да зараде а живот и питају се с времена на време шта је сврха живота, испира мозак по цео дан и ноћ да верују да сила мора да је у праву, или што је још горе, да је хришћанска! Ја се надам да вам је ово писмo показало да евангелистичко свештенство не живи на небу испијући шоље чаја (како то сапунице воле да приказују) - већ у овом, правом свету, и да заузима неку врсту репрезентативне позиције између раја и пакла, покушавајућ да покаже мушкарцима и женама како да избегну једно и пронађу друго.<< Сарађивати са оваквим инославнима, што је владика Артемије чинио, могуће је, и потребно.

 

Пост на води

„Борба за веру“: Владики Артемију замерено је да је „под западним утицајем“ зато што се држао обичаја о посту за Причешће с једењем куване хране на води. По онима који су му замерили, не може се јести на води суботом и недељом, јер је то латинска пракса. Рецимо, Преображење пада у понедељак. Човек хоће тада да се причести. По критичарима вл. Артемија, он у суботу и недељу једе уље, па се на Преображење причести. О чему је реч?

Владимир Димитријевић: По мом мишљењу, реч је о цеђењу комарца и гутању камиле. Јер, они који су критиковали владику Артемија, неће да схвате да се у Цркви, по Типику, под постом подразумева уздржање од било какве хране до три поподне (полупост) или шест поподне (пост). Једење, три пута дневно, јела куваних без уља није потпун пост, него, како каже грчки свештеник у Америци, Стенли Харакас, „посно уздржање“. Ево како је о томе архиепископ охридски, Димитрије Хоматијан, писао србском краљу Радославу (Немањићу):

>>Питање. Сме ли се у навечерје Богојављења после крштења јести месо или не?

187.  Одговор. Пост је прописан православнима не да им постане повод за облапорност, него да буде основа спасења душе. Где је, дакле пост, ту је уздржавање од сваког весеља и гозбе. Кад дакле предање цркве и у навечерја великих Господњих празника Христова Рођења и Богојављења наређује хришћанима пост, како би се могао такав пост помешати са једењем меса или рибе? Јер то је не само неразумно него и сасвим против најсветијег прописа о посту. Кад је дакле какав пост не може се никако трошити ни месо ни риба. Због тог ни после просвећења не треба јести месо ни рибу, него држати светињу поста непомешано и непомућено. Имамо, наиме, проповед александријског архиепископа Теофила кад Богојављење падне у недељу, која се беседа ставља у исти ред са канонима св. отаца. И из ове сазнајемо да је неопходан тај пост, јер се његово поштовање одржава и у саму недељу. А и због недеље, као васкрсног дана и узрока нашег празновања, прекида се уздржавање од јела тек деветог часа, јер је девети час граница посту [тј. тада престаје пост].  А како се у навечерје Богојављења има постити, то у време ручка, тј. оброка само нешто чисто [тј. храну која не ствара подлогу за грешење] једемо, као урме, смокве, и друго слично. А та беседа у [овој] ствари и ово садржи изрично: „Када се догоди да св. Богојављење падне у постан дан, постараћемо се да једном и другом правцу разумно дамо места, да залажући се малом количином урме, у исто време избегнемо јереси које не поштују васкрсни дан Господа Исуса Христа и одајемо дужно поштовање посном дану, чекајући вечерњу службу да се по том од деветог часа скупимо овде. Ако се дакле и у сам тај васкрсни дан брижљиво одржава дужни пост, прописан за навечерје Богојављења, и у исти бива и успомена деветога часа, никако се не може дозволити да месо и риба у тај дан после крштења долазе на трапезу православних.<<

Дакле, ако је Крстовдан у недељу, пост ублажавамо тако што поједемо шаку урми, а нипошто рибом, каже Хоматијан. Владика Артимије је сматрао да Срби треба да одрже свој побожни однос према посту, без обзира на модерна времена. Међутим, и због тога су га прекоревали они који су заборавили да не вреди постити, ако се притом прождиру живи људи.

Наставиће се...

____________

1СОПОЋАНСКИ АПЕЛ

ОБРАЋАЊЕ СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(У манастиру Сопоћани 8. / 21.2.2001)

          Сабравши се у свештеној обитељи манастира Сопоћани, а руковођени бригом и љубављу према светосавском наслеђу своје Цркве, обраћамо се са молитвеним вапајем Светом Архијерејском сабору Српске Православне цркве.

1. Подсећамо Сабор на одлуку донету 1997. о иступању из свејеретичког Светског савеза ”цркава” због тога што је он подложан све већој секуларизацији, бављењу дневном светском политиком, окренут религиозном синкретизму. Такође, ССЦ има чланице које уводе нове обичаје у праксу туђу хришћанском предању Истока и Запада (рукополагање жена за “бискупине“ и “пасторине“); толерише у својим редовима заједнице које легализују противприродни блуд (хомосексуализам и лезбејство). Екумено-синкретистички дух преноси се и на поједине православне кругове, па су постале честе молитве и богослужења са инославним, што доводи до озбиљних поларизација међу помесним православним црквама и саблазни у православном народу. (На пример, код нас има све више тзв. ”старокалендараца” који, позивајући се на молитвено општење са инославнима присутно у појединим епархијама СПЦ, тврде да је наша Црква постала безблагодатна).

2. Због свега овога безусловно тражимо да се што пре изврши одлука СА Сабора о иступању наше Цркве из ССЦ. Неодржива је као неистинита тврдња да ми то не можемо учинити, осим у заједници са осталим помесним Црквама, обзиром да је свака црква понаособ у ССЦ ушла. Такође, није истина (како је тврђено на солунском скупу православних Цркава оджаном 1998.) да је учешће православних у екуменском покрету засновано на Светом Предању. (Нетачност ове тврдње доказује и образложење одлуке наших архијереја о иступању из ССЦ, дато 1997.) Неодложност и правоваљаност решења о изласку из загрљаја женевске свејереси потрвђује и чињеница да су Јерусалимска, Грузијска и Бугарска црква ССЦ напустиле, а Московска патријаршија се повукла у статус посматрача.

3. Тражимо такође да се однос са римокатолицизмом (који сви Свети Оци и учитељи Цркве, од Фотија Великог преко Марка Ефеског до Јустина Ћелијског сматрају јересју, а не ”сестринском црквом”) врати у нормалне оквире разговора о неопходном, а да се престане са било каквим молитвеним општењем са римокатолицима и папом римским под изговором ”братске љубави.” У овом општењу најдаље је отишао епископ шабачко - ваљевки господин Лаврентије, који се са 36 својих свештеника у августу 2000. поклонио римском папи, тражећи његов благослов. Његови свештеници су на православном антиминсу служили у бенедиктанском самостану у Фиренци у коме је 1439. потписана срамна флорентијска унија, што је догађај без преседана у новијој историји СПЦ. Оправдано очекујемо да ће Архијерејски Сабор, следујући Светим оцима, испитати повод који је довео до саблажњавања верујућег народа. Противимо се финансирању СПЦ од стране инославних заједница које је често условљено ”противуслугама” у области компромиса по питањима вере.

4. Свим силама се противимо често најављиваном папином доласку у посету Светосавској Србској Цркви. У случају да се та несрећа ипак догоди (што не дао Бог) и да дође човек који је покренуо распад Југославије меморандумом државама КЕБС од 26.11. 1991., благосиљао бомбардовање Срба у Републици Српској и прогласио блажеим Павелићевог духовног оца Алојза Степинца, народ ће, као и 1937., у доба антиконкордатске борбе, умети да брани своје духовно достојанство.

5. Настојавамо да се зауставе извесне тенденције ка увођењу новог календара у нашу Цркву. Треба да останемо верни Светоотачком календару који је у цркви присутан вековима, а потврђен је многим одлукама помесних сабора. Питање календара није пиртање науке него питање канонског празновања Васкрса, очувања богослужбеног круга и постова Цркве, што би било поремећено увођењем новог календара. То би неминовно довело до великог раскола и нашој Цркви што се већ десило у свим оним помесним Црквама које су увеле нови календар. Сматрамо да је најбоља потврда православног календара као иконе времена силазак благодатног огња на Велику Суботу у Јерусалиму.

6. Очекујемо да се у СПЦ покрене унутарцрквени дијалог о свим питањима духовног живота и богословња. Недостатак дијалога доводи до унутрашњих подела на следбенике различитих богослужбених, богословских и пастирских струја, од којих неке представљају новачења туђа Светом Предању. Одбијање овиг дијалога би значило превиђање духовних потреба највећег дела Цркве.

Због свега овога забринути и ожалошћени стањем у коме се наша Мајка Црква нашла тражимо и вапијемо нашим архијерејима да нас чују и услише. На питање којим путем треба ићи, одговарамо речима Светог владике Николаја: ”Наш је одговор јасан и заснован на светом јеванђељу и на историјској судбини нашег народа. Ми идемо путем Крста Христова. Не смемо се ни нагнути са тог пута ни лево ни десно, а камоли сићи са њега. Јер пропаст зјапи са обе стране правога пута. Са једне стране је пропаст безверства, са друге стране пропаст кривиоверства. Ми морамо држати пут праве вере која нас снажи и весели. Јер то и јесу истинске одлике вере која право слави Бога, који је православна Морална снага и духовно весеље. Ми идемо путем Светога Саве, који је ишао путем Крста Христова. Савин пут јесте пут националне цркве. Духом Божјим вођен и руковођен Свети Сава је изградио нашу националну цркву, да се у њој као у неком добром суду чува животворно пиће Христове науке и Христове силе за српски народ кроз векове и векове.. то је један одмерен и умерен суд, ни сувише голем, ни сувише мален. Јер да је сувиће голем, пиће би се лако покварило, а да је сувише мален, пресушило би. То јест: ни црквени интернационализам ни протестантски субјективизам, него јеванђелски национализам. Да би тако сваки народ на свету урадио своју цркву и био као једна породица Божија, И сви народи са својим црквама, везани истом вером, истим духом и узајамном љубављу, чинили једну свету васељенску цркву, једну велику породицу Божију. Ни са овога пута ми не смемо скретати ни тамо ни амо, да не бисмо пали у пропаст империјалистичког интернационализма, нити у пропаст протестанрског субјективизма. Ми морамо, дакле, држати пут праве цркве, која право слави Бога - да запаја и снажи народ јеванђелским хероизмом, да сједињује народ једним духом у једну Божију породицу и да весели народ као децу Божију небеским весељем. Најзад, ми идемо путем труда и одбране. Наш је труд двојак: да живимо вером и да ширимо веру православну. Наша је одбрана од клерикализма, од протестантизма и од атеизма. Морамо се непрестано и трудити око вере и бранити веру. И морамо се без престанка трудити на снажењу и одбрани своје православне цркве. Ако неко каже: јуче је била опасност по нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај “непоменик” , коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио “ваплоћење у форми закона,” ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.”

Молимо се Светим Србима, од светога Саве до владике Николаја да нас умудре на путу верности Господу нашем Исусу Христу.

Просећи молитве Светог Архијерејског Сабора,

остајемо са синовском оданошћу.

 Следе потписници Апела - преко 250 свештених лица, монаха, монахиња…

(У манастиру Сопоћани 8./21.2.2001)

Последњи пут ажурирано ( среда, 08 септембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.