header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Преподобни Серафим Роуз: Богослужбени типик
Преподобни Серафим Роуз: Богослужбени типик Штампај Е-пошта
четвртак, 11 август 2011

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и славимо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам научио да га сла­ви­мо, кажите ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли неупореди­вој ле­по­ти и узвише­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко зади­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Великог Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и разноликости бо­гослуже­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном даре­жљи­во­шћу и неисцрпно­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се дослов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­мењи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме православ­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно поклоњење Бо­гу?

Ка­ко је ту­жно што има та­ко ма­ло пра­во­слав­них хри­шћа­на ко­ји у пу­ној ме­ри по­зна­ју Бо­гослу­же­ње и про­же­ти су ње­го­вим ду­хом. Јер Бо­го­слу­же­ња за нас пред­ста­вља­ју стал­ни из­вор надах­ну­ћа, и, по мишље­њу Све­тих Ота­ца, ко­ји су их уз Божију по­моћ и ство­ри­ли, она тре­ба да у на­ма са­чу­ва­ју искру спа­со­но­сне пра­во­слав­не ве­ре, те да из ње рас­плам­са­ју ве­ли­ки пла­мен љу­ба­ви. Ма­ло ко да­нас по­зна­је и во­ли цр­кве­ни Устав - Ти­пик, ко­ји ука­зу­је на пра­ви­ла и по­ре­дак цр­кве­них слу­жби, ко­ји до­во­ди у ред, ако уме­мо да га схва­ти­мо, и са­ма на­ша срца, ука­зу­ју­ћи сви­ше на пут ка Ис­то­ку, пре­ма ко­ме нас позива Цр­ква!

Још ту­жни­је је то, што има оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју православ­ним хри­шћа­ни­ма, а кри­ви­цу за сада­шње јад­но ста­ње Пра­во­слав­не ве­ре не при­пи­су­ју мла­ким вер­ни­ма ко­ји од­ба­цу­ју захтеве Ти­пи­ка, не­го са­мом Ти­пи­ку, ко­ји, по њи­хо­вом мишљењу, тре­ба „пре­и­спи­та­ти” и „обновити”.

+ + +

Је­дан од нај­о­збиљ­ни­јих при­ста­ли­ца та­ко­зва­ног „пре­испити­ва­ња”, о. Алек­сан­дар Шме­ман, у своме „Пи­сму Владики”(2), упу­ће­ном Ми­тро­по­ли­ту Аме­рич­ком Ири­не­ју, изра­жа­ва жа­лост што Вла­ди­ка вра­ћа Ми­тро­по­ли­ју(3) на ни­во „до­ре­во­лу­ци­о­нар­не Ру­си­је”, на „стан­дард­не богослу­жбе­не књи­ге... Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве”.

У од­ре­ђе­ном сми­слу мо­же­мо се сло­жи­ти са при­мед­ба­ма о. Алек­сан­дра: као што се ви­ди, Владика има у ви­ду не истин­ски по­вра­так жи­вом и све­сном уче­шћу вер­них у цр­кве­ној слу­жби, не­го про­сто очу­ва­ње еле­мен­тар­ног по­рет­ка бо­го­слу­же­ња према цр­кве­но-сло­вен­ским књи­га­ма, што је сва­ка­ко у ве­зи са гро­зни­цом об­но­вљен­ства ко­ја је за­хва­ти­ла Ми­тро­по­ли­ју.

О. Алек­сан­дар Шме­ман је убе­ђен да спо­ља­шњи поре­дак сам по се­би не­ће би­ти од по­мо­ћи: суви­ше је дубо­ка кри­за ко­ја је за­хва­ти­ла Ми­тро­по­ли­ју. Он твр­ди да фи­нан­сиј­ска оску­ди­ца Ми­тро­по­ли­је „са­мо по­ка­зу­је и одра­жа­ва ње­но ду­хов­но ста­ње - раз­о­ча­ре­ње и рав­но­ду­шност, ...нај­ду­бље непознавање са­мих осно­ва на­ше вере”. „На­ша Цр­ква је бо­ле­сна” - пи­ше он - „болест је за­хва­ти­ла и бого­слу­жбе­ну и ду­хов­ну сфе­ру”. Очиглед­но је да ово гор­ко при­зна­ње, не­при­ме­њи­во на Цр­кву Христову као та­кву, тач­но опи­су­је Ми­тро­по­ли­ју и дру­ге цркве­не зајед­ни­це ко­је су оти­шле да­ле­ко од истин­ског Православља.

Ми­тро­по­лит Ири­неј по­зи­ва на ма­кар и де­ли­мич­но очу­ва­ње бо­го­слу­жбе­не прак­се Ру­ске Цр­кве: не­ко­ли­ко сти­хо­ва уме­сто Ти­пи­ком од­ре­ђе­ног псла­ма, је­дан ка­нон на не­дељ­ном ју­тре­њу уме­сто прописа­них три или че­тири, и та­ко да­ље. Отац Алексан­дар оправ­да­но при­мећу­је да се ти­ме с јед­не стра­не нару­ша­ва Ти­пик, а са дру­ге - да на­род Ми­тро­по­ли­је не­ће прона­ћи сми­сао чак ни у скра­ће­ним слу­жба­ма. Сход­но то­ме, сма­тра он, Типик би тре­ба­ло да се пре­и­спи­та у све­тло­сти наших зна­ња о њего­вој исто­риј­ској ево­лу­ци­ји, о дру­гим богослужбе­ним тра­ди­ци­ја­ма, и то­ме слич­но. Реч­ју, цркве­ну слу­жбу тре­ба при­ла­го­ди­ти уку­си­ма ду­хов­но слабих љу­ди!

По­ла­зе­ћи од јад­ног ста­ња ства­ри, о. Алек­сан­дар га са­мо још по­гор­ша­ва, пред­ла­жу­ћи прихватање но­вог Типи­ка, тј. сни­жа­ва­ње зах­те­ва, ко­је ће на­ред­на поколења вер­ног на­ро­да Митрополи­је без сум­ње та­ко­ђе од­баци­ти као су­ви­ше стро­ге и „ли­ше­не сми­сла”.

Ово што је ре­че­но до­вољ­но је да се из­ву­че лек­ци­ја из духов­ног кра­ха Аме­рич­ке Ми­тро­по­ли­је: раз­ло­зи за то су - љубав пре­ма све­ту, рав­но­ду­шност и ду­бо­ко незнање. Они ко­ји стре­ме истин­ском Пра­во­сла­вљу - било то у Ру­ској За­гра­ничној Цр­кви или у не­кој дру­гој Цркви слич­ној њој - тре­ба да знају да исте те по­ја­ве и нас мо­гу да учи­не мла­ки­ма, и уоп­ште, да нас ли­ше Божи­је бла­го­да­ти.

+ + +

Мо­ра се при­зна­ти да ни вер­ни на­род Аме­рич­ке Митрополи­је, ни њен по­тен­ци­јал­ни ре­фор­ма­тор, о. Алексан­дар Шме­ман, не­ма­ју тач­ну пред­ста­ву о зна­ча­ју бо­го­слу­жбе­ног Типи­ка и о ње­го­вој уло­зи. Озбиљ­но историј­ско ис­тра­жи­ва­ње Ти­пи­ка ни­ка­ко нас не би до­ве­ло до иде­је ње­го­вог „преиспитива­ња”, не­го на­про­тив - испуни­ло би нас ди­вље­њем пред ње­го­вом ускла­ђе­но­шћу, ду­би­ном и свр­сис­ход­но­шћу. Упра­во до та­квог закључ­ка во­ди књи­га проф. Ска­ба­ла­но­ви­ча, као је­дан од нај­бо­љих ра­до­ва на ову тему, ко­ју и сам о. Алексан­дар по­ми­ње као на­ро­чи­то вред­ну. Она чи­та­о­цу открива велику му­дрост Све­тих Ота­ца ко­ји су ство­ри­ли Типик.

Гре­шка на­ро­да Ми­тро­по­ли­је је у не­по­зна­ва­њу Ти­пи­ка и у рав­но­ду­шно­сти пре­ма ње­му; гре­шка о. Алек­сан­дра Шме­ма­на је у фор­мал­ном и ака­дем­ском од­но­су пре­ма Ти­пи­ку, као пре­ма си­сте­му произвољ­них пра­ви­ла и инструк­ци­ја ко­јих се тре­ба сле­по при­др­жа­ва­ти или их тре­ба ве­што заобилазити - не­што по­пут „са­о­бра­ћај­них про­пи­са”. Али уоп­ште ни­је та­ко!

Да би­смо до­пр­ли до истин­ског зна­че­ња Ти­пи­ка, тре­ба најпре да схва­ти­мо шта он пред­ста­вља сам по се­би. Фор­мал­но го­во­ре­ћи, Ти­пик - то је књи­га про­пи­са о обавља­њу Бо­го­служења и по­ве­зи­ва­њу че­ти­ри ци­клу­са цркве­ног жи­во­та: 1) сва­ко­днев­ног ци­клу­са, 2) осмо­не­дељ­ног ци­клу­са Осмо­гласника, 3) го­ди­шњег ци­клу­са не­по­крет­них пра­зни­ка, 4) по­крет­ног ци­клу­са Пас­хе и Великог По­ста.

Али бо­го­слу­жбе­ни Устав се у су­шти­ни не огра­ни­ча­ва са­мо на то. Ње­гов грч­ки на­зив „Ти­пи­кон” мо­же се превести и као „књи­га обра­за­ца”, ко­јој је, ка­ко је оправда­но при­ме­тио проф. Ска­ба­ла­но­вич, зада­так „... да при­ка­же ви­со­ки идеал Бо­гослуже­ња, ко­ји би сво­јом лепотом и не­хо­ти­це увек под­сти­цао на оства­ре­ње, иако оно мо­жда и ни­је увек у пу­ној ме­ри могуће, што је уосталом слу­чај са сва­ким идеалом и обра­сцем. Та­кав је, у су­шти­ни, и сав за­кон Хри­стов - нео­ства­рив у свој сво­јој не­бе­ској висини, али сво­јом бо­жан­ском ве­ли­чи­ном неза­др­жи­во при­вла­чи љу­де ка сво­ме оства­ре­њу, оживотвору­ју­ћи тако свет”.(4)  

Пу­ни на­зив ове за нас та­ко ва­жне књи­ге је: „Ти­пик, или Устав Цр­кве­ни, ко­ји пред­ста­вља цр­кве­ни по­ре­дак у Јерусалиму, у оби­те­љи Св. Са­ве, и у дру­гим ча­сним јеру­са­лим­ским оби­те­љи­ма, као и у другим све­тим Божијим цр­ква­ма”.

Да­кле, Ти­пик - то су бо­го­слу­жбе­на пра­ви­ла оби­те­љи Св. Са­ве у Је­ру­са­ли­му, ко­ја су ка­сни­је би­ла при­хва­ће­на као стан­дард и у дру­гим ма­на­сти­ри­ма, а по­том и у це­лој Пра­во­слав­ној Цр­кви. Ни­је без раз­ло­га баш манастирском бо­го­слу­же­њу до­де­ље­на уло­га стан­дар­да: јер упра­во мо­на­штво нај­ја­сни­је из­ра­жа­ва идеал Цр­кве. Ста­ње мо­на­штва увек је би­ло и оста­је по­у­зда­ни ин­дикатор ста­ња ства­ри у целој Цр­кви или у би­ло ко­јој конкрет­ној По­ме­сној Цр­кви; а на осно­ву то­га ко­ли­ко се мир­ја­ни тру­де око пра­ће­ња обра­сца ма­на­стир­ске службе, ла­ко се мо­же про­це­ни­ти ста­ње бо­го­слу­жбе­ног жи­во­та па­ро­хиј­ских цр­ка­ва.

+ + +

Бо­го­слу­жбе­ни Устав - Ти­пик, то је наш идеал; и дај­те да се не об­ма­њу­је­мо да је то­бо­же „све у ре­ду” ако уочи пра­зни­ка увек има­мо све­ноћ­но бде­ни­је, или ако на служби „сви пе­ва­ју” (што Устав заиста на­ла­же, ка­ко ће­мо ви­де­ти ка­сни­је). Свет кре­ће у рат про­тив нас - незадрживо и са бе­сом невиђе­ним у исто­ри­ји Цр­кве.

У Аме­ри­ци се на­ро­чи­то ја­сно ви­ди ка­ко но­ви­не, радио, те­ле­ви­зи­ја, шко­ле, му­зи­ка, ре­кла­ме, мода - реч­ју, сва сред­ства ути­ца­ја на на­ше умо­ве и уку­се - ди­рект­но или ин­ди­рект­но ис­тре­бљу­ју у људи­ма пра­во­слав­ни поглед на свет, ка­ко нас убе­ђу­ју да је пра­во­слав­на ве­ра „фа­на­тич­на”, да „не иде у ко­рак са вре­ме­ном”, и да нам пре­о­ста­је са­мо да од­ба­ци­мо ви­со­ки идеал сје­ди­ње­ња и сли­ва­ња читавог на­шег жи­во­та са Све­тим Православљем, те да уме­сто то­га тре­ба да се „прилагоди­мо” све­ту ко­ји нас окру­жу­је и да „про­на­ђе­мо заједнич­ки је­зик” са дру­гим ис­по­ве­да­њи­ма и философија­ма.

Пред ова­ко же­сто­ким на­ср­та­ји­ма пра­во­слав­ни хришћа­нин тре­ба па­жљи­во и од­луч­но да се брани, ина­че ће оста­ти без свог Пра­во­сла­вља и сво­ју ће де­цу осу­ди­ти на веч­ну про­паст. Низ америчких пра­во­слав­них јурисдикци­ја (ко­је са­мо уз ве­ли­ко на­те­за­ње мо­гу да се на­зо­ву „православнима”, а Ми­тро­по­ли­ја ме­ђу њи­ма чак и ни­је у нај­го­рем ста­њу!) пред­ста­вља­ју жа­ло­стан пример за све оне ко­ји се не бо­ре за очу­ва­ње сво­је ве­ре, не­го је при­хва­та­ју по ну­жди - као да је довољ­но да се не­ко са­мо на­зо­ве пра­во­слав­ним, па да то за­и­ста и бу­де. Хри­стос, наш Спа­си­тељ, су­ди да уоп­ште ни­је та­ко:

Ви сте со зе­мљи; ако со об­љу­та­ви, чи­ме ће се осоли­ти? Она већ не­ће би­ти ни за шта, осим да се про­спе на­по­ље и да је љу­ди по­га­зе (Мт. 5,13).

Све­тим Оци­ма - твор­ци­ма Ти­пи­ка - та не­пре­ста­на бит­ка за очу­ва­ње хри­шћан­ства у на­ма са­ми­ма би­ла је до­бро по­зна­та. Ми ће­мо са­да ви­де­ти на ко­ји нас на­чин пра­во­слав­но бо­го­слу­же­ње бла­го­си­ља за бит­ку сво­јим моћ­ним ору­ж­јем - ору­ж­јем ко­је је, на­су­прот распрострање­ном ми­шље­њу, вр­ло ко­ри­сно и делотворно и у са­вре­ме­ним усло­ви­ма.

+ + +

Во­де­ћи ар­хи­па­сти­ри на­шег сто­ле­ћа не јед­ном су пози­ва­ли вер­не да се вра­те истин­ској православ­ној устав­ној цр­кве­ној слу­жби: се­ти­мо се ма­кар све­тог новому­че­ни­ка ар­хи­е­пи­ско­па Ар­се­ни­ја Новгород­ског, блаже­не успо­ме­не ар­хи­е­пи­ско­па Јо­ва­на Шан­гај­ског (Мак­си­мо­ви­ча) и на­сто­ја­те­ља Свето-Тро­јиц­ког манастира у Џор­дан­ви­лу, ар­хи­е­пи­ско­па Авер­ки­ја Сираку­шког. По­у­ке ових истин­ски пра­во­слав­них архијере­ја, за­јед­но са осно­ва­ма пра­во­слав­ног богослуже­ња, по­ка­зу­ју на­ма, по­след­њим хри­шћа­ни­ма на овој Зе­мљи, ко­ли­ко је наш жи­вот да­ле­ко од нор­ми хришћан­ске по­бо­жно­сти и ко­ли­ко је тр­но­вит пут по­врат­ка у нор­ма­лан жи­вот. Али исто­вре­ме­но оне по­ка­зу­ју и колико је при­вла­чан тај пут!

Мо­ра­мо да схва­ти­мо да Бо­го­слу­же­ње ни­је са­мо ризни­ца цр­кве­них дог­ма­та и ду­ше­ко­ри­сних поука, не­го је, чак и у ве­ћој ме­ри, шко­ла по­бо­жно­сти, у ко­јој не са­мо да спо­зна­је­мо, не­го и осе­ћа­мо соп­стве­ни жи­вот и пут ка спа­се­њу. Пот­пу­но от­кри­ва­ње овог не­за­ме­њи­вог источника по­бо­жно­сти је­дан је од за­да­та­ка да­на­шњег покре­та за истин­ско Пра­во­сла­вље.

Не­ка нас древ­ни по­рет­ци пра­во­слав­них Бо­го­слу­же­ња увек под­се­ћа­ју на идеал цр­кве­ног Уста­ва: до­ћи у храм Бо­жи­ји са стра­хом, тре­пе­том и ве­ли­ком ра­до­шћу, и слави­ти Го­спо­да она­ко ка­ко су нас нау­чи­ли на­ши Богоносни Оци!

 + + +

Да би дух пра­во­слав­ног Бо­го­слу­же­ња био са­чу­ван (или да би­смо му се вра­ти­ли) ни­је до­вољ­но про­сто супрот­ста­вља­ње бе­сми­сле­ним ре­фор­ма­ма мо­дер­ни­ста, ко­ји уме­сто на­дах­њу­ју­ћег обра­сца Типи­ка до­но­се не­ки „са­вре­ме­ни ми­ни­мум”. По­треб­на је та­ко­ђе ја­сна свест о то­ме за ко­јим су ци­љем ишли Све­ти Оци ка­да су, руковође­ни Ду­хом Све­тим, ства­ра­ли Бо­жан­ске слу­жбе за нас.

Са­ку­пи­ти фор­мал­на зна­ња - о исто­ри­ји цр­кве­них служби, о раз­ли­ка­ма из­ме­ђу грч­ког и ру­ског Типи­ка, и сл. - то, пра­во го­во­ре­ћи, и ни­је та­ко ва­жно: по­ста­ћеш пр­вора­зред­ни „устав­чик”, и ни­шта више. Пра­ви циљ изучава­ња Ти­пи­ка је овај: Бо­го­слу­же­ње као ду­хов­на хра­на тре­ба да по­ста­не источник вечног жи­во­та за вер­не. У од­но­су на тај циљ све оста­ло је дру­го­сте­пе­но.

У да­на­шњем очај­ном по­ло­жа­ју пра­во­слав­ни хришћани не мо­гу да се за­до­во­ље са­мо ти­ме да једностав­но „тач­но” сле­де Ти­пик. Бо­ље је чак и да допусте из­ве­сне „не­тач­но­сти” и од­сту­па­ња, али да се мо­ле Бо­гу и да га опе­ва­ју са свом сво­јом љу­ба­вљу и искре­но­шћу, зна­ју­ћи при то­ме истин­ске захтеве Ти­пи­ка и по­ла­жу­ћи се­би ра­чун за соп­стве­не сла­бо­сти.

Да­кле, „спо­ља­шње зна­ње” са­др­жа­но у овом члан­ку ни­је на­ме­ње­но „устав­чи­ци­ма” и сто­га се не да­је у уобича­је­ном об­ли­ку. Си­сте­мат­ске ин­фор­ма­ци­је о црквеним слу­жба­ма из­ло­же­не су у мно­гим при­руч­ни­ци­ма и уџ­бе­ни­ци­ма. Ов­де је у осно­ви реч о на­дах­ну­ћу вер­них, о то­ме ка­ко идеал цр­кве­ног Ти­пи­ка на­ла­зи прак­тич­ну при­ме­ну у да­на­шњем жи­воту.

+ + +

Не­ма по­тре­бе да се са­вре­ме­на бо­го­слу­жбе­на прак­са Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве иде­а­ли­зу­је: на­ши архипастири отво­ре­но го­во­ре о не­до­ста­ци­ма у сва­ко­днев­ном Богослу­же­њу и о по­тре­би да се оно прибли­жи идеалу Ти­пи­ка. Та­ко на при­мер, ар­хи­е­пи­скоп Авер­ки­је је у свом из­ве­шта­ју о „уну­тра­шњој ми­си­ји” Цр­кве, ко­ји је прихваћен од стра­не Ар­хи­је­реј­ског Са­бо­ра 1962. го­ди­не, из­нео низ оштрих и конкрет­них при­ме­да­ба(5):

       „За успех уну­тра­шње ми­си­је нео­бич­но је ва­жно да се по мо­гућ­но­сти сви ко­ји се мо­ле при­ву­ку да на не­ки на­чин ак­тив­но уче­ству­ју у Бо­го­слу­же­њу, ка­ко се не би осе­ћа­ли као пу­ки по­сма­тра­чи или слуша­о­ци, и ка­ко не би долазили у цр­кву као у по­зо­ри­ште, „да би чу­ли див­но поја­ње хо­ра”, ко­ји, ка­ко то че­сто би­ва, из­во­ди пот­пу­но не­цр­кве­не, бра­ву­ро­зне, те­а­трал­не ком­по­зи­ци­је. Пот­пу­но је нео­п­ход­но да се об­но­ви древ­ни оби­чај да сав присутни вер­ни на­род пе­ва на Бо­го­слу­же­њу... Сра­мо­та је да православ­ни вер­ни не по­зна­ју сво­је див­но и ни са чим упо­ре­ди­во пра­во­слав­но Бо­го­слу­же­ње, те је за­то свети дуг па­сти­ра да сво­ју па­ству упо­зна са Богослужењем, што се нај­лак­ше мо­же по­сти­ћи пу­тем ангажова­ња за прак­тич­но уче­шће у ње­му.”

Да­ље у истом члан­ку вла­ди­ка Авер­ки­је опо­вр­га­ва рас­про­стра­ње­ну за­блу­ду о то­ме да православ­ним хришћа­ни­ма ни­је до­пу­ште­но да са­вр­ша­ва­ју Богослужење без уче­шћа све­ште­ни­ка - што за последицу има то, да вер­ни, у си­ту­а­ци­ја­ма ко­је су да­нас све чешће и уоби­ча­је­ни­је, ка­да у па­ро­хи­ји нема стал­ног све­ште­ни­ка, оста­ју пот­пу­но бес­по­моћ­ни и „ли­ше­ни молитве”. На ис­тој стра­ни чи­та­мо:

„За­и­ста, по на­шем Ти­пи­ку, сва Бо­го­слу­же­ња днев­ног кру­га, осим на­рав­но Бо­жан­ске Ли­тур­ги­је и Све­тих Тај­ни, мо­гу да са­вр­ша­ва­ју и ли­ца ко­ја ни­су по­све­ће­на у свештенич­ки чин. Ово су у сво­јој молитве­ној прак­си широ­ко ко­ри­сти­ле мо­на­шке оби­те­љи, ски­то­ви, као и пуст­иња­ци, ме­ђу ко­ји­ма ни­је би­ло мо­на­ха са свештеничким чи­ном; све до ско­ра то је мо­гло да се види, на при­мер, у Кар­пат­ској Руси­ји, по­зна­тој по по­божно­сти сво­га на­ро­да, где су, у слу­ча­ју бо­ле­сти или одсу­ства све­ште­ни­ка, са­ми вер­ни чи­та­ли и пе­ва­ли полуноћ­ни­цу, ју­тре­ње, ча­со­ве, ве­чер­ње и по­ве­чер­је, а уме­сто Бо­жан­ске Литурги­је - днев­не мо­ли­тве.”

У ово­ме не тре­ба ви­де­ти ни­шта ло­ше, јер и са­ме наше Бо­го­слу­жбе­не књи­ге пред­ви­ђа­ју та­кву мо­гућ­ност у че­стим опа­ска­ма као што је ова: „Ако је све­ште­ник, гово­ри: Бла­го­сло­вен Бог наш, а ако ни­је, он­да са умиљењем ка­же: Мо­ли­тва­ма Све­тих ота­ца на­ших, Госпо­де Ису­се Хри­сте, Бо­же наш, поми­луј нас. Амин”. По­том сле­ди и чи­тав по­ре­дак Бо­го­слу­же­ња, из­у­зев нарав­но јек­те­ни­ја и свештенич­ких во­згла­са. Ве­ли­ка, сугу­ба и прос­бе­на јек­те­ни­ја за­ме­њу­ју се при то­ме читањем 12 пу­та за ре­дом „Го­спо­ди по­ми­луј”, а ма­ла јекте­ни­ја - тро­крат­ним уза­стоп­ним „Го­спо­ди по­ми­луј”.

Ни­шта та­ко не сје­ди­њу­је вер­не као за­јед­нич­ка молитва. Да­кле, у свим оним па­ро­хи­ја­ма где не­ма сталног све­ште­ни­ка, нео­п­ход­но је да се вер­ни­ма не просто до­пу­сти, не­го чак и пре­по­ру­чи да се у недељ­не и пра­знич­не да­не са­би­ра­ју у цр­кви, а где цр­кве не­ма - по ку­ћа­ма, ра­ди са­бор­ног са­вр­ша­ва­ња за­јед­нич­ких молитава пре­ма уста­но­вље­ном по­рет­ку Бо­го­слу­же­ња.

Ова­кав нор­ма­лан цр­кве­ни оби­чај (као и још мно­го чега дру­гог из нај­бо­љих тра­ди­ци­ја Православља) по­стао је са­да то­ли­ко ре­дак, да га мно­ги до­жи­вља­ва­ју као новину. Али и по­ред то­га, он је прихваћен у не­ко­ли­ко паро­хи­ја Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве и у не­ко­ли­ко по­јединач­них до­мо­ва. Тај обичај тре­ба да се ши­ри и да јача, би­ло у па­ро­хи­ја­ма ко­је из овог или оног раз­ло­га нема­ју све­ште­ни­ка, би­ло у гру­па­ма вер­них та­мо где паро­хи­ја још ни­је фор­ми­ра­на, би­ло у по­ро­ди­ца­ма ко­је (због удаљености) не­ма­ју мо­гућ­но­сти да у не­дељ­не и пра­знич­не да­не до­ђу до цр­кве.

Упра­во тај оби­чај омо­гу­ћу­је бо­го­слу­жбе­ни жи­вот ка­ко у уда­ље­ним кра­је­ви­ма ру­ског ра­се­ја­ња, где се до православ­ног све­ште­ни­ка не мо­же до­ћи, та­ко и ме­ђу истин­ски пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма - ка­ко у САД, та­ко и у дру­гим зе­мља­ма - све­сним не­мо­гућ­но­сти мо­ли­тве­ног оп­ште­ња са од­ступ­нич­ким гру­па­ма ко­је су пра­во­слав­не са­мо по на­зи­ву.

+ + +

По­жељ­но је да се бо­го­слу­жбе­не на­ви­ке при­хва­та­ју од оних ко­ји и са­ми са­вр­ша­ва­ју Бо­го­слу­же­ње са­гла­сно са цр­кве­ном тра­ди­ци­јом и Уста­вом. Но, ако та­квих љу­ди не бу­де, за сва­ког вер­ног ко­ји не­ма мо­гућ­но­сти да до­ђе у цр­кву би­ће од ве­ли­ке ко­ри­сти да као до­да­так обич­ним јутар­њим и ве­чер­њим моли­тва­ма чи­та не­ке слу­жбе, и то:

• ча­со­ве (пр­ви, тре­ћи, ше­сти - у пр­вој по­ло­ви­ни да­на, а де­ве­ти - у дру­гој) ко­ји, из­у­зев тро­па­ра и кон­да­ка, оста­ју не­про­ме­њи­ви из да­на у дан;

• сти­хи­ре Ве­ли­ких пра­зни­ка (у од­го­ва­ра­ју­ће да­не);

• од­ре­ђе­не псал­ме.

У па­ро­хиј­ским цр­ква­ма у Ру­си­ји пре ре­во­лу­ци­је, вечер­ње, ју­тре­ње, по­лу­ноћ­ни­ца, по­ве­чер­је и часо­ви служе­ни су стро­го сва­ко­днев­но, што и пред­ста­вља норму пра­во­слав­ног жи­во­та. Са том нор­мом тре­ба пореди­ти на­шу сва­ко­днев­ну прак­су.

Бо­го­слу­же­ња у не­дељ­не и пра­знич­не да­не, и уочи тих да­на - то је ми­ни­мум без ко­га је цр­кве­ни жи­вот немогућ и пра­во­слав­на по­бо­жност ни­је у ста­њу да се утвр­ди и са­чу­ва. Те да­не тре­ба про­во­ди­ти на одговарајући на­чин. Иако још по­сто­је не­ке па­ро­хи­је и поро­ди­це у ко­ји­ма се не­де­љом ре­дов­но пе­ва ака­тист, бла­го­че­сти­ви ста­рин­ски ру­ски оби­чај са­би­ра­ња на празник уве­че ра­ди „псал­мо­по­ја­ња” ишчезао је у вр­тло­гу сва­ко­дне­ви­це.

Ко од нас не­по­ко­ле­би­во др­жи на­ве­чер­ја пра­зни­ка, неиз­о­став­но их по­све­ћу­ју­ћи све­ноћ­ном бдени­ју (и вечерњу) или мо­ли­тви, а не свет­ским за­ба­ва­ма? Блажене успо­ме­не вла­ди­ка Јо­ван Сан-Фран­ци­скан­ски (Мак­си­мо­вич) ни­ка­да ни­је до­пу­штао да у не­дељ­ној служби уче­ству­је не­ко ко је суботње ве­че про­вео забавља­ју­ћи се (чак и ако је пре то­га био у цр­кви „да би из­вр­шио ду­жност”!). И ка­ко су се са­мо не­при­јат­но осећали они Ру­си ко­ји су се 1964. го­ди­не оку­пи­ли да обе­ле­же „пра­зник” Хало­вин („Ноћ ве­шти­ца”), у на­ве­чер­је пра­зни­ка св. Јо­ва­на Крон­штат­ског, ка­да се вла­ди­ка Јован појавио на њи­хо­вом пра­знич­ном ба­лу и сво­јим стро­гим, без­мол­вним по­гле­дом раз­об­ли­чио њи­хо­во безвер­је!

+ + +

Чи­ње­ни­ца на­шег уда­ља­ва­ња од иде­а­ла (тј. од норме) пра­во­слав­ног жи­во­та не тре­ба да бу­де по­вод за уни­ни­је, не­го за упор­но стре­мље­ње ка овом иде­а­лу, коли­ко је год то мо­гу­ће у усло­ви­ма савреме­ног жи­во­та ко­ји нас на сва­ки на­чин од­вла­чи од ње­га. Пре све­га, треба зна­ти да је овај идеал са­свим до­сти­жан, да не захте­ва од нас ни нат­при­род­не на­по­ре, ни не­ка­кво посеб­но, уз­ви­ше­но „духовно” ста­ње, ко­је је на­вод­но потреб­но да би­смо по­че­ли да сла­ви­мо Бо­га.

За­пра­во, јед­ну од пре­пре­ка за ши­ре­ње пра­во­слав­них слу­жби днев­ног кру­га у сва­ко­днев­ном живо­ту представља по­гре­шни ду­а­ли­зам ко­ји се уву­као у православ­ни по­глед на свет - тач­ни­је, да је Православље не­што ап­стракт­но „ду­хов­но”, а да су право­слав­ни хри­шћа­ни у жи­во­ту „исти као и сви дру­ги”. Све­ти Оци нас, на­про­тив, са­свим ја­сно уче да се истински хри­шћа­нин од дру­гих раз­ли­ку­је ка­ко спо­ља тако и на уну­тра­шњем пла­ну, при че­му се јед­но изражава кроз дру­го. Та­ко учи и све­ти Ма­ка­ри­је Ве­ли­ки:

„Хри­шћа­ни има­ју свој свет, свој на­чин жи­во­та, сопстве­ну ми­сао, реч и де­ло; дру­га­чи­ји је пак начин живо­та, и ми­сао, и реч, и дру­га­чи­ја су де­ла љу­ди ово­га све­та. Јед­но су хри­шћа­ни, а дру­го они ко­ји љу­бе свет; из­ме­ђу њих је ве­ли­ко ра­сто­ја­ње... По­што је ум хри­шћа­на увек за­у­зет раз­ми­шља­њи­ма о не­бе­ском, они по оп­ште­њу у су­де­ло­ва­њу у Ду­ху Све­то­ме са­зер­ца­ва­ју веч­на до­бра; бу­ду­ћи да су ро­ђе­ни сви­ше од Бо­га, они су се за­и­ста удо­сто­ји­ли да по­ста­ну де­ца Бо­жи­ја... Об­на­вља­њем ума, уми­ре­њем по­ми­сли, љу­ба­вљу и не­бе­ском приврженошћу Го­спо­ду, Хри­шћа­нин се као но­во створење раз­ли­ку­је се од свет­ских љу­ди... Хри­шћа­ни има­ју дру­га­чи­ји свет, дру­га­чи­ју тр­пе­зу, дру­га­чи­ју оде­ћу, дру­га­чи­је за­до­вољ­ство, дру­га­чи­је оп­ште­ње, дру­га­чи­ји на­чин раз­ми­шља­ња, те су сто­га бо­љи од дру­гих”.

Дај­те да упо­ре­ди­мо свој жи­вот са овим стан­дар­ди­ма Пра­во­сла­вља:

Да ли ми ствар­но има­мо дру­га­чи­ју тр­пе­зу и дру­га­чи­ју оде­ћу од овог све­та ко­ји је огре­зао у бестид­ном раз­вра­ту и сто­ма­ко­у­га­ђа­њу? Је­су ли на­ша де­ла и ре­чи, на­чин живо­та и мо­ли­тве дру­га­чи­ји? Ако ни­су - он­да се ми несум­њи­во не раз­ли­ку­је­мо од оних ко­ји љу­бе свет. Да ли се на­ши пра­зни­ци по сво­ме сми­слу раз­ли­ку­ју од празника љу­ди ово­га све­та? По­све­ћу­је­мо ли их не­поколе­бљи­во Бо­гу и просла­вља­њу Бо­га, жи­ти­ји­ма Његових Све­тих и де­ли­ма Бо­го­на­дах­ну­тих Ота­ца? Посве­ћу­је­мо ли, по ме­ри на­ших си­ла и вре­ме­на, део свако­га да­на мо­ли­тве­ном под­ви­гу, др­же­ћи се Бо­гом даног днев­ног кру­га Бо­го­слу­же­ња и осло­ба­ђа­ју­ћи се тешког бре­ме­на са­вре­ме­ног свет­ског жи­во­та?

Да ли је мо­гу­ће спа­си­ти се без та­квог под­ви­га? Све­ти Ма­ка­ри­је Ве­ли­ки од­го­ва­ра:

„Мно­ги љу­ди хо­ће да се удо­сто­је Цар­ства Не­бе­ског без на­по­ра, без под­ви­га, без про­ли­ва­ња зноја; али, то је немогуће”.

Ве­ли­ки под­ви­зи су не­до­сти­жни за оне ко­ји жи­ве у све­ту и ко­ји су ве­за­ни свет­ским бри­га­ма. Колико је са­мо ва­жно за нас да ко­ри­сти­мо мо­гућ­ност бла­го­дат­ног и надах­њу­ју­ћег под­ви­га ко­ју Цр­ква ну­ди на­шим жед­ним душа­ма - днев­ни ци­клус цр­кве­них слу­жби. Чак и ма­ло, али ре­дов­но уче­шће у том ци­клу­су, у ста­њу је да хришћа­ни­на учи­ни за­и­ста раз­ли­чи­тим од дру­гих и да му от­кри­је до­тле непознати свет ми­сли и осе­ћа­ња - зе­маљ­ски жи­вот Цр­кве Хри­сто­ве.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

_______

(1) Ово је је­дан из се­ри­је чла­на­ка о бо­го­слу­жбе­ном типи­ку Пра­во­слав­не Цр­кве ко­је је о. Се­ра­фим по­чет­ком 70-их пи­сао за ча­со­пис „The Orthodox Word”.

(2) Све­то­вла­ди­мир­ски Бо­го­слов­ски тро­ме­сеч­ник (енгл), 1973, т. 3, стр. 221-238.

(3) Да­нас - Ауто­ке­фал­ну Аме­рич­ку Пра­во­слав­ну Цркву.

(4) М. Ска­ба­ла­но­вич. Толковый Ти­пи­кон. Ки­ев, 1913, т. 2, стр. 2-3.

(5) Ар­хи­е­пи­скоп Авер­кий. Истин­но Пра­во­сла­вие и современный мир. Джор­дан­вилл, 1971, стр. 202. Изабрани тек­сто­ви из овог збор­ни­ка об­ја­вље­ни су и на срп­ском: Ар­хи­е­пи­скоп Авер­ки­је Џор­дан­вил­ски. Све­та Рев­ност. Бео­град, 1998.

http://predanje-ms.blogspot.com/2011/03/blog-post_13.html

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 јун 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.