header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Поводом десетогодишњице Сопоћанског апела - 2.део Штампај Е-пошта
понедељак, 21 март 2011

 Владимир Димитријевић

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СОПОЋАНСКОГ АПЕЛА

(2)

Саборној одлуци претходио је и Апел преко 340 свештеника и монаха (листови „Демократија“ и „Светигора“ – Духови 1997.), који су Сабор молили на следећи начин (међу потписницима били су и велики србски монаси, попут отаца Јулијана и Тадеја):

>>Апел Светом Архијерејском Синоду и Светом Архијерејском Сабору Србске Православне Цркве

БАУК ЕКУМЕНИЗМА ПРЕТИ ПРАВОСЛАВЉУ

Ми, сви потписници овог апела, свештеномонаси, монаси и свештенство не само да смо презабринути већ и устрашени какве сатанске планове спрема екуменистички покрет преко Светског савеза „цркава" у светој јединој Саборној Апостолској Цркви. А треба да нам је свима јасно да је екуменизам свејерес како светоотачки благовести преподобни Ава Јустин Ћелијски:

У књизи „Православна Црква и екуменизам", између, осталог, он каже: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанста, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим свим европски хуманизми, са папизмом на челу". А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве, нису друго већ јерес, до јереси. Њима је заједничко еванђељско име „свејеpeс" а данас у овом времену, убрзаног припремања зацарења Антихриста, екуменски покрет је у Светском савету цркава већ окупио све не-хришћанске и паганске религије и секте, па чак и сатанисте. Александријски патријарх Николај Шести изјавио 1972. године: „Осуђујем Екуменизам и не сматрам га просто јересју него надјересју“. Он даље каже: „То је сместиште свих јереси и зловерија. Добро су нам познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом. Екуменизам је усмерен против Православља. Он је сада највећа могућа опасност, скупа са безверјем, нашe епохе, које обоготворује материјалне привржености и задовољства".

Познато је да је Блажењејши патријарх Диодор дао изјаву о прекиду свих екуменистичких конатаката. А Руска Загранична Православна Црква сасвим званично је у богослужбени чин (Посљедованоје у недељу Православља) унела анатему против екумениста следећег садржаја: „Онима који насрћу на цркву Христову и уче да се она поделила на огранке... и онима који имају општење са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је неказивањем братске љубави и уједињења раздељених хришћана - АНАТЕМА". У књизи „Последња времена данас" на страни 99. подсећа се: "Треба рећи да је у Русији широко Саборно разматрање екуменизма било спроведено свега једном -1948. године у Москви на Конференцији Православних Помесних Цркава. Тада су на ту тему говорили многи угледни правослани богослови и епископи. У закључној резолуцији било је примећено да циљева екуменистичке цркве над пред искушењем (земне власти) које је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут и да екуменистички покрет не омогућује сједињење цркава благодатним средствима". Резолуција је имала закључак: "Одбити учешће у екуменистичком покрету". Следио je потпис Патријарха Московског и целе Русије, затим још једанаест потписа православних патријараха.

У овом времену сведоци смо нечег незамисливог. У књизи „Екуменизам и време апостасије" имамо ужасавајуће податке о јеретичком понашању Цариградског патријарха и његових епископа. Између многих и ова чињеница: „Како разумети да православни представници мирне душе без и једне речи протеста присуствују „мисама" које служе жене и причешћују народ? Како прихватити чињеницу да православци и даље остају у организацији која афирмише права хомосексуалних свештеника и чак им дозвољава служење њихових посебних миса као припадника тзв. сексуалних мањина и залаже се за право склапања црквених бракова међу припадницима истог пола, па чак и за могућност да усвајају децу" и даље: Постављамо питање ДО КАДА ће и наша Србска Православна Црква учествовати у раду једне такве белосветске сатанске организације, као што је Светски савет „цркава". Учествовање једне Православне Цркве у овом Сабору нечестивих назива „нечувеном издајом" и „страшним понижењем". Још се питамо да ли је ова страшна голгота коју пролази Србски православни народ, између осталих многобројних наших грехова ПОСЛЕДИЦА И ЈЕРЕТИЧКОГ ЕКУМЕНИСТИЧКОГ КУРСА КОЈИ СЛЕДИ СПЦ ВЕЋ ТРИДЕСЕТ ГОДИНА. Излазак СПЦ из ССЦ и прекид свих екуменистичких контаката опрао би образ целом православном Србском народу.

Питамо се још да ли св. Архијерејски Сабор СПЦ сме ћутке прелазити преко чињенице да један архијереј СПЦ дочекује у 1996. години Бечког кардинала тако свечано као да долази неко већи и од Патријарха Србског. Затим да га уводи у св. олтар и дозвољава му да целива свети престо и да се за време свете литургије целива са истим кардиналом. Или пак да други Епископ тако много пута учествује у заједничкој „молитви" са свим екуменистима -псевдохришћанима, паганима и секташима. И да ли ми монаси немамо право да расправљамо и да тражимо да нам се објасни где је граница нашег вечног спасења или вођени таквима вечно гинемо? Тражимо званично изјашњење о исправности ставова које смо навели. Затим: Да ли je требало примати од ССЦ новац за довршење зграде теолошког факултета да јеретици нашим студентима теологије држе предавања и да наши професори теологије терају те студенте да од тих протестана та узимају благослов, и да морају бити на тим предавањима. Какво ћемо ми то имати сутра. Православне теологе који треба да сачувају Православље и Светосавље? Хоћете ли њих сутра, такве, окренуте западној псевдоцркви, изабирати за Епископе и где ће нам бити крај? Види се да се журно спрема зацарење антихриста и светске НАДРЕЛИГИЈЕ.

Ово је само укратко изнето сасвим мало чињеница од свих нас потписника који се питамо у чуду. Хоћемо ли мирис душе са својим архипастирима пристати да се наругамо свим великим и многобројним мучењима до проливања крви свих архипастира и пастира Православних и Правоверних за очување догмата вере и остајање у љубави с Богом.

Још се питамо: Да ли смо ми монаси зато оставили свет и све у свету да ропски безпоговорно следимо екуменско безумље и будемо виновници и своје вечне погибли и оних који нам следују? Сматрамо да ми монаси морамо сачувати завет правоверне послушности Богу па онда и послушности правовернима БОГОПОСЛУШНИМА И БОГОЉУБЉЕНИМА ДУХОВНИМ ПРЕДСТОЈАТЕЉИМА. Свакако је ово већ време великих страдања свим који хоће и ишту животом својим Царства Небескога, распињући се у Христу Спаситељу да би с њим вечнсг живели. Ко дакле неће са антихристом мораће у катакомбе и пећине и пустиње.

Мада смо много недостојнији и грешнији од монаха првих векова кроз стално исправљење и покајање, надамо се у Милост Божију, али као јеретици (не дај Боже) не би имали никаквог удела са онима који се спасавају. Зато апелујемо да заједнички одлучно устанемо против јеретичког зла - екуменизма прекинувши сваке контакте с њима. Подсећамо и то да по цену страдања морамо сачувати Православни календар.

Зато ми апелујемо да Србска Црква (а то смо сви ми - Архијереји, свештенство, монаштво и сав народ Србски Православни) преко Архијереја на редовном заседању Архијерејског Сабора јединствено доносе одлука о иступању из чланства „ССЦ" и о прекиду сваких контаката са њима. Очекујемо о томе и званично саопштење. У противном ми сво монаштво, свештенство и потписници овог апела морамо по догматима и канонима апостолским и светоотачким тражити решење што нам ваља чинити да останемо уз свога Господа коме смо се заветовали ради спасења и својих душа и свих оних који нам следују. Избављајући Христом и себе и њих од вечне пропасти.

Извор: „Демократија“, петак, 20. јуни 1997.<<

>>ЕКУМЕНИЗАМ ДАНАС

Eкуменизам више нема намјеру да "уједини само хришћане". Већ поодавно његов циљ је стварање јединствене свјетске религије, која ће, по учењу цркве, бити религија антихриста. Да ово нијесу никаква претјеривања, свједоче многобројни догађаји из најновије екуменистичке праксе.

Тако је, на примјер, 1993. године у Чикагу био организован сусрет тзв. "Свјетског парламента религија", на коме је учествовало 6.500 представника преко 120 свјетских религија. У организациону комисију улазили су Афро-Американци, англиканци, бахајци, индуисти, џаинисти, будисти, јудаисти, амерички Индијанци, протестанти, Сики, сљедбеници Заратустре - и "православни". У скупштини су учествовали новопагани из групација "Изидино братство", "Лицеј Венере - исцјелитељке", "Богињин завјет", "Светилиште круга". Сваки дан сусрета почињао је заједничком "молитвом-медитацијом", а завршавао "вечерњом службом". Религијски вођи су "призивали благослов на XXI вијек". Покојни др Ханс Кинг је израдио декларацију скупа, под називом "У правцу нове свјетске етике", која је усвојена, а да у њој ниједном није поменута ријеч "Бог" (пошто будисти, на примјер, не вјерују у личног Бога). Умјесто ријечи 'Бог' коришћен је појам "Виша реалност". Парламент је издао "Књигу основних поставки свјетске религиозне заједнице''. "Глобално хришћанство" је представљено као "јединствено дрво" које се састоји од сљедећих заједница: источно-православне, несторијанске, монофизитске и етиопске (оне су тзв. 'источно-литургијска породица'); у "западно-литургијску породицу" укључили су лутеранство, реформатско презвитеријанство, пијетистичко-методистичке цркве, пентекосталце, европске слободне цркве, баптисте, независне фундаменталисте, адвентисте и либерале (унитаријанце) - који негирају постојање Тројице; универзалисте - који вјерују да ће се сви спасити, и да нема пакла; АТЕИСТЕ - КОЈИ ПОРИЧУ ТРАНСЦЕДЕНТАЛНОГ БОГА"). Парламент свјетских религија се завршио обредом неопаганског поклонења пуном мјесецу у чикашком Великом парку. У Свјетском парламенту религија учествовали су и православни, који су се повукли тек пошто су утврдили да међу присутнима има и група које "не исповиједају вјеру у Бога или највише оиће" (били су то представници Чикашке епархије Грчке православне цркве). Шаманисти им нијесу сметали, као ни будисти; засметали су им, изгледа, једино неопагани.

Исте, 1993. године, у Минеаполису, САД, у организацији Екуменистичког савјета цркава одржана је (ЕСЦ) конференција „Обнављања лика", "Претумачивања ("Reimaging"), у којој су учествовале жене - екуменисти из 27 држава. Циљ скупа је био "Претумачивање Бога" и "Претумачивање заједнице", што би одговарало новим правцима у тзв. "феминистичкој теологији" Екуменистичког савјета цркава. Подношени су реферати на теме: "Слушајући срцем: глас лезбејки у цркви", "Жене и глас земље", "Име нам је легион: свештеници као сексуални злоставитељи". У духу "претумачивања" представнице Екуменистичког савјета цркава су позвале све хришћане да прихвате "женско начело Бога, Софију", којој су се на крају скупа "молитвено обратиле" крајње непристојним и скаредним ријечима, које нијесу за понављање. Према извјештају часописа "One Word” („Уједињени свет“) бр. 195 за 1994. годину генерални секретар Екуменистичког савјета цркава ЕСЦ др Конрад Рајзер поздравио је овај скуп. Професор Ана Лонди, која је лично руководила организовањем истог, због тога је, између осталог, унапријеђена на дужност помоћника генералног секретара ЕСЦ. Њена конгрегација ју је искључила из својих редова, прогласивши скуп за "новопагански, јеретички, богохулни, који одбацује појам Тројичиног Бога".

Чак и озбиљни протестански теолози сматрају Свјетски савјет цркава потпуно нехришћанском организацијом. У чланку др Роналда Рапа, теолога -мисионара из Канзаса, објављеном у "Хришћанским новостима" ("The Cristian News") од 30. априла 1990. овај протестант каже: "У току тридесет година пажљиво сам пратио рад Екуменског савјета цркава, али тек у марту (1990. године) успио сам да учествујем на конференцији у Сеулу. Тема конференције је била "Мир, праведност и интегритет творевине": био је то кључни припремни корак пред Свјетски конгрес идуће године у Канбери.

 

НОВО СХВАТАЊЕ МИРА И ПРАВЕДНОСТИ

Тема мира одувијек је занимала Екуменистички савјет цркава; 1966. појавила се теза "нема мира без праведности" - концепција тзв. "теологије ослобођења". Садашња конференција први пут је на дневни ред ставила тему интегритета творевине, која се тицала отопљаваља климе, пробијања озонског омотача, сјечу шума, итд. Она је, спојена са прве двије, образовала, да тако кажемо, довршено тројствено теолошко јединство.

Према  програму  конференције, под "праведношћу" се подразумијева нови јединствени свјетски економски поредак", под "миром" - "нови друштвени поредак", под "интетритетом" - ''нови еколошки поредак, а сви ти пореци удружују се у један     глобалан     над-поредак,     "заснован     на међународном       праву,   и   штићен   неопходним средствима".  Према томе,  ствара  се  и  појам  о јединственој свјетској цркви... 6. марта регистрован сам на конференцији у својству госта. Дошло је више од 1000 представника из 124 земље: величанствен призор и незабораван утисак! Прије свега, упитао сам се: "Да ли је могуће да сви ови васпитани, разумни и религиозни људи буду у заблуди? Послушај, Бобе, њихово мишљење! Можда они у нечему по мало гријеше, па ипак, не можеш сматрати да си само ти у праву, а остали нису: Али, пошто је прошло осам дана, кад је конференција дошла до краја, код мене се формирало чврсто и јасно убјеђење: ти људи не само да су створили туђински, нехришћански поглед на свијет, него се и покоравају туђој, безбожној сили: Дух Свети не може противрјечити Својој сопственој Ријечи. Схватио сам то постепено, али  кад сам схватио, као да ме гром гађао: ево их преда мном, хришћанских вођа екуменизма,  који  су одасвуда дошли, са свих страна планете, да би рачобличили зло, неправду и угњетавање; они су цитирали Свето Писмо, проповиједали су именом Божјим, чак су Крст Христов ставили у средиште своје декларације, али за тих осам дана нико ниједном - буквално ниједном! -није поменуо огрјеховљено људско срце. Нико није поменуо ни вјечну пропаст, ни спасење, које Господ људима даје у Ријечи Својој...

...Тада сам се сјетио посланице Апостола Петра: "А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли" (II Петр. 2,1), и Апостола Павла: "Многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско" (Фил. 3, 18-19).

...А Америку ништа не узнемирава. У нашим црквама царује свјетовни дух и неисказано незнање: не желимо да видимо и знамо непријатеља, који нам осваја школе и отима дјецу... Шта год се дешава, свеједно нам је. Ми смо, видите, тако мирни". Овако г. Рап. А свештеник Америчке Православне Цркве Џон Ривз, бивши пастор епископалаца, у чланку "Цијена екуменизма: како је екуменизам озлиједио Православну Цркву", подсјећа на чињеницу да православни ником од протестанских јеретика у Екуменистичком савјету цркава нису ништа посвједочили, а камоли да су их привели Православљу. Ови чак и изазивају. Тако шкотски теолог, Елизабет Темплтон, обраћајући се православнима на скупу у Канбери, Аустралија, у вези са "евхаристијском негостољубивошћу православних, каже: "Раздвојеност у Евхаристији није ваш проблем. То је наш проблем. Узимам за озбиљно оно што се каже кад се (Евхаристија, нап. прип.) одбија - да ја не припадам цркви. Али ја у то (да нисам члан цркве) уопште не вјерујем".

Отац Џон Ривз оптужује Национални савјет цркава Америке (у коме се, авај, налазе и представници наше помјесне Цркве) за подршку про-абортусној политици предсједника Била Клинтона, који је спровео 1993. године здравствену реформу, са нагласком на праву абортуса. Генерални секретар Нацирналног савјета цркава подржала је кампању предсједника Клинтона (ријеч је о госпођи др Џоан Браун Кембел), нико од православних чланова НСЦ се није огласио, док римокатолички бискупи и конзервативни протестанти САД нису дали зелено свијетло Клинтоновом про-абортусном залагању.

Национални савјет цркава Америке у свом саставу има такозвану "Уједињену Цркву Христа", која' "рукополаже" полне изопаченике мушког и женског пола. Већ поменута Џоан Браун Кембел ту ''опцију" сматра сасвим прихватљивом, исто као и опције тзв. "црних баптиста" и Православних Цркава, који су протм хомосексуалаца. Негативан однос према хомосексуалности није заснован на Богом откривеној истини, него на "културним мњењима" разних конфесионалних група: то је став Националног савјета цркава САД. Послије свега, свештеник Џон Ривз каже: "Мора се одговорити на суштинско питање: да ли смо ми, или не. Црква Христова? То јест, да ли је Православље истинито?" Одговор екуменистичког покрета је да није. Ако Православна Црква, преко жеље да екуменски ради са одијељеним дјеловима Хришћанства, престане. да објављује да је она Истинита Вјера, да је она Црква, онда су нас лагали (обраћенике из протестантизма у Православље, нап. прир.), као што се и ми сад узајамно лажемо. Природа истините цркве је да буде искључива.

Одрасли обраћеник мора јавно да исповиједи, приликом пријема у Цркву: "Вјерујем и исповиједам да је ова Црква Невјеста Христова, и да је у њој истинско спасење, као што је за вријеме потопа било у Нојевој барци". Таква вјера је, међутим, наложена сваком православцу, било да је он одрасли обраћеник или је православан од четрдесетог дана по рођењу.

Сваки православни Хришћанин мора под хитно да одлучи вјерује ли у ово или не вјерује. Начин на који православни Хришћанин живи, моралне вриједности које настоји да унесе у своје потомство, визија будућности, Америке, свијета, то јест екумене (васељене), то да нам се Бог јавио, то да смо нашли истиниту вјеру - све ово ће условљавати начин на који ће неко одговорити на горепоменуто питање.

Укратко, Бог нам је дао Цркву у којој леже рјешења политичких и социјалних проблема данашњице, и било које друге епохе. Визија, васељенска визија Светог Богослова је, врло просто, Нови Јерусалим, који "силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему" (Отк. 21,2).

Вјеровати да људске установе могу да ово обаве, да створе савршени свијет, што је циљ Екуменистичког савјета цркава, да човјек заиста може саздати установе које би то учиниле, јесте идеја стара као Вавилонска кула и нова као Ренесанса. Укратко, то ће бити разградња, не због тежине задатка, него због непостојаности темеља. Јер ако Господ не сазида дом, узалуд се муче зидари. Претпостављати да је Дом који је Дух Свети саздао на Педесетницу недовољан, недовршен, јесте крајња издаја наше вјере.

Знамо чему, боље рећи Коме, се клањамо. Он је једног дана срео жену на бунару. Његова је Црква основана зато да би сви ми, Самарјани и Јевреји и незнабошци, могли да се клањамо Његовом Оцу у Духу и истини. Ако смо, након свег овог екуменског свједочења постигли тако мало, ако наши теолошки светилници нису уочени, пажљиво саслушајмо позив. Крајње је вријеме да наши епископи, свештеници и народ почну да делају као "православни католичански" народ - ни у каквом секташком смислу, него у Духу и истини, и да крену и учине људе ученицима (Христовим, нап. прир.), призивајући читаво човјечанство на јединство Православне Цркве са Својом Главом, Исусом Христом, Господом нашим".

Ево шта тим поводом каже Френк Шефер, књижевник и теолог, син чувеног протестантског мисионара Френсиса Шефера, који се, после много година тражења, нашао у Православљу (припада Антиохијској Православној Цркви у Америци): "Изгледа јасно да је невина добра воља православних у екуменском покрету злоупотријебљена. Истински резултат није био заквашивање тијеста или свједочење истине, него збуњивање вјерних по питању правог карактера одступничког, посвјетовњаченог протестантизма. Још је ироничнија чињеница, да хиљаде незадовољних протестаната који су се обратили у Православље, укључујући ту многе пасторе и свештенике различитог деноминацијског поријекла, НИСУ дошли у Православну Цркву кроз акцију православног "свједочења" у екуменистичком покрету, него САСВИМ СУПРОТНО. Талас најновијих обраћеника из протестантизма НИЈЕ дошао у Цркву због њених модернистичкпх настојања на "дијалогу", него због њеног свеврлинског, еветоотачког и апостолског, свједочења, и укључујући оне дјелове тог свједочења који најснажније истичу да је природа истините Црква да буде искључива да би била истинита Црква. Бивши протестанти, какав сам и ја сам, нису дошли до Православља, и то по велику личну цијену, да би водили "дијалог" и да би им било речено да смо "сви ми једна срећна породица Хришћана", него зато да бисмо нашли Истину.

 

СЕКУЛАРИЗАМ ЕСЦ-А

А да ли Екуменистички савјет цркава помаже у тражењу Истине?

Наравно да не.

Већ се и свјетовне новине на Западу изругују секуларизму ове организације. Послије скупа у Канбери, на коме је протестанткиња из Кореје призивала духове и на коме су аустралијски урођеници прије служења "православне" Литургије изводили паганске плесове, у "Санди Тајмсу", познатом енглеском листу, појавила се карикатура ђавола с роговима и вилама који се обраћа збуњеном пастору: "И ја сам дошао, како видите, по позиву Екуменистичког савјета цркава..." Испод карикатуре налазила се репортажа у којој се каже: "Како год је тешко одвући пажњу успаване престонице Аустралије са локалних политичких сплетки, скуп црквених лидера је у томе сасвим успио". Текст је био пун података о борби за власт у ЕСЦ, о финансирању терориста, о паганским плесовима, социјализму, модернизму, феминизму, о жалбама полиције на блудне радње делегата скупа.

Тежак ударац ЕСЦ задао је чланак у угледном свјетском часопису "Читалачки преглед", који се под насловом "Јеванђеља по Марксу" потавио у фебруарском броју истог за 1993. годину. Ево шта, између осталог, пише у "Читалачком прегледу":

...Чега све ту нема! Само Хришћанства недостаје. Неки од делегата покушали су да негодују против таласа идолопоклонства, спиритизма и савременог гностицизма... Екуменистички савјет цркава сав је прожет паганством, каже Виџи Менон, англикански делегат из Индије - ја више нисам паганка, ја сам Хришћанка. Сада ЕСЦ, који обухвата 322 организације из више од сто земаља свијета, има врло мало заједничког са, екуменским покретом који га је родио 1948. године. Зашто? Зато што много година узастопце њиме управљају антихришћанске силе...

 

ПАПСКИ ЕКУМЕНИЗАМ

Толико о протестантском екуменизму. Што се тиче уједињења с римокатолицима, о чему је у Баламанду у Либану постигнута сагласност представника већине православних автокефалних цркава са представницима папизма, при чему је призната могућност спасења и у Римокатоличкој цркви, као и пуновриједност њихових сакрамената, свештеник Алексеј Јанг, угледни мисионар -проповједник у Антиохијској Православној Цркви у САД, који се прије двадесетак година обратио из римокатолицизма, сматра да је ријеч о папиној жељи да у модерни римокатолицизам, потпуно разорен реформом II ватиканског концила, убризга свјежу крв" православног истока. Вјерници све више напуштају римско стадо због новотарија које су западну побожност потпуно секуларизовале; међу тим новотаријама је и разарање традиционалне, тзв. "старе", латинске мисе. Све више бискупа и жупника не живе по основним начелима морала, и све више њих то јавно откривају. Либерални теолози почињу да сумњају у Богочовјештво Христово. Познати римокатолички истраживач Малахи Мартин, у својој књизи "Успон и пад Римске цркве", каже: "Прекасно је за Цркву Јована Павла II. И он сам је дошао до тог закључка. Прекасно је. Прекасно је за контролу над бискупима. Прекасно је за надзор над теолозима... Прекасно, изнад свега, за било какав кредибилитет... Јован Павле има страховит проблем шта да чини". Па ипак, се хрле у загрљај Јовану Павлу II, и заједно с њим праве план по коме православни и римокатолици треба да се уједине до 2000, године. Неки православни кругови и изјављују да су и православни и римокатолици, "с Божјом помоћу, достигли АПОСТОЛСКУ ЗРЕЛОСТ САВЈЕСТИ. Шта ли би на ово рекао "незрели" Свети Марко Ефески, који је, борећи се против Флорентинске уније, Православнима оставио завјештање: "Бјежите од паписта као што се бјежи од змаја!"

Докле је "зрелост" новоунијатског духа стигла, показују и учестале иницијативе за заједничко празновање Васкрса са римокатолицима, по сваку цијену, па и по цијену нових раскола!

Познато је да је гргуријанска пасхалија таква, да се често дешава да римокатолици Васкрс славе скупа са Јудејима или прије Јудеја (од 1888. до 1988. римокатолици су 23 пута славили Васкрс на тај начин), чиме се потпада под анатему I васељенског сабора, који је овакво празноваље осудио као јерес, и да од тога поједине помјесне Цркве неће, поготову под присилом заинтересованих сила овога свијета, неће одступити, бар не добровољно.

Послије свега наведеног, јасно је да се Православљу спремају тешка времена одступништва... Ко одоли духом Светих Отаца, духом неодступног стајања у Истини, благо њему! Дај Боже да, међу онима који ће одолети оцу лажи и његовим екуменистичким замкама, буду и епископи, свештенство, монаштво и вјерници Србске Православне Цркве! Амин.<<

Да је одлука о иступању СПЦ из ССЦ заиста донета, сведочи и интервју митрополита Амфилохија дат часопису православних Американаца, “The Divine” Ascent” (1/1997.), пренет у „Светигори“ (92-94/1998.):

>>БЛАГОСЛОВЕНО И СПАСОНОСНО МУЧЕНИШТВО

       Разговор са Високопреосвећеним Митрополитом Црногорско-приморским објављен у новом часопису америчких православаца „Divine Ascent“ (издавач Манастир Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског 1997, Vol.1, бр. 2)

Д.А.: Можете ли укратко да нам као позађе oвогa разговора пружите неке податке о себи, своме учитељу - оцу Јустину Поповићу и о cвojoj Митрополији...

Paстao сам у злим временима. У своме животу сам уистину осјетио тајанствено дјеловање Промисла Божијег и потврду истине да "Бог не жели да грешник пропадне него да се спасе и жив буде". Очигледно је да се у свим временима Бог стара о људима и народима и то је дивно знати и испуњава нас надом. У пресудном тренутку мога живота као један од чудесних дарова Промисла Божијег дато ми је било да сретнем Старца манастира Ћелије, оца Јустина Поповића. У тим за српски народ злим временима, временима тријумфа сила зла, пламена вјера оца Јустина и његова вјерност Христу били су за мене не само извор снаге, већ и утјеха и небеско просвјетљење. Његово блажено лице и примјер његов свједочили су нам да је Бог Живи, да Он није само једна прича, сан и бајка. Од давних времена тако је свагда бивало: Бог Себе најсавршеније открива преко пријатеља својих којима непосредно открива Своје Тајне.

Д.А.: До нас су стигли гласови дa је Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве одлучио да напусти Свјетски (Екуменистички) савјет цркава. Је ли то истина?

На последњем прољећном сабору, маја 1997. Свети Архијерејски Сабор донио је одлуку о повлачењу из Свјетског савјета цркава. Сабор је такође одлучио да о том опредељењу извијести Васељенску Патријаршију и друге помјесне Цркве и да затражи свеправославно савјетовање о овом питању прије доношења коначне одлуке.

Д.А.: Шта је Српску Цркву навело на одлуку да напусти Свјетски савјет цркава и Екуменистички покрет?

То су разлози наведени у одлуци о повлачењу из Свјетског савјета цркава: ,

1.  Опадање интересовања ССЦ за ствари Вјере и јединства у Вјери.

2. Тенденција да се од ССЦ-а направи организација која стоји "изнад свих цркава“.

3.  Растући дух секуларизма и анархизма који све више и више захвата тзв. "екуменске кругове".

4.  Сама организација ССЦ-а у којој Православна Црква губи могућност да свједочи Вјеру и Спасење древне Цркве, тј. која Православну Цркву изједначава са различитим хришћанским деноминацијама и њиховим "новоствореним традицијама".                                                     

5. Има мећу чланицама ССЦ-а оних које, умјесто да умањују разлике које их одвајају од Православне Цркве, управо настоје на проширивању тих разлика (као што је "рукополагање" жена за свештенике и епископе Англиканске заједнице, скопчано са одобравањем лезбијства и хомосексуалности, итд.)

6. Органско учествовање у ССЦ-а узрокује поларизацију и изолацију унутар саме Православне Цркве, која не остварује жељено јединство, ова врста учествовања угрожава и разара јединство унутар Православља.

Д.А.: Како ова одлука Српске Цркве утиче на њене односе са другим помјесним Црквама, нарочито са Цариградском Патријаршијом?

Убијеђени смо да ова одлука само припомаже Цариградској Цркви, као и другим помјесним Црквама, да одржавају прави приступ овом значајном проблему. Отац Јустин Поповић и Владика Николај Велимировић (овај нарочито у другом периоду свога живота и рада) усмјеравали су "лађу наше Цркве" и нашу теологију у истом правцу држања трезвеног става према екуменизму.

Д.А.: Каква је ваша реакција на догађаје у Грузинској Цркви?

Часна Грузинска Црква, једна од најстаријих Цркава, повукла се из ССЦ-а. Очигледно, Грузинска Црква, њен вјерни народ, више не могу и да остану у тој организацији која је духовно и морално раслабљена и нечиста.

Д.А.: Каква су Ваша размишљања о мишљењу да ћe нас екуменистички клин међу Православнима довести на праг васељенске (широм свијета распрострањене) схизме?

Ми смо већ указали на знакове озбиљне поларизације која се збива унутар помјесних Цркава. Неке Цркве, као што је Српска, гледају на своје присуство у ССЦ-а као на присуство свједока који свједочи Вјеру и Етос древне Цркве светих Отаца, Апостола и Пророка.

Друге Цркве, или бар неки њихови лидери, изгледа да су прихватили екуменизам, тј. прихватили га као "Црквену" реалност. Другим ријечима, они прихватају да су друга хришћанска вјероисповиједања - Цркве. То води у "кидање једномислија" унутар саме Православне Цркве и у разједињавање које у будућности може имати поразне последице.

Д.А.: Какво је сада стање односа Српске Православне Цркве са Руском Заграничном Црквом?

Од самог почетка Српска Црква гледала је на Руски Архијерејски Сабор у изгнанетву као на Цркву која "носи на себи ране Христове" То је разлог због кога је Српска Црква помагала њено оснивање и организовање и због кога никада није престала да буде у ошптењу са Руском Заграничном Црквом. Ипак, у последње вријеме Српска Православна Црква, у своме званичном саобраћању са Руском Заграничном Црквом изразила је своју оправдану забринутост због постављања паралелне јерархије у Русији од стране Руског Заграничног Архијерејског Сабора.

Д.А.: Шта мислите о еклисиологији Отпора? Постоји ли светоотачко оправдање за ову еклисиологију? Како гледате на старокалендарске групе у Румунији и Бугарској?

Старокалендарски покрет у Грчкој, Румунији и од не тако давно у Бугарској у такође у дијаспори, и поред својих добрих намјера, не доноси добре плодове нити ће их донијети. Његова карактеристика јесте зилотизам, она ревност о којој апостол Павле каже да "није по разуму". Очигледно је то из многих раскола унутар самог старокалендарског покрета, који то потврђују. Неки, кар што је Архиепископ Атински или Патријарх Јерусалимски, покушали су да нађу начин да разријеше, превазиђу и исцијеле старокалендарски раскол, али без успјеха. Питање старокалендараца постало је још сложеније услед чињенице што је Руска Загранична Црква, која несумњиво има канонску јерархију, помагала у посвећењу јерархије неких старокалендарских група и има канонско општење са њима. Распрострањеност старокалендарских група Грчке, Румуније и тако даље, изван ових земаља, и њихово организовање широм свијета, мијењају старокалендарску тему у смислу да је од питања локалног претварају у свеобухватно православно питање и проблем.

Ако се помјесне Православне Цркве не позабаве питањем старокалендараца озбиљније и, ако старокалендарци не преиспитају своје односе са званичним помјесним Црквама којима припадају, на један одговорнији и далековид начин, попут светих Отаца, унутар православне пуноће, у будућности ће неизбјежно постати оно што су "старообредци" постали унутар Руске  Цркве последњих вјекова.

"Еклисиологија отпора" кроз издвајање из организма Цркве непозната је била Светим Оцима, за које је сама Црква представљала отпор сваком злу и отпор у самој Цркви, без одвајања од Ње, једино благословено и спасоносно одупирање.

Речено је одавно да раскол у Цркви не може да се опере чак ни Мученичком крвљу. То се кроз историју Цркве потврдило као тачно.

То вриједи и за наше вријеме, чак и вшпе него раније, и за старокалендарске групе такође. Тачније, због тога одвајања од Цркве и непрекидних раскола унутар старокалендарског покрета, наша помјесна Српска Црква нема богослужбено и евхаристијско општење са старокалендарцима. Ми се надамо да ће ово питање бити шире размотрено унутар Православља него што је то био случај у прошлости, јер завређује нашу пажњу.

Д.А.: Ко је, ако уопште јесте, ангажован на превођењу оца Јустина Поповића и епископа Николаја Велимировића на енглески?

Епископ Николај је сам неке од својих омилија саставио на енглеском језику и неке од својих књига на енглеском написао (као што је, нпр., "Живот Светог Саве"). Било би добро најприје то сакупити и објавити у једној књизи. Према моме сазнању, Новограчаничка Митрополија објавила је нека од на енглески преведених дјела епископа Николаја.

Наравно, требало би наставити у том правцу, нарочито сада када имамо много изврсних људи који би могли превод да направе. Дјела оца Јустина већином су превођена на грчки, француски и руски. Мислим да су његова књига "Човјек и Богочовјек" и нека Житија Светих преведени на енглески. Српски Отачник оца Рогића је написан на основу Житија Светих о. Јустина. Отац Јустин Поповић, истакнути мислилац, теолог и духовник наше Цркве, још чека да буде, преведен на енглески.

Д.А.: У Руској Цркви примјећују се неке нове свјетлости или прилив светих бранилаца Предања?

Упркос својим искушењима и људској слабости, Црква у Русији је живи организам који се обнавља у невољама, обнављајући и изграђујући хиљаде и хиљаде цркава и манастира и милионе душа које су гладне и жедне Бога. Најзначајнији аспект тог препорода јесте то што постоји обнова монаштва у Русији. Монаштво је у Русији, као и у осталим православним земљама, увијек било чувар истините Вјере и носилац сваке духовне обнове и оживљавања.

Д.А.: Да ли се оживљавање монаштва на Светој Гори шири и дјелује на друге Цркве, као што је Српска?

Данас, као и у прошлости, монаштво са Свете Горе има благотворан утицај на оживљавање монаштва у Српској Православној Цркви, нарочито у епархијама Жичкој, Шабачко-ваљевској, Бачкој, Рашко-призренској и Црногорско-приморској.

Д.А. На крају, познајете ли старца Јефрема Филотејског и да ли сте упознати са његовим радом овдје у Америци? Како гледате на улогу и значај монаштва у Америци?

Познајем оца Јефрема са Свете Горе, из времена када је био проигуман манастира Филотеја. Сјећам га се са великим поштовањем као човјека Божијег, пуног љубави, молитве и подвижничког труда. Вјерујем да његов долазак у Сједињене Америчке Државе јесте дјело Промисла Божијег: да пресади Јеванђеље са Свете Горе у душе православних Американаца, да оснује монашке заједнице са предањем светогорским и да убудуће допринесе укорјењивању аутентичног Православља на америчком континенту. Без монаштва, његовог живоносног, пророчког и есхатолошког духа, Православље би се само нашло у опасној ситуацији, ако то већ и није, да постане секуларизовано и само једна између многобројних "традиција", које су, споља гледано, "егзотичне", али духовно сасушене, и које имају секуларизован вјероисповједни етос.

са енглеског: В.Н.<<

-Наставиће се -

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 21 март 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.