header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Поводом десетогодишњице Сопоћанског апела - 3.део Штампај Е-пошта
уторак, 22 март 2011

 Владимир Димитријевић

ДЕСЕТОГОДИШЊИЦА СОПОЋАНСКОГ АПЕЛА

(3)

2. После свеправославног скупа у Солуну, дошло је до „промене курса у врху СПЦ, и решило се да се у ССЦ остане. Преко пет хиљада мирјана тада се обратило Сабору следећим отвореним писмом:

 

>>АПЕЛ МИРЈАНА, ЧЛАНОВА НАРОДА БОЖИЈЕГ,

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРБСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОВОДОМ ЕКУМЕНИЗМА

Са великом радошћу смо сазнали да је на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ наше свештено началство, епископат Светосавске Мајке Цркве, донео одлуку о изласку из Светског савета цркава и преиспитивању даљег учешћа у екуменском покрету, уз договор са представницима осталих Православних Цркава.

Међутим, разочарало нас је то што су поједини епископи изразили противљење таквој одлуци, тврдећи да су нам представници ове екуменске организације (која се недавно прославила давањем новца за акцију потраге за телом убијеног кубанског терористе Че Геваре у Боливији, због његовог "ватреног идеализма" - "The New American", 24. јун 1996) "помагали" и "имали разумевања" за нас. Желећи да подржимо оне епископе Светог Архијерејског Сабора (а знамо да су у већини), који имају јасну свест о томе да је савремени екуменизам јерес и лаж над свим осталим лажима које су вековима насртале на стуб и тврђаву Истине (I Тим. 3,15 ) која је Црква Бога Живога, ми смо потписали овај апел и шаљемо га како архијерејима појединачно, тако и Сабору у целини.

Нама је Православље све што имамо. У овом мутном времену, када је претешко спасити душу, ђаво нарочито насрће на једино што је спасоносно - на веру Свете Цркве од Истока, настојећи да је, преко својих слугу, релативизује, и уведе у област своју, област лажи и компромиса, у име демонске "љубави", која је обмана, јер је љубав неодвојива од Истине, а и једно и друго је Бог, Отац и Син и Дух Свети.

Целивајући свете деснице Ваше и просећи Ваше свете молитве, молимо Вас и преклињемо: што пре нас обрадујте светоотачком одлуком о напуштању Светског савета цркава, те "цркве злонамерника" ("Омрзнух цркву злонамерника", вели цар Давид у псалму 26,5 ). Нека Вам Господ Дух Свети, Утешитељ и Онај Који упућује на сваку истину, буде у помоћи у сведрагоценом делу одбране Православља.

 

СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА НАСТАВЉА ПО СТАРОМ

У јуну 1994. године, Ханс Уко, извршни секретар Оделења за међурелигиозне односе Светског савета цркава изјавио је, у тексту: "Европа-међурелигиозни разговори и разумевање могу помоћи црквама да се суоче са секуларизацијом на нови начин" објављеном у званичном часопису Светског савета цркава "One world": "Морамо порушити зидове унутар наше религиозне заједнице, па чак и ван ње. Верска толеранција није довољна. Ми морамо уважавати људе других вера. Очекујем онај дан када ће Хришћани захваљивати Богу зато што постоје муслимани, а муслимани захваљивати Богу за Божанска откривења Јеврејима, а Јевреји захваљивати Богу за хришћански пут ка Богу!"

3. јула 1994. године образовано је, уз помоћ ССЦ, ново "екуменско тело", "Национални савет цркава у Аустралији" (наш епископ Лука је, слава Богу, одбио да учествује у тој богухулној организацији). У оквиру 13 конфесија које се налазе у овом савету су и представници Цариградске, Антиохијске и Румунске патријаршије. Служба поводом отварања, у којој су учествовали и "православни", била је у католичкој катедрали светог Христифора у Канбери. На почетку службе појавиле су се полунаге урођенице, које су, са мушкарцима - домороцима, пред трпезом римокатоличког храма, извеле паганске обреде очишћања, и одиграле култне плесове, још непристојније од оних на VII скупу ССЦ у Канбери; "ВХОД" са Еванђељем обавиле су такође три непристојно одевене урођенице...

Од 20. до 28. јуна 1994. у Јоханесбургу одржан је скуп Централног комитета ССЦ. Једна од тачака дневног реда је била - "напади на жене -лезбејке". Генерални секретар ССЦ др Конрад Рејзер је изјавио да стављање те тачке на дневни ред указује на "дубоку поделу која постоји унутар самог комитета и међу припадницима конфесија што се тиче богословских и моралних проблема". Према Рајзеру, дужност ССЦ је да смањи оштре разлике кад су у питању уверења чланова. Све је молио да "избегну притисак на ССЦ да искаже став по питањима за која још нисмо спремни".

Игре у Светском савету цркава се обављају путем надгласавања. У одлучивању ове организације подједнак број гласова имају Александријска и Антиохијска патријаршија као, на пример, протестантска "Армија спасења", која на теолошким скуповима избегава разговор о причешћу зато што га је укинула -јер се боре против алкохолизма, а вино је алкохол!

Светски савет цркава ће, по мишљењу патријарха цариградског Вартоломеја, у своје редове ускоро примити и Римокатоличку цркву, која ће се на овај корак одлучити 1998, поводом педесетогодишњице постојања ССЦ ("Међународне екуменске новости" од 3. априла 1997.) Тада ће, очито, римски папа заузети место вође, "првог међу једнакима". Већ сад Конрад Рајзер изражава своје задовољство што су чланице ССЦ једна у другој почеле да препознају "чланове исте породице"; то се види по многим заједничким молитвама, мада још нема заједничког причешћивања.

Светски савет цркава је недавно на Интернет пустио свој програмски документ, са списком пуноправних чланова, међу којима је и СПЦ. Овај докуменат ће бити разматран 1998, на следећој генералној скупштини ССЦа. Интернет - адреса на којој се може наћи је http://www.wcc-coe.org/oikumene. html. Тај докуменат је, очито, кључни за поимање онога што ССЦ заиста хоће, и што, авај, наша Црква још увек прихвата.

Његов наслов је "Према заједничком поимању и виђењу Светског савета цркава". У складу са Преамбулом овог документа, цркве - чланице које улазе у организацију прихватају да "црква" са видљивим јединством, једним крштењем, једном евхаристијом и заједничком службом тек треба да се сазда. На тај начин, негира се постојање Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. "Православни" екуменисти тврде да је циљ њиховог боравка у ССЦ да се "неправославнима сведочи Православље". Зашто онда у документима ССЦ нема таквог става? Зашто не пише да Православна Црква себе сматра Црквом Христовом, и да јој је циљ да инославне обрати у православље, спасавајући им тако душу од вечне смрти? Можда православни скривају свој прави циљ - обраћење инославних - да се "браћа протестанти" не наљуте? Зар се тако "сведочи" Христос који је Истина? Даље, у овом документу ССЦ себе дефинише као оруђе за унификацију свих својих чланова у "заједничком животу молитве, сведочења и службе". Тиме се крши 10. правило Светих Апостола које забрањује заједничке молитве са јеретицима.

Параграф 1.10 овог документа садржи обавезу за све цркве - чланице "за веће узајамно признавање и заједничко сведочење као чланова универзалне цркве". Ово значи: која год се Црква (или "црква") придружи Светском савету цркава, она се одриче свог права на "искључивост".

Одељак 1.13 налаже да сви чланови ССЦ морају "у другим црквама препознати елементе праве цркве". Такође, цркве - чланице "улазе у духовне везе преко којих настоје да једна од друге уче и да помажу једна другој да би тело Христово могло бити саздано и да би се живот цркава могао обновити".

У одељку 2.4 открива се коначни циљ ССЦ: проширивање унификације на међурилигиозно подручје. Наиме, ту се вели да циљ Божје службе помирења "није само црква, него и читаво човечанство", и да се простире даље "од целокупне стварности хришђанског богослужења, живота и сведочења". У складу са овим, што се види из одељка 3. 4. 1, могућа је "помирбена" дружба са осталим религијама, чак и паганским.

Одељак 2.7.2 каже да су "Хришћани и даље подељени", што је, опет, понављање негације постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Нису подељени, него су јеретици одељени од Цркве.

Одељак 3.4.5 све обавезује да признају цркве - чланице као делове истинске "цркве".

Одељак 3.4.7 одређује како цркве - чланице треба да схвате своје чланство у ССЦ: "Својим чланством у ССЦ, цркве признају да остали чланови припадају Христу, да је припадност цркви Христовој шира од припадности сопственој цркви".

Параграф 3.6.10 налаже да се Свето Писмо чита "очима других", "узајамно", то јест да се признају могућности различитих тумачења Библије.

Све у свему, да би неко био члан Светског савета цркава, он мора да негира Цркву Христову. Молимо епископе СПЦ да што пре напусте ову богохулну дружину, и да беже из Содома не осврћући се, да се, не дај Боже, ако се осврнемо, не претворимо у стуб од соли, што се десило Лотовој жени (Пост. 19,26).

Докле освртање може да доведе, нека буде илустровано са још два документа. Према писању "Међународних екуменских новости" од 22.новембра 1996, представници секте адвентиста стигли су у Цариград, да би са представницима Цариградске патријаршије разговарали о "постизању бољег узајамног поимања, да би се... одредиле тачке размимоилажења између православних и адвентистичких хришћана". Исте новине, у броју од 24. фебруара 1997,  пишу да је Архијерејски сабор Московске патријаршије донео одлуку да се и даље остане у чланству ССЦ. Сабор сматра да се коначна одлука може донети тек после договора са осталим православним Црквама, али и инославнима (Sic!)

 

ПРОМЕНА КАЛЕНДАРА И УВОЂЕЊЕ НОВОГ ПРАЗНОВАЊА ВАСКРСА

Према писању "Ecumenical News International" од 25. марта 1997. године у Алепу у Сирији је од 5. до 10. марта 1997. био одржан скуп чији је циљ био "заједничко прослављање Васкрса" у читавом "хришћанском свету" почев од 2001. године. Новац за овај скуп је дао "Светски савет цркава" и "Савет цркава Блиског истока". Циљ је да се, према најновијим астрономским сазнањима, одреди празник Пасхе за све.

Свештеник Томас Фицџералд, по титули доктор, а по јурисдикцији припадник Грчке архиепископије Цариградске патријаршије, изјавио је за "Међународне екуменске новости" да је подела око датума празновања Васкрса била међухришћански "скандал". Он каже:"Нема већег празника од Васкрса, али кад погледаш како га празнујемо - испада да то чинимо подељени".

Учесници скупа сматрају да је 2001. идеална за увођење заједничког празновања Васкрса зато што га те године и православни и римокатолици и протестанти славе 15. априла. Фицџералд сматра да ће ова одлука бити значајна као и одлука првог васељенског сабора о начину одређивања Празника над празницима. По њему, на Никејском сабору су сви постигли сагласност о томе да Васкрсење "не сме бити знамење поделе међу Хришћанима". (Заборавио је да каже да је Први васељенски сабор био ПРАВОСЛАВАН, а не ИНТЕРКОНФЕСИОНАЛНО - ЕКУМЕНИСТИЧКИ као скуп у Алепу, Сирија.)

Др Фицџералд је рекао за ENI да ће заједничко слављење Васкрса бити нарочито значајно у оним срединама у којима има много интерконфесионалних бракова, поводом чега је навео пример из своје парохије у Манчестеру, у америчкој области Њу Хемпшајр, где брачни парови, ако су супружници из разних конфесија, морају да бирају који ће датум Васкрса узети. Такође, каже он, на неке цркве врши се притисак од предузећа, школа и влада да се утврди стални датум празновања, због васкршњих мини - одмора. (Фицџералд је, иначе, извршни секретар Програма за јединство и обнову Светског савета цркава.)

Мада се тврди да ће се поштовати сва правила за одређивање датума Васкрса донета Првим сабором у Никеји, разлози за ово заједничко празновање су чисто екуменистички-показивање лажног, спољашњег јединства свих "хришћана", што се види из списка учесника скупа: Англиканска заједница, Јерменска црква, Цариградска патријаршија, Евангелистичке цркве Блиског Истока, Антиохијска православна патријаршија, Светска лутеранска федерација, Блискоисточни савез цркава, Старокатоличке цркве утрехтеске уније, Московска патријаршија, Ватикански понтификални савет за унапређење хришћанског јединства, Светски савет цркава и, као "шлаг на торту", "Адвентисти седмог дана", то јест суботари. Домаћин скупа била је Сиријска црква.

Овакве појаве се не смеју и не могу прихватити ни по коју цену, јер питање календара не да се свести само на "астрономију", а поготово не када се зна да сличне подухвате руководи јеретички дух екуменизма (Фицџералд "мешовите бракове", који су по светоотачким канонима забрањени, наводи као нешто битно за ову врсту одлуке - да и не говоримо о захтевима држава и фирми да сви заједно славе Васкрс, како би се могао лакше одредити васкршњи мини-одмор).

 

О УНИЈИ СА МОНОФИЗИТИМА

Мада СПЦ није учествовала у потписивању документа заједничке богословске комисије за дијалог између православних Цркава и монофизита, одржаној у септембру 1990. године у швајцарском граду Шамбезију, велики број православних представника јесте, а Румунска и Антиохијска су споразуме већ ратификовале, тако да се то тиче и нас, пошто је СПЦ у молитвеном општењу са овим Православним Црквама. У изјави је речено да обе стране осуђују Несторија и прикривено несторијанство Теодорита Кирског. Ово је хула на Светитеља Божјег Теодорита, кога је IV Халкидонски сабор оправдао пошто се исти покајао због својих заблуда у борби против Светог Кирила Александријског. Ни IV ни V васељенски сабор нису анатемисали Блаженог, па би његова осуда данас, и то учињена скупа са монофизитима, значила дискредитацију отаца четвртог и петог сабора. Монофизити се у овом документу нису одрекли аполинаријевске формуле о "једној природи ваплоћеног Бога Логоса", то јест учења о "једној природи из две", које је анетемисао IV васељенски сабор. Осма тачка сагласности износи став монофизита да су прва три сабора (заједничка) -Васељенски, а остала четири - "лична ствар православних". Тачка девет тврди да су "обе породице" (а обе су назване "православнима") вековима исповедале исту веру, мада су употребљавале разне појмове, што дискредитује све свеце који су се борили са монофизитима и монотелитима и доводи у питање постојање Цркве - то јест, ако је у једној истој Цркви од 451. постојао сукоб само око празних формула, значи ли то да речи Христове о непобедивости Цркве не важе? Значи ли то да и јерес може бити "православна"? Тачка 10 говори о скидању анатема са јеретика какви су Диоскор и Севир, мада је анатема нешто што се не може "скинути", јер је дело Духа Светога ("Изволе са Духу Светоме и нама"). Од анатеме се може уклонити само онај ко се враћа Православљу.

У "Духовној ливади" Јована Мосха налази се следећа повест: Један монах, по имену Теофан, посетио је великог старца Киријака... Испричао је старцу да се налази у општењу са несторијанцима, након чега га је старац уверавао да је у заблуди и молио се Богу да га просветли и уразуми, показујући му пут спасења. Молитва светог Киријака уродила је плодом. Сутрадан се заблуделом Теофану јавио неко чудног изгледа и рекао му: "Пођимо и познаћеш истину". Узео га је и повео на мрачно, смрдљиво место, пуно пламених језика. Тамо му је показао Несторија, Теодора Мопсуестијског, Евтихија и Аполинарија, Евагрија, Дидима, Диоскора, Севира, Арија, Оригена и друге. И показујући на њих рекао му је: "То је место припремљено за јеретике и за оне који неправославно уче о Мајци Божјој и за оне који последују њиховим учењима. Ако не желиш да се подвргнеш истој таквој казни, врати се у Свету, Саборну и Апостолску Цркву, којој припада старац који те је поучавао. Кажем ти: ЧАК И АКО СЕ ЧОВЕК УКРАСИ СВИМ ДЕЛИМА МИЛОСРЂА, АЛИ НЕМА ПРАВУ ВЕРУ, НАЋИЋЕ СЕ НА ТОМ МЕСТУ. Монах се покајао и постао православан, живећи са старцем Киријаком у манастиру Каламону до смрти своје.

Знајући све ово, молимо наше епископе и теологе да на Сваки начин раде против лажне уније са монофизитима - Коптима, Јерменима, Етиопљанима, Сиријцима, Малбарцима и другима, све док се они не покају и не постану православни. Наша велика невоља је у томе што широка јавност у Србији бива погрешно обавештена о правој природи монофизитизма, па многи мисле да су Копти и Јармени - "православни", чак користе израз "орјентално православни". Свака јерес је проклетство за човека, јер је отац јереси - човекоубица од искони. Ниједан монофизитизам није православан - било да је реч о радикалном монофизити Јулијалну Халикарнаском, који је говорио о "небеском телу Христа", било да је реч о монотелитској заблуди Пира и Сергија, који су Христу приписивали само једну вољу - Божанску. Ми не желимо унију са јеретицима ни по коју цену!

 

О ДОГОВОРУ СА ОСТАЛИМ ПОМЕСНИМ ЦРКВАМА

Веома је важно договорити се са осталим Помесним Црквама Христовим о заједничком наступању кад је у питању екуменизам, али не треба губити из вида чињеницу да су представници неки од тих цркава већ огрезли у екуменизму онаквом какав нико од нас не жели. Од патријарха Мелетија Метаксакиса наовамо Цариградска патријаршија је перјаница екуменских акција, што је донело много болних раскола светском православљу, од којих је календарски још увек један од најстрашнијих. Цариградски патријарх Атинагора је био близак пријатељ римског папе, и сматрао је да је, наступањем доба "Светог Духа", Православљу догматско - канонски верном Оцима на неки начин "одзвонило". Јавна је тајна да се две хиљаде Грка у Истамбулу одржава пре свега захваљујући новцу Запада -од САД до Ватикана, а да се заузврат дају "добре услуге" које се већ одавно граниче са издајом најелементарнијег православног става: да је наша Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска. Цариград је право да буде "први међу једнакима" добио на основу тога што је био град византијског цара, заштитника православне побожности у васељени; отац Александар Шмеман са правом упозорава у својој књизи "Црква, свет, мисија" да је Цариград од 1453. Истамбул, и да треба имати у виду. Велики број владика у садашњем Цариграду су епископи без епархија и без народа (епископи малоазијских места каква су Филаделфија, Пергам, Тијатира, итд. само су титулоносци). Ми разумемо љубав Грка према Цариграду - сви православни га воле; али од Цариграда је много важнији Небески Јерусалим. Од када је на трону патријарх Вартоломеј, Цариградска патријаршија је иницирала читав низ против - православних делатности: најопаснија је тзв."Баламандска унија" са папистима из 1993, у чијем документу је римокатоличка јерес призната за цркву - сестру, а њени сакраменти довољним за спасење. Такође, Цариград има намеру да преузме сва светска расејања, и стави их под своју контролу, што се нарочито снажно видело 1996. приликом сукоба са Московском Патријаршијом око православних верника у Естонији. Ако се тако настави, могло би се десити да Србска Црква остане без епархија у дијаспори, па чак и без оних у Босни и Херцеговини, чиме би се поновило фанариотско ропство из доба Турака.

Такође, Цариград је на челу покрета за унију са монофизитима. Светогорски манастири су већ много пута писали патријарху Вартоломеју поводом ових појава, критикујући документ из Баламанда и ток дијалога са монофизитским групацијама, али то ништа није вредело. Напротив! Митрополит женевски Дамаскин, главни "теолог дијалога", у часопису "Епискепсис" за август 1995. тврдио је да договор са монофизитима уопште не противуречи Васељенским саборима, и да се са јеретика Диоскора и Севира, тобож "верних богословљу Светог Кирила Александријског", могу "скинути анатеме" које су на њих бачене од стране Православне Цркве управо у доба Васељенских сабора. Године 1994, на дан светог Андреје Првозваног, епископ цариградске патријаршије, митрополит идиупољски и тиронски Атанасије у својој беседи је рекао: "Неки од наших зналаца и суперправославних разних чинова и праваца -типични представници застарелог провинцијализма и још горе од тога -новопротестантског цезаропапизма и окоцрквеног неопијетизма (ритуализам протестантског типа) и у време и у невреме иступају против дијалога. Али нека та господа траже излаз из свог безизлазног положаја!..." Ова беседа је објављена у часопису "Епискепсис" бр.512/94. У истом броју, чувени екумениста Цариградске патријаршије, прота Георгије Цецис, у свом чланку о односу Московске патријаршије и екуменског покрета, пише: "Не треба заборавити ни ту чињеницу да напуштање екуменизма од стране Руске цркве, под притиском БОРБЕНИХ ФУНДАМЕНТАЛИСТА, не само да је води у изолацију, него ћe се и завршити тиме што ћe се подметнути клип у точкове одговорног сведочења и делатности у свету". То јест, цариградски угледници прете "борбеним фундаменталистима" и свим помесним Црквама које те "фундаменталисте" буду слушале! Према томе, на будућем саветовању о напуштању Светског савета цркава, од патријарха и епископа из Истамбула не може се очекивати ништа нарочито охрабрујуће. Не заборавимо да су се патријарх Вартоломеј и папа римски Јован Павле II приликом новокалендарског Петровдана 1995. договорили да треба постићи јединство до 2000. године! Петогодишњи план се, изгледа, испуњава.

Између Антиохијске патријаршије и монофизита већ је успостављено евхаристијско општење, што је веома озбиљан проблем за пуноту Тела Христовог, које је Црква Православна. Румунска патријаршија такође сматра да су монофизити "орјентално православни", и такође се спрема за молитвено -евхаристијско општење са њима, на шта су светогорски теолози већ много пута упозоравали као на велику опасност.

Што се Московске патријаршије тиче, у њој је присутан сукоб две струје: предањске, коју је оличавао покојни митрополит санкт - петербуршки и ладошки Јован, и "обновљеничке", "никодимовске", чији је главни представник митрополит смоленски Кирил (Гуднајев), познати екуменистички делатник. Године 1994, на великом Сабору Руске Православне Цркве, расправљало се о екуменизму. Богословска комисија Московске патријаршије изашла је са предлогом да се напусти Светски савет цркава, Европски савет цркава и сличне организације, због све веће прозелитске делатности неправославних конфесија на територији Русије. Па ипак, победила је струја митрополита Кирила, и сабор је решио да се остане у тим ораганизацијама. На прес - конференцији 5. децембра 1994. митрополит Кирил је, према писању "Епискепсиса" од 19. децембра 1994, изјавио следеће:

- Руска црква је нераскидиво повезана са екуменским покретом;

- према могућности ћe и даље подржавати односе са разним хришћанским црквама и конфесијама;

-  питање о промени карактера односа према екуменском покрету неће се постављати у најближој будућности;

Нарочито је екуменска делатност развијена у Петербургу. Према писањy "Orthodox Chritisanity" (e-mail, 26/96) u току прошлогодишње римокатоличке "Недеље екуменизма", одржано је осам екуменских молитава - у католичкој семинарији и у Петербуршкој духовној академији. На челу митрополије је митрополит Владимир, познати делатник Светског савета цркава, омиљена личност покојног митрополита Никодима.

Што се митрополита лењинградског тиче, за њега се најзад сазнало ко је и шта је био. Јесењи број римокатоличког часописа "National Catholic Reporter" за 1996. објавио је да је покојни митрополит, челник екуменског покрета РПЦ, имао инструкције папе Павла VI о ширењу папизма у Русији, и да је био тајни католички бискуп тзв. "катакомбних римокатолика", који су се скривали под видом православних. Умро је на папиним рукама.

Према томе, када се Србска Црква буде саветовала са другим Црквама, не треба да заборави ни ове чињенице. Треба се пре свега саветовати са Великим Архијерејем Христом и са светим епископима на небесима: од Светих Апостола, преко Светог Игњатија и Поликарпа, Светог Иринеја Лионског и Кипријана Картагинског,   Света   Три   Јерарха,   до   Светог   Марка   Ефеског   и   светог митрополита солунског Григорија Паламе. Треба питати Светог Саву и Светог Арсенија, Светог Василија Острошког и Светог Николаја Србског... Шта би нам они рекли? На чијој би они страни били? Србска Црква је независна у својим одлукама. Када је шездесетих година ушла у Светски савет цркава, била је једна од последњих, и разлог уласка је, авај, углавном био приземан, материјални: веровало се да ђе нас Светски савет цркава материјално помагати и помоћи да се пробије комунистичка информативна блокада. Сада више нема разлога за тако нешто, поготову зато што се верници саблажњавају и често одлучују на кораке који су лишени трезвености: све више младих из једне северне епархије у Србији одлазе у Грчку, поново се "крштавају" прихватајуђи јурисдикцијску власт старокалендарског екстремисте Хризостома и тако постају "зилоти". Када би наша Црква заузела јасан и одлучан став поводом екуменских заблуда, оваква појава би била искључена. Времена погодују свим могућим застрањивањима, али им нико од челника Србске Православне Цркве не сме дати ни најмање повода!

Дошло је време да се Србска Православна Црква сети речи Светог апостола Христовог Павла, који каже: "Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се, знајуђи да се такав изопачио и греши; самог је себе осудио" (Титу 3,10-11). Ми, православни, већ десетлећима компромитујемо себе и окрећемо леђа Светом Предању боравећи у Светском савету цркава, а нико од тих протестаната којима се, тобож, сведочило да нађе за сходно да приђе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви; ми, православни, већ десетлећима разговарамо са римокатолицима, а папа римски дође до тврдње да се можда и Јуда издајник спасао (тако пише у књизи разговора са њим, која је, под насловом "Прећи праг наде", објављена и код нас.) Зато сви ми, долепотписани православни Срби и Србкиње, грешни и недостојни потомци Светог Саве и Светог кнеза Лазара, и свих светих мученика и новомученика Христових за веру пострадалих од паписта и мухамеданаца, знамо да се не можемо и не смемо одрећи вере њихове, због којих су били клани и на коље набијени, и то по благослову претходних папа, претеча духовног вође римокатолика са којима се "православни" екуменисти данас моле. МИ НЕ МОЖЕМО БИТИ ЕКУМЕНИСТИ ЗАТО ШТО ЕКУМЕНИЗАМ:

-  замењује правилно схватање Цркве као васељенске у смислу оне која обухвата Богом откривену васељенску Истину универзалистичким поимањем исте у географском смислу;

-  стоји на страни количине, а не каквоте;

-  намеће лажна учења као васељенска;

- уверава неправославне да припадају Цркви, и тако их утврђује у заблуди, и води у вечну смрт; "православни" екуменисти, не сведочећи инославнима да нема спасења ван Једине Цркве Христове, доприносе погибији њихових душа, у чему ми не желимо да учествујемо;

-  не верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, него жели да је "створи";

- јеретички подрива православну еклисиологију;

-  одбацује Васељенске Саборе на којима је заблистала Истина Христова;

-   уводи појам "богиње - мајке" и "софијанизам" на велика врата, подржавајући хомосексуалце и лезбејке као "хришћане" који имају "своја права";

-  онемогућује православну мисију међу оним који желе спасење на Западу, јер Светски савет цркава то назива "прозелитизмом";

-  проповеда "љубав и снисхођење" према јересима;

-  подрива Христову љубав која је Истина;

-  намеће своје лажне преводе Библије;

- изједначава хришћанство са другим религијама;

- уводи играње и рок музику у богослужење;

- води антихристовој анти-цркви, у којој ће се све религије сјединити на путу ка сатани;

Благодаримо Богу што је умудрио наше епископе да дигну свој глас у заштиту Православља. Верујемо да ћe они у најскорије време напустити Екуменски покрет, а наставити да сведоче истину Православља пре свега "изгубљеним овцама дома Израиљева", па тек онда ићи у градове самарјанске и на путеве незнабожачке (Мт. 10,5-6), јер ко се не брине о својим укућанима, гори је од незнабошца (I Тим 5,8). Мисију треба спроводити у свом народу, који је лишен православног духа и савести и који ће, ако се отпадија настави, ускоро нестати са лица земље. Договорити се са осталим помесним Црквама добро јесте, али, ако тамо не буде разумевања, ако тамо надвладају екуменистички, издајнички гласови, шта је нама до тога? Нека мртви сахрањују своје мртваце, а ми ћемо јављати Царство Божије (Лк-9,60), угледајући се при том на Јерусалимску Мајку Цркву и Грузијску Православну Цркву, једну од најстаријих аутокефалних цркава у Православљу. Тада ће пример светосавских Хришћана поучно деловати и на многе друге.

Молимо Вас и преклињемо, оци наши, пастири словесног стада-поведите нас на зелене паше Духа Светога, засађене на благодатним потоцима светоотачке мудрости и живота; водите нас што пре, јер, како каже Свети Владика Николај, нема хране на њивама глади.

Да се не уплашимо губљења угледа у очима света који у злу лежи! Да се не уплашимо страха тамо где страха нема и да не угађамо људима, него Богу, јер Господ расипа кости човекоугађача (Пс.52,6)

Господе, буди са нама у дан одлуке!<<

Бугарска Црква је 1998. објавила да напушта Светски савез цркава. То се десило одмах пошле скупа у Солуну, где су представници помесних Цркава расправљали о заједничком наступу на Генералној скупштини ССЦ-а у Харареу; иступање Бугарске цркве потврђено је писмом које је патријарх Максим упутио на скуп ССЦ-а у Хараре. Пошто се у Србској Цркви о томе не зна скоро ништа, превели смо, из руских православних новина "Радоњеж", део разговора са бугарским митрополитом неврокопским Натанаилом, вођен у јуну 1998. Због начелности изнетих ставова разговор је актуелан и сада.

>>ПИТАЊЕ (П): Владико, недавно се завршило Свеправославно саветовање у Солуну, на коме су разматрана питања односа помесних Православних Цркава према екуменизму. Да ли бисте нам могли рећи неколико речи о односу Бугарске Цркве према том питању?

ОДГОВОР (О): Неколико пута само на Светом Синоду разговарали о томе колико је садашњи екуменистички покрет практично бескористан. Јавља се питање: зашто нико од инославних учесника екуменског покрета да сада није прешао у православље? Јер је циљ нашег учешћа у екуменском покрету тако и био формулисан - сведочење о истини Православља пред инославнима. Али је у пракси испало да ти такозвани инославни хришћани нису примили ништа од тог нашег сведочења. Напротив, они примају све више новачења. На тај начин тај покрет може да до заблуде доведе чак и најискреније људе. Штавише, многи верујући се саблажњавају по том питању. Многи од нас захтевају да изађемо из екуменског покрета, нарочито због последњих новачења многих протестантских деноминација - попут женског свештенства, хомосекусалних "бракова", богохулних превода" Светог Писма, итд. Људи питају: зар Православна Црква не може да да аргументоване одговоре на сва та питања? Православни тамо сведоче о истини, али Светски савет цркава (ССЦ) не обраћа пажњу на наше ставове, и ништа не усваја. Руководство истог за себе тражи право да одређује круг људи који ће са нама сарађивати.

 П: Колико нам је познато, православни имају право вета?       

О: Начелно, да. Али практично, када се усвоји било какав документ, они се каткад сагласе да у њему измене само по неку тачку, по правили крајње небитно. Понављам, да је у целини то много већа саблазан но било шта друго, зато што екуменистички покрет није заснован на истини, на саборности, него на стремљењу лидера истог да господаре и владају.

Бугарска Грква је давно хтела да напусти ССЦ. Али када се то решење усвајано, ја нисам био у Бугарској, него на Светој Гори Атонској. Када сам се вратио у Бугарску, рекли  су ми да је наша Црква решила да изађе из ССЦ.

П: И када ће се тај излазак десити?

О: Одлука Светог Синода ступила је на снагу чим је усвојена. О томе је саопштио представник наше Цркве на Свеправославном саветовању у Солуну. Правилно је требало да тамо идем ја, али због моје презаузетости на крају је Синод донео одлуку да у Солун пошаље секретара Синода, митрополита Геласија, који је био ту када је одлука усвајана. Он је на том солунском скупу и објавио да Бугарска Црква напушта ССЦ. Многи делагати су га подржали.

П: Чиме је он мотивисао такву одлуку Ваше Цркве?

О: Управо тиме о чему сам вам говорио. Прво, од тог учешћа нема никакве користи, него само штета. Друго, наше учешће у раду ССЦ је саблазан за многе православне хришћане. Неки од њих су чак напустили Цркву и прешли расколницима - старокалендарцима. По нашем мишљењу, то је превисока цена за наше практично бескорисно учешће у тој организацији. Губимо своје, а сигурно знајући да ни туђе нећемо придобити...<<

На жалост, за разлику од Бугарске Цркве, Србска Црква је све дубље тонула у глиб женевског екуменизма, што показују и најновији исходи (http://borbazaveru.info/content/view/3424/37/).

3. Питање календара такође је било актуелно. У априлу 2001, СА Сабору СПЦ писмо је упутило братство манастира Хиландара на челу са блаженопочившим оцем Мојсијем, игуманом. Оно је гласило:

>> Свети манастир Хиландар, Света Гора:

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ,

 БЕОГРАД

 

Ваша Светости, оци Архијереји Христос васкрсе!      

 

Ваистину васкрсе Христос, живот вечни дарујући и Царство небеско поклањајући свима вернима, који исправно верују и познају истину.

 

У данима смутње, када је Грчку православну цркву посетио папа Латинске јереси, Јован Војтила Павле, а архиепископ Грчке православне цркве, г. Христодулос, отпутовао у Москву да помогне доласку јересијерарха и у православну Руску Цркву, до нас су стигле гласине да Српска православна Црква жели да уведе нови календар. Пошто су и раније допирале такве гласине до наше обитељи, Свештени сабор стараца на свом петом редовном заседању ове године, одлучио је да се обрати овим писмом вама српским архијерејима.

 

Знамо, Свети оци архијереји да вам није непознато лоше искуство грчке, румунске и бугарске цркве увођењем новог календара, што је изазвало поделу цркве на више делова што би нас много жалостило кад би се, не дај Боже, десило то и Српској православној Цркви, јер у том случају који би део Цркве манастир Хиландар примао, а који не би, као и то код кога би хиландарци могли да иду, а код кога не?

 

Као што смо се радовали помирењу са одељеним делом Цркве у расејању, тако и нас боли још незацељена рана на Српској православној Цркви, а односи се на питања ''Македонске Цркве'' и Мирашевог раскола. Не би смо волели, да се ране не само не зацељују него отварају нове?!

 

Радује нас проглас-објава епископа шумадијског, Г.др.Саве, сл.бр.Е-173 од 10. фебруара, 2001., у коме даје до знања свештенству и монаштву епархије шумадијске ''да нико и никада није покренуо идеју да се у СПЦ уведе нови календар''. На тај начин горе споменути архијереј, Г.'др.Сава, показује се достојним наследником блажене успомене његовог предходника Г. Валеријана, поборника старог календара, а такође и патријарха Варнаве, епископа жичког Николаја, оца Јустина Поповића и многих, многих других.

Паралелно са овим било је и штампање календара ''Вековника'', чији је аутор протођакон Љубомир Ранковић, а издавач Глас Цркве-Ваљево, а са благословом епископа шабачко-ваљевског Г. Лаврентија, даје мишљење у предговору где сматра ''да би било добро да наша црква прихвати нови календар'', као и многи разговори.

 

Напомињемо овде да је нови календар анатемисан 1583. у Цариграду, 1587. исто у Цариграду, 1593. осмим каноном тога сабора у Цариграду  ''искључује се свако из цркве ко би се дрзнуо да прихвати папски календар.

 

Што се, пак, тиче измирења латинског поглавара са браћом Грцима треба напоменути следеће: није он сам од себе из срца тражио од Грка извињење за крсташке ратове, насилно превођење у римску веру православних Грка, геноцида и других злодела, већ на подстрек самог архиепископа Г. Христодулоса који је у свом поздравном говору између осталог рекао: ''DEN MAS ZHTHSATE TOULAXISTON MIA EUGGNWMHN '' него је ''ПАПА'' у свом говору одговорио на латинском језику, а у српском преводу би гласило ''ТРАЖИМО ИЗВИЊЕЊЕ ОД БОГА'', не опроштај, не покајање, него само једно профано извињење, не од грчког народа, не од Грчке православне Цркве, не од жртава злочина по његовом благослову, ВЕЋ ОД БОГА. А, и како би могао да тражи опроштај, јер би на тај начин погазио своју лажну догму о непогрешивости папе, у питању је био само један театрални гест како би се обмануо верујући народ Божији.

 

Нека би дао Бог и Васкрсли Господ наш Исус Христос да ова искушења не дођу на Српску православну Цркву молитвама Светога Саве првог архиепископа српског и осталих српских светитеља и међу њима Светог Василија Острошког чудотворца и исповедника православља који је пропатио од језуита и унијата.

 

Желећи успешан рад Светог архијерејског сабора, а на добробит Српске православне Цркве и народа, целивамо ваше Свете деснице и просимо ваш Свети архијерејски благослов. 

 

Игуман манастира архимандрит Мојсије са својим у Христу братством (Арит. прот. 38, 29.4.2001.) <<

 

И СА Сабор СПЦ је, обраћајући се учесницима скупа у Сопоћанима, одлучно устврдио да измене календара неће бити. Међутим...

 

Како је Слободан Антонић показао у свом тексту „Божић и рођење 'ЕУ Православља'“, наша „евроунијатска“ јавност потпуно је спремна за промену календара. Познати „верски аналитичар“, Живица Туцић, обзнанио нам је, да, ако хоћемо у ЕУ, треба да одмах мењамо календар, јер сви православни народи који су у ЕУ славе празнике по паганском календару (осим покретних). Мирко Ђорђевић се такође залажио за то, а и Светислав Басара. Антонић је одлучно устврдио (насупрот хору евроунијата) да можда други народи и могу да славе Божић 25. децембра (по „грађанском“), али Срби, које су усташе клале због Божића 7. јануара, себи то не треба да дозволе, јер је у питању идентитет.

 

Онда смо, у септембру 2010, од патријарха Иринеја чули да би, зарад екуменског зближавања, требало да мењамо календар (у складу с препоруком нашег астронома Миланковића).

 

Да је у питању озбиљан посао, сведоче и предлози младих србских екумениста, попут г. Дејана Мачковића, који, у тексту „Св. Тајне и еклисиологија у савременом екуменском дијалогу“ (зборник „Српска теологија данас“, Београд, 2009.), каже:

>>У оквиру ССЦ тренутно се воде озбиљни разговори и дискусије о заједничком прослављању Васкрса у цијелом хришћанском свијету. Ти састанци и разговори трају већ неко вријеме, и посебно су интензивирани ове године, будући да ће 2О10. и 2011. хришћани заједнички прослављати Васкрс, што представља изванредну прилику за припрему и едукацију народа Божјег, како би и 2012. заједнички прославили Васкрсење 8. априла. Уколико се не изврше неопходне припреме које би омогућиле константно заједничко прослављање Васкрса, након случајних поклапања 2014. и 2017. заједнички ћемо славити Васкрс поново тек 2034. Богословске потребе заједничког слављења Пасхе, не треба посебно образлагати. Познато је елементарни хришћански етос од нас захтијева да сви који вјерују да је Бог дошао у тијелу, умро и васкрсао, тај славни догађај прослављају заједно. Свети цар Константин и свети оци сабрани у Никеји су имали исте жеље и намјере, стога су и донијели одлуку да се Васкрс прославља заједнички. Будући да већ тада хришћани су показивали склоности препирању, нејединству и апсолутизацији сопственог локалног предања и обичаја премудри цар је наредио да се Васкрс прославља у осносу на објективан, неутралан, неспоран и свима очигледан космички догађај. Тако су по царевој и отачкој заповјести сви хришћани требали да славе Васкрс у прво недељу послије пуног месеца из прољећног еквиноцијума (ранодневнице), када дан и ноћ трају тачно у минут по 12 сати. Одређено је да епсикоп Александрије, која је била пријестоница астрономије као науке, обавијештава сву васељену о тачном датуму Пасхе, односно еквиноцијума. Наравно, ова одлука у пракси никад није поштована јер су већ у 4. веку хришћани на Истоку и Западу Васкрс славили одвојено, а и током Средњег вијека па све до данашњег доба није било ништа другачије.

Но, након вијекова тјерања ината и крајње егоцентричности, западни хришћани су коначно смогли снаге да се промијене, те задивљени љепотом, једноставношћу и надмоћношћу никејског рјешења, одлучили да прихвате наше предањске православне критеријуме за одређивање датума Васкрса, односно да прихвате Никејску одлуку. Но, сада, чини се, да ми православни, који се толико заклињемо у каноне и Предање нисмо у стању да прихватимо Никеју. Скандалозно је, уопште, да иницијативе за поштовање Никејских одлука долазе од неправославних, а то што те иницијативе православни гуше и онемогућавају је још скандалозније.

Ситуација по овом питању је тренутно таква да православни представници моле западњаке за разумијевање чињенице да Православна црква није у стању да прихвати никејски критеријум празновања односно необориву и очигледну астрономску чињеницу да је еквиноцијум 21. марта, него смо присиљени да и даље истрајавамо у тврдњи да је равнодневница, заправо, 3. априла. Свој неодбрањив став правдамо објашњењем да наш просјечан вјерник, који на чистом љетњем небу није у стању да покаже чак ни звијезду Даницу, а  камоли неко сазвијежђе, није спреман да прихвати необориву и очигледну астрономску истину да је прољећна равнодневница 21. марта, па ће због тога наводно отићи у раскол. Иако у званичним саопштењима Свјетски савјет цркава позива на разумијевање за опасност од потенцијалних раскола које би произвео нечији секташки менталитет одвајања, ипак већина западњака са негодовањем и подсмијехом гледа на нашу ситуацију.

Архијереји Српске цркве се још нису огласили по овом питању, ни званично заједнички, нити приватно, иако би морали бити живо заинтересовани за њега. Интересовање за овај екуменски проблем би морало постојати не само зато што је наша помјесна Црква одлукама из 1903. и 1965. одлучила да учествује у међухришћанском дијалогу, који има конкретне циљеве, од који је један и заједничко прослављање Васкрсења, нити, пак, ради свеправославног јединства које је наша јерархија дужна да помаже и чува, нити само ради простог обавјештавања пастве о црквеним дешаваљима и догађајима, него прије свега због чињенице да су Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија и Српска православна црква једине источне помјесне цркве којима већина вјерника живе као мањина у западним земљама, стога је њихов базични пастирски интерес да својим вјерницима олакшају учешће у светотајинском животу. Заједничким прослављањем Васкрса у цијелом свијету не само да би вјерни који живе на Западу имали више времена да учествују у пасхалним богослужењима, него би једнако имали прилике да учествју у богослужењима других прије свега Спасовдана, Духова итд. Има ли већег интереса Цркве од овога? Није ли циљ и сврха саборовања јерархије и велике власти коју епископи имају, управо регулисање проблема у богослужењу и олакшавање приступа светотајинском животу?

 Рјешење овог практичног екуменског проблема, који је по свом садржају наш проблем, али и свих других горе поменутих богословских, еклисиолошких и сакраменталних проблем јесте Православље и вјерност Православљу. Но, када је одговор тако лак и једноставан, а рјешења нема, него нам се, напротив, проблеми нагомилавају, пред нас се поставља суштинско питање: Да ли ми уопште знамо шта је Православље, и да ли смо ми уопште православни?<<

Очито, г. Мачковић има сасвим другачији погледа на свет од једног од најзначајнијих православних теолога данас, оца Георгија Металиноса, који, у тексту „Теолошке разлике узрок одвојеног празновања Васкрса“ („Катимерини“, 14.април1996.) каже:

>>Христово Васкрсење није само непоколебиви темељ наше вере (ако Христос није васкрсао, узалудна је вера наша -1 Кор. 15,17), него оно нас такoђе подсећа и на трагичну подељеност хришћанског света наше епохе. Екуменистнчки међухришћански дијалог циља управо на отклањање те подељености, "на поновно успостављање јединства".

Свакако, екуменистички кругови сматрају заједничко празновање Васкрса кораком од суштинског значаја на том путу. Промена календара из 1923-1924. г. која није била предмет свеправославног одлучивања, довела је до заједничког празновања Божића и непокретних празника од сгране једног дела Помесних Православних Цркава са другим хришћанима других конфесија, али се Васкрс и други празници покретног циклуса, у православном свету одређују на основу јулијанског календара.

Ипак, не треба заборавита извесне непромењиве историјско-богословске основе, које прецизно одређују смисао хришћанских празника и њихову литургијску истину, као што је, у овом случају, истина и смисао Пасхе (Васкрса).

1. Са разлогом многи православни подвлаче да немогућност подударања наших празника са празницима неправославних не произлази из разлика у календару, но понајвише из догматских и теолошких разилажења, другим речима из нездруживости и неподударности у вери. Ово утолико пре што вера, нарочито у непрекинутом хришћанском предању, које се одржава у Православљу, не представља пуко конвенционално или апсолутно схоластичко усвајање извесних разоваплоћених "истина" но учествовање у начину живота, примљеног из Апостолског и Светоотачког Предања, који води ка искуственом познању духовног освећења, које, изражено језиком, и чини веру Цркве као Тела Господњег.

Тако се објашњава црквено и канонско правило које је, од Првог Васељенског Сабора коначно и неопозиво разрешило питање празновања Пасхе (Васкрса), почев од 325. г. до данас, наложивши да се "овај празник не празнује са Јеврејима", што данас значи - "не празновати са инославним". Ова заповсст нипошто није плод мржње према вери других, но израз здраве и делотворне Црквене самосвести.

Из тога разлога православни Исток одбацио је већ 1582. године, нови календар", не из разлога научних но из разлога Црквених, зато што би његово увођење, према замисли западњака и наших униониста, послужило наметању подударности празника, што би де факто потпомагало и одоздо, на широкој скали, ствар уније.

Исти тај дух породио је енциклику из 1920. г., тако жестоко оспоравану, у томе што је предлагала, као први корак у тим унионистичким настојањима наше епохе, "усвајање јединственог календара за велике хришћанске празнике да би велики хришћански празници били празновани у исто време од стране свих Цркава".

Ми се нећемо опширније задржати на чињеници да је Православље овде изједначено са оним што Православље није. Истаћи ћемо, ипак, да је ова енциклика која је, зацело, трасирала пут екуменизму, подједнако покренула и питање "старокалендараца", које остаје трагично искуство и рана на телу Православља и стога изискује да буде разрешено пре сваке одлуке општије или посебније у прилог "екуменистичког дијалога". Неопходан услов једног "заједничког празновања хришћанских празника" није сагласје календара нити су то правни или дипломатски споразуми, него - "јединство вере и заједница Светог Духа". То значи: истрајавање у разумевању Хришћанства као "духовног диспанзера", настављање да се у њему гледа егзистенцијално и друштвено прибежиште и терапеутски пут, свођење Хришћанства на идеологију, на његову академску верзију, што све представља болести екуменистичког дијалога, не само да нису у стању да доведу до жељеног јединства, него нас, напротив, од њега удаљавају. Јединство (сједињеност) захтева "усаглашеност и једнодушност" вере и читавог живота у Христу. То ће рећи: прихватање Апостолског Предања у његовој пуноти и повиновање њему. Ето зашто заправо култна и литургијска традиција не чине по себи основу јединства, насупрот погрешном мишљењу, широко распрострањеном у круговима укљученим у екуменистички дијалог. Култ и учествовање у богопоклоњењу, немају спасоносни учинак изван оквира који претпостављају, оквира општег Црквеног Предања. Православни верник не престаје да се моли да "Бог натраг доведе и присаједини заблуделе" Телу Христовоме, Једној Цркви, како се каже у Литургији светога Василија.

Тако, би се могло рећи да је истинита реципрочна вредност исказа светога апостола Павла којим смо почели овај чланак: Ако Христово Васкрсење представља темељ наше вере, аутентична вера представља неопходан услов нашег суделовања у Васкрсењу као главном моменту нашег спасења у Христу.<<

Дакле, у СПЦ ни календарско питање није „стабилно“. И ту се могу очекивати свакојака изненађења.

4. „Сопоћански апел“ је, први пут јасно и гласно, поставио питање богослужења и неправославног модернизовања истог. На том трагу, било је и писмо народа сабраног на скупу у Војловици у мају 2009. године:

>>ОБРАЋАЊЕ СА САБОРУ СП ЦРКВЕ И СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЈАВНОСТИ

Ваша Светости,

Ваша Високопреосвештенства,

Ваша Преосвештенства,

Оци наши свештеници и ђакони,

драга браћо и сестре хришћани,

као учесници Свете Литургије и припадници народа Божјег, одани Христу и Цркви Његовој, а послушни СА Сабору Српске Православне Цркве, с болом преклињемо да се стане на пут даљој разградњи светосавског мира и слоге у СПЦ, који су настали на основу непослушности саборским одлукама везаним за богослужење.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве показао је одлучност у очувању вековног литургијског поретка. Својом одлуком од 23. маја 1986. године (бр. АС бр. 8/зап. 92) наложио је: „Убудуће на подручју Српске Православне Цркве може се служити на црквено-словенском и српском говорном језику. На "српском језику може се служити само уз употребу Служебника у издању Светог Архијерејског Синода". Истог тог датума донета је и следећа одлука (АС бр. 51/ зап. 103): „Умолити преосвећену Г. Г. епархијске архијереје да скрену пажњу подручном им парохијском свештенству да се, у циљу реда и дисциплине у Цркви, у свом узвишеном и одговорном раду држе црквених прописа, и на тај начин, са своје стране, помогну да се сачува вековни поредак у нашој Цркви". А 21. маја 1991. године СА Сабор СПЦ је подсетио архијереје на своју одлуку из 1968. године (АС бр. 1024/ зап. 592):

„У погледу богослужбене праксе Српске Православне Цркве, држати се одлука Светог Архијерејског Сабора АС бр. 24/ зап. 46 од 16/3. маја 1968. године, која, између осталог, гласи: ... без обзира на праксу у другим православним Црквама... остати при нашој богослужбеној пракси, држећи се традиције и прописа „Архијерејског чиновника".

СА Сабор СПЦ је, својом одлуком од 6. октобра / 23. септембра 2006 (АСбр. 8, зап. 55) решио следеће: „На основу члана 70. тачка 6. Устава Српске Православне Цркве образовати Комисију за проучавање литургијских питања. У комисију се именују: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Јован - за председника; и за чланове Његово Преосвештенство Епископ канадски Господин Георгије, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Хризостом, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Господин Хризостом и Његово Преосвештенство Епископ браничевски господин Игњатије.

Умолити Високопреосвећену и Преосвећену Господу епархијске архијереје да се, у погледу служења Свете Литургије и других богослужења, држе - до даљњег - устаљеног црквеног поретка“.

СА Сабор је, својом одлуком АС бр. 48 / зап. 24 и АС бр. 80 / зап. 166, од 15/2. и 24/11. маја 2007, наложио:

„Ставити у дужност Комисији за проучавање литургијских питања да настави започети рад, и да резултате до којих буде дошла достави Светом архијерејском сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и духовна искуства осталих помесних православних цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да те промене проведе у живот.

У међувремену, док се не дође до прихватљивих резултата рада Комисије, у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве. Истовремено, умолити Преосвећену Господу епархијске архијереје да ову одлуку проведу у својим епархијама, претходно обзнанивши је свештенству и верујућем народу.

Ову одлуку објавити у Саопштењу за јавност о раду мајског заседања Светог архијерејског сабора, и Гласнику, службеном листу Српске православне цркве."

И у мају 2008. године, СА Сабор СПЦ донео је одлуку истоветног садржаја (АС бр. 762/ зап. 529 од 29/16. Маја 2008.)

Када се има у виду овај низ одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, постаје јасно да су сви сукоби у вези са богослужењима у појединим нашим епархијама (пре свега на линији свештенство - верни народ) последица непослушности највишем телу наше Цркве, чије је прејемство од Апостолског сабора у Јерусалиму непорециво (Д. Ап, глава 15).

Коленопреклоно молимо СА Сабор СПЦ да спроведе своје вишекратне одлуке о богослужењу и уразуми оне који уносе немир у народ Божји, који је, како пише у Посланици Источних патријарха о православној вери из 1848. године, у својој целини чувар Богом предане вере. Одлуке СА Сабора СПЦ су, по Уставу СПЦ, обавезне и извршне, што знамо још од Апостолског Сабора у Јерусалиму (Д. Ап. 15, 28)

Молећи се Господу Исусу, Великом Архијереју, и Небеској Србији за слогу Светосавске Цркве, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.

У манастиру Војловици,

у дане Светог Николаја Српског

2009.<<

На несрећу, упркос јасним одлукама СА Сабора СПЦ, модернисти раде шта хоће, а ускоро ће, кад освоје саборску већину, моћи и да (прегласавањем, као у случају владике Артемија), мењају Типик и Литургију и све што им на ум падне. Ко се успротиви, биће – зар не? – „анатемисан“.  И све ће то представити као „повратак раној Цркви“ и „еклисиологију Игњатија Антиохијског“.

 

Епилог

Данас, десет година после скупа у Сопоћанима, народ Божји у Србској Цркви подељен је и духовно угрожен више него икад. Свега тога или не би било – или би било много мање, да су оци архијереји услишали глас Сопоћанског скупа. На несрећу, тај апел дочекан је укорима и претњама, уз декларативну причу о томе да СПЦ чува светоотачко предање „као зеницу ока свога“. Било како било, сведочанство Истине остаје; а Истина, Бог наш, победиће после свих привремених победника.

-Крај-

Последњи пут ажурирано ( уторак, 22 март 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.