header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Мукање србског православног вола - 1.део Штампај Е-пошта
среда, 02 фебруар 2011

Владимир Димитријевић

СРБСКИ ПРАВОСЛАВНИ ВО ОПЕТ МУЧЕ, ЈЕР ГА НЕКА ПИТАЊА МУЧЕ

(а није од јуче)

-1.део-

Уводно мукање

Шта ти је живот! Прође више од сто година од оног доба у коме је размишљао мој давни предак, во из приче Радоја Домановића, дође час да и ја, во из сајбер србијанске епохе, почнем да мучем у његовом стилу. Уместо да лепо пасем и преживам, морам да мучем. Не морам – чобани маскирани у пастире би највише волели да и даље пасивно пасем и преживам, али – шта ти је во који се отелио у Србији! – не могу да ћутим, па то ти је. „О чему ћеш мукати?“ питају ме Срби, којима је већ доста којечијег блејања, скичања, лајања и кокодакања. „А шта ви мислите, браћо?“ мукнем ја.

„Само немој о политици – преко главе нам је!“ закукаше.

„Ама, нећу!“

„Ни о економији!“ додају.

„Нећу ни о економији!“

„Па о чему ћеш?!

„О чему бисте ви?“ мучем ја упитно.

Они се загледају, па кажу:

„Па, ајде нашто о Цркви! Ту смо ти и ми, Срби, и ти, србски воле, подједнако неупућени! Шта се ово ради, побогу брате?“

Мукнем од чуђења:

„Ради се о глави, браћо! И то о вашој, не о мојој! Ја ћу остати србски во док сам жив, а да ли ћете ви остати православни Срби – то тек треба да се види! А, инaче, слажем се – кад је ситуација у Цркви у питању – и ја во, и ви ко ја (не било примењено)...“

- Па што онда да причамо, кад нам ништа није јасно?

- Их, људи! Кад је коме у Србији шта било јасно, па се причало, и то како! И сви су увек веровали да су у праву! Него, пошто видим да сте и ви и ја подједнако збуњени овим што се данас ради (те раскол, те анатема, те јесте, те није, те 'оће у Ниш, те неће, те у Рим, те из Рима), предлажем вам, онако братски, да се подсетимо књига страроставних и скинемо прашину с листина па погледамо шта је било и како је било... Јер је било... Ако мислите да је само сад, и да је вама, данашњим Србима, најтеже, варате се. И Србима и србским воловима увек је било тешко због њихове луде главе и ћуди наопаке, али и због њиних мрзитеља са све четири стране света.

Одмуках ја своје, а они ме гледају и слушају. Па ето, читаоче, предлажем да се заједно загледамо у новију прошлост СПЦ, да би нам било јасније шта се ово ради од Цркве и народа. Читаћемо старије и новије списе, па ћемо мислити и мукати до миле воље, док вама, не забране да мислите, а нама, србским воловима, не забране да мучемо (а можда нас онда, скупа, потерају на неку нову кланицу; касапин из Рима нас стално нешто мерка...)

Иначе, већ сам се оглашавао – у књизи „Писма о литургијској обнови“ налази се „Размишљање једног обичног србског православног вола“. Ово му дође нешто као наставак.

 

Саборност и бројање

Брате воле, видиш ли ти шта ово би? Гласаше, изгласаше и – шутнуше човека... К'о да је педесет година млатио глогиње, а није био калуђер и владика... Кажу: Сабор, нема лабаво!

Ових дана у Србској Цркви не може а да се не чује како СА Сабор СПЦ своје одлуке – чак и оне најкрупније, о нечијем рашчињењу – може и мора да доноси већином гласова. Колико гласова скупиш – онолико си у праву. Саборност се, дакле, састоји у бројчаној већини. Али, ја, као србски православни во, нешто се не сећам да су нас тако учили. У мојој младости, саборност су другачије представљали. Рецимо, владика Атанасије (Јевтић) је у свом огледу „Верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ писао овако:

>>Пуноћа благодатног живота Цркве, који у себи носи светост Духа Божјег живећег у њој, јесте носилац и чувар и тумач истине Откривења. У самој ствари, као што су у глави Цркве - Христу, истина и живот јединосуштни (Јн. 14,6), тако и у телу Његовом - Цркви, истина и живот чине једно биће Цркве. Нема благодатног, божанског, светог живота у Цркви без божанске истине, истините вере; али, исто тако, нема праве истине, праве вере, без благодатног, светог живота у Цркви. Зато с правом вели Св. Златоуст: Црква - то је вера и живот, -права вера и прави живот. Та пуноћа богооткривене вере и пуноћа благодатног живота у Духу Светом и јесте оно што Цркву чини васељенском, католичном, саборном. Црква је католична, саборна, зато што је пуноћа вере, тј. истине и живота Христова. Стога Св. оци говоре да саборност Цркве није у њеној бројности и количини, него пре свега у пуноћи богопредане вере која у себи садржи истину и живот. Црква се, вели Св. Кирил Јерусалимски, назива саборном (catholiki) стога што без икаквог недостатка предаје све догмате. А Св. Максим Исповедник изричито каже: "Христос Господ назива васељенском црквом право и спасоносно исповедање вере". Саборност, католичност, васељенскост Цркве није, дакле, нешто спољашње, бројно, "квантитативно", него унутрашње, онтолошко, као благодатна пуноћа и Јединство богопредане вере и живота. Та католичка, саборна пуноћа Цркве не може бити ухваћена сва у појмове и категорије разума и логике људске, као што не може било која ствар и истина божанска. Зато је Црква предмет вере, и ми и њу убрајамо у првих десет чланова символа вере за које говоримо: Верујем... (а не „исповедам“,или "чекам"), а то значи да Цркву убрајамо у божанске тајне, заједно са Господом Богом, чиме посведочавамо божанственост и светост Цркве, потврђујемо њену богочовечанску природу. Отуда наша вера у Цркву датира још из апостолског времена (види најстарије символе: јерусалимски, александријски, антиохијски, кипарски). При томе, та вера у Цркву, није просто вера у њено постојање, него вера у Цркву као божанску, Богочовекову тајну (ср. Еф. 5, 32 и 3, 4), јер, по речима Св. Григорија Богослова, "није исто веровати у што и веровати чему, јер верујемо само у нешто божанско, а веровати се може и сваком (и човечанском) делу".

Из свега до сада реченог произилази да не може бити дат никакав „формални критеријум“ непогрешивости Цркве, какав, на пример, постоји у папизму римокатолика. Када неко приписује Православној цркви „формалистички ауторитет“, или изједначује православну саборност, тј. васељенске саборе, са „римским понтифексом“, онда је то или основно непознавање православног духа саборности Цркве, или пак свесна и злонамерна клевета.<<

Па, воле, Србине брате, је л' ово значи да они који су већински гласали могу и да погреше?

- Ево шта владика Атанасије каже и о одлукама црквених сабора:

>>Што се тиче самих васељенских сабора, Православље зна и осећа да су они дело саборности Цркве у Духу Светом, о чему смо напред говорили; дакле - сабори су од саборности, а не обратно. Ми до сада знамо за седам св. васељенских сабора, и признајемо их за васељенске зато што их је Црква признала и усвојила. Њихов је критеријум, дакле опет Црква. Рационалистички богослови ће рећи да је то само "вербализам" и "фраза", међутим за нас Православна црква није фраза, него "велика тајна" (Еф. 5,35) и мистичко тело Христово, по речима горостасног еклисиолога Павла, апостола народа. А његове свете речи, како каже Св. Златоуст, божански су неограничене, и ма шта ти говорио, ништа нећеш објаснити."' Јер шта су у ствари васељенски сабори? Ако би и хтели дати њихову формалну дефиницију, тј. које све услове треба да испуни један сабор да би био васељенски, могло би се десити да опет не добијемо сигурно мерило њих самих. Може један сабор да испуни формалне услове, па да опет не буде признат од Цркве за васељенски; као што, опет, други сабор и без извесних формалних услова може од Цркве бити признат за васељенски. Јер "Црква Православна, по речима Св. Максима Исповедника, признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити". Другим речима, ако сабор у себи и собом одражава и изражава пуноћу опита Цркве, пуноћу саборне, католичке, васељенске вере и живота, онда је он васељенски, како у време његовог одржавања тако и после заседања. Такав сабор ће бити признат и усвојен од Цркве. Уколико пак један сабор не изражава опит Цркве, он самим тим престаје бити васељенски, католички, саборни, како у време одржавања тако и касније, и зато неће бити усвојен од Цркве, макар и испуњавао формалне услове "сабора".

Узмимо за пример ово: да ли Црква верује у једносушност Оца и Сина зато што су тако решила два сабора, или су ти сабори признати зато што су се показали сагласни са унутрашњим животом цркве? Јасно је, да је због овог другог. Само правилност догмата даје вредност саборима", тврди св. Максим Исповедник. "Саборе, вели исти св. отац, санкционише побожна вера". А св. Атанасије Велики, говорећи о I васељенеком сабору каже: "Оци сабора нису признавали себи право чинити суд над вером, већ су само исповедали оно у шта су свагда веровали, и проглашавали учење апостолско". Оци пак Сардикијског сабора, писали су у својој посланици: "У шта смо ми свагда веровали, у то се уверавамо и сада; зато што опит оправдава и потврђује оно што је сваки ушима чуо". - Треба ли, после овога, да подсетимо на то да православни дух васељенске саборности није ништа друго него наставак апостолске саборности, изражене на Апостолском сабору: ''Нађе за добро Дух Свети и ми" (Д. Ап. 15,28). Прво Дух Свети па онда ми, ми утолико уколико допуштамо Духу Светоме да дела кроз нас. У овој богооткривеној формули садржи се сав метод богочовечанске делатности Православне цркве, који је она наследила од св. апостола и остваривала у њиховом духу кроз векове до данас.

После овога јасно је да у Православној цркви мерило ортодоксије није квантитативно мерило, што потврђује и историја Цркве и носиоци православне вере - Свети оци. Но и поред тога, некима се чини да познате у догматици речи учитеља Цркве Викентија Леринског о свеопштости, древности и сагласности у вери, говоре баш о таквом квантитативном мерилу. Међутим, за нас православне, те речи су само сведочанство верности Св. предању Цркве. Када не би постојала Православна црква, онда би можда истицање самог правила Викентија Леринског заиста било непоуздано мерило. Али, не одричући поменутог учитеља Цркве, не своди се Црква на његове речи и метод. Јер, ми знамо из историје Цркве, да права вера, Црква правоверних, често није била у већини у односу на јеретике. "Мало стадо" Христово, по речима Георгија Флоровског, бивало је у историји, и сигурно ће још бити у апокалиптичкој будућности, заиста у мањини и потискивано у "пустињу". Али то не значи да је истина била на страни оне јеретичке већине. Самоочевидна у Цркви истина не зависи од количине, од "саборности" у лажном, демократском смислу те речи. Зар је у време пред Никејски сабор истина била на страни великог скупа аријанствујућих епископа, или на страни ђакона Атанасија Александријског? Или пак, после сабора, Цркву је такорећи представљао сам св. Атанасије Велики. Неколико векова касније, Свети Максим Исповедник такође је био у мањини; па нешто касније Свети Јован Дамаскин; и још касније Свети Марко Ефески.

- О, воле, брате Србине! Али, зар владике нису непогрешиве?

- Што ја да се правим паметан, кад сам обичан во? Ево опет владике Атанасија:

>>Исто тако, нетачно је и схватање оних који сматрају да у Цркви само јерархија, и то само у степену епископа, има непогрешивост, или „монопол црквености“. Ниједном епископу сам тај чин не обезмеђује ортодоксију, то ми знамо из историје Цркве. Али, пошто су још свети апостоли одлучили да саборну истину Цркве изражавају сабором епископа (ср. Д.Ап. 15,6), то је онда постало наслеђе Цркве, јер Црква мора на неки начин изажавати себе. Ти сабори Цркве, понављамо, долазе од саборне природе саме Цркве; сабори су од саборности, а не обратно. Уз то још зна се, да су учесници тих сабора били многи светитељи Божји. Треба се сетити да су међу тим епископима били и такви епископи као што су: св. Николај Мирликијски, св. Атанасије Александријски, св. Спиридон Чудотворац и други. Уосталом, ми знамо и примере када нису само епископи били носиоци православља (св. Максим Исповедник, св. Дамаскин, св. Теодор Студит). Није ли, како скоро напомиње грчки богослов Трембела, црквени народ у време императора Ираклија, имајући на челу два монаха - Софронија и Максима -свргнуо и анатемисао васељенског патријарха и римског папу. У време пак Флорентинског сабора тај исти православни народ срушио је унију, имајући за руководство једног епископа - св. Марка Ефеског. Није, дакле, епископ "монополисао црквеност", него, да се послужимо речима православног светоотачког богослова - Хомјакова: "Црква је право формулисања своје вере предала својим старешинама епископског чина, задржавши, ипак, за себе право да провери формулу, коју они усвајају“. Зато је, вели он на другом месту, "сва Црква примала или одбацивала одредбе сабора, с обзиром на то да ли су те одредбе сагласне или противне њеној вери и њеном предању, и давала назив васељенски само оним саборима, чије је одлуке признавала за израз своје унутрашње мисли. На тај је начин сабор васељенски постајао глас Цркве"/.../<<

Дакле, владика Атанасије нас је учио да саборност није у бројању и пребројавању, него у Истини. Јер, да је у бројању, онда би јеретички сабори били у праву – највећи такав у првом миленијуму Цркве одржали су иконоломци, и на њему је учествовало преко шесто иконоломачких владика. „Бој не бије број, него Бог и сој“, каже народ; и додаје: „Триста – без попа ништа!“ Владика Атанасије је мене, србског вола, научио да се не поводим за већином, него да Христом праверавам и већину и мањину. А Свети Никодим Агиорит вели да, кад год негде видимо скупљену гомилу, да се сетимо оне гомиле која је викала „Распни Га, распни!“ Тако томе бејасмо учени у својој воловској младости.

 

О признавању и непризнавању саборских одлука

Сабор, кажу, преброји гласове и одлучи- и “Roma locuta, causa finita”. Али, православни во, који се наслушао којечега, зна да није морало бити тако. Тако је, рецимо, владика Атанасије у својој „Патрологији“ (II књига) о Светом Златоусту писао:

>>Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се згруписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Особито је то дошло после пада Евтропијевог (око 399. г.) и преласка власти практично у руке царице Евдоксије. Од епископа вође кампање и борбе противу Златоуста били су: Северијан Гавалски, Акакије Веријски и Антиох Птолемаидски, а придружио им се и Теофило Александријски (који је затим увукао и Св. Епифанија, али се овај брзо повукао). Златоуст је изазвао реакције ових, и неких других епископа, још и тиме што је приликом обиласка извесних покрајина у Малој Азији дошао у Ефес и тамо на сабору рашчинио 6 епископа (401. године), због канонских и моралних преступа. Било је то доба ширења утицаја Цариградског престола, његових све чешћих интервенција изван своје уже управе, што је започето 3. правилом II Васељенског Сабора и канонски признато и потврђено Халкидонским Сабором (17. и 28. правилом).

Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних монаха из Египта, на челу којих су била тзв. „Дутачка браћа", које је Теофило био прогнао као оригенисте иако је међу њима било и невиних људи. Они су дошли у престоницу да траже заштиту, и Златоуст их је примио и саслушао, али је пријем у црквено општење одложио док се њихова ствар не испита. Цар Аркадије позвао је тада Теофила у Цариград да објасни свој поступак, али је Теофило са доласком у престоницу, уместо оптуженога, постао тужитељ. Он је са собом довео око 30 епископа, у Цариграду су му се придружили још седморица других, и он, подржан од царице Евдоксије, која је већ поодавно била љута на Златоуста због његових критика и пастирских интервенција, приреди Златоусту суђење на познатом сабору „под храстом", у предграђу Халкидона, 403. године. Свети Фотије је сачувао акт тога сабора под храстом (Библиотека, 59), из којег се виде ових 29 тачака оптужнице противу Златоуста, што је све било мање више исхитрено и наклеветано, намерно изврнут или погрешно протумачен неки његов поступак или понашање.

Златоуст није признао законитост овог „саборчића" и, окружен приличним бројем својих епископа и верних клирика (јер било их је и неверних, који су сведочили против свога првојерарха), није хтео да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор „под храстом" осуди га и он буде прогнан у Витинију. Паладије Хеленупољски, у Животу Златоустовом, најцрњим бојама слика Теофила Александријског, што свакако не одговара истини (и сам Паладије је био под ударом Теофиловим, па је његова пристрасност извор његове необјективности). Чињеница је, међутим, да је Теофилу било криво што је Златоуст уопште дошао у Цариград и што његова катедра губи свој престиж пред Цариградском, па и ту треба тражити један од разлога његовог оваквог односа према Златоусту. Било како било, Златоуст је мирно пошао у прогонство, али већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио царицу Евдоксију да опозове прогонство Јованово. Златоуст се тријумфално вратио на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну беседу „По повратку из прогонства".

Није потрајало дуго времена и поново су почеле нове невоље. И епископи и царица Евдоксија били су незадовољни. Епископи су говорили (позивајући се на 4. канон Антиохијског сабора) да осуђени епископ не може бити враћен без рехабилитације на једном сабору (Златоуст није признавао овај Антиохијски сабор, јер су га држали антиникејски настројени епископи). Царица пак Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста, јер су јој пренели да је Златоуст против ње изговорио беседу „Опет бесни Иродијада, опет тражи на тањиру главу Јованову", и то за време док је она постављала своју нову статуу у близини саборног храма у Цариграду. Иако историчари Сократ (ЦИ 6, 18) и Созомен (ЦИ 8, 20) говоре некако у том смислу као да је Златоуст стварно изговорио поменуту беседу уперивши је против царице, сматрамо да је више у праву историчар Болотов кад тврди да Златоустотом духовном лику и његовој пастирској деликатности тешко да одговара тако нешто - да такву беседу упери против царице Евдоксије. Пре ће бити да кривицу за Златоустово ново прогонство треба тражити у сујети саме царице, којој је требало само кап уља на ватру, јер није могла да у престоници и на свом двору трпи једног епископа подвижника и испосника, човека коме је Јеванђеље, богослужење, молитва и сиротиња било важније од свих дворских пријема и престоничких свечаности. По неком неписаном али неуммитном духовном закону у овом нашем грешном свету, људи јеванђелског живота и правде, какав је био Свети Златоуст, неизбежно су увек изложени прогонима и страдањима правде ради и истине. Правда на земљи увек иде на ногама страдања, говорио је отац Јустин. Златоустова судбина је била крстносна судбина верног Христовог следбеника, нарочито Христовог апостола и пастира. У лицу његовом показан је онај стварни и неизбежни сусрет Јеванђеља и света, Цркве и државе, Царства Божијег и царства овога света.

Златоусту је најпре било забрањено од цара да редовно врши своје црквене функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Златоуст је ту одлуку и слушао и није. Уочи Ускрса 404. године он је, са Својим верним клирицима, кренуо у храм на богослужење и на крштавање оглашених. По Паладију (Живот, 33-34), био је у томе брутално спречен упадом војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по Пасхи, 9. јуна 404. године, Златоуст је коначно протеран у Кукуз, у Јерменију. Узалуд је апеловао и писао писма другим епископима на Исток и на Запад. Његов је проблем уствари био пре свега проблем епископа (није он узалуд рекао: „Никога се не бојим, осим епископа“). Писао је на Запад папи Инокентију I, епископу Миланском Венериусу, Аквилејском Хроматију и некима на Исток. Све је било узалуд.<<

Дакле, Свети Златоуст није признавао одлуке извесних, како рече владика Атанасије, „саборчића“. Јер, очито је да ти „саборчићи“ нису билу у Христу, и Црква је, канонизујући свог Хризостома, то јасно посведочила.

- Брате воле, а шта о томе кажу наше друге владике?

- И они то кажу, да Истина не мора да буде са већином. Знао је о овоме епископ бачки Иринеј (Буловић), када је, у интервјуу за лист „Печат“ (бр. 44/2008. стр. 20), свима поручио:

>>Шта значи размимоилажење, а шта пуно јединство? Почећу од овог другог: пуно јединство постоји, чак и међу архијерејима, клирицима и верницима који заступају веома опречне ставове. Јер, црквено јединство није ни идеолошка монолитност, ни ауторитарна уравниловка, ни човекоцентрична датост: оно је онтолошко, богочовечанско, благодатно јединство, јединство које извире из општења у једној Евхаристији Цркве. Том јединству не шкоди слобода и „плурализам“ мишљења.

Напротив! Оно је дато, али и задато. Од њега се полази, али се оно и изграђује у духу саборности. Да није тако, да ли би уопште био потребан дијалог у Цркви? Да ли би постојала институција црквених сабора? Да ли би сабори били сведени на декоративна саветодавна тела једног јединог који одлучује, ма ко он био и ма какву историјску титулу носио?

Различита гледишта не угрожавају јединство. Она га учвршћују уколико доводе до саборне победе најцрквенијег, а самим тим и најспасоноснијег гледишта. Зло настаје кад појединац или група апсолутизује своје виђење стварности и не показује спремност на уступање ни пред саборном пуноћом Цркве. Тако се рађају јереси (реч јерес првобитно и значи одабир делимичне истине уместо потпуне истине). Имамо парадокс да понекад у пракси најпапскије поступају неки који су иначе искрено против апсолутизма у Цркви, оличеног, већ вековима, у претензијама римских епископа.

Све ово, наравно, не значи да се црквени етос или поредак може изједначити са овоземаљским демократским начелима и да се до истине стиже прегласавањем или надгласавањем. Али још мање се „истинује у љубави“ укидањем или омаловажавањем саборне природе живота Цркве. Та саборна природа Цркве, примењена у пракси, обично се пројављује као саборска методологија: сабор епископã после свих дискусија, размимоилажења, спорова, способан је и дужан да изрази, Духом Светим, саму Цркву као истинско и истинито јављање Царства Божјег овде и сада, у нама и међу нама.<<

О односу према патријарху и саборности

- Кажу данас: ако се не слажеш са неком одлуком патријарха и Синода, ти си разбијач јединства Цркве и народа. Је л' то тако, брате воле?

- Тако је, браћо Срби, али не без расуђивања. Рецимо, владика Атанасије је, као јеромонах, написао један апел за заштиту Срба на Космету. Потписали су га многи угледни свештеници и монаси. А онда су свештеници са Уба упутили писмо патријарху Герману, да се мало више ангажује у заштити светосавског народа. Кад су њега и њему сличне критиковали због тога (ко сме да критикује, и то јавно, патријарха?) јеромонах Атанасије је одговарао (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“):

>>Иначе, треба пустити свакога човека да каже шта мисли. Не бих таквим појавама придавао друго значење но што га објективно имају. А затим, како се може назвати „петиционаштвом“ праведни протести против неправде. На пример, против осуде једног нашег студента на 2 године робије, и то за ништа. Што се тиче Писма 15 свештеника са Уба, видео сам га први пут кад је један примерак дошао на Теолошки факултет и пријатно ме је изненадила духовна снага тог текста. Он је поставио четири кључна питања Патријарху и нашим архијерејима, и са правом их је поставио, никакве претње ту нису биле. И какву опасност видите? Зар синови не могу рећи оцевима и друге ствари, а не само оно што им се допада?/.../

Он, (патријарх-нап.В.Д.) ради према својим могућностима, колико може и колико зна, али не може да буде мера свима нама како и колико да радимо.

Али ја нисам патријарх. Но и не пристајем да патријарх кроји све нас према себи. Оно што је он рекао, добро је рекао, хвала му. Ја бих то можда нешто другачије рекао, не у смислу црњих тонова. Али, ми немамо директоре. Постоји саборни карактер Цркве, полифоничност, ако хоћете.<<

- Одакле му, брате воле, такав заључак?

- Из учења Цркве, браћо Срби.

Јеромонах Атанасије је своје речи правдао својим, ондашњим, схватањем саборности (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“):

>>Према томе, треба се борити за живу, облагодаћену саборност. Не само чекати шта ће један „сабор" свеједно који, да „одлучи", јер свака саборска одлука у Православној Цркви подлеже саборној рецепцији, животном усвајању од целог тела Цркве, како су то рекли Источни Патријарси (у својој познатој Посланици из 1844.г.). Или како то вели Св. Василије Велики: „Распоређења и уредбе у Цркви доносе епископи, али оне бивају потврђиване од народа" (Писмо 230).

Ми смо обавезпи да саборност Цркве негујемо, изграђујемо, боримо се за њу, као чланови једне исте „породице Јединороднога међу многом браћом", како Свети Златоуст назива Православну Цркву. Није лако очувати и неговати саборни однос између чланова Цркве. То је стални задатак нашег хришћанског, православног, црквеног позива, а он се састоји у томе да сви складно повезани међусобно, узајамно помагани, чинимо све од себе да сво Тело Цркве Христове расте и узраста: „На изграђивање себе у љубави" (Еф.4, 11-16).

Да се то код нас заиста осећа, да нам дакле није туђе или недостижно, навешћу само пример једног нашег, још данас активног Епископа, који је рекао својим свештеницима: „Ви сте криви што ми овако радимо; што нам нисте говорили, што нас нисте у лице критиковали; не можемо ни ми све знати; Црква је свију нас, а не само нас владика".

Тачно је и то да какав је народ, такво му је и свештенство, такви су му и епископи, и обратно. То значи да је све у Цркви органски повезано, и да је дуг свих нас и свакога једнак: за општу Кућу, за заједнички Дом Очев свих нас као деце Божје.<<

- Али, ми смо ти, брате воле, тотални тутумраци, па нам није јасно како тај раскол настаје...

Ко то прави, ненаправљен на зло био?

- Најдубље схватање узрока раскола владика Атанасије је изнео у свом „Еклисиолошком подсетнику о Америчком расколу“:

>>Треба   признати   да   у  самој   тој   тежњи   црквеног народа, па и његових "тела, за активним учешћем у животу и раду своје Цркве, очувана је једна изразито православна истина: да је Црква Божија Црква свег народа, свих верујућих у Христа, и да црквени народ има темељну, неодузимљиву улогу у бићу и делању своје Цркве. То је у православној црквеној традицији одувек био безусловни услов сваког правог, истински православног и саборног живота и рада, организације и управљања у Цркви.

Према Еклисиологији Алостола Павла и свих Светих Отаца: Црква је Тело (живи организам) и зато има свој поредак, али је то првенствено животно-органски, тј. канонски поредак (већ према Гал. 6, 16 и 1 Кор. 14, 40: "све да вам буде благообразно и по поретку"). Из таквог поимања бића, организма (= из којег организма даље извире и организација) Цркве произилази сав литургијска-канонски (коме даље служи сав црквено-правни) поредак Цркве, по којем Цркву сачињавају Епископ-клир-народ (како стално говоримо, и то још разрађеније, у Великој јектенији: "За преосвећеног Епископа, часно свештенство и ђаконство, за сав клир и народ"), где је очигледно да Епископ није клирик, него глава организма Цркве (а познато је да нити има главе без тела ни тела без главе, осим код мртвог исеченог леша).

Ово значи да су сви и све у Цркви међусобно повезани и условљени, зато што је Црква организам и што је тај организам структуриран, благодатно јерархијски организован. Зато је рекао Св. Кирил Александријски, у свом 1. канону: "Свака од црквених ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку, не причињава нам никакав неред, и ослобађа нас од било какве погрде, и доноси нам похвале од здравомислећих људи". А његов велики претходник, Св. Дионисије Велики (Архиепископ Александријски из 3. века) рекао је управо против раздора, сукоба и раскола у Цркви следеће: "Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божију; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртву идолима. Јер оно прво мучеништво веће је од овога: овде се страда за једну (своју) душу, а тамо се страда за корист целе Цркве" (Писмо Еп. Новату).

Но раскол у Цркви обично не чини народ, него га најчешће стварају управо свештеници или Епископи. И то не само онда када поведу један део своје пастве у отцепљење од остале Цркве, него и онда када се не понашају саборно, када заборављају да и Епископи нису изнад Цркве (или пароси изнад парохије), или сами уместо целе Цркве, него увек унутар Цркве и са Црквом, "у љубави са свима светима", како вели Апостол Павле (Еф. 3, 18), подразумевајући под "светима" све верне, тј. целину Цркве.

На ову целовитост (-католичанскост) Цркве увек су се обазирали, поштовали је и од ње зависили сви Сабори Цркве: Архијерејски, Помесни и Васељенски, који су увек били не изнад и не уместо Цркве, него увек унутар Цркве, увек подлежући познатој свецрквеној рецепцији својих саборских одлука, тј. њиховом усвајању и прихватању од свег живог и одговорног организма Цркве Божије. (Православно богословље о Цркви одавно тврди, нарочито у савременом екуменском дијалогу: да без овог принципа рецепције, тј. свецрквеног усвајања, прихватања донетих одлука, скоро је немогуће не избећи папство, макар и као "колективно папство").<<

Дакле, САБОРНОСТ, САБОРНОСТ, САБОРНОСТ: без ње, у љубави Божјој, нема лека ни за један црквени проблем! Без ње, увек и свагда долази до раскола и раскољености! А саборност, као што видесмо, није у бројању и пребројавању, него у Истини Која је Љубав! И то ми, православни волови, знамо од када вучемо своју марвену судбину у Србијици, земљи Св. Саве.

- Наставиће се-

Последњи пут ажурирано ( среда, 02 фебруар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 63 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.