header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Мукање српског православног вола - 2.део Штампај Е-пошта
четвртак, 03 фебруар 2011

Владимир Димитријевић

СРБСКИ ПРАВОСЛАВНИ ВО ОПЕТ МУЧЕ, ЈЕР ГА НЕКА ПИТАЊА МУЧЕ

(а није од јуче)

-2. део-

О расколу, опет и много пута

- Данас се прети проклетствима онима који „подржавају расколнике у СПЦ“. Као да је Србима мио било какав раскол, и као да су „друга страна“ чудовишта, а не браћа Срби! Они који папу сматрају истинским епископом, а паписте „Црквом“, најгласнији су у претњама анатемисањем инакомислећима. Шта ти, србски воле, о томе кажеш?

- А ја, србски во, сећам се како је владика Атанасије, као јеромонах радио на помирењу с браћом из „Дионисијевог раскола“ у Америци (у итервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“):

>>Рећи ћу толико, да мислим да је добро што је Глас Цркве покренуо конкретније ту иницијативу за помирење. Требало је, и то се може учинити, а већ је чини ми се и делимично учињено, да се апелује подједнако и на ону другу братску страну, као и на ову патријаршијску. Јер и тамо има доста „тврдих" људи без братске љубави и живог осећања за јединство Цркве и црквеног народа нашег, нарочито данас када нас Косово све тишти и позива на српску слогу, самопомоћ и самопоуздање. Требало би њима више показати, као уосталом и на овој страни, да није слобода само у хвалисању слободом, него је слобода пре свега унутрашња реалност духовне ослобођености Христом и Духом Светим, и ту се Српска Мученичка Црква никада није одрекла ни одрицала своје слободе у Христу. С друге стране, видели смо да баш један амерички владика Српске Патријаршије, најмање је био слободан и демократа када је тражио „осуду шабачко-ваљевског свештенства" на Сабору, ваљда једино због своје лажне, папирне демократије, а пре ће бити стварне унутрашње неслободе.

И још нешто: позивање само на „каноне" може постати убиствена „канонада" која разара, ако је то позивање на продужење расцепа и продубљење рана у Телу Православне Цркве Христове. Јер такво позивање на „каноне" само сведочи да је изгубљен основни дух самих Светих Канона - љубав и мир у Духу Светом, изграђивање Цркве а не настављање раздора и раскола, без битнијих разлога, којих питање је да ли је било сасвим довољних да се дoђе до овога до чега се у сваком случају није смело доћи, ни на једној страни.

Тај захтев, мислим на мир и васпостављање нашег црквеног јединства, јесте глас и зов самог живог тела праве Саборне Цркве Христове, а Српска Црква није престала да то буде, и неће престати. Нисмо се одрекли вере да је „Христос мир наш, који обоје састави у једно" (Еф. 2,41).<<

И додавао је јеромонах Атанасије (у интервјуу „Сва наша Косова“):

>>Tај расцеп или раскол, српског верујућег народа у Америци и уопште у Дијаспори, јесте болна рана на организму наше Цркве и читавог народа. Криви смо томе сви, и ми овде у земљи и они тамо у иностранству. На тај расцеп утицала је и политачка подељеност и велике ратне ране на народном телу и души. Време је сада за мирење и слогу! Зато сви осећају сада потребу да о томе бар говоре, а већ су упућени и многи апели српским епископима и Патријарху - да се уклони та подела и неслога, за коју једва да је и било стварних разлога.<<

И био је најличније ангажован у процесу помирења (о томе сведочи Бора Карапанџић, у својој књизи „Сећања на преминуле и разговори са живим савременицима“, Београд, 1998, стр. 106-115, описујући посету јеромонаха Атанасија Америци 1985. године, када се дотични активно ангажовао у разговорима с „дионисијевцима“), о чему је и сам сведочио (у већ помињаном интервјуу о „бурном и ветровитом пролећу“):

>>Ја и многи други се много надамо и радимо на томе. Тај процес је већ при самом крају. Апсолутно је могуће да дође до измирења, треба само себи и једни другима опросте. Да не инсистирају на томе да су им нанете тешке неправде и увреде од оне друге стране.<<

И предлагао је, у свом „Еклисиолошком подсетнику о Америчком расколу“:

>>Амерички раскол још није повредио догматску, па ни канонску природу црквеног бића наше Дијаспоре (према 1. канону Св. Василија наша црквена подела у Дијаспори је пре парасинагога, него раскол). Оно што је повређено да се још залечити применом истински спасоносне, црквено-пастирске икономије. Јер свака рана тражи одговарајући лек, а већа рана већи и ефикаснији лек, па и ова наша црквена рана може и треба бити залечена применом широког црквеног домостроја.<<

Усуђивао се чак црквено да општи и са расколницима у Македонији (у интервјуу „Пролеће је бурно и ветровито“ о томе каже):

>>Што се мене лично тиче, ја често одлазим у Македонију, или пролазим кроз њу. Познајем велики број младих људи широм Македоније, као и свештеника и монаха. И ми се дружимо и црквено општимо.<<

Дакле, мене, православног србског вола, живо занима: зар неко мисли да данас не сме бити људи који желе да братски опште са браћом Србима које извесни прогласише (бројањем и пребројавањем) „рашчињеницима“? Или важи оно: Quod licet iovi, non licet bovi (то јест, по Браниславу Нушићу, „што може Јова, не може Бова“)?

“Double standards”, рекли би наши НАТО „пријатељи“.

- Аман, заман? Па је ли све то могуће? Јуче тако, а данас инако?

- Чује се данас да су појединци који се нађоше по ударом саборске већине – „опседнути“, „дрогирани“, итд. А некад (бар ми, старији србски волови, се тога сећамо!) није било тако. У „Банатском веснику“ је, уочи свенародног збора на Косову пољу о Видовдану 1989, владика банатски Амфилохије објавио текст „Наши расколи“ у коме се, између осталог, бавио и питањем раскола владике Дионисија у Америци. Тада је мудро записао:

>>Непосредни повод за раскол била је одлука Архијерејског Сабора о рашчињењу епископа Америчко-канадског Дионисија. Но, његови узроци су много дубљи. Као што је Октобарска револуција и међуратно насиље над Црквом у Русији проузроковало расцепе у њеном организму како у земљи тако и међу милионским избеглицама, расцепе који ни до данас нису залечени, то се догодило, мање више по истом сценарију, и у Српској Цркви после овог рата. Познато је да су већ педесетих година стизали предлози из Америке о повећању броја епархија у Диаспори и стварању неке врсте Српског заграничног синода, попут оног Руског који је настао у Сремским Карловцима пре рата, под покровитељством Српске Цркве. Крвави братоубилачки обрачун у току рата, послератно идеолошко насиље над Црквом праћено одузимањем елементарних средстава за живот и рад Цркве, све је то проузроковало несигурност и неповерење унутар народа па и саме Цркве, нарочито међу онима који су се принудно расејали по свету. Победнику није била довољна победа: он је ради учвршћења своје власти гонио своје противнике до истраге. Све је то стварало још дубљу психозу неповерења и страха па и сумњичавости чак и у најдобронамерније одлуке. Начин на који је решено Македонско црквено питање (1958/9) и силе које су у томе учествовале, још је више допринео у стварању уверења да одлуке црквених органа у земљи тешко да могу бити самосвојне и слободне. Ако томе додамо чињеницу да је код великог дела Срба социјално-идеолошка свест већ од раније потиснула дубљу еклисиалну свест, онда ће нам бити јасно што је рашчињење Епископа Дионисија послужило само као погодан повод да се у Дијаспори свом силином пројави већ присутни раздор и расцеп.

Ова новонастала подела је у суштини, са обе стране, свесно или несвесно, условљена политивком и политичким притисцима или опредељењима и већ постојећим и укорењеним деобама. При том је тешко рећи ко је од две стране („федерална" или „расколничка") у трагичнијем положају: Они који бранећи светињу јединства Цркве и њен канонски поредак, морају да покривају и свесно или несвесно бране лаж и порочност насиља које притиска Цркву; или они други који у бојазни да и сами не постану жртва тог насиља и лажи, оптерећени својим ранама и деобама, у уверењу да се одупиру том насиљу, то чине по цену жртвовања јединства Цркве и народа, доводећи тиме себе у опасност да се једном за свагда отцепе од корена и стабла светосавске Цркве! У ствари у трагичном положају су и једни и други јер сва та несрећа пада на главу једне и исте Цркве и једног и истог народа.

Овоме треба додати и то што протестантска средина (и по духу) и радикални секуларизам евро-америчке цивилизације, у којој живи наша Диаспора, на неприродан начин откинута од свога сопственога тла и корења, неприпремљена за све опасности које носи у себи та средина и тај секуларизам (без преседана у људској историји) - још дубље угрожавају Диаспору у целини, као уосталом и будућност и судбину целога света. И док „федералци" и „расколници" расправљају ко је више прав а ко више крив, растачући своје благо на наџаке и на буздоване, дотле дух протестанског конгрегационализма и страшне масонске разводњености изворне и свете православне вере, и живота по тој вери, дух радикалног посветовњачења и модерног хедонизма, полако али сигурно поткопава будућност њихову и њихове деце. Продуже ли у овом правцу гложења и неразумних распри, имају све предуслове да се у будућности претворе у фолклорне групе српског порекла, непрепознатљивог духа и садржаја, изгубљеног памћења, претопљени у котлу американског обезличења...

А у Отаџбини? Исто или слично „распамећивање", условљено свим нашим наведеним и ненаведеним, личним и колективним, расколима и деобама. Читаве генерације, ратне и послератне, збуњене и духовно дезоријентисане, код многих је и памћење украдено ако не и убијено. Многи постају свесни шта није добро али не знају шта би требало чинити. Мало руках у Цркви, малена и снага, а велика и дубока духовна глад. Инфлација новца али и речи и беспамети. Убија нас незнање, по речима Светог Владике Николаја. А и још увек присутна - престрављеност, спојена са буђењем, као из сна и из мртвих. Ова Косовска година, постаје знак нових нада и предуслов враћања себи и својој историјској памети и јединству. Храм Светог Саве, и други храмови, нас граде, а демонске силе и даље разграђују, старим расколима и ранама покушавајући да додају нове...

Једно је, међутим, јасно и сигурно: Сви ови потреси и расколи у нашој новијој историји и њихове страшне последице, имају или могу имати и једну добру страну. Својим трагизмом и бесмисленошћу могу и требало би да буду будилник српској и православној свести и савести на покајање и преумљење, да постану предуслов за повратак изворном еклисијалном самосазнању. Покајање значи сагледавање стања у коме се налазимо, искрено преиспитивање себе и својих поступака у светлости еванђелске истине; ослобођање од самодовољности и вечитог самооправдања. Пребацивање кривице на друтога је прагрех човеков, од евинских времена.

- Аман, воле брате, реци ти нама: је ли могуће помирење?

- Митрополит Амфилохије је 1989. мислио да је могуће:

>>Црква је имала и има своје вечито мерило свих историјских збивања она поседује и саборни карактер свога Предања и канонског свештеноначалног (јерархијског) али и светотројичног (црквено-народног) поретка. Његово основно значење и назначење је сотириолошко, спасоносно и спасавајуће од сваког греха и сваке врсте отуђења, било од Бога било од људи, као његових светих ликова (икона). То пак значи: Све оно што престаје да буде спасоносно у Цркви, престаје да буде Црква и од Цркве и црквено; престаје да буде црквена истина и црквени метод за оваплоћење те истине у животу појединца и заједнице. Стога сва стара и нова и најновија збивања у животу Цркве и све њене одлуке (одлуке појединих помесних Цркава) могу и морају бити преиспитане и увек изнова преиспитиване у светлости и духу tог саборног Предања Цркве Божје и на начелима њене бриге, пре свега и изнад свега, за сваку људску душу, као једину непролазну вредност на небу и земљи. То и такво преиспитивање, поготово одлука доношених у временима збуњености, принуде и насиља и опште пометености, знак је не слабости Цркве него њене виталности и истинитости, и предуслов њеног сталног обнављања и вечне новине.

Ово преиспитивање црквених одлука, на начелима еванђелског преумљења и сотириолошког карактера свега што се у њој дела и збива, то је и једини здрави пут превазилажења свих раскола у нама и око нас, у човеку као појединцу и у Цркви и народу као заједници и друштву и целини. Покајање и преумљење, као мењање на боље, представља позив на силажење у дубину, тамо где су сви људи јасно и заједно, посвојој природи и назначењу, у Божјем светотројичном јединству.

Дубоко смо уверени: Црква поседује истинску исцелитељску моћ за све расколе и раселине у човековој души и људској заједници, било на црквено-народном било на опште човечанском плану. Међутим, само они који су спремни и духовно пробуђени да увек држе, по Пророку, свој грех пред собом, и који су спремни да праштају брату своме, Бога ради и у њему непролазне светиње брата ради - који су спремни да мере себе и свет дубинама Божјег милосрђа и човекољубља, на место плићака свога себељубља и духовне заслепљености, у стању су да себе исцеле тим спасоносним леком Цркве Божје и да његово исцелитељско дејство пренесу и на друге. Тај свети лек, у коме је и свето јединство Српског и сваког Божјег народа, откривен је нама као народу и једном за свагда остварен у нашем бићу кроз светосавско-лазаревско Предање, укорењено у кирило-методијевским основама и новозаветном виђењу човека и света. Зато је само кроз повратак њему, кроз њега и њиме и у његовој еклисиално-саборној светлости и смиреноумљу, могуће пребродити све наше расколе старе и најновије. А о томе: Господу се помолимо!<<

- Има ли још примера позива на љубав?

- Као надлежни епископ , владика Амфилохије благословио је свештенство банатске епархије да СА Сабору СПЦ упути „Молбу за превазилажење раскола“:

>>У овој светосавској и покајној - косовској години, а пред овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора, ми свештеници Епархије банатске, обраћамо Вам се с молбом, да најозбиљније испитате све могућности превазилажења тешког стања које је настало пре више од двадесет пет година изазваним несрећним расколом који представља рак-рану на телу наше Свете Светосавске Цркве.

Четврт века је прошло од како је „непријатељ човек" (Мат. 13; 28, 39) посејао кукољ на Њиви Светога Саве чија духовна деца, браћа по крви, деценијама не иду у исти храм и не причешћују се из исте Свете Чаше, иако исповедају исту веру. Брат са братом, кум са кумом не зборе братску реч, него се по туђим судовима суде и гложе доказујући ко је у праву, а у ствари тиме потврђују колико су и једни и други далеко од Христа. Понашајући се тако остају у највећем греху и губе душу своју јер разбијају духовно јединство свога народа и чине најбољу услугу онима који су стално радили и раде на разбијању народа српског и који се још увек труде свим силама да та наша неслога потраје што дуже.

Не улазећи у питање, како је почело? Ко је и колико крив? (сви смо криви), Ми Вас синовски молимо да учините одлучујући корак да се браћа измире и стање превазиђе. Тај корак би се, по нашем мишљењу, састојао у следећем:

1) да Свети Архијерејски Сабор донесе одлуку којом се обустављају сва суђења по томе питању;

2) да се позову представници одељене браће на свету литургију у храм Светога Саве 25. јуна 1989. године и у манастир Грачаницу 28. јуна.

О канонском питању овог проблема, сматрамо да је Отац Јустин Ћелијски указао на најбољи пут за његово решење, а он је писао: „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и, по угледу на свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко „човекољубивије решење", по речима светог петог канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство православног народа српског, народа светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе од свих њених личних и свенародних грехова."

Ово је обавеза свих нас, поготово ове године, кад прослављамо шест векова Косовске битке и лазаревског определења за Царство Небеско и кад служимо прву свету литургију у покривеном храму Светог Саве на Врачару. Нека ту, под куполом светосавског храма и у Грачаници пред моштима светога Цара Мученика и свих косовских страдалника буде пружена рука Мајке Цркве према својој одељеној деци, да целивом љубави и исповедањем да је Христос међу нама збратимљени једним устима и једним срцем славимо и прослављамо величанствено Име Оца и Сина и Светога Духа. Томе чину радоваће се Свети Сава, Цар Мученик и Сва Небеска Србија. То би њима било наш највећи дар, већи и од самога храма.

Нема тога канона, у православној цркви, који би био на сметњи овом, богоугодном делу да се браћа збратиме./.../

Молимо Вас да ову нашу представку-молбу схватите само као израз наше љубави према своме роду коме служимо и чије жеље и толико пута поновљене вапаје, овим изражавамо и наше бриге за спасење душа сваког појединца и будућности Српске Цркве, јер се за то осећамо саодговорни знајући да ће Бог и из наших руку тражити душе повереног нам народа.

Целивајући свете деснице Свјатјејшег Старца Патријарха и свих отачествених архијереја, одани Вам

свештеници епархије банатске<<

И, ево, данас, када се све дешава као у оно време, има Срба који верују онако како се веровало у Епархији банатској 1989. године, то јест – да нема канона у нашој Цркви „који би био на сметњи овом богоугодном делу да се браћа збратиме“. И ја, србски православни во, иако нисам стручњак за каноне, кажем: врло је угодно Богу да се браћа збратиме; сви канони, засновани на Крви Христовој, о томе говоре и у том правцу упућују. „А да би подухват успео, Господу се помолимо!“, рекли би побожни Срби. Иако бесловесан, додајем: „Амин!“

Post scriptum

- Ама, доста је нама и владика и попова и њихових свађа!

- Никако да завршим ово мукање: не тако браћо, не тако! Чини ми се неопходним да Србе подсетим да због попа Николе и његове недоследности не смеју да омрзну вечног доследнога Светог Николу. Није од скора овако у СПЦ. Ристо Грђић, из славне херцеговачке куће Грђића, деценијски управник Патријархшијског управног одбора, у својим „Успоменама“ (Глас Цркве, Ваљево, 2002.) о нашим епископима пише овако:

>>Увек ми је било жао што међу нашим архијерејима нема слоге. Увек су подељени на котерије, увек се оговарају, а већ против Патријарха, па било кога, увек су скоро сви. Српска неслога потиче од Косова, а и пре њега, Срби, па ма где били, међусобно се гложе. Ето, шта се сад догађа међу Србима у Америци? Друга им је карактеристика што су аутократи. Теже да сву власт држе у својим рукама. Свештенство има да слуша, а народ да помаже ако хоће. У Цркви нема нико права осим њих. Нарочито љубоморно чувају врхунска црквена тела од утицаја лаика на њих. По Уставу Српске православне цркве, у свим црквеним самоуправним установама, од црквене општине па до Патријаршијског савета, лаички елеменат има превагу. Они су постепено ту самоуправу укинули. Патријаршијски савет је укинут и његове функције пренете на Архијерејски сабор, дакле на владике. Патријаршијски управни одбор је сенка самога себе. Сазову га једном годишње и за неколико сати сврше сав посао с њим. Епархијски савети и црквене општине, место да се развијају, све више кржљају. Скоро смешно изгледа колико наше владике имају нестварну слику о својој моћи, а не примећују колико су мали на делу и кад треба бити одлучан у ком питању.

Ниједно од крупних црквених питања која су данас на дневном реду, у свету и у земљи, није код нас пречишћено, па скоро ни продискутовано. Ни питање односа међу хришћанским црквама, ни питање положаја Цркве у нашем друштву, ни питање њеног будућег издржавања, ни питање календара, ни многа друга питања. Све се решава „ад хок", на брзину, за данас. Делегације које иду на страну немају никаквих инструкција, јер унапред ништа није одређено. Тако се могло десити да једна наша делегација са Родоса телефоном тражи инструкције, а делегација у Америци да онако грдно погреши. „Иди мудро, не погини лудо", то им се обично каже при поласку. Сабори се забављају неважним питањима, а крупне ствари остају по страни. Сталних одбора који би се перманентно бавили извесним питањима, ми немамо. Наше законодавство је сасвим застарело и изгубило снагу, а нико се не стара да се изврши његова ревизија или бар озаконе неке допуне. То све не значи да ми немамо добрих архијереја. Имамо и те како добрих, али прилике их спутавају./.../

Још увек сам везан за Цркву, која преживљава тешку кризу. Наше владике, у већини, живе у средњем веку. Место да нешто раде како би се наша Црква снашла у овим временима, усавршила своје јединство и учврстила своје везе са верним, они се изживљавају (част изузетцима) у некој аутократији и деспотији. Тежећи да се високо поставе изнад свештенства и верних, и сву власт узму у своје руке, они својим поступцима стварају расуло у Цркви и разочарање међу верним, што ће сигурно имати рђавих последица на душу нашег народа, у најширем смислу./.../<<

Дакле, браћо Срби, главу горе: ми, србски волови, знамо да је јачи Свети Никола од слабог, а надменог, попа Николе, који данас јесте, а сутра није, док Свети Никола остаје довека!

„Трпен – спасен, поготову блажен, каже наш народ. И у праву је: и ови јади ће проћи, па ће опет засијати Сунце Правде, Христос, Бог наш, Коме са Оцем и Духом слава вавек, Амин!

Литература:

1. Еп. Атанасије (Јевтић): Знак препоречни, Београд, 1994.

2.Еп. Атанасије (Јевтић): Загрљај светова, Србиње, 1996.

3. Јеромонах Атанасије Јевтић: Патрологија II, Београд, 1984.

4. Банатски весник, бр.3/1989.

-Крај-

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 03 фебруар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 60 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.