header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Не бојмо се, већ је било! - 2.део
Не бојмо се, већ је било! - 2.део Штампај Е-пошта
среда, 22 јун 2011

 Црква је увек осећала своју недостојност и оплакивала ју је. Али је само зато она и могла да сачува свој дух. Управо је плач њених светих због сопствених грехова и црквених мана и био знак њеног још увек неисцрпног духовног здравља.

У том смислу Свети Григорије Богослов каже:

"Такве мисли ме не напуштају ни дању ни ноћу, суше у мени мозак, исцрпљују тело, лишавају бодрости, не дозвољавају ми да ходам високо уздигнуте главе. То смирује моје срце, ставља око на језик и приморава ме да мислим не о архијерејима, не о исправљању других, него о томе како да са себе састружем рђу порока".

 +++

Наставак 1. дела:

...Позновизантијски канонски споменици дају веома жалосну слику црквених безакоња. У 14. веку Матија Властар дубоко тугује: "Ту би било умесно завапити: ако ћеш на безакоње гледати, Господе, Господе, ко ће опстати, јер ко прима управљање часним домом, или било какво служење у Цркви, или постаје клирик или добија манастир на управу без неког поклона?71.

Валсамон се жали: "Не знам који то мирјанин без икаквог мита добија управљање богоугодним домом или црквену дужност или постаје клирик или добија манастирску келију?"72 О истом се греху говори и у "Пидалиону": "Симонија се данас толико укоренила да делује као да се сматра врлином, а не богомрском јересју. Данас сви клирици незаконито добијају свој чин, незаконито живе и умиру; од тога нам ланци ропства постају још тежи"73.

У руској је црквеној литератури, почев од 12. века, то јест, од премонголских времена, позната "Беседа о лажним пастирима". У "Златострују" се она приписује св. Јовану Златоусту74. Ко год био аутор ове беседе, важно је да су током многих столећа руски црквени читаоци препознавали своју ситуацију у његовим горким речима: "Рекоше, када пастири постану вукови тада ће бити достојне овце да напасају овце - у дан глади ће се наситити. Рекоше: близу је време смрти, ако нема ни епископа ни учитеља добро ће научити и прост човек. У причи се лепо може разумети: када би послана војска неком граду тада неко од обичних људи узвикну:

'Људи, бежите у град, војска иде на вас!' То чувши, људи паметни бежаху у град и избегли би зла, но неразумни рекоше: 'Не заповеда нам то кнез, не у град'. Дошавши војска једне поби а друге пороби... Разумејте, браћо, како нам је сада: ратници су демони, а светитеља који поучава нема како бисмо избегли зла. Овај век је кратак а мука је дуга, крај је близу а вође нема, рекоше учитељи. Јер се учитељи наши испунише богатством имања и ослепеше, тако да нити сами уче, нити друге уче. О њима пак пророк рече: удебља се срце ових људи, ушима својима тешко чују, очи своје затворише и неће да приме разума спасења него и оне који га примају мрзе. И сами посташе непријатељи свом спасењу... Откуд у њих уђе незнање? Није ли очигледно због непоштовања Писма! /.../ Сада је право време њима рећи: о тешко вама, учитељи слепи који нисте учили добро и нисте утврђени разумом Писма, ви који се украшавате ризама, а не књигама; који остављате реч Божију, а радите свом стомаку, чији су бог стомак  и слава; који од оваца вуну и млеко узимате, а овце моје не напасате"75.

У 16. веку преп. Максим Грк говори о Русији тачно истим тоновима с којим су старозаветни пророци говорили о Израиљу: "Изненадна пропаст величанственог и моћног грчког царства, пропаст која га је задесила по праведном гневу неколико година пре овога, нека вас натера да идустанете од тога да Ме разгневите, ако нећете да будете изложени истом. Сетите се какво Ми се величанствено појање, с каквом милозвучном звоњавом звона и с каквим миомирисним кађењима обилно приносило тамо сваки дан; колико се служило свеноћних појања у дане црквених празника и свечаних дана; какви су Ми тамо подизани прекрасни, високи и дивни храмови и у њима колико се чувало апостолских и мученичких моштију које точе обилне изворе исцелења; какве су се тамо чувале ризнице највише мудрости и свакојаког разума. И све им то није донело никакву корист јер удовицу и сиромаха уморише, и дошљака убише, како је написано (Пс. 93, 6). Напустивши уздање у Моје милосрђе, они су све приписали звездама; будући побеђени златољубљем, омрзнуше сваки закон правосуђа, ослобађајући за мито сваког неправедника; такође и у свештеничке чинове узводише не оне који су тога достојни, већ су оне који ће им дати највећем мито и поставили за учитеље над Мојим народом. Бојте се таквог примера! Престаните да чините безакоња! Каквим служењем Ми можете угодити? Видевши Мој лик на икони, украшавате га златним венцем, а Мене Самога Који живим међу њима остављате да умирем од глади и хладноће, док се сами врло укусно храните и пијете и украшавате различитим одеждама. Снабдејте Ме оним што Ми је потребно. Не тражим од тебе златни венац јер Мој украс и Мој ковани венац јесте посећивање убогих, сиротих и удовица, пружање овима довољне исхране. Какву радост ми може пружити ваше слаткогласно појање, спојено с ридањима и уздисањима Мени услед велике глади сиромаха Мојих?"76 У једној причи преп. Максим среће на самотном и пустом месту жену по имену Василија, то јест, Царство, и чује од ње: "Овај уски пут представља данашњи последњи, кукавни век који је лишен благочастивих царева и у којем више нема ревнитеља Оца мојег Небеског јер сада сви траже своје, а не Божије, не траже да се прославе Његовим добрим делима, доброчинствима и борбом против оних који се непрестано труде да збришу с лица земље истиниту веру у Бога; труде се само да увећају границе својих држава и због тога се једни против других непријатељски наоружавају, једни друге вређају, радујући се крвопролићу једних и других верних људи; својим лукавством стварају једни против других разне клевете, као звери. А што ме највише баца у коначну тугу то је то што више немам таквих бранитеља које сам имала раније који би се заузели за мене по ревности Божијој и исправили би самовољне заручнике. Немам великог Самуила, свештеника који је смело устао против Саула зато што ме овај није послушао, нема дивног Амвросија, архијереја Божијег који се није побојао царске власти Теодосија Великог, нема Василија Великог који је својим премудрим учењем навео ужас на гонитеља Валента, нема великог Јована Златоуста који је разобличио среброљубље и грамзивост царице Евдоксије. Лишена  оваквих бранитеља и ревнитеља нисам ли по правди изједначена са женом удовицом, те седим на пустом путу овог кукавног века?"77

Крајем 17. века грчки проповедник, епископ Илија Мињати (вероватно највећи православни беседник после св. Јована Златоустог) посматра своју паству и сећа се Диогена који је у сред поднева с фењером у руци на тргу тражио човека. "Тешко ми је да правим поређење, али треба рећи истину. У време када, као сунце у подне, сија Православље, палим и ја светиљку еванђељске проповеди, долазим у цркву и тражим хришћанина. Хоћу да нађем барем једног у многољудном хришћанском граду, али га не налазим. Хришћанина тражим, хришћанина! Идем из места у место да га нађем. Тражим га по трговима, међу великашима, али ту видим само ташту умишљеност. Нема хришћанина! Тражим га на пијацама међу трговцима, али ту видим само незаситу похлепу. Нема хришћанина. Тражим га на улицама међу омладином и видим крајњи разврат. Нема хришћанина! Излазим ван градских зидина и тражим га међу сељацима, али ту видим сву лаж света. Нема хришћанина... Хтео бих да уђем у дворце великаша и моћника да погледам нема ли тамо хришћанина, али се не усуђујем, бојим се... Сви су клирици и мирјани, кнезови и сиромашни, мушкарци, жене и деца, младићи и старци, отпали од вере, почели су да живе бесрамним животом, нема ниједнога који би живео по вери. Хришћани који без суза то посматрају! Ако нећете да плачете од скрушености, плачите барем од стида!"78

У 18. веку црквени живот Новгорода описан је оваквим речима: "Због презвитерске немарности већ је много нашег руског народа отишло у погубне јереси. У Великом Новгороду било је до садашње, 1723. године, у црквама тако пусто да човек ни у недељни дан није могао да у њима сретне два или три права парохијанина. А сада, хвала Богу, архијерејским указом мало по мало почињу да иду у свету Цркву. Тамо где је бивало по два-три човека у цркви, сада 20 или 30 бива недељом, а у велике празнике бива и више, а и то ради страха, а не ради истинског обраћења"79.

Св. Димитрије Ростовски држи проповед у недељу жена мироносица и сећа се речи које је анђео рекао женама на гробу Васкрслог Спаситеља ("Устаде, није овде!" /уп.: Мт. 28, 6/): Где је Христос после Свог Васкрсења? Наравно, свугде као Бог, али није свугде Својом благодаћу... Није ли Он у храмовима подигнутим у Његову част? Не, Његов свети дом је постао разбојничка пећина. Окупе се људи у цркву као на молитву, а међутим они празнослове о куповини, о рату, о гозбама, осуђују друге, грде ближње, прљају хулним речима њихово добро име. Стојећи у храму, неки као да се и моле устима, али у свом уму помишљају на породицу, богатство, сандуке, новац. Један дрема стојећи у цркви, други помишља на крађу, убиство, прељубу или смишља освету ближњем. Догађа се уз то да се духовна лица, пијана, међусобно псују, грде и туку у олтару. Не, то није храм Божији већ пећина разбојничка: благодат Божија се изгони из светог места као пчела коју тера дим. Некада је Господ бичем изагнао из Цркве оне који продају и купују. А шта ако би Он сада видљиво дошао у Свој свети храм с тим бичем? Али не, Господе, већ је прошло оно време када си изгонио безбожнике из храма; данас је наше кукавно време настало када ми Тебе изгонимо; сада се може рећи о храму Господњем: нема овде Бога, био је и отишао. Устаде, није овде... Многи су крштени и просветљени истинитом вером, али је мало таквих у којима би Господ обитавао као у Свом храму: и лопов је крштен, и крадљивац, и разбојник, и прељубник, и сваки злочинац је просвећен правоверјем, али Христа у њему не тражи: није овде. Зар је давно био Христос у том лопову у његовом детињству, а када је одрастао од њега се Христос удаљио. Устаде, није овде! Други се пак привидно чини врлим и благочастивим: он је богомољац, посник, сиротољубац, подвижник... Али све је то лицемерје. Не тражи у њему Христа. Није овде! Тешко је пронаћи драгоцени бисер у морској дубини, злато и сребро у утроби земље, а још теже Христа Који обитава у људима.

Многи од нас су само по имену хришћани а живе животињски, свињски. Крстом Христовим се бранимо, а Христа на крсту распињемо мрским делима. Погледајмо духовно лице и упитајмо га: с којом намером и жељом је достигао свој чин? Ради славе и части Божије или ради своје части и славе? Ради стицања душа људских на спасење или ради стицања сопствених богатстава? Уистину би се нашао не један који је достигао тај чин не ради користи људи већ ради своје сопствене користи. Није дошао да служи спасењу људских душа већ да би њему његови подређени служили. Погледајмо ниже духовне власти, јереје и ђаконе, и упитајмо свакога: шта је тебе довело у свештенички чин: да ли жеља да спасеш себе и друге?! Не, ти си дошао овамо само да би исхранио себе, жену и децу. Исуса тражиш не због Исуса него због хлеба да се куса. Неки, узевши кључеве разумевања нити сам улази, нити друге пушта да уђу, а неки и кључ разума није узео. Сам ништа не разуме: слепац слепце води и сви ће у јаму пасти. Нећеш тако брзо ту пронаћи Христа: није овде! Можда треба у манастирима потражити Христа? Али и у њима се све искварило. Ништа није остало. Можда у народу треба потражити Христа? Али где има више крађе него у народу? Ако у народу има каквих добрих људи и они су због својих послова и угњетености заборавили Бога и одступили од молитве. Можда треба у великим људима, бојарима и судијама тражити Христа? Али до њих нема приступа. У њима једва да је икада и био Христос: у наша зла времена и правда је оскудна, и милосрђа нема, а где нема ни правде, ни милосрђа, тамо Христа не тражи: није овде! Где га наћи? Човек мора да јадикује с Магдалином која говори: 'Узеше Господа из гроба и не знам где Га положише' (уп: Јн. 20,13). Греси наши узеше од нас Господа нашега и не знам где да Га тражимо. Неко ће рећи: оспод је са мном и ја с Њим, ја верујем у Њега, молим Му се и клањам Му се'. Па шта онда што Му се клањаш? Клањали су Му се и они који су савијали пред Њим колена, а затим Га тукли по глави трском за време Његовог вољног страдања. Ти се клањаш Христу и бијеш Христа зато што озлојеђујеш и мучиш свога ближњег, вршиш насиље над њим и пљачкаш га, неправедно му отимаш иметак; ти се молиш Христу и пљујеш Му у лице, испуштајући из уста својих прљаве речи, прекоревајући и осуђујући својег ближњег"80.

Неколико десетлећа касније св. Тихон Задонски јадикује: "Данашњи хришћани се углавном супротстављају Христу, а не уче се од Христа... Христос нас учи да се уклањамо од зла, али многи хришћани чине зло. Христос нас учи да трезвено живимо, али хришћани живе у пијанству. Христос нас учи да чисто живимо, али многи хришћани чине блуд /.../ Христос нас учи да будемо милосрдни, али многи хришћани, видећи сиромаха, говоре бестидно: 'Шта ја имам с његовом невољом?' Видећи нагога неће да га одену... видећи гладнога неће да га нахране /.../ О! Како је много хришћана који су презрели Христа! О, како се свакога часа смањује плод семена речи Божије, како се умножава кукољ... како расте безбожност! Истинске побожности је све мање, а све је више лицемерја, све је мање хришћана, а умножавају се лицемери /.../ Не гледај шта данашњи хришћани чине, већ шта реч Божија проповеда и учи. Јер један од другога пример узима и саблажњава се... и све је мање истинских хришћана и све је више лицемерја. То ти је поклон! Спасавај се у Христу!"81

У 19. веку св. Игњатије Брјанчанинов даје слику духовног пропадања: "Сиромаштво духовних знања које сам видео у вашој обитељи запањило ме је. Али у којем манастиру оно не запањује? Световни људи који добијају духовну храну у Сергијевој Пустињи имају појмове неупоредиво веће и одређеније неголи ови житељи манастира. Живимо у тешко време. 'Земља оскудева у преподобнима'. Настала је глад за речју Божијом! Кључеве разумевања држе писмознанци и фарисеји. Сами не улазе и забрањују улазак другима. Хришћанство и монаштво су на издисају.  Спољашњи изглед монаштва се још задржава, углавном лицемерно, али су се људи одрекли силе побожности. Треба плакати и ћутати"82. "О монаштву сам Вам писао да оно одбројава последње дане у Русији, а и свуда му истиче рок. Оно одбројава своје последње дане заједно са хришћанством. Обнову не очекујем. У савременој монашкој заједници изгубљено је правилно схватање умног делања"83. "Многи манастири су се од пристаништа морала и побожности претворили у провалије неморала и бешчашћа. Уображено мњење слепаца који све виде у ружичастом светлу не треба да има никаквог значаја"84.

"Ми имамо добру спољашњост. Сачували смо све обреде и символе првобитне Цркве; али све је то мртво тело, у њему је мало живота"85.

Св. Теофан Затворник изражава жељу да у епархији у којој његов адресат за архијереја буде постављен човек "паметан, добар, и што је најважније православан. Јер има, кажу, и врло неправославних"86.

Неколико десетлећа касније будући митрополит Евлогије Георгиевски, који се након провинцијске богословије нашао на Московској академији у Сергијевој лаври, приметивши да се неки студенти и професори свакога дана пре почетка наставе моле крај светих моштију - бивао је запањен тако необичним испољавањем вере87 (а после катастрофа 20. века за све данашње богослове, напротив, доћи ујутро Преподобноме јесте потреба унутарња, а не школско-дисциплинска).

У том, 19. веку, који се из нашег данашњег "мрака" чини тако црквено срећан, Ј. Голубински, професор Московске духовне академије, сматра прворазредном потребом "приморати у школама и богословијама људе да добро предају и уче, те искоренити у богословијама пијанство професора и ученика"88. Али - "што је тужно - пијанство не само да се не смањује већ се можда чак и увећава: пре четрдесетак година као дете сам растао у селу усред хомерског пијанства свештенства целог тог краја, али тада барем нисмо чули за случајеве да су људи умирали од пијанства док међу нашим друговима и блиским вршњацима знамо све поименце који су отишли на онај свет управо због пијанства."89

А ево горких речи св. Николаја, просветитеља Јапана: "Како је безбојан и како одвратан живот овде /у Русији/ без живог дела! Сви су  наклоњени Мисији, али несносна формалистика се вуче у бескрај. Такав је систем! Да ли је он добар? И сам човек постаје досадан, гадан, као да није жив"90. Нарочито је болно видети ту равнодушност према проповеди у поређењу са активношћу протестаната: "Боже, колико има тих протестаната на свим путевима! И какви су то дрчни и енергични људи! Код њих је све пуно некаквог одушевљења и ентузијазма..."91. "У закључку смо упорно настојали на питању: зашто Русија у Индији нема Духовну мисију? Сви је имају: и Американци, и Французи, и Немци, да не  говоримо већ о Енглезима, а Руси је немају - зашто?... И заиста зашто? Није време да шире отворимо очи? Докле ћемо да црвенимо пред овим питањима због сопствене слабости?"92 Господе, да ли ће скоро Праславље васпитати у својој духовној деци овакву верност по вери?"93

Протестантски свет почетком 20. века стоји потпуно наоружан са 449 мисионарских друштава иза чијих леђа је зид великих цркава и неисцрпних извора... Вреди упитати: а шта ми имамо да понудимо паганима у страним земљама? Ево шта. У Кини је о. Инокентије, а и он се још није вратио из Русије куда га је позвао Синод; у Кореји је о. Хрисант; и у Јапану смо ми, јадни, заједно са о. Венијамином који је сада у Нагасакију; а и тамо је кбриснији Русима него Јапанцима: укупно четири мисионара. Господе, хоћеш ли икада погледати на Православну Цркву и одузети поругу од Ње'?"94

Напослетку св. Николај постаје свестан да разумевање и помоћ од руског свештенства неће дочекати, те да му за живота неће бити дато да види раст мисије коју је створио. "Био сам у енглеској Мисији: тамо су опет нови чланови. Господе, где само налазе људе?! А код нас вечно нема никога. И није чудо што човека мучи туга усамљености; знам да ћу с њом и у гроб отићи - неће ми Бог дати утеху да видим православне мисионаре који излазе на њиву Христову, мисионари којима је заправо та њива и предодређена. Вероватно касније неће оклевати да ступе на њу. Дај Боже да то буде што пре, макар и после нас! Ми нека нестанемо као прва кап која се без трага губи у земљи жедној воде"95. "Како је много хришћански настројених младих људи у Америци, а и у другим земљама, осим Русије! Да ли ће ускоро Православље дати овакав цвет?96 Ето код њих се мисионари не могу набројати; има их колико хоћеш - и превише! Можда ће се кроз хиљаду година и у Православној Цркви повити нека слична живост. А сада је она само птица с једним крилом"97... У 20. веку, уочи жалосних догађаја најновије руске историје, последњи протопрезвитер руске царске армије видео је такође нимало лепу слику црквеног живота: "Тешко је замислити било какво друго служење на земљи, које би било изложено таквом изопачавању и сакаћењу, као архијерејско служење код нас. Треба само летимично погледати пут успона према архијерејству па признати да се непријатељ рода људског много потрудио да би, изопачивши га, учинио нешкодљивим за себе највише служење у Цркви Божијој"98.

О истим годинама преп. старац Варсануфије Оптински каже: "Погледајте какво је у богословијама и духовним академијама неверовање, нихилизам, мртвило, а све то зато што тамо владају само бубање без осећаја и смисла: Револуција је у Русији потекла из богословије. Богослову је чудно и несхватљиво да сам пође у цркву, да стане у страну, да мало плаче, да буде ганут, њему је то глупо. Код гимназијалца је таква ствар још и могућа, али не и код богослова. Слово убија90.

А ево запажања професора Московске духовне академије св. Илариона Тројицког: "Има десет година како посматрам академски живот, те сам и нехотице с тугом и жалошћу, а понекад и с негодовањем, примећивао да се студенти академије сувише мало баве богословљем, а још мање се богословљем занимају. Добија се крајње ненормална појава: студенти духовне академије, завршавајући годину, има некаква гледишта философска, историјска, чак и политичка, али нема одређена гледишта богосовска. Чисто богословска питања њега не узнемиравају; он чак као и да схвата како то богословско питање може да продре до саме сржи душе, ломи и преокреће сав човеков живот, да га тера да се баца у ватру и воду.“100 Ускоро након тога професор ће мученички пострадати...

Али и за време гоњења Цркве у њој није било само исповедника и дијаманата вере. М. Новоселов, који је по неким подацима почетком 20-их година постао епископ гоњене Катакомбне цркве101, тешио је горким речима: "Нека нас не збуњује неверност мноштва пастира и архипастира као неочекивана појава: то није новост за Цркву Божију чији морални потреси, који су увек потицали од јерархије, а не од верног народа, бивали тако чести и јаки да су пружали повод за поучну досетку: 'Ако епископи нису надвладали Цркву ни врата пакла је неће надвладати.'“102

Св. Лука Војно-Јасењецки је у посланицама свештенству Кримске епархије крајем 40-их и почетком 50-их година писао, жалећи се на пастире: "Наш несрећни народ се одвикао да свакодневно долази у цркву као што је то некада чинио у прошлости. И свештеници су заборавили своју дужност да буду свагдашњи молитвеници за народ. Нико не  врши помен светих којима су одређене службе за сваки дан. Многи сеоски свештеници ми отворено говоре да немају шта да раде преко седмице, од недеље до недеље... Није ли свештенослужење уопште, а у наше време посебно, тежак подвиг служења народу који је изнурен и пати од глади и жеђи слушања речи Господњих? А да ли многи свештенослужитељи постављају такав подвиг за свој циљ? Не гледају ли на служење Богу на средство издржавања, као на занат вршења треба? Тешка искушења и страдања је поднела наша Црква за време револуције, наравно не без наше кривице. Давно, давно се скупљао гнев народни против свештеника користољубивих, пијаних и развратних, којих је, на нашу срамоту, било много. И с очајањем видимо да многе од таквих ни револуција ничему није научила. Као и пре, па чак и горе него пре, показују они право лице најамника а не пастира; као и пре због њих одлазе људи у секте себи на пропаст... Пастири ћуте... Када говорим с вама о томе најчешће чујем одговор: 'Ми немамо приручнике за проповед'.

Зар их није стид да тако одговарају? Зар се проповед састоји у понављању туђих проповеди? Зар нисте чули од св. ап. Павла: И реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе (1 Кор. 2, 4)? Дакле, нема у вама ни духа, ни силе ако нећете да проповедате; немајући зборнике туђих проповеди, немате својих мисли о Богу него тражите туђе? За шта ће вам зборници туђих проповеди ако је сама Библија неисцрпни приручник за проповеди? Али на вашу срамоту морам вам поменути секташе који неумерно проповедају само по Библији и који је усрдно и свакодневно читају. А видео сам многе свештенике који ниједном нису прочитали целу Библију. Није ли то срамота? Знам да многи имају спреман одговор на оптужбе због немарности. Знам да ће многи рећи: па зар сам ја крив што нисам од Бога добио дар беседништва и што не могу да састављам проповеди а данас је готово немогуће наћи зборнике штампаних проповеди? Не претварај се, немарни јереју, јер ствар није у зборницима проповеди већ у твом срцу... Ако не проповеда свештеник или епископ то значи да нема у њему светог сувишка срца. Али оно је празно и нема о чему да говори и проповеда"103.

Нешто каснијег времена се сећа митрополит Петроградски Јован Сничев. Тада су, у време Хрушчовљевих гоњења, под притиском власти архијереји издавали - у своје име! - чудовишне наредбе да се деци не дозвољава улазак у храмове. "Да, тешке дане преживљава Руска Црква. Сами епископи руше њене темеље, раздиру је јадну и изругују јој се на све могуће начине. То су они, епископи последњих дана, за које се молио преп. Серафим Саровски и добио одговор да се за њих не моли јер их Господ неће помиловати! И доиста, зашто да их помилује? Треба да их казни. Како си, Господе, дуготрпељив према нама, грешницима! Спаси, Створитељу, Цркву Твоју која малаксава од безумља својих управитеља"104.

Тих година у Русији је живео човек чији списи, по мом мишљењу, представљају можда једини златни узорак најчистије "светоотачке финоће" усред огромне масе црквене и прицрквене литературе друге половине 20. века - игуман Никон Воробјов. За његова је писма карактеристична она врлина коју је преп. Антоније Велики називао главном за хришћани- трезвеност (при томе врло природна и врло светла). И ево његовог гледања на нашу Цркву у време Хрушчовљевих гоњења, гледања изложеног у писмима богослову Алексеју: "Сматрам преступом од стране 'старијих' што они без искушавања, без показивања пута примају у монаштво из личних рачуна. Сигуран сам да они то неће учинити сопственој деци а туђу децу не жале... Врло жалим о. Павла. Нипошто га не треба осуђивати, већ сваки пут кад га се сетиш од свега срца уздахни: Господе, помози слуги Твоме, спаси га!' Њему су потребни наше саосећање и молитве. То је плод лажне организације духовне школе. Преузели су механички спољашње уређење старе школе, без њених врлина, без њених искусних и образованих професора, без узимања у обзир данашњих околности - и, мирни су. Ту спада и однос према ученицима као према логорашима а не као према слободним живим личностима којима на све начине треба помоћи да се учврсте пре свега у живој вери у Бога, а не да се од њих захтева да уче напамет гомиле сировог материјала. Да ли им долази до срца, или , чак до ума, барем један предмет? Да ли је њега ученик доиста усвојио? Сумњам. Ту је гомила чињеница, сирови и необрађени материјал. И још горе од тога. Разматрање "лажноименим" разумом духовних истина уз малу веру доводи до "снижавања" значаја тих истина. С њих се скрива покров тајанствености, дубине божанске мудрости. Те истине постају предмет 'препирки народа', предмет који је туђ учениковој души. Вера слаби, па чак и ишчезава... Све треба променити, почев од програма све до администрације, па чак и просторија. Рећи ће да сада није време за то. Можда се све и не може учинити али понешто се може. А што је главно, сви треба  да имају у виду циљ који се са своје стране може остварити а због осталог се може жалити. Тада и однос према ученицима по себи не би био такав као што је сада, већ би био однос као према живим душама, пред којима би сви, почев од ректора па све до послуге, морали да себе сматрају дужницима који нису у стању да плате свој дуг... Човек се и нехотице сети речи св. Тихона Задонског да хришћанство неприметно напушта људе -остаје само лицемерје. То је речено пре двеста година. А сада шта имамо? Духовна школа је мртва и образује коначне мртваце. Ускоро ће 'мртви сахранити и те мртваце' (уп.: Мт. 8,22), што се већ и чини. Господе, спаси све нас!"105

Не може се рећи да су све те болести биле савладане ни у тренутку када је Промисао Божији ослободио наш црквени живот од атеистичког јарма. У тренутку преокрета црквени живот није био ништа здравији него раније. Ево гласа који се чуо на Помесном сабору 1988. године: "Ја сам 14 година епархијски архијереј и не знам чиме се уопште бави патријаршија. Десет година сам слао извештаје из Курске епархије.  Ниједном нисам добио ниједну примедбу - да ли правилно управљам, има ли грешака... Мислим да свако од нас, епархијских архијереја, зна да смо, упркос томе што живимо у једним истим условима, далеки једни од других. Рекло би се да се људи збијају када живе у тешким условима. Ми смо сви разједињени... Ми сами свесно поткопавамо Цркву... Шта можемо да кажемо верницима и неверницима не само речју већ пре свега својим примером? Наше славље је почело служењем Литургије у Богојављенској саборној цркви. Њу су служили чланови Синода, хорови су прекрасно певали, али како смо се понашали ми, архијереји, клирици? Стидео сам се због свих нас. Да смо имали прилике да видимо себе и једни друге са стране, очима неверника, не бисмо изгледали најбоље.

Служба је била лепа, али ми се према њој нисмо односили чак ни као према представи јер се ни на представи гледаоци тако не понашају као што смо се ми понашали. Многи јерарси су стајали на истакнутом месту, разговарали су, смејали се, и сва њихова спољашњост је показивала да нису били прожети молитвом. И то је такође проповед, само чега? Како можемо да проповедамо и позивамо на молитву ако смо се и сами одвикли од молитве?... Сећам се 40-их година... од 1943. до 1954. године смо такође имали препород: отварале су се хиљаде храмова. Свештенослужитељи су имали могућност и административног и пастирског рада. Од чега су почели и чиме су завршили, мислим да сви који су у то време живели, добро знају. Почињали су од тога што су покуповали себи раскошне куће  на најистакнутијем месту, обојили ограде зеленом бојом. Чим човек дође у било које место: најбоља кућа (са зеленом оградом и злим псом) је свештеникова кућа. А кола - то нису биле просте "Волге" него "Зилови"... Ми треба да принесемо покајање, морамо да увидимо своје сопственс недостатке, морамо да се одрекнемо сопствене величине... Наша Црква није преживела захваљујући нама и нашим напорима"106.

Затим се завршава прошлост и почиње садашњост. Многе њене црте, које су жалосно познате свим црквеним људима, видели смо у сведочанствима из прошлих епоха...

Сада ћу навести само једно мишљење које уопште није преузето из новина. Монах, који је написао предговор за књигу писама игумана Никона, иако је остао безимен, ипак се позива на оне наше савременике чија су имена драга сваком православном човеку. "Када је један високи јерарх пре неколико година ступао на дужност посетио је Псковско-Печерски манастир. Један духовник, чије име је познато у целој Русији, није му саветовао да отвара нове обитељи све док не буде обновљен монашки живот у већ отвореним (тада их је било нешто више од сто). Нарочито је тешко стање било у женским манастирима. Духовник Тројице-Сергијеве лавре архимандрит Кирил Павлов је, у разговору са студентима Московске духовне академије (фебруар 1996) на питање да ли зна у овом тренутку женске обитељи у које без бојазни може ући човек који има благослов за монаштво, одговорио: 'То не знам' - саветовавши да иду и погледају каква је у њима духовна атмосфера. 'Невоља је у томе - наставља о. Кирил што нема духовних лица: у мушким манастирима нема искусних духовника, женским нема таквих духовних старица које би васпитавале младе и нове монахиње. То је велики пропуст. Одсуство истински духовних наставника доводи до тога да њихово место заузимају људи прелашћени, или чак пробисвети. Овакви "наставници" се баве истеривањем демона из бесомучних, исцељењем болесних, у свакој прилици демонстрирају своју прозорљивост, проповедајући крајњи аскетизам, представљајући хришћанство и монаштво као неједење и неспавање. Човек који дуго не једе и не спава данашње време пре изазива опрез, као и духовници који захтевају апсолутну и беспоговорну послушност. Знаци истинске праведности пре свега јесу смирење и љубав према ближњем'"107.

Црква је увек осећала своју недостојност и оплакивала ју је. Али је само зато она и могла да сачува свој дух. Управо је плач њених светих због сопствених грехова и црквених мана и био знак њеног још увек неисрпног духовног здравља. "Такве мисли108 ме не напуштају ни дању ни ноћу, суше у мени мозак, исцрпљују тело, лишавају бодрости, не дозвољавају ми да ходам високо уздигнуте главе. То смирује моје срце, ставља око на језик и приморава ме да мислим не о архијерејима, не о исправљању других, него о томе како да са себе састружем рђу порока"109.

Непознавање реалне црквене историје доводи до неспособности да се живи у садашњости без бежања у утопију пројектовану у далеку и идеализовану прошлост. Утопија управо и јесте место где се рађају секте и расколи. Да би их било што мање не смемо чекати да човек који издалека иде к нама одједном сам угледа наше болести и ужасне их се. Морамо да поштено упозоримо околне људе: ми смо болесни. С нама је тешко и мучно живети. И сами тек учимо да будемо хришћани који у најбољем случају заслужују "двојке". Па ипак, Христос нас не изгони. Он нас трпи и понекад нам даје да доживимо и схватимо да управо Он исцељује људе. "Када би земаљска Црква била Црква светих она не би имала циљ свог постојања. Црква је лечилиште, она није заједница  спасених већ заједница оних који се спасавају"110.

И зато, по утешној беседи преп. Јефрема Сиријског, "сва Црква је Црква оних који се кају... сва је она Црква оних који гину"111...

Закључак из свега реченог у овој књизи је једноставан: не треба сваки грех који се види у Цркви сматрати знаком безблагодатности  Цркве или безблагодатности времена у којем живимо. Из примећеног греха свештенослужитеља не треба одмах извлачити закључак о сатанској опседнутости целе Цркве, као што то неретко чине присталице различитих раскола112. Ствар није у томе колико смо ми праведни. Ствар је у Божијем трпљењу. Христос је Бог човекољубља. Он је много претрпео од хришћана за две хиљаде година. Зато постоји нада у то да ће Он претрпети још и наша безакоња.

Напомене

1 Свима који улазе у црквени живот саветујем да прочитају роман Грејема Грина "Сила и слава" у којем се та разлика прави врло јасно.

2 "Карактеристичан је пример једног искушеника. Из духовних књига он је закључио да су монаси људи озбиљни и да им не доликује смех. Он се трудио да се понаша у складу са тим. У трпезарији, када је о. Герман причао смешне епизоде, он је седео оборене главе, на лицу му није било ни сенке осмеха. Питали су га у чему је ствар и он је одговорио: "То не доликује духовном животу. Овде је манастир!" Наравно, та чисто спољашња "духовност" постала је за њега претешко бреме. Напослетку, он се разочарао, напустио је манастир, а затим и хришћанство..." (Јеромонах Дамаскин Христенсен, наведено дело, стр. 776).

3  К. П. Победоносцев. О реформама у нашем богослужењу, Москва, 1998, бр. 5, стр. 211.

4 Јерм. Пастир, Рани оци Цркве, Брисел, 1998, стр. 179.

5 Свети Климент Римски, Прва посланица Коринћанима, тамо, стр. 44.

6 Наведено по: О. Клеман, Извори, Богословља отаца древне Цркве: текстови и коментари, Москва, 1994, стр. 124.

7 А. П. Лебедев, Свештенство и монаштво древне васељенске Цркве, стр. 271-272.

8Наведено по: Антоније Ватковски, митрополит Петроградски и Ладошки, Светоотачка дела као помоћни уџбеник проповедницима: Историја проповедништва, богословски радови: зборник посвећен 175-ој годишњици Лењинградске духовне академије, Москва, 1986, стр. 343.

9Св. Кипријан Картагински, Књига о палима, Оци и учитељи Цркве трећег века: Антологија, у два тома, Москва 1996, т. 2, стр. 280-282.

10 Св. Методије, епископ и мученик, отац Цркве трећег века, Целокупна дела, Петроград, 1887. стр. 176.

11 Евсевије Памфил, Црквена историја, Москва, 1993, стр. 286, 287,288.

12 Св. Григорије Богослов, Беседа 43, Дела, т. 1. стр. 620.

13 Св. Григорије Богослов, Беседа 3, наведено дело, т. 1, стр. 26.

14 Св. Григорије Богослов, Епископима, тамо, т. 2, стр. 399.

15 Наведено по: А. П. Лебедев, Свештенство и монаштво древне васељенске, Цркве... стр. 262.

16 Св. Григорије Богослов, Писмо 49, Василију Великом, Дела, т. 2. стр. 447.

17  Наведено по: Јеромонах Дамаскин Христенсен, наведено дело, стр. 409. /.../

18 Св. Григорије Богослов, Писмо 71 Евдоксију Ретору, Дела, т. 2. стр. 460.

19 Св. Григорије Богослов, Беседа 3, стр. 53-55.

20 Наведено по: А. П. Лебедев, Свештенство и монаштво древне васељенске Цркве.... стр. 296.

21 Св. Григорије Богослов, Епископима, стр. 400.

22 Св. Григорије Богослов, Посланица 2, Нектарију епископу Константинопољском, Дела, т. 2, стр. 6.

23 Св. Григорије Богослов, Песма у којој св. Григорије препричава свој живот, тамо, стр. 350-351.

24 Св. Григорије Богослов, Беседа 3, стр. 26.

25 Св. Василије Велики, Писма, Дела, део 6, стр. 77.

26 Тамо, стр. 282.

27 Св. Василнје Велики, Писма, стр. 103.

28Тамо, стр. 135.

29Тамо, стр. 319.

30Тамо, стр. 181.

31 Тамо, стр. 242.

32 Тамо, стр. 267.

 33Тамо, стр. 282.

34 Тамо, стр. 318.

35 Св. Григорије из Нисе, На своје рукоположење, Дела, део 4, стр. 365 и 367.   ;

36 Св. Григорије из Нисе, Писма 1, Флавијану, тамо, део 8, стр. 442-443.

37 Св. Григорије из Нисе, Писмо 2, О онима који путују у Јерусалим, тамо, стр. 452.

38 Св. Григорије из Нисе, Писмо 1, Флавијану, стр. 439.

39 Св. Григорије из Нисе, Писмо 17, Презвитерима никомидијским, Дела, деов,: стр. 501.

40  Преподобни Јефрем Сиријски, О међусобном братском уразумљивању, Дела: у 6 делу, део 5, стр. 227.

41  Св. Јован Златоуст, Шест беседа о свештенству, Дела, т. 1, Књ. 2, стр. 438.

42Св. Јован Златоуст, Беседе на Другу посланицу Коринћанима, тамо, т. 10, књ. 2, стр. 704.

43  Св. Јован Златоуст, Шест беседа о свештенству, стр. 435, 436.

44  Св. Јован Златоуст, Беседа о лажним пророцима и лажним учитељима,  Дела, т. 8, књ. 2, стр. 704.

45 Св. Јован Златоуст, Шест беседа о свештенству. стр. 438.

46 Тамо, стр. 453.

47 Св. Јован Златоуст, Беседа на дан Богојављења, Дела, т. 2, књ. 1, стр. 412.

48 Тамо, стр. 413.

49 Св. Григорије Богослов, Беседа 5, Дела, т. 1, стр. 134-135.

50 Наведено по: М. А. Новоселов, Писма пријатељима, Москва, 1994, стр. 12

51 Бл. Јероним, Писмо Евстохији о чувању девствености, Дела, део 1, стр. 111-112.

 52 Наведено по: А. П. Лебедев, Свештенство и монаштво древне васељенске Цркве... стр. 278.

53  Бл. Јероним Стридонски, Писмо 14. Монаху Илиодору, Дела, т. 1, стр. 39.

54 Исидор Пелусиот, Писмо 625, Презвитеру Тесосију (наведено по: Н. Аксаков, Предање Цркве и предања школе, Богословски весник, Москва, 1908, т. 1, бр.3 стр. 523-524.

55 Сократ Схоластик, Црквена историја, Москва, 1996, стр. 247.

56 Древни Патерик, стр. 324.

57 Наведено по: Анри де Либак, Католицизам, Милано /1992/, стр. 306.

58 Јован Мосх, наведено дело, стр. 151.

59 В.: тамо. стр. 157.

60 В.: тамо. стр. 59.

61 Преп. Максим Исповедник, Дела, у 2 књиге, Москва, 1993, књ. 1. стр. 89.

62 Свети Григорије Двојеслов, папа Римски, Беседа епископима и народу изречена у дан светих апостола Петра и Павла, Весник РСХД, Paris, 1952. бр. 5-6. стр. 3-4.

63 Преподобни Јован Лествичник, наведено дело, стр. 198.

64 Наведено по: А. П. Лебедев, Свештенство и монаштво древне васељенске Цркве, стр. 319.

65 Наведено по: А. П. Лебедев, Огледи о унутрашњој историји византијско-источне Цркве у 9. 10. и 11. веку, Москва 1902, стр. 269-270.

66 Преподобни Симеон Нови Богослов,, Беседа 79, Петроградске епархијске новине, Петроград, 1991, издање 6. стр. 15.

67  Наведено по: Архиепископ Василије Кривошеин, преп. Симеон Нови Богослов, Paris, 1980, стр. 298.

68  В.: Д. Оболенски. Византијски комонвелт: Шест византијских портрета, Москва, 1998, стр. 137.

69  Наведено по: Ј. Рацингер, Увод у хришћанство, Брисел, 1998, стр. 272.

70  Св. Серапион Владимирски, О маловерју, Беседништво старе Русијс (11-17. век), Москва, 1987, стр. 121.

71  Азбучна Синтагма Матије Властара: Збирка по азбучном реду свих предмета који се садрже у свештеним и божанским канонима, Москва, 1996, стр. 443.

72  Наведено по: С. Тројицки, Халкидонски сабор и источни папизам, Весник Руског западно-европског патријаршијског егзархата, Paris, 1959, бр. 32. стр. 259.

73 Тамо.

74  У сабраним делима тог оца она је објављена у одељку Spuria (Св. Јован Златоуст, наведено дело, т. 8, књ. 2, стр. 695-715).

75 Беседа о лажнiм учитељима светог оца нашег Јована Златоустог, А. И. Клибанов, Духовна култура ередњевековне Русије, Москва, 1996, стр. 307-308.

76 Преп. Максим Грк, Беседа 20, O томе како би исповедање требало епископ Тверски да принесе Створитељу... Дела: у 3 дела, Свето-Тројицка Сергијева лавра, 1996, део 1, стр. 165-167.

77 Преп. Максим Грк, Беседа 26. У којој се опширно и са жалошћу излажу недела и разузданост царева и власти последњег времена, наведено дело, стр. 212-213.

78 Проповеди епископа Илије Мињатија Кефалонитског, Свето-Тројицка Сергијева лавра, 1902, стр. 115-117.

79  И. Посошков, Књига о сиромаштву и богатству, Москва,1937, стр. 106.

80  Наведено по: Н. И. Костомаров, Руска историја у животописима њених најглавнијих личности: у 7 издања, Петроград, 1874, одељак 2. издање 5. стр. 526-528.

81  Св. Тихон Задонски, Дела: у 5 т, Москва, 1889, т. 5, стр. 289-292.

82 Епископ Игњатије Брјанчанннов, Писма разним лпцима, у једном издању, Сергијев Посад, 1913, издање 1, стр. 151.

83 Епископ Игњатије Брјанчанинов, Писма Антоннју Бочкову, игуману Черемењецком, Москва, 1875, стр. 25.

84 Наведено по: М. А. Новоселов, наведено дело, Москва, 1994. стр. 95.

83 Наведено по: Протојереј Георгије Флоровски, Путеви руског богословља, Париз, 1981, стр. 394.

86 Свети Теофан Затворник, Изабрана писма: у 8 издања, Москва, 1994, издање 3, стр. 52.

87  Митрополит Евлогије Георгијевски, Пут мог живота, Париз, 1947, стр. 33.

88  Ј. Ј. Голубински, О реформи и животу Руске Цркве, Москва, 1913, стр. 94.

89 Ј. Ј. Голубински, наведено дело, стр. 21.

90  Праведно житије и апостолски рад светитеља Николаја, архиепископа Јапанског... део 1, стр. 159.

91 Тамо, део 2, стр. 27. Уосталом, на истом месту св. Николај упозорава против заношења протестантизмом: "Протестантизам је клопка у којој човеку, уколико га протестантизам прогута, нема спасења" (тамо, стр. 28). Јер протестант "своју гордост сматра вером" (тамо).

92 Тамо, стр. 68.

93Тамо, стр. 135.

94 Праведно житије и апостолски рад светог Николаја епископа Јапанског, део 2, стр. 97.

95 Тамо, стр. 97.

96Тамо, стр. 166.

97 Тамо, стр. 187.

98Протопрезвитер Георгије Шавељски, Успомене последњег протопрезвитера руске армије и морнарице, Њујорк, 1954, стр. 213. Овде је умесно навести успомену чувеног француског римокатоличког философа Жака Маритена. Године 1910, када је млади Маритен први пут узео у руке црквени календар, његов духовник "отац Клерисак се много смејао поводом осећања ужаса које ме је обузело када сам угледао фотографије наших епископа" (Maritan J. Carnet de notes, Paris, 1965, стр. 92).

99 Наведено по: А. И. Осипов, Руско духовно образовање, Часопис Московскe патријаршије, Москва, 1998, бр. 3, стр. 58.

100Архиепископ Иларион Тројицки, Без Цркве нема спасења, Москва, 1998,, стр. 349.

101За епископа Сергијево-Посадског био је хиротонисан 1923. године од стране архиепископа Теодора Поздејевског, епископа Арсенија и Серафима Звездинског. В.: Епископат Истинске Православне Катакомбне цркве, 1922-1997, Руско Првославље: Весник ИПХ, 1997, бр. 4 (8), стр. 11.

102  М. А. Новоселов, наведено дело, стр. 126.

103Укази св. Луке, Протођакон Василије Марушчак, Светитељ-хирург, Житије архиепископа Луке Војно-Јасењецког, Москва, 1997, стр. 135-152.

104Игуман Јован Сничев, Успомене, Петроградске епархијске новине, Петроград, 1992, издање 11, део 2, стр. 83.

105 Игуман Никон Воробјов, Нама је остављено покајање: Писма, Москва, 19 стр. 298, 319, 347.

106 Излагање архиепископа Иркутског и Читинског Хрисостома, Помесни сабор Руске Православне Цркве, Тројице-Сергијева лавра, 6-9 јун 1988. г.: Материјали, Москва, 1990, стр. 396-397.

107 Покајањем живи Црква: О књизи писама игумана Никона Воробјова, Игуман Никон Воробјов, наведено дело, стр. 11.

108 Имају се у виду већ познате светоотачке мисли о провалији између живота хришћана и наше вере.

109 Свети Григорије Богослов, Беседа 3. стр. 50.

110 Епископ Михаил Семјонов, Изабрани чланци из часописа "Црква" за 1908-1915. годину, Петроград, 1998. стр. 169

111  В.: Преп. Јефрем Сиријски, О покајању, Дела: у 6 делова, део 4, стр. 142.

112 "Виновница свих несрећа и зала нашег народа је Московска патријаршија... Суштина 'сергијанства' је у том што је сатонократија ушла у МП посредством нагодбе митрополита Сергија са ђаволом. Сатанократије у Цркви не може бити и зато је патријаршија лажна црква и антицрква" (П. Н. Иванов, Отаџбина зове, Православни весник Њујоршке и Канадске епархије: Месечник цркве, New-York. 1993. бр. 60/ 61,стр. 12-14).

Са руског превео: Зоран Буљугић

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 22 јун 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 60 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.