header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Петвековни насртаји Ватикана на Православље
Петвековни насртаји Ватикана на Православље Штампај Е-пошта
понедељак, 19 децембар 2011

 Предраг Мирковић

СЛОБОДАН ПРОДИЋ: „ИЗВЕСТИЕ УЧИТЕЛНОЕ“ КАО ОТПОР УНИЈАЋЕЊУ

Организовани напад католицизма на Православље започет у 16. веку - не престаје. Западна, Католичка црква, ни у једном тренутку током протеклих векова није помишљала да одустане од свог наума да Источну, Православну Цркву, натера да призна римског папу и прихвати католичко учење. Чињеница да Православље и данас постоји, упркос свим искушењима којима је било изложено, говори о снази његовог учења и решености највећег дела православаца да одбране своју веру.  Оно што је католицизам показао своди се на уништење Православља до последњег његовог трага. Вербалне тираде о „сестринским црквама“, о „братској љубави“ и „јединству у вери“, само су пароле позајмљене из лажљиве световне политике.

Нашу пажњу на та вековна дешавања која су претходила најновијим догађањима, у односима између католицизма и Православља, снажно је привукла управо изишла књига Слободана Продића „Известие учителное“ као историјски извор. Писац је објавио превод књиге „Известије...“, коју је са руског превео прота Живко С. Бранковић, некадањи ректор призренске Богословије, иначе рођени Пожаревљанин, која је објављена 1901. године. Мада су у међувремену направљена још два превода на српски језик, Продић се одлучио за проту Живка, свакако не случајно. Прота је био истакнути борац за очување Православља, нападнутог од стране католичке цркве и њених јуришника, због чега је и превео дотичну књигу. У Призрену је остао две године и по казивањима његових богословаца у школској капели свакога дана служило се правило по  Типику, под његовим руководством и надзором. Нешто раније написао је и књигу „Црквено правило с објашњењима и поретком служења“, са циљем да помогне свештеницима да истрају у вери коју су упорно и безобзирно нападали католички „мисионари“, циљајући пре свега на поредак служења.

Разлоге настанка књиге „Известие учителное“ крајем 17. века Продић је узео за повод да прикаже кључна догађања у стремљењу Католичке цркве ка руским (и српским) православним просторима, и њен безобзиран однос према православној вери и Цркви.

НАПАД ЈЕЗУИТА НА РУСКУ ЦРКВУ

Неведену књигу написао је монах Ефтимије на захтев патријарха Јоакима, када је напад језуита на Руску Цркву већ узео знатне размере. Језуити су искористили низак ниво образовања руског човека, па тиме и доброг дела свештенства, и од самог почетка рада тог свог реда, 1539. године,  чији је командант био Игњацио Лојола са седиштем у Риму, кренули су у наметање католичанства свим могућим средствима. Већ 1560. године отворили су прву школу на руским просторима, а десет година касније у граду Јарослављ организовали су и први колегијум, одакле су почели да шире католичанство. Није прошла ни деценија од тога а језуити су у Полоцку отворили своју богословију, а одмах затим и колегијум у Лублини. Да се начини католичка богословија дозволио је Стефан Батори (1533-1586), пољски краљ и велики кнез литовски, чим је освојио ову православну територију.

Продић ту указује на податак да је Батори  допустио да све Православне Цркве и манастири са њиховим имањима припадну следбеницима  језуитског реда. „Многи властелини“, пише Продић „опонашајући поступак Стефана Баторија почели су да позивају к себи језуите, омогућавајући има несметан рад у областима којима су владали... Убрзо су  језуити били најгласнији пропагатори римокатолицизма, уводећи га у најшире народне масе преко школа, црквених проповеди и објављивањем различитих облика литературе, која је штитила њихове ставове и верска начела“.

Тај притисак западних мисионара, са циљем да руски народ одвоје од православља и да га за почетак приведу унији, а потом потпуном покатоличавању, Продић узима као највећу претњу Православљу. А та тенденција, започета у 16. веку траје до данас.

- Имајући у виду чињенице да су активности мисионара биле повезане са благонаклоношћу световних власти, ни најмање не треба да чуди чињеница да су поједини западни и јужни предели Русије постали места у којима је дошло до стварања снажних језуитских центара из којих се непрекидно шири римокотоличка идеологија – закључује аутор.

У октобру 1689. године стигло је царско наређење да језуити који су тада живели у Москви напусте територију Русије за 48 сати. Следеће године допуштено је католичким свештеницима да бораве у Москви, али ако не припадају језуитском реду. Но, пошто су језуити наставили да харају Русијом, царским указом поново су прогнани у априлу 1717. године. Веома добро организовани, користећи се сваком слабошћу власти, језуити су и даље „мисионарили“ јужним деловима Русије, где се  осећао њихов  снажан утицај, који се постепено ширио ка северу.

ИЗДАЈНИК ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ – ЦАРЕВ ЉУБИМАЦ

Да би било јасније како се католички утицај остваривао на лицу места, у самој Русији, Продић наводи пример Симеона Полоцког, који је похађао језуитску академију у Виљни, убрзо по њеном оснивању,  а онда ступио у грко-католички ред Василија Великог. По завршетку школовања вратио се у родно место Полоцк и прихватио православно монаштво. И, управо ту је почео његов  све већи утицај на догађања у Русији, јер је постао учитељ деце цара Алексија Михаиловича, да би га убрзо затим цар ангажовао као предавача у првој руској обавештајној школи! Укључен је у припреме за свргавање патријарха Никона, док је истовремено био активно укључен у кампању за отварање  образовних установа у Москви „које би радиле под будним оком тзв. латинске струје. (Боже, Боже, како се фрапантно додирују догађаји из далеке прошлости и блиске нам садашњости!). Симеон Полоцки је постао и дворски пасник, а једну његову књигу похвалио је и Сабор Руске Цркве. Имао је знатан утицај на своју околину, па је око себе окупио велики број следбеника, међу којима је био најистакнутији Силвестер (Медведев). Да би био прихваћен у руском друштву прихватио је монашки постриг, остао пет година у манастиру, а онда га је на предлог Полоцког цар Фјодор Алексијевич поставио на чело московске типографије.

Продић упозорава да је после смрти Симеона Полоцког Силвестер стао на чело (антиправославне) струје „малоруски богослови“. А што је још интересантније јесте чињеница „да је он истовремено постављен за настојатеља Спаског манастира у Москви где је, по указу Фјодора Алексијевича 15. јануара 1682. године са радом започела школа у којој се акценат ставља на изучавање западног богословља и учење латинског језика, а затим је све чинио да та школа прерасте у латинску (читај католичку) академију“.

Те систематски организоване и вођене припреме за унијаћење Руске Православне Цркве (опет све слично ономе што се догађа данас на српским и руским просторима) зауставила је победа „грчке струје“ коју је подржавао патријарх Јоаким. Силвестер Медведев је удаљен из државних служби 1690. године због чега је постао љути противник новог режима. Покушао је да се склони из Москве кад му је запретила опасност, али је убрзо ухваћен и јавно погубљен.

Управо у таквом вртлогу збивања нашао се патријарх Јоаким када је наредио монаху Ефтимију да напише „Известије учителное“. И, он га је написао. Да свештенство, власт и народ тачно знају како се врши служба у православним црквама и манастирима и да од тога не одступају.

ПРОТА ЖИВКО ПРВИ ПРЕВОДИЛАЦ  ИЗВЕСТИА

У старом српском граду Призрену којим се данас, уз подршку НАТО-а и Америке, шетају Шиптари, јер су Срби протерани, прота Живко је преводио „Известие учителное“, објављено 1901. године. Тај значајан посао за Српску Православну Цркву благословио је патријарх Инокентије.

Наравно, да прота није тај превод обавио случајно. Променио је само наслов дела у „Литургичко упутство“,  „да би био разумљивији нашем свету“. Све друго је углавном остало како је било. А у каквим приликама, политичким и црквеним, је предузео тај подухват можемо претпоставити. Зна се да нема никаквог записа о времену његовог упокојења, нити о месту сахрањивања. Уз то, у „Православној литургици“ протопрезвитера др Лазара Мирковића, које је незаобилазно штиво за све оне који желе да се упознају са развојем литургичког богословља код Срба, како Продић истиче, нема помена. Др Лазар га препушта потпуном забораву. Зашто? Прота Живко је био је значајан за Српску Православну Цркву и верни народ као борац у одбрани Литургије од покушаја да се у њу уносе елементи католичког учења. То значи да су га ондашњи догађаји, у нечему слични данашњем наметању новотарија и силовитом гурању екуменизма, натерали да се лати превода књиге која је Русима била од користи у сличним приликама.

Можемо само рећи да је проти Живку Свевишњи доделио оно тешко време, а не наше данашње када се скидају двери са олтара, када високи званичници Цркве јавно изјављују да су екуменисти, када се самовласно модификује Литургија и чине ствари о којима он није могао ни да сања.

http://www.svetinjebraniceva.rs/

Последњи пут ажурирано ( уторак, 20 децембар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.