header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Отац Прокл, карпатски пустињак
Отац Прокл, карпатски пустињак Штампај Е-пошта
среда, 27 јул 2011

 Ваома поштовани осамдесет четворогодишњи румунски старац, отац Прокл (Ницеу), живи као пустињак на обронцима једног удаљеног карпатског села, где не раде мобилни телефони. Посетиоце прима у малу дрвену колибу, у којој се налазе две дрвене клупе, дрвени сто, велико буре у којем чува послужење за госте и један зид потпуно прекривен иконама.

Најзаступљенији лик међу иконама  јесте лик Светог Серафима Саровског, а они који познају и воле старца често га пореде са овим светитељем. Он је заиста радостан и пун љубави, а и шубара коју носи преко чела слична је оној коју ћете видети у Дивјеву, међу личним стварима Светог Серафима, који је тако драг сваком Православном хришћанину. Отац Прокл радосно дочекује сваку душу која долази да га посети. Може да разговара са посетиоцима сатима, а од љубави којом зрачи у року од десет минута заборвљате на температуру од минус 12 степени (у келији је исто хладно колико и напољу).

Игуман Мелчизедек из манастира Путина, који ме је повео да видим старца, видео је на моме лицу да сам по мало забринут због сусрета и саветовао ми је да мање мислим о питањима и да се једноставно молим Господу да да речи мени и оцу Проклу. Испоставило се да је овај савет био веома вредан, када је након топле добродошлице, старац погледао у диктафон (који је био укључен по његовом благослову) и отпочео разговор:

Био сам са оцем Јоилом Георги (духовни отац старца Клеопе) непосредно пре његове смрти. Оци, који су знали да ћу ићи код њега, молили су ме да им испричам наш разговар. Један од њих ми је дао магнетофон и питао ме да снимим оца Јоила (тада монаси нису волели снимање). Дошао сам код оца Јоила, а кад је видео магнетофон рекао је: „Нечиста ствар. Лоше је што то у кући има један свештеник.“ После тога, нисам га више ништа питао, јер сам добио поучне речи од оца Клеопе, који ме је много научио; то је све што ћу рећи (након ових речи оставио сам на страну моју свеску са питањима, као нешто сувишно; сав рад био је намењен диктафону, а за мене је остало само да се молим да батерија преживи хладноћу.)

Када сам ступио у манастир, отац Клеопа је био смењен са послушања пастира и постављен је за игумана манастира. Док је чувао овце, отац Клеопа није губио време; много читао је светоотачке књиге. Постојао је један свети човек, Јован-Јаков из Њемца, који се аскетски подвизавао у Чозевској пустињи крај Јерусалима, где је и умро, и који је тражио добре књиге за оца Клеопу. Могао сам осетити његову  доброту према браћи (мисли на Јована - Јакова); верујем да је Свети Дух кроз њега дотакао срца братије. Сви они би одмах осетили јаку жељу за покајањем и жудњу да служе Богу.

Келија оца Прокле

Научио сам много од оца Клеопе, јер је од детињства чезнуо за Богом. Више него ишта друго у манастиру, волео је послушност и одрицање од сопствене воље.

Под комунистима, када је у Румунији владао Чаушесков претходник, Георге Георгиу-Дежа, отац Прокл  је био позван у војску. На регрутацији му је речено да ће, ако се придружи војсци, добити унапред 1,000  леја, а након војне службе добро плаћен посао. Питали су га колико је година провео у манастиру. Одговорио је - седам. Затражили су од њега да стане на сто и позвали друге регруте. Наредили су му да пред свима каже да Бога нема. Отац Прокл се обратио окупљенима: „Питали су ме да вам кажем да Бог не постоји, али није истина: Бог постоји!“ Тек што је изговорио ове речи, нашао се на земљи. Претукли су га због његовог признања.

Био сам годину дана у манастиру Сихастрији. Тадашњи Патријарх Јустинијан (Марина) послао ме је одатле у манастир Слатину. Половина братије била је послата тамо да оснују општежитељни манастир. Комунисти су говорили да Бог не постоји, али отац Клеопа је говорио да Бог постоји. Тако се испоставило да су они били две различите стране. Комунисти су желели да затворе оца Клеопу. Али добри Бог је уредио да они (комунисти) оду. Рекао сам многима, и још увек говорим, да је отац Клеопа био диван духовни отац. Ја вероватно нећу видети поново таквог старца. Због људске природе, сви могу да греше, али не можемо сви наћи оца какав је био отац Клеопа. Чак и када су му долазиле веома важне личности или комунисти (додуше тајно, да не би изгубили хлеб и маслац) одмах би се променили, чим би он почео да говори. Могло се осетити да је Свети Дух присутан у њему, да кроз њега ради. Од њега сам много научио о молитви срца. Ко год је жедан умносрдачне молитве и жели  да је научи, мора да има чисте мисли. Отац Клеопа је много напредовао у духовном животу, јер је стекао понизност. Ко год се налазио у његовој близини,  није желео да оде од њега. Нисам једини који је то осећао, многи оци су осећали исто.

Један отац из Слатине ми је рекао: „Треба да се трудим да никада никога не увредим, ако желим да ме Свети Дух никада не напусти.”  Врло често саветовао је монасима да опросте браћи. Једнога дана, док сам боравио у Слатини, осетио сам да је један брат - са њим сам делио келију – имао нешто против мене у срцу, али нисам био сигуран у то, и тада нисам питао за опроштај него сам одлучио да се за њега молим. Касније сам у исповести рекао то оцу исповеднику, који је као отац Клеопа исповедао многе, да сам осетио да је тај брат увређен и да је требало да га замолим за опроштај. Питао ме је како сам заспао дана када се то догодило – рекавши молитву, имајући некакве лоше помисли, или размишљајући о нечему. Много ми је помогао овим питањем, јер сам у том моменту схватио да сам свог келејног брата требао да питам за опроштај, рекавши му: „Опрости ми, и нека ти Бог опрости.“ Али пошто то нисам учинио, постао сам преоптерећен. Много је битно како заспимо увече – ако је са молитвом, онда ће Свети Дух помоћи да пронађемо молитву у срцу.

Када су почели да протерују монахе из њихових манастира у Румунији, комунисти су дошли у Слатину и поделили неке формуларе братији да их попуне. На њима је било написано: “Желим да напустим манастир.“ Покушали су силом да натерају оца Проклу да потпише овај формулар, али он је одговорио да се он стиди таквих вођа. Наредили су да му ошишају браду. Комунисти су покушали да развеселе оца Проклу, рекавши му да он не треба да тугује, већ да се радује што је изгубио само браду, а не и главу. Саветовали су му да „држи језик за зубима, како га не би послали на неко друго место.“ Да би овај напад учинили што осетљивијим, обавезали су голобрадог оца Проклу да се свакодневно, у наредне две недеље, пријављује у полицијској станици у граду.

У манастиру Слатини извесни оци су напредовали у Исусовој молитви и ја сам учио од њих. Један од отаца ми је испричао како је једном заспао током изговарања Исусове молитве, а када се пробудио, осетио је да је почео да изговара молитву у уму. Настављајући тако, осетио је свету силу, која је узела његов ум са молитвом и спровела у срце. Тамо, у срцу, текла је молитва без престанка. На крају, света сила као да га је узнела ван тела. Сетио се речи једног духовног оца, који је имао велико искуство  у Исусовој молитви. Он је рекао да, када видиш да света сила жели да те узме, тада више не желиш да се молиш, јер си тада толико испуњен радошћу да више не желиш да видиш овај свет. Овај отац је рекао да су га научили да када се монах моли Исусовом молитвом, онда Свети Дух може да га сасвим обузме.  Знам сигурно да је овај отац био обузет четири дана, и онда се вратио. Након тога, чувао је строго свој ум – покушавао је да не размишља о времену  и другим безначајним стварима. Питао сам га: „Када си био обузет, да ли си заспао?“ Одговорио је, не. Молио се Исусовом молитвом, и када га је Свети Дух вратио, наставио је да се моли. Касније, света сила га је поново обузела и он тада није хтео нити да једе нити да спава. Сећам се да је у Египатском патерику писало да је један отац јео једном у четрдесет дана. Мислио сам тада да је то чудо, јер је то изван људских снага. Али, ако нам добри Бог помаже, онда је све могуће.

Братија је избегавала до говори о оваквим тајнама, плашећи се духа сујете. Ако Свети Дух жели да помогне особи да пости, онда је то чудо Божије. Али понекад нас Он напушта, како би живели у понизности, јер ми такође потребујемо земаљско. Онај који се никада не љути када га неко грди ову радост снажно осећа. Тај отац ми је рекао да, ако желим да постанем монах, требам да живим тако да нико не обраћа пажњу на мене, да будем презрен од стране великих и малих. Немате права да се љутите ни на кога – то је једини начин да се постигне понизност; треба да се трудимо колико год је могуће да никога не повредимо. Али често се дешава да, против своје воље, повредимо некога од ближњих. Ако видим да неко не прима мој духовни савет, ја се шалим са њим, како би он дошао к себи, како би нестао бес из његове душе.

Једнога дана дошла су три човека код оца Прокле. Одмах је схватио да су образовани људи, а пошто је себе сматрао необразованим, није хтео први да започне разговор. Желећи да га тестирају, људи су чекали да виде како ће их дочекати и поздравити. Тако су старац и његови гости гледали ћутећи једни у друге. После дугог времена, отац Прокл је проговорио први: „Кад умрем, демон ће ме одвести у пакао, јер ако човек не воли како живи, онда ни Бог неће.“  Затим је један од посетилаца рекао. „Ако демон одведе Вас у пакао, шта ће бити са нама?“ У одговору, отац Прокл их је саветовао да пронађу духовног оца и дао им је упутства за духовни живот.

 Људи долазе да ми кажу како су се поколебали у својој вери. Само им одговорим - останите у миру. Ако не желиш да се колебаш, онда промени у добро оно што је лоше у твом животу. Свети Дух ће нам помоћи ако смо ујединили понизност са покајањем. Не смемо заспати расејаног ума. Не можемо превазићи ова искушења одмах. Они који желе да живе у покајању су као на лествици. Грех и страсти ће нас вући да паднемо на земљу, а ми ћемо их побеђивати покајањем и скрушеношћу. Демони ће покушати да оборе нашу душу, али Свети Дух ће покушати да нас подигне.  Ако непријатељ не може да нас сломи директно, он ће покушати кроз разне изговоре.   Али Свети Дух нам помаже да стекнемо врлине кроз понизност. Ако смо слаби на све ово, искушења ће се наставити беспрекидно, како бисмо увидели нашу немоћ.

Отац Прокл и отац Галактон

Једнога дана падао је снег. Није било никога у близини моје келије када сам чуо:  „Знај да си бољи од тога  и  тога.“ Било је прућа у близини и њима сам почео да се ударам, молећи  се: „Господе! Ти знаш колико сам грешан, Господе, немој ме оставити.“   Без обзира на чињеницу да сам се понизио, већ сам „попио своју кафу.“ Ако је мисао прошла кроз моју главу да сам бољи од неког другог, ја сам већ пао, и нико не зна да сам пао до Господ и ја сам. Господе, немој ме напустити! Тада сам се молио за своје непријатеље. Господе, немој их казнити, опрости им, Боже.  И ако сам тражио опроштај за њих, онда се надам да ће Господ помиловати и њих и мене.

Молитва срца је окружена многим јересима, многим лажним духовима.  Само онај који има духовног оца може у њој да напредује, то јест ако каже своме духовном оцу шта га напада. Ко год жели да говори о молитиви срца, никада неће престати да говори.

Сада морамо да читамо Египатски патерик, што је више могуће. Он доноси велику духовну корист. Има много светих људи у њему описаних; када га будете читали, осетићете љубав, жеђ за покајањем и жељу за променом. Али наша превелика брига нас у томе омета. Понекад желим да се сакријем, али не знам где – где год да одем, тамо ћу пронаћи себе.   Морам да тихујем, колико год могу. Понекад мисли могу доћи особи да би било добро да сви оду у пакао, а он да оде у рај. Ово није добро. Требало би да имамо милости за свога ближњег, и по мери наших мисли, примићемо плату од Господа.

Људи долазе код мене да кажу како желе да се спасу, да промене своје животе, и мени буде жао таквих људи. Али понекад људи долазе и кажу како не могу да опросте своме ближњем. Господе сачувај нас, а њих помилуј! Трудим се да сваког ко ми долази пошаљем у Цркву, свештеницима, да тамо затраже савет. Трудим се да никоме више не дајем савете. Ове јесени, дошао ми је један човек и рекао да ја овде седим сам и молим се. И да не могу да побијем чињеницу да сам живи мртвац. Даље, рекао ми је да не треба да плачем, јер сам на земљи. Тако варам и себе и друге. Него да радије плачем због онога шта ме чека после смрти. Наше доба је веома варљиво. Веома је да очувамо чистом Православну веру.

Једног дана отац Прокл је напустио Слатину да би отишао у брда Немати, како би живео као испосник. Ово је био први његов покушај да се повуче у тишину. Нико од братије није знао да ли је за то он добио благослов од свог духовног оца. Отац Клеопа је рекао да је он можда добио благослов, али ако није, онда ће се брзо вратити. Управо се тако и догодило. После три дана, отац Прокл се вратио и испричао како, тек што је себи саградио колибу на ивици једног пропланка, крдо дивљих свиња дошло је до њега. Од своје младости и неискуства, отац Прокл није увидео да су то демони у обличју свиња. Зграбио је штап како би их истукао и отерао. Али осам свиња га је опколило. Када је схвати да су то демони због њиховог одвратног изгледа, отац Прокл је почео да виче на њих из страха. Демони су почели да вичу на њега. Није могао да се моли – стајао је отворених уста, у чуђењу. Затим је једна дивља свиња скочила на њега и одгризла му прст. Отац Прокл је помислио да, ако га Господ спаси од њих, онда ће се вратити у манастир без размишљања. Тек што је то помислио, дивље свиње су отишле. Отац Прокл је чуо глас који га је упитао зашто није имао послушност и зашто је напустио манастир? Када се вратио у манастир свима је показао одгрижен прст и испричао им лекцију коју је научио.     

Желим да будем сам кад умрем. Али многи људи ме овде држе и не дају ми да одем, хоће да разговарају. Али страшан је тај час. У том тренутку требало би да будемо сами Бог и ја.

Један отац је овако рекао: “Доста! Колико сам причао? Морам да причам мало за себе!” (мора да се моли). Једнога дана када сам скоро умро дошао је човек који је желео да разговара самном…О, брате!  У том часу потребна нам је тишина, да постоје само Бог и ја. Понекад се дешава да сам ђаво шаље људе да ме терају да разговарамо и то није добро.

Док сам живео у манстиру, неки оци, који су били близу смрти, видели су да се много људи окупило око њих. Оци су питали присутне – јер то нису могли учинити сами, због слабости – да окрену њихова лица ка зиду, како би мирно могли отићи Богу. Исто се догодило монаху који је био у болници; покушао је да организује да га, пре смрти, окрену ка зиду, како нико не би видео његово лице, или како он изговара Исусову молитву.

Знам једног оца, који је је био испуњен Духом Светим у тренутку смрти. Док је умирао он је желео да подели своју радост, и урадио је то када су они видели његово лице након смрти. Веома је важно да имамо ту финалну борбу,  да останемо сами са Богом. Ако имам молитву срца, могу да будем са Њим у том моменту. Докле год говоримо: “Како је могао да ми то уради?  Или  “Ја ћу му рећи…” не можемо ништа постићи. Тако је то….Тешко мени, опрости ми. Мислим да ће једино моја уста отићи у рај….

Једнога дана, неки монах је  дошао  код старца Прокле да тражи савет за свог игумана. Отац Прокл је рекао: “Ако сачувам свој разум, зваће ме монах Прокл, а ако не сачувам разум, онда ће ме звати свиња.”

Шта да вам кажем? Ја сам потпуно изван свих догађаја, тешко мени…Приметио сам да је веома важно да, када одем да се молим немам ништа ни против кога. Ако неко има нешто против мене, то је његова ствар. Главна ствар је да ја немам ништа против њега. Имаћемо велику корист ако се трудимо да живимо тако да нас нико не примећује, да се не истичемо. Нека вам Господ помогне! Веома је корисно да читате Свете Оце.

Ко жели да се искрено моли Исусовом молитвом, на исправан начин, ићи ће директно у рај. Али та особа не сме да мисли да, ако је достигла молитву срца, већ је сачувана. Све зависи како ће га смрт затећи. Ако имам молитву и достигао сам стање у којем смо само Бог и ја, то је добро; али ђаво се не плаши почетка, плаши се краја. Тако је то… Многи демони окупљају се око човека у молитви и могу му донети разне визије. Једног дана, морао сам да идем на исповест код оца Келопе, било је то у време када ми није било дозвољено да се повучем у потпуну самоћу, али сам неколико месеци живео сам, и демони су ми се појављивали у обличју људи. Тога дана пао је велики снег. Када се мало замрзао, отишао сам старцу и испричао му моја искушења. Он ме је саветовао да, ако посумњам да је демон у обличју човека дошао да ме учи, онда морам рећи: “Ако си од Бога, онда кажи заједно самном  -Господе Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј ме грешног.” Јер непријатељ не жели да каже “помилуј ме.” Сви који имају Исусову молитву, могу свезати демона са њом, али непријатељ ипак припрема многа искушења за такву особу. Непријтељ може бити потпуно покорен понизношћу и покајањем.

Важно је отићи на спавање са молитвом у срцу. Демон може узети обличје човека како би искривио молитву и скрену нас у јерес. Сви који желе да науче молитву срца, морају да се чешће исповедају, тако да се могу ослободити духова који их узнемиравају. Ови духови желе да искриве нашу веру и корумпирају је. Уколико је демон успео да то учини, онда ће вас уплести у своје мреже. Дакле, веома је важно имати духовног оца који посеује искуство у обома, молитиви срца и тиховању. Најздравија тишина је она у којој си у стању да плачеш. Када одеш да се молиш, немој да имаш ништа ни против кога.

Нека вам Господ помогне. Нека сви који имају могућности помажу Цркви, јер то је велика ствар. Ако се особа налази у стању плача над својим гресима, мора то да искористи. Један отац ми је рекао да ако су времена мирна и ја их искористим на славу Божију, онда када дођу искушења, добићемо помоћ од Светога Духа. Ако не користимо мирна времена, онда ће доћи дуг период искушења, која  можемо преживети само кроз покајање, исповест и здрав темељ. Али морамо знати да духовна сујета напада са великом силом. Дакле, не постоји други начин сем плача. Такође морам мислити да су сви остали већи од мене. Ако ми је мисао прошла кроз главу да сам бољи од другога, онда је то катастрофа, и тешко мени.

Знам да у манастирама постоје очеви које је поробио дух сујете. Добри Господ то дозвољава како би их други заменили, или да би прошли кроз искушења.

Једног дана у Букурешту, отац Прокл је ишао у цркву са неким верницима у чијем је дому провео претходну ноћ. Монах је био обучен у световну одећу, и његови пријатељи су му чак дали капу. Прошли су кроз трг препун људи, где је била тржница. Ту су срели једну циганку из Јаса. Она је викала на њега: “Е ти сељаку из Молдове! Што си дошао у Букурешт? Зашто си ставио капу? Падни овде!” цео трг се окупио да види овај скандал.

Једног дана, када је отац Клеопа отишао из Сихастреје, исповедио сам се код другог духовника. Рекао ми је да, ако ме неко грди, треба да разговарам са том особом једном, два, три пута, а ако ме не разуме, онда треба да престанем са причом и да кажем у себи: “Господе Исусе Христе (Сине Божји, помилуј ме грешног.) Неколико недеља касније догодило се да ме је неко веома оштро критикавао и био сам веома погођен тиме. Схватио сам да не могу стећи понизност у моменту – за то је потребно време. Да ли знате како можете рећи да ли сте стекли понизност? Када осетите Светог Духа и видите да ви немате ништа добро у себи – да све долази од Њега. Онда сам отишао код свог духовног оца и рекао му шта се догодило, како сам био погођен критиком и да сам “полупао све тегле.” Када сам чуо “разбијање стакла” разумео сам да сам требао да ћутим. Питао сам га зашто ми се ово догодило; после свега, никада нисам волео расправе, одувек сам више од свега волео ћутање. Отац ми је тада рекао  да ме је демон ранио јер сам са себе скинуо оклоп молитве и био пред њим огољен, немајући  сећање на Бога. Приметио сам да, када особа учини грех, онда је она као шоља вреле воде, од које мува лети на дистанци. Али чим се вода охлади мува почиње да лети изнад шоље.

Има много људи у Русији, који су достигли светост. Морамо  да сачувамо здраву веру, баш као што нам је остављена од стране Светих Отаца. Ко год жели да крене другим путем, преварен је. Имамо потребу за учењима Светих Отаца. Велика је несрећа то што се наша Православна Црква дели. То је веома лоше. Молим се за свакога, да сви стигну у рај, али не могу рећи да је један добар а други лош, то је грех. Не могу служити Свету Литргију, јер сам обичан монах, али се сећам свих Православних у својим молитвама. Сви које воле истину и мир, који воле Цркву, Свете и Бога имају обавезу да се уједине. Ако се ујединимо, Свети Дух ће нам помоћи. Али ако  се Црква дели и дели – то је веома лоше. Сада, пошто свако мисли на свој начин, постоје велики поремећаји у Цркви. Сада, спасење је овако: сваки човек за себе. Ако имате духовно оца и осећате да вас он води ка Царству Небеском, онда се држите њега. Наше спасење много зависи од тога да ли имамо духовног оца. Неко ме може критиковати што говорим по сопственом расуђивању. Слажем се; ја не желим да говорим – пусти Цркву нека говори за себе. Ја нисам ничији судија – имам своје сопствене грехе, шта ће ми туђи? Ако би ме неко запослио да радим као судија, онда би моја месечна плата била само 5 франака.

У Јаси, полиција је приводила монахе које нису успели да ухапсе након затварања манастира. Посебне службе биле су задужене да проверавају свештенство. Желели су да пошаљу оца Прокла у затвор. Један старац из једног од манастира, кога нису ухапсили због његове старости, заштитио је монаха рекавши онима који су дошли да га ухапсе: „Кога  желите да затворите? Проклу? Кад седне у воз, он не зна ни у ком правцу иде.“ Ипак, отац Прокл је радије чекао да се ситуација разреши у насељеном Букурешту. Када је напустио Јасу, срео је једну циганку и они су повели разговор. На растанку рекла му је да му  је припремила „бомбу.“ То је била иста она циганка која је касније викала на њега на улицама Букурешта.

Има људи који покушавају да окрену старце једне против других и на тај начин сеју конфузију, али знамо да они иду наколо са „мачком у џаку.“ Молим се за све; молим се да добри Господ уједини Цркву. Велика је катастрофа то што смо престали да слушамо Свете, Бога, јер само Свети имају Светог Духа. Када су хтели да затворе оца Клеопу, он је на своје место поставио једног архимандрита који је у манастир дошао пре комуниста и дао му је послушање да свим монасима говори да је он задужен за манастир. Те ноћи отац Клеопа је отишао у планине.

Један отац је рекао: „Када велика опасност долази на Цркву, видимо оне који чврсто стоје на својим ногама. Од тада, времена су још увек добра, не можемо да видимо ко стоји, а ко не.

Само они који су издржали постали су Светитељи. Добри Господ жели да очисти свакога, да би сви отишли у рај. Ми морамо настојати, према нашим снагама да имамо страх Божји у нашим срцима.

Господ даје свима онима који се труде у Цркви дар који су светитељи и Апостоли примили. Господ даје савременим Апостолима да осете чежњу за Њим. Када особа ово доживи, љубав према Богу долази  да остане у његовом срцу. Онда особа више није везана за ово време. Ко год се пробудио (дошао к себи) не треба да ради ништа друго до да плаче. Не би требало да плаче над земаљским, него радије за оним што га чека после овога живота. У супротном, обмањујемо себе и друге. Наш тренутни живот је телесни, док испред нас стоји вечан живот. Истина је са Спаситељем и са оним светитељима које је Он учинио оно што јесу. Неки људи кажу да и они имају светитеље. Али светитеље наше Цркве створио је сам Бог, а ми морамо да се чувамо „светитеља“ које су створени од људи.  Светитељи чине чуда. Светитељи су степеница ка Богу.

Један отац је изјавио да сви ми имамао заједничку радост, али свако од нас носи посебну радост у себи, коју је добио кроз личну молитву, очување ума и покајање. Ако ми тешимо Светога Духа нашим животима овде, на земљи, онда ће Он утешити нас у будућем животу. Свети Дух је толико добар  да открива онима који су тешили Господа, у овом животу, лепоту будућега века. Ови људи никада неће патити од болести неверја. Нека вас Господ све усели у вечно Царство Неберско.

Превод са енглеског проф. Бојана Поповић

2 јул 2011 год.

Извор: „Манастир Лепавина“

Последњи пут ажурирано ( среда, 27 јул 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 109 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.