header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Раскол или помирење? Штампај Е-пошта
субота, 06 новембар 2010

Владимир Димитријевић

 Нови изазови за светосавље

 РАСКОЛ ИЛИ ПОМИРЕЊЕ?

(Случај владике Артемија пред Сабором СПЦ и србском јавношћу)

 Ко је рекао „раскол“?

Среда треће седмице октобра 2010... Земља Србија... Најстарије дневне новине на Балкану... Један високи клирик Србске Православне Цркве, познат као успешан бизнисмен, возач луксузног аутомобила, кошаркаш, фудбалер, човек толеранције (са пуно љубави и за „антигеј“ демостранте, и за полицију, и заблуделу „топлу браћу“), еколог (чистио жваке са улица једног града), у свом интервјуу најавио је – раскол у СПЦ! Ни мање, ни више! И то без нарочитих знакова жаљења, туге, узнемирености, осећања свеодговорности. („Сви смо криви за све“, говорио је генијални Фјодор Михајлович.) Као да је проценио да ће у рaскол отићи безначајан број верника. Шта има везе? Нека иду! Тако је, у Библији, млади Ровоам, син Соломонов, кад је дошао на престо, претио народу: „Мој отац вас је шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бодљикавим бичевима“ (2. Дневника 10,14). И то је изазвало слугу Соломоновог, Јеровоама, да одвоји десет племена Израиљевих (било их је укупно дванаест), да оде у раскол и створи државу Израиљ. Млађаном и надобудном Ровоаму остала је само малена Јудеја.

Ђаво се, по обичају, не спомиње: „Ни у гори о злу не говори“, вели изрека. Зато га и зову „непомјаник“. Олако спомињање раскола сад, кад је србски народ на ивици духовног и државног слома, у најмању руку је неодговорно. Од Цркве се очекује да, по угледу на свог првопастира, Св. Саву, мири завађену браћу. Па ипак... Срце зебе!

У Србији поодавно није тешко бити пророк: замислиш оно најгоре, и знаш да ће бити горе него што си замислио. Међутим, увек постоји нада, поготову за оне који на крају Литругије слушају свештеников возглас: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби!“ Овај текст писан је у таквој нади.

 

Коме треба раскол?

Раскол је, у једном православном народу, најстрашнија могућа појава, јер разбија његово духовно јединство. Технологија изазивања раскола испробана је у 20. веку: тако је, да би се пробилижио Западу и добио помоћ у борби против Турака, грчки председник, Елевтерије Венизелос, двадесетих година прошлог века на цариградски престо довео авантуристу Мелетија (Метаксакиса), који је у богослужбену употребу увео римокатолички (тзв. „нови“) календар, раније усвојен као грађански у државној пракси. То је у Грчкој довело до црквених подела које трају до данас. У Совјетском Савезу, раскол је изазивала политичка полиција (ЧЕКА, касније НКВД), и за њих је двадесетих година 20.века био задужен извесни Јевгеније Тучков. Прво је створен тзв. „обновљенски“ раскол (екстремно модернистички) и затим су продубљиване „десне“ (катакомбне) тенденције. Дошло је и до прекида општења Москве са „белоемигрантском“ Руском Заграничном Црквом (тај раскол је, почетком 21. века, залечен, између осталог захваљујући личном ангажовању Владимира Путина.)

У чему је највећа опасност једног раскола? Ево шта каже савремени руски теолог, ђакон Андреј Курајев:

>>У Русији је број људи који себе сматрају православнима много већи од броја реално православних људи. Уосталом, социолози имају свој критеријум за сазнавање броја реално религиозних људи: треба поставити питање о утицају религиозних убеђења на човеков свакодневни живот. Утиче ли вера на његова дела? У католичким земљама број парохијана се израчунава по броју причасника на Велики Четвртак (дан спомена Тајне Вечере, то јест првог Причешћа). У протестантским земљама-социолози питају - чита ли човек код куће Еванђеље или слуша Библију само на недељним сабрањима/.../ Тако да испада како је број Француза који се исповедају, број Финаца који читају Еванђеље код куће, - број совјетских грађана спремних да изјаве да су религиозни у доба државног атеизма - врло сличан. То су цифре које се колебају од 10 до 17%. Изгледа да то и јесте број оних који су способни за лични религиозни живот, за лични религиозни избор и за лично религиозно стваралаштво. То су они што су добили ,десет таланата". То су људи религиозно обдаренији од других - од самог почетка. Можда су њихови суграђани обдаренији у другим областима (музици, науци, љубави)... али талант вере је особито присутан код тих 15%.

Осталих 85% су у религиозној сфери спремни да их воде. Кажу им: „Ви сте атеисти", и они се слажу: ,Да, у ствари. То су попови нарочито скривали од нас да смо настали од мајмуна". Затим им кажу: „Зар сте заборавили веру својих отаца? Ми смо православци!" - и они се опет сложе: „Како смо могли да слушамо бајке тих комуниста и постанемо бескореновићи!" Кад им кажу: „Шта вам је! Хришћанство је туђинска вера, њу су Чивути измислили да униште нашу исконску аријевску ведску веру, да би приморали нас, Словене, да се, уместо Перуна, клањамо њиховом Христу!" - маса се опет послушно узбуди: „До када ће од нас више красти нашу рођену екстрасензорику и магију?"

Судбина народа у религиозној сфери зависи од избора који ће учинити тих 10-15% религиозно самосталних грађана/.../ Ако задатак (непријатеља једног народа, В. Д.) има чисто негативан карактер, то јест РАСКОЛ У НАРОДУ, довољно је тих 15% разбити на 20 пута по 0,5% - и народни организам биће обезглављен.<<

Дакле, 20 групација по 0,5% верника, и ето Београдског пашалука коначно слободног за глобалистичку содомизацију! „Друга Србија“ већ трља руке над отвореном раком у коју ће положити ковчег са натписом „Светосавска Србија“, и пожурује гробаре одевене у тамноплаве комбинезоне попрскане жутим петокракама. Мирко Ђођевић, познати ватиканољубиви „верски аналитичар“, у „Републици“ је већ неколико пута, у име целе „Друге Србије“, хвалио „метлу патријарха Иринеја“ и обрачун с „непослушним“ Артемијем. Сваки Србин православне вере замислио би се над чињеницом  да га хвали човек који се „прославио“ пљувањем по владики Николају и оцу Јустину, двојици најновијих светаца СПЦ.

Наши непријатељи, наравно, знају зашто је не само мистички, него и политички, потребно расколити Србску Православну Цркву. Она је последња спона између Срба, ма где год да живе. Разорити њихово основно јединство није безначајан циљ у геополитичкој игри коју је црни маг Савета за иностране односе, Збигњев Бжежински, назвао „Велика шаховска табла“. У СПЦ треба спречити сваки независни облик мишљења и делања, одвојити „православно“ од „националног“ и, на крају крајева, Србе од Руса. Наравно, за то су заинтересовани многи – премноги, а нарочито „намјесник Кристов“ који би требало да нас у Нишу посети 2013. (Следеће 2011. он ће у Хрватској славити 50. годишњицу „блаженог“ Алојзија Степинца). Пошто је, баш међу Србима, шеф државе Ватикан најнежељенији гост, из Цркве се морају уклонити сви они који се противе његовом доласку. А раскол је опробан метод: из игре избацује људе који „преозбиљно“, „зилотски“ схватају своју веру, и нису решени на екуменистички квази – дијалог. То су они које је руски историософ, Лав Гумиљов, звао „пасиониранима“. А „пасионирани“, спремни на жртву и одлучни у ставу, су, по Гумиљову, покретачи историје. Пошто је, по Фукујами, идеологу неолибералне империје, историја завршена, онда су пасионирани – (људи који своја уверења не мењају као рубље, то јест – сваки дан) више него ИЗЛИШНИ.

То виде политички технолози у редовима НАТО окупатора и њихових квислинга у Србији. Али, то би требало да виде и епископи наше Цркве. Јер, „епископ“ значи „онај који надгледа“ – виделац, стражар, осматрач.

 

Раскол у историји СПЦ

Реч „раскол“ значи поделу у Цркву која није заснована на догматским разликама (догматско застрањивање зове се „јерес“ од грчке речи „ајрео“, што значи „бирам“; јеретик је изабрао веру супротну вери Цркве). Расколи су углавном почињали црквено - политичким разлозима. У историји Срба, није их било до 19.века, када је краљ Милан, аустрофил и „евроинтегративац“, протерао митрополита Михаила, русофила и словенофила, и увео незакониту јерархију, на челу са митрополитом Теодосијем. Разум је, на крају, превладао, и, после повлачења Милановог с престола, ред и поредак у Цркви су обновљени. За два раскола после Другог светског рата крива је србофобна политика Јосипа Броза – то су расколи у САД, везан за владику америчког Дионисија, и неканонско проглашавање „аутокефалије“ „Македонске православне цркве“. Први је решен мудром и помирљивом политиком патријарха Павла, а други још траје. Секта „дедејићеваца“, црногорских аутокефалиста, настала је захваљујући сепаратистичким тенденцијама црногорске квазиелите, која је монтенегринским антисрбством настојала да од „србске Спарте“ направи „Црвену Хрватску“. И црногорски раскол здушно су подржале, јавно и тајно, одређене римокатоличке структуре (сетимо се незанемарљиве улоге почившег дон Бранка Збутеге у пружању руке „дедејићевцима“).

Најновији „раскол у најави“ тиче се умировљеног епископа рашко – призренског Артемија. И он, такође, није без уплива „невидљиве руке“ наших „евроатлантских пријатеља“, којима је Артемије (Радосављевић) сметао као непомирљиви (и непомерљиви) противник „независног Косова“. И то није никаква „теорија завере“. То је пракса „овере“. Убиство србског Косова и Метохије мора бити „оверено“ стварањем, рецимо, „Косовске Православне Цркве“: пуцањем у духовни потиљак србског народа.

Још пре гласања на СА Сабору СПЦ, којим је владика Артемије разрешен управе епархијом, у „Куриру“ се интервјуом огласио епископ шабачки г. Лаврентије 3. априла 2010. године. Ево дела тог интервјуа који се односи на случај владике Артемија:

>>Какав је ваш став у вези с дешавањима у Епархији рашко-призренској?

-Црква је институција у којој постоје прописи и правила. Ко се огреши о та правила, мора да одговара. Артемије, нажалост, иако је реч о дивном и честитом човеку и монаху, није за сарадњу и он као такав није одговарао месту на које је постављен. Ми смо то све видели касније, али смо га молили да се уклопи. С друге стране, Косово је најосетљивији део Србије. Можда би он био идеалан епископ да је био постављен у неку другу епархију у Србији. Али, доле је сарадња неопходна, поготово с онима које је Запад тамо поставио.

И то је, дакле, један од проблема с владиком Артемијем?

- Он је генерално био против разговора и договора. Као пример наводим поступак кад су Шиптари за време мартовског погрома порушили наше светиње на Космету. Ми смо се жалили и Европска унија је увидела своју грешку што те светиње није чувала и заштитила. Због тога је ЕУ одвојила велику суму новца да се те цркве обнове. Међутим, Артемије је то одбио казавши да неће да нам цркве обнављају они који су их рушили. Сабор је рекао да се слаже с том оценом, али с обзиром на то да ми сами не можемо те цркве да обновимо, одлучили смо да прихватимо да их они обнове. Боље и тако него да остану порушене. Цео Сабор је подржао то становиште. Они су тражили да ми доведемо наше архитекте, који ће руководити радовима, а да они обезбеде новац и најјефтиније извођаче радова. Међутим, Артемије је свој пристанак условљавао тиме да изградњу обавља његова фирма „Раде неимар“. То је био један од разлога разлаза Артемија са Сабором. Било је и других ствари, али о њима ће одлучивати Сабор.<<

Дакле, епископ Лаврентије, иначе познат по својој одмерености, јасно каже да је владика Артемије добар архијереј; да се није затекао на Космету где је, сматра се, морао, а није хтео да „сарађује“ са Западом, њега нико не би ни прстом такнуо. Владика канадски о томе јасно каже у часопису „Људи говоре“ у броју 10, јесен 2010, стр. 165 – 170:

>>Јавно сам саопштио свој став да није у реду шта се чини са владиком Артемијем.

На Сабору СПЦ изнео сам аргументе који упућују на политичке мотиве разрешења (прогона) владике Артемија.

Прво, овај Преосвећени владика мисли да је узрок прогањања владике Артемија његова јавно исказана недобродошлица Џејмсу Бајдену, потпредседнику САД, да посети свету српску земљу Косово и Метохију. Рашко-призренски епископ Артемије свој јавно изнет став образложио је бруталном кампањом г. Бајдена да се Србија и Косово и Метохија бомбардују1999.

Други “гријех”, који је владика Георгије иницирао, јесте отворено писмо епископа Артемија господину Борису Тадићу, председнику Србије.

Трећа, лични однос (сукоб) владике Артемија са г. Богољубом Шијаковићем, министром вера у влади Србије, преточио се у оптужбу владике Артемија.<<

Усталом, и да је владика Артемије „најкривљи од свих људи“, зар се није могло поступити опрезније? Отац Јустин Поповић је, у вези с расколом владике Дионисија, јасно писао СА Сабору СПЦ да канони Цркве и њена пракса кроз векове говоре „како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био“. И додаје: „На земљи ми смо створили расколом пакао, међусобан пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије“.

 

Случај владике Артемија

Уклањање епископа Артмеија са управе Епархије рашко-призренске у пролеће 2010. довело је до једног од најозбиљнијих потреса у новијој историји СПЦ. Као разлог за уклањање наведена је „непослушност“ владике Артемија СА Синоду и СА Сабору СПЦ по разним питањима, али, за јавност, тврдило се да је најкривљи што је допустио својим блиским сарадницима да, наводно, опљачкају епархијску касу за 350 хиљада евра. Но, као што је приметила антиглобалистичка активисткиња, Џулија Горин, у свом аналитичком тексту „Тоталитаризам у служби Запада“, ствари су имале дубљи узрок:

>> Средином јануара 2010. године у Пећи је одржан регионални састанак посвећен питањима безбедности, на којем је официр КФОР-а обавестио присутне како је извесно да ће владика рашко-призренски Артемије бити смењен, а на његово место постављен нови епископ Српске православне цркве – отворенији за сарадњу и дијалог са Западом.

Човек се пита како је НАТО уопште могао да зна тако нешто. А онда се одговор намеће сам: Србија ће дати све од себе да испуни оно што Запад пожели, па официр КФОР-а није урадио ништа нарочито, само је открио обећање српских званичника. И тако, мање од месец дана касније, именован је нови администратор Епархије, који је на дужност ступио у пратњи контингента НАТО-а у оклопним транспортерима и џиповима, који се потом распоредио на улазним капијама манастира. Косовска полиција такође је била присутна. Владика Артемије тада је суспендован, наводно због финансијских неправилности које је починио његов асистент отац Симеон. По свему судећи, био је то пуч, уз подршку НАТО-а и под његовом заштитом.

Приликом извештавања о смени косовског владике, да би описали Артемија, западни медији примењују све стандардне изразе који се користе за Србе, а за „објашњење” користе мање од четиристо речи. Тако је „Асосијетед прес” известио да је „Артемије познат по својим ултранационалистичким и антизападњачким ставовима”. Осврћући се на владикино пажљиво, дипломатски вешто избегавање нелегитимне косовске владе, састављене од професионалних криминалаца и терориста који су преузели власт на Косову – после низа година владикиних напора да се решење пронађе у преговорима, који су с презиром одбијани – извештај илуструје његов „национализам“ пропратном реченицом да је „он наредио свом свештенству да прекине контакт са албанским властима на Косову и мисијом ЕУ, пошто је Косово, 2008. године, прогласило независност од Србије“.

Сада следи општепознати наставак приче. Артемијево свргавање уследило је убрзо после упозорења Синода СПЦ да треба приступити обнови цркава уништених у мартовском погрому 2004. године. Владика Артемије испрва није пристајао да се почне са обновом, зато што би се обновило само 11 или 12 цркава и манастира, од 150 сакралних здања уништених од тренутка када су НАТО и УН преузели контролу над Косовом и Метохијом. При том је обнову требало да воде екстремисти који су светиње и уништили! Надаље, ниједна од цркава одабраних за обнову ни на какав начин није била повезана с повратком и репатријацијом српских заједница, будући да нису одабране цркве у местима у која Срби желе да се врате. Другим речима, ова обнова била је само параван: ЕУ и УН желели су да изгледа као да нешто раде, а у ствари нису чинили ништа да реше дугорочне потребе српског народа на Косову. Све ово има смисла када се у обзир узме то да западне силе заправо и не желе да се Срби врате, ма колико поступци ЕУ, КФОР-а и УН били замаскирани контрадикторним понашањем, које наивнима личи на жељу да се репатријација спроведе у дело.

Владика Артемије напослетку је невољно ставио свој потпис на овај ограничени процес реконструкције цркава и манастира, али је осетио да предстоји већа битка, те да снаге које желе да га уклоне покушавају искористити ову обнову као изговор./.../

Маја 2005. године садашњи епископ аустралијски Иринеј, пореклом из Сједињених Америчких Држава, рекао је немалом броју људи, који су спремни да о томе сведоче, да Запад, или да будем прецизнија, амерички Стејт департмент, жели да има посла само с неким људима у Србији: са њиме (Иринејем), Борисом Тадићем и Вуком Драшковићем, лидером Српског покрета обнове. Језиком Стејт департмента, објаснио је да је независност Косова „једино решење“, и да је он успео да убеди владику Теодосија и оца Саву дечанског да прихвате „неминовност“ косовске независности. 

Посао је договорен. Манастиру Дечани биће дозвољено да и даље постоји, све док се остали манастири на светој земљи Косова и Метохије не доведу у ред и не натерају да потпадну под руководство овог манастира, повинујући се наредбама Теодосија и Саве – биле те наредбе канонски исправне или не.<<

Зато није нимало случајно да је политиколог Миша Ђурковић, после мајског заседања СА Сабора СПЦ, 2010, истакао да већина Срба није убеђена у то да је Артемије с Косова протеран због „финансијских малверзација“, него да све изгледа као „политички обрачун у коме се уклања (политички) некооперативан епископ“.

Поступак којим је владика Артемије смењен био је пун црквено-правних мањкавости, о чему је јавност обавештена у Апелу за одбрану правног поретка у СПЦ (који су, између осталог, потписали и академик Коста Чавошки, професор др Милан Петровић, Марко Павловић, мр Зоран Чворовић, Жељко Которанин, Родољуб Лазић, и други):

>>Канонска осуда подразумева постојање пресуде о канонској кривици архијереја, коју доноси Сабор, као највиши судска инстанца у СПЦ, када на основу чл. 69 тач. 27 Устава суди архијерејима за канонске кривице. У случају Епископа рашко–призренског Артемија не може бити говора о канонској осуди, јер против њега и није вођен црквеносудски поступак.

Канони изричито прописују да црквеносудски поступак против епископа започиње подношењем „Сабору свих епископа“ тужбе, која мора бити јавна и поткрепљена доказима (6. правило II Васељенског сабора, 132. и 133. правило Картагенског сабора). Туженом епископу се оставља рок од тридесет, односно шездесет дана (уколико у претходном року оправдано није могао да прими тужбу) за припрему одговора на тужбу (19. правило Картагенског сабора).

У тзв. поступку утврђивања канонске одговорности епископа Артемија, од стране Синода и Сабора грубо су прекршене све наведене процесне црквеноправне норме. Синод је 11. фебруара 2010. г. „покренуо поступак за оцену канонске одговорности“ Епископа рашко-призренског Артемија, „у првој инстанци“, иако није постојала јавна, писана и доказима обезбеђена тужба; тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода“ (наведено према Саопштењу Светог Архијерејског Сабора) уручен је епископу Артемију три дана пре заседања Сабора, чиме му је ускраћено елементарно право на одбрану, озбиљно угрожено већ тиме што је противно Уставу СПЦ (чл. 111) пре тога уклоњен са управе над Епархијом. Због свих ових тешких противканонских процесних недостатака тзв. „опширни и документовани извештај Светог Синода“ не може имати карактер канонски ваљане Тужбе./.../

Наведене чињенице указују, да је Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу Епископа рашко–призренског Артемија дужности епархијског архијереја противна чл. 111 Устава СПЦ, јер пре доношења ове Одлуке није био испуњен ни један од прописаних услова за престанак епархијске службе.<<

После свега, владика Артемије се повукао из Грачанице у манастир Шишатовац. Његово монаштво се разбежало по Србији (Лозница код Чачка, Љуљаци код Крагујевца, планина Тара, итд.). Они су стављени под епитимију јер су из Епархије рашко-призренске отишли без канонског отпуста (иако су га смирено тражили, нису га добили, па је дисциплински преступ, који се у другим епархијама најчешће не процесуира, послужио као основа за прогон тобожње „секте артемијеваца“). СА Синод СПЦ је епископу Артемију наложио да монахе позове да се врате у ЕРП, што је он јавно учинио (али „недовољно озбиљно“, како му је замерено). Монаси су, иначе, отишли из ЕРП због тога што им је забрањено да се исповедају код владике Артемија као свог духовног оца, а „отац остаје отац, иако више није директор“, како је рекао црноречки игуман Николај. Где год су дошли, монаси су поштовали канонску целовитост туђих епархија, и нису богослужили, нити се причешћивали. Звали су их на саслушање у ЕРП, покренули црквено-судски поступак, а неко је (за осамдесетак монашких и искушеничких душа) чак рекао да „оно што виси, треба и да отпадне...“

Што се владике Артемија тиче, народ је масовно почео да долази у манастир Шишатовац, да би присуствовао богослужењима и проповедима човека коме се верује као доследном духовном сину оца Јустина (а то, између осталог, значи – антиекуменисти и антиглобалисти). Основан је низ интернет сајтова који су устали у његову одбрану, износећи чињенице и ставове супротне званичним. Онда је Синод владики припретио новим казнама, тврдећи да дотични ствара раскол и „шишатовачку епархију“. Владика је, очито погођен непрестајућим притисцима, оштро одговорио, и најавио да се више неће повиновати одлукама Синода. Стављен је под забрану свештенодејства, а забрањено му је и да говори на Конференцији за новинаре Фонда истине о Србима 29. 9. 2010. године, на тему „Тренутно стање у СПЦ“. Владика Артемије се синодским одлукама повиновао. До сада.

У овом тренутку, чекају се одлуке СА Сабора СПЦ. Правници су, у свом Апелу, својевремено указали на могући пут превазилажења раскола:

>>Одлука Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу епископа Артемија донета је прегласавањем, противно Уставу СПЦ, због чега је у Саопштењу и изостало навођење њеног канонско–уставног основа. Свети Архијерејски Сабор не може некаквом „већином“ одлучивати мимо светих канона и Устава СПЦ, јер у Цркви Истина није у аритметици, већ у Духу (Јн. 16, 12-13). Зато апелујемо на Оце Архијереје, да због очувања канонског поретка Цркве, на ванредном заседању Сабора пониште Одлуку о трајном разрешењу Епископа рашко–призренског Артемија, као и претходну противуставну Одлуку Синода о именовању администратора за Епархију рашко–призренску. Правна природа наведене Одлуке Светог Архијерејског Сабора није препрека њеном поништењу, јер се не ради о судској пресуди која има карактер res iudicata (пресуђене ствари), већ о управном акту подложном променама. Само после тога могуће је покренути канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би Епископу рашко–призренском Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење. Тиме би се поништиле тешке последице које је у Цркви произвео тзв. поступак за оцену канонске одговорности Епископа рашко–призренског Артемија, који је по свим својим обележјима, а нарочито по позицији оптуженог, који се сматрао дифамним (нечасним), подсећао на средњовековни римокатолички кривични поступак. У супротном, владика Артемије ће бити тек прва жртва оваквог беcпоретка, јер ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест светих канона, насупрот вољи гласачких већина.<<

Наравно, не сме се заборавити ни чињеница да владика Артемије, ван црквено -  народног заједништва, може некоме постати идол, што он не жели ни себи, ни другима. Његово досадашње настојавање да се раскол избегне, а да се сведочи истина, народ је врло добро разумео. Неку другачију стратегију (пуко јуридичко „цепидлачење“ и чисто канонску „канонаду“, без сагледавања целине србског националног питања) ни народ, ни национална интелигенција, не би разумели, и све би се могло завршити у ескапистичком изолационизму. То би привидно доказало став злонамерних који су „од почетка знали“ шта ће бити, тврдећи да је владика Артемије „17 година стварао раскол“.

 

Постоји ли „модел помирења“?

Ако је историја учитељица живота, онда је дошло време да од ње нешто научимо. У ствари, Србска Црква се у сличној, напетој, „предрасколној“, атмосфери нашла пре више од седам деценија.

Наиме, 1938. године, у доба после Конкордатске кризе (која је однела живот патријарха Варнаве), за новог пратријарха изабран је митрополит црногорско-приморски Гаврило. Овај угледан јерарх био је веома близак Влади Милана Стојадиновића, која је покушала да неметне Конкордат Ватикана и Краљевине Југославије (због чега је и дошло до тешких сукоба и тзв. „Крваве литије“, када је министар полиције у Стојадиновићевој Влади, католички жупник Антон Корошец, наредио да се туку епископи, свештенство и народ који су се молили Богу за здравље патријарха Варнаве и протестовали поводом давања неоправданих привилегија папи и папистима у Краљевини).

Пошто је Стојадиновић, под притиском јавности, морао да „адактира“ уговор с Ватиканом, патријарх Гаврило је, са већином епископа, био за то да се црквена и државна власт брзо помире. Владика Николај је, са своје стране, као духовни вођа антиконкордатске борбе, захтевао да се србски посланици Стојадиновићеве странке, Југословенске радикалне заједнице, извине, и то јавно, због свог гласања за Конкордат у Скупштини, па да буду примљени у црквено општење. (Патријарх Гаврило је био за брже, неформалније извињење.) Николај је сматрао да не може бити: „Пуј, пике, не важи!“ Толики људи су били тучени, злостављани, хапшени због свог православног држања, многи су остали без посла, патријарх Варнава, је по свему судећи, отрован. И, одједном – ником ништа! Због тога је Николај остао у мањини. И – шта је урадио? Није више хтео да долази на заседања СА Сабора СПЦ!

Николај је, у то време, заиста био оштар. Проповедајући у Лесковцу, 29. новембра 1937, он је, између осталог, рекао: „Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. Није овде у питању конкордат само, него рушење наше државе у Југославији/.../ Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један владика у Црној Гори признао био папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем“.

Владика Николај је, фебруара месеца 1938, покушао да спречи мешање Стојадиновића у избор патријарха СПЦ, предлажући да се исти бира коцком, али је његов предлог одбијен. Изабран је Гаврило (Дожић), лично близак Стојадиновићу. Због тога Николај није ни учествовао у изборима (свој глас је дао епископу нишком Јовану). Касније ће, видели смо, разочаран у попустљивост према „конкордатлијама“, поднети оставку на активно чланство у Синоду и Сабору.

Одговорено му је уклањањем са места администратора Епархије охридско-битољске. (Владика Николај је, са своје епархије, ранијом одлуком Сабора био премештен на Епархију жичку - против своје воље; зато је наставио да извесно време буде владика у крају који је неизмерно волео.) На охридско – битољску епархију доводе владику Платона (Јовановића), касније епископа бањалучког и свештеномученика. Узбуђен због љубави народа према Николају и неприхватања његовог постављења за архијереја у Охриду, владика Платон је одржао неколико оштрих „антиниколајевских“ беседа, и то у храму, што је изазвало додатна узнемирења.

Пошто је, упркос позивима, престао да долази на Саборе, против Николаја се спремао и црквено-судски поступак. Како је тешка ситуација у Цркви била, сведоче записници са саборских седница.  Патријарх Гаврило је тврдио да се неће повлачити ако до раскола дође.

У те дане, никшићка „Слободна мисао“ (25. 12. 1938), објављује „антиниколајевски“ текст „СПЦ пред проблемима“, који ће бити прештампан у званичном „Гласнику“ СПЦ. Отац Јустин Поповић реагује више него оштро:

>>Шта хоће никшићки "православни" идеолог и иже с њим? Да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне светог Владику Николаја? Ако то хоће, онда хоће, онда они хоће да обесцене, да онемогуће, да ућуткају, да уклоне највећег пророка нашег народа, од дана Светог Саве до данас...

Гоне њега? Авај, они гоне најдаровитијег проповедника вере наше и најнеустрашивијег исповедника православља и светосавља од Светога Саве до данас.

Смета им он? Он - понос наше историје, он највећи беседник после Светог Златоуста у целом хришћанском свету!

Ућуткују њега? Гле, хоће да ућуткају највећег и најдубљег мислиоца рода српског у свима временима.

Уклањају њега? Лепрозно слепило ударило им у зенице: уклањају нашег највећег народњака, коме нема равна од Светога Саве до данас.

Одбацују њега? Знајте, одбацујући њега они одбацују највећу вредност наше историје после Светога Саве.

Уништавају њега? Ликујте богови неправде и уништења, јер желе да под рушевине свога памфлетизма затрпају највећег неимара српског од Светог Саве до данас.<<

Ова Јустинова реакција није била процесуирана на црквеном суду, као што би се могло очекивати: слобода говора у СПЦ је, у односу на данашње време, била на завидном нивоу. Нико га чак није назвао припадником „секте николајеваца“.

Ипак, сукоб пратријарха Гаврила и владике Николаја завршио се срећно: они су се, због невоља Србства у Југославији која је почињала да се распада, помирили крајем августа 1940. у манастиру Каленићу.

Касније су скупа страдали, као борци против нациста и Тројног пакта: Немци су их држали у заточењу од 1943. до 1945, а заједно су робијали у Дахау.

И сада је Србство угрожено, као и 1941.

И сада би нас спасило велико помирење.

Уосталом, патријарх србски је, поводом случаја владике Артемија, 1. октобра 2010. дао изјаву ТАНЈУГ-у:

>>/.../“Владика Артемије је у једном дугом периоду био у раскораку са Сабором и Синодом. Мало се издвојио из целине Цркве и за нас је било неприхватљиво то што је он стање у коме се Косово нашло сматрао личним проблемом, који он треба да решава на начин који сам сматра најцелисходнијим”, рекао је патријарх српски./.../

„Ми желимо да се та ствар смири. Мир је у интересу Цркве и времена у коме живимо. Мир је и у интересу самог владике Артемија и његових монаха који га следе, а који сада висе између неба и земље”.

Патријарх каже да је Сабор дуго указивао Артемију да не може стање у коме је Косово сматрати личним проблемом који треба сам да решава, али владика то није уважавао.
Он наводи да није желео да Сабор донесе оптужујућу одлуку, али је, каже, владика Артемије инсистирао да буде гласања очекујући да ће бити подржан.

„Молили смо владику Артемија и да се обрати монаштву и замоли их да се врате у своје манастире. Он је то учинио, али на помало неозбиљан начин, а када смо му ми на то указали, он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол”, испричао је патријарх.

То је, каже он, допринело да Синод донесе одлуку којом се владики Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру.
Он је истакао да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову већ је морао да изабере манастир на неком другом месту где ће моћи да живи и да делује.

За њим је пошао и „један велики број монаха и монахиња” што, тврди патријарх, није било оправдано, јер они ничим нису били угрожени.

Ипак, „владика Артемије има своје место у цркви, а његово архијерејство није доведено у питање и могао би и даље да користи Цркви и себи. Он је пошао другачијим путем и ми не бисмо желели да тим путем настави…”/.../<<

Из изјаве Његове Светости патријарха србског г. Иринеја јасно се види да се финансијске малверзације, као почетни разлог за одстрањивање преосвећеног Артемија с катедре, више ни не помињу. Тврди се само да је он Косово и Метохију хтео да брани на начин другачији но што је о томе мислио, рецимо, Синод. Такође, каже се да за њега има места у Србској Цркви, што је више него охрабрујуће.

Ситуација се понавља, седамдесет година после сукоба Владике Николаја и патријарха Гаврила.

Зато се, опет и опет, у Бога надамо да ће СА Сабор СПЦ на челу с Његовом Светошћу патријархом изнаћи богомудро и праведно, црквенољубиво и човекољубиво решење кад је владика Артемије у питању, што захтева историјски период у коме живимо. Србија се распада, после отимања Косова, на ред ће доћи Рашка област и Војводина. Зар да у таквим временима не увидимо вредност слоге и мира, за којима људи вапију и које очекују пре свега у Цркви? А како рече патријарх Павле, Бог ће помоћи – ако буде имао коме да помогне.

Извор: „Печат“ бр. 139 /2010.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 06 новембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 57 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.