header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић за "Вести онлајн": У СПЦ је надјачала "фанариотска" струја Штампај Е-пошта
понедељак, 08 новембар 2010

 08. 11. 2010. 20:11h | Р. Лончар - Вести

Да ли СПЦ постаје цариградска област?!

         У врху Српске православне цркве већ дуже време најављују стварање нових епископија деобом или арондацијом постојећих, како у Србији тако и дијаспори. Овај потез образлажу потребом, као на пример владика бачки Иринеј Буловић, да, ради бољег функционисања, епархије СПЦ треба да имају највише до 300.000 верника. Могућност деоба на предстојећем заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, чије се одржавање очекује од 17. до 21.новембра, најавио је и владика захумско-херцеговачки Григорије (Дурић).

С друге стране међу верницима, али и у једном делу свештенства и епископата постоје мишљења да уситњавање води ка нестајању Српске православне цркве у садашњем организационом облику, и да су то први кораци ка формирању обласних православних цркава код којих би био изостављен префикс "српска". Оне би биле састављене од најмање четири епархије са четири епископа, што је канонски услов за формирање сопственог Синода и потенцијални за стицање аутономије под патронатом источног папе, односно цариградског патријарха.

Константинопољска патријаршија сматра пак да се тиме елиминише јерес етнофилетизма и такође очекује да након предстојећег свеправославног црквеног сабора под њену јурисдикцију подпадну све оне помесне православне цркве које су самосталност (аутокефалију) стекле после Седмог васељенског сабора из 787.године.

Као пример да се тежи као обласним Црквама помиње се актуелни процес стварања међуправославних епископских конференција у дијаспори на чијем је челу обавезно цариградски високодостојник, али и недавно проглашење Православне цркве у Црној Гори сачињене од Митрополије црногорско-приморске (са архиепископским седиштем на Цетињу) која је одавно са свог печата елиминисала реч "српска", и суседних епархија: будимљанске, милешевске и захумско-херцеговачке.

У том контексту помиње се, као могући наредни потез, стварање Православне карловачке архиепископије са седиштем у Сремским Карловцима, која би обухватала епархије: сремску, бачку и банатску са придодатим такође новоствореним епархијама: новобеоградском и земунском, а све под заједничким називом Православна црква у Србији.

Иако још није прецизиран датум одржавања VIII Свеправославног сабора за који припреме трају већ деценијама, о перспективама Српске православне цркве, као и о црквеним интересима Мосовске и Цариградске патријаршије, за Вести-онлине говори православни публициста Владимир Димитријевић.

Да ли се овде ради о цариградском жалу за Византијом, сујети или потенцијалној финансијској моћи сливањем црквеног новца, посебно оног из дијаспоре, у једну касу?

"Цариград је још од времена патријарха Мелетија (Метаксакиса) 20-тих година XX века инсистирао на свом праву да господари дијаспором других православних народа.

Године 1993. у центру Цариградске патријаршије у швајцарском граду Шамбезију одржано је саветовање на коме су представници неких помесних Цркава обећали своје дијаспоре Фанару.

Скуп је одржан под председништвом швајцарског митрополита Дамаскина, у оквиру припрема за VIII Васељенски сабор. Усвојени су документи 'Православна дијаспора' и 'Аутокефалија и начин њеног проглашења'. Оба ова документа имала су 'фанароцентричну' црту.

У име СПЦ потписали су их епископи: Иринеј (Буловић) и Игнатије (Мидић), тада јеромонах.

Геополитички гледано, ствар је проста. цариградском патријарху потребна је туђа дијаспора јер је он у Турској обесправљени роб турске државе, кога од протеривања из Цариграда спасавају моћ и утицај Вашингтона и Ватикана".

 

Какав је у свему томе став Московске патријаршије?

"Московска патријаршија је најбројнија аутокефална Црква на истоку иза које стоји и руска држава, коју, по теоретичару, 'Велике шаховске табле', Збигњеву Бжежинском треба смањити (јер Сибир је 'добро човечанства', а не само једне земље, зар не?). И тако... црквено-политичка шаховска партија се наставља."

Упитан "да ли евентуално уситњавање епархија Српске православне цркве има везе са стварањем будућих црквено-административних јединица обласних Цркава, као и са евентуалном поновном административном примату Цариграда над свим православцима и стварању источног папе", саговорник Вести-онлине, сматра да "правити пребрзе закључке на основу малог броја чињеница нико нема право поготову кад је Црква Христова у питању".

"Али, као што у држави Србији регионализација маскирана у 'ЕУ стандарди' причу, значи комадање Србије, тако и у СПЦ дробљење епархија и атомизација епископског ауторитета не значе ништа друго до даљу разградњу утицаја и угледа Цркве у народу.

Уместо саборности у управљању СПЦ, по свему судећи, имаћемо 'феудализацију', где ће сваки епископ настојати да буде 'обласни господар' који ће у својој епархији да одлучује о свему - од догматике, преко литургије, до канонологије, а Свети архијерејски сабор неће одлучивати светодуховским сагласјем, него надгласавањем и прегласавањем.

Ко ће се са стране оваквим стањем у СПЦ окористити остаје да се види. Срби сигурно неће."

 

Када је реч о СПЦ, како се и који интереси Цариграда и Москве, одражавају на Београд?

"Док смо имали своју државу, пре Другог светског рата, били смо независни у црквеној политици. И после  II светског рата, Црква је успевала да се не потчини ни Цариграду ни Москви. Патријарх Герман је био мајстор равнотеже и равноправни саговорник свију. Патријарх Павле је био ауторитет и Цариграду и Москви.  

Данас, међутим, у СПЦ је надјачала 'фанариотска' струја, која се преко Цариграда и његових теолога, попут 'суперекуменисте' Зизјуласа, приближава Ватикану. Шта ће бити остаје да се види. У сваком случају, ми треба да будемо свима браћа, ником послушници. Ни Цариграду, ни Москви".

Шта суштински значе захтеви из појединих делова православног света да будући осми васељенски, тј. свеправославни сабор, треба да потврди, гласањем, аутокефалност оних православних Цркава које су стекле самосталност после последњег седмог Васељенског сабора из осмог века хришћанства?

"То је тежња 'грчкиговорећих' аутокефалних Цркава (Цариград, Александрија, Јерусалим, и, делимично Антиохија) да се обнови тзв. пентархијски модел из доба Јустинијанове Византије (поред ове четири аутокефалне Цркве, Рим је био пета патријаршија).  

Немогуће је, међутим, дрво Цркве, које се у историји разрасло,вратити у првобитно семе, јер би то било голо насиље. Не може се прегласавати живи живот. Грузијска, Руска, Српска, Бугарска, али и Црква Грчке, јесу реалност, а не привиди. Осми сабор, ако га буде, не сме се бавити виртуелном стварношћу него оном која јесте."

Да ли је недавно проглашење Православне цркве у Црној Гори путоказ да се нпр. распарчавањем београдско-карловачке архиепископије и присаједињењем сремске, бачке и банатске епархије, формира, условно речено, цариградска обласна Црква са седиштем у Сремским Карловцима и под некадашњим називом Православна црква у Србији?

"Комбинације о обнови некакве 'сремско-карловачке' Цркве под управом Фанара могу бити само маштарије болесних умова и незајажљивих амбиција.

Међутим, ако наша држава буде разорена до краја, онда би и аутокефалији СПЦ могао да дође крај. Кад је пала независна српска држава 1459. српски народ се нашао под јурисдикцијом грчке Охридске архиепископије.

Тек је Мехмед паша Соколовић обновио Пећку патријаршију. Дакле, све српске земље и дијаспора биће под јурисдикцијом СПЦ само док СПЦ буде јединствена".

Да ли је евентуално стављање под цариградску јурисдикцију свих православаца, претходница за свехришћанско уједињење са Ватиканом, каква је у том процесу улога и која су очекивања Ватикана и Цариграда, а каква Москве, али и епископа садашње СПЦ?  

"У овом тренутку, Цариград и Москва се у много чему разилазе. На недавном скупу Мешовите богословске комисије за дијалог православних и римокатолика цариградски преговарач Јован Зизјулас, и папин изасланик надбискуп Курт Кох дали су одушевљене изјаве да само што се нисмо ујединили. 

Међутим архиепископ Иларион, десна рука патријарха Кирила, рекао је да од скорог уједињења нема ништа и да су преговори на почетку. Према томе Фукујамин 'крај историје' неће се десити ни на VIII васељенском сабору. Ако га уопште буде", закључио је Владимир Димитријевић православни публициста.

 

Кад је нација изнад Бога 

Одговарајући на питање "шта је етнофилетизам, када је и зашто проглашен за јерес" наш саговорник каже:

"Етнофилетизам је идолопоклонство нацији, стављање своје нације изнад Бога и Цркве. За јерес је проглашен седамдесетих година 19.века, када је Цариградска патријаршија анатемисала Бугарску егзархију, јер су Бугари тражили обнову своје аутокефалије. Раскол између Цариграда и Софије трајао је до после Другог светског рата.  

Етнофилетизам заиста постоји и заиста је противуцрквена појава, али треба бити опрезан кад се израз користи.  

Грци ту причу воле да примењују на друге, али заборављају да су они често склони да себе сматрају 'суперправославцима', у односу на које су православни Словени 'недоношчад'. Наравно, не сви Грци, али та тенденција постоји.  

Цариград не тврди да су помесне Цркве словенских народа и Грузије у јереси етнофилетизма, али претендује на своју власт над њиховим расејањем и има своје канонисте попут Власија Фидаса који претензије Фанара оправдавају".

 

Милион и по франака за самосталност 

С обзиром да је Српска православна црква, након добијања аутокефалије од Византије 1219. године заслугом Светог Саве, у потоњој историји током вишевековне турске окупације два пута принудно губила самосталност и поново враћана под фанариотску јурисдикцију, Цариградска патријаршија је септембра 1920. године доставила Повељу (томос) о аутокефали СПЦ у садашњем организационом облику, након уједињења тадашњих српских обласних цркава на Балкану и бившој Аустроугарској, које је проглашено 26.маја 1919. године.

Ондашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала је у то време Цариградској патријаршији за добијање томоса о самосталности СПЦ да исплати милион и по француских франака што је и учињено у три транше од 24. децембра 1919. до октобра 1922. године.

 

Стање пред уједињење

Непосредно пред стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и у тренутку уједињења свих српских православних црквених организација расутих у неколико држава у јединствену Српску православну цркву са патријархом на челу, постојала је у Краљевини Србији, са пет епархија (београдска, нишка, жичка, шабачка и тимочка), црквена заједница која је имала "достојанство митрополије, са првим епископом, архиепископом београдским и митрополитом Србије, кога је бирао Извршни Сабор, а потврђивао краљ".  

У Краљевини Црној Гори црква је имала је три епархије (цетињска митрополија, никшићка епархија са седиштем у Острогу и пећка митрополија). На челу цркве био је митрополит цетињски, који се титулисао као митрополит црногорско-приморски.  

Православна црква у границама карловачке митрополије имала је седам епархија (вршачка, темишварска, будимска, сремска, карловачка, бачка, пакрачка, плашћанска или горњокарловачка) и обухватала је сав православни народ у Угарској, Хрватској и Славонији.  

Највише црквено-јерархијско тело било је Архијерејски Синод или Сабор, а највеће црквено-самоуправно, аутономно тело био је Црквено-народни сабор.  

Православна црква у БиХ имала је четири епархије (дабробосанску, захумско-херцеговачку, зворничко-тузланску и бањалучко-бихаћку) и то све са титулом митрополија.

На основу споразума између Беча и Цариградске патријаршије из 1880. босанска митрополија је добила неку врсту самоуправе. Духовни поглавар и даље је остао Цариградски патријарх, док је епископе у БиХ именовао аустријски цар.

Православна црква у Јужној Србији и Македонији, на територији која је после ратова 1912. и 1913. припала Србији, имала је седам епархија (скопска, рашко-призренска, велешко-дебарска, пелагонијска, преспанско-охридска, струмичка и део митрополије воденске) и налазила се под управом Цариградске патријаршије.

У Буковинско-далматинској митрополији налазиле су се две епархије: далматинско-истријска и бококоторско-дубровачка.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/95389/Da-li-SPC-postaje-carigradska-oblast

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 08 новембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.