header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (1)
Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (1) Штампај Е-пошта
среда, 18 април 2012

Поштовани посетиоци, на данашњи дан, пре шест деценија, у Небеску Србију је отишао Свети Владика Николај, по оцу Јустину – највећи Србин после Светог Саве. Сећајући га се, објавићемо један његов, мање познати, текст, који смо први пут пренели 2009. године, и успомене његовог синовца, јеромонаха (касније владике) Јована Велимировића. Свети Владико Николаје, моли Бога за нас!

+ + +

 Увод

Сајт „Борба за веру“ је од почетка свог рада засновао своју активност на предању светосавља, које је Владика Николај назвао „православљем српског стила и искуства“. Свети Николај Жички је за нас, уз оца Јустина, највећи и најблаженији изразитељ духа Светог Саве у нашем народу новијих времена.

Из разних извора, књига и часописа, преузели смо ове текстове, и сад их, као трпезу духовну, нудимо читаоцима. Крећемо прво са сведочењима о његовом страдању под хитлеровцима и њиховим Новим поретком – ту су текстови двојице епископа, Јована, његовог синовца, владике шабачко – ваљевског и Василија Жичког, као и једне обичне жене, која је комунистичким клеветницима, у своје време, упутила оштро писмо протеста због лажи на Николајев рачун.

Молитвама Светог владике Николаја, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

+++

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ПОД ОКУПАЦИЈОМ

– историјска сведочанства –

Сведочење Владикиног синовца, јеромонаха (потоњег владике) Јована Велимировића

Жича

Окупацију Југославије од стране немачке војне силе 1941. г. епископ Николај је дочекао у манастиру Жичи. То је прво ропство које је Николај доживео, јер је Први светски рат провео у Енглеској, што значи у слободи. Због тога му је ова окупација тешко падала. Није просто знао да се снађе као обесправљени роб у својој рођеној земљи. Па је непрекидно нервозно шетао, патио, није могао да спава, да једе. Почео је нагло да слаби и да га ноге издају. Од тада па надаље све до краја живота једва се кретао на ногама. Ја сам после његове смрти наследио читаву колекцију штапова које су му пријатељи куповали видећи га како тешко корача.

Владика Николај у Жичи

Одмах по окупацији наше земље немачке полицијске војне јединице почеле су долазити у Жичу, претресати је, прекопавати и Владику саслушавати. Немци су Николаја сматрали енглеским пријатељем, па чак и енглеским обавештајцем. Држали су да Владика има у Жичи тајне везе са Енглезима, па су скоро целу Жичу прекопали тражећи те шпијунске апарате. И то је тако трајало скоро пуна два месеца: блокаде, претреси, прекопавања, саслушавања. Ништа се није открило, ама баш ништа. Па ипак Николај је био за Немце црни непријатељ коме се не може веровати. Шта радити са њиме? Нема ништа што би га теретило, али је ипак непожељан. Онда су одлучили да га присиле да поднесе молбу Светом архијерејском синоду да буде ослобођен управљања Жичком епархијом и да му се постави заменик. Приморан на оставку Николај је написао ону своју чувену представку у којој је рекао да због нездравља моли Свети архијерејски синод да га ослободи званичних послова у Епархији, а да за заменика постави епископа Викентија, који се у то време налазио у Жичи, побегавши пред Бугарима из своје епархије Штипске (Злетовско-струмичке). Тако је и било. Николају је молба уважена и епископ Викентије је постао заменнк епископа Жичког.

Тачно на Петровдан, 29. јуна/12. јула 1941. године, епископ Жички Николај је пребачен коњским колима манастира Љубостиње на даљи боравак у манастиру Љубостињи. На тај начин су Немци владику Николаја конфинирали у манастиру Љубостињи. То је била блажа врста конфинирања, јер је Владика могао да шета у манастирској порти; могао је да прима посете и у конаку и у порти; могао је да иде у цркву на богослужење и да служи кад год зажели. Једино се није смео удаљавати из манастира. Ту у Љубостињи провео је владика Николај скоро пуну годину и по дана, тј. све до 3. децембра 1942. године, када су Немци пребацили Владику из Љубостиње у манастир Војловицу, 4-5 километара источно од Панчева.

Љубостиња

Година и по дана живота у Љубостињи испуњена је сталним Владичиним радом – писањем. Ослобођен свих административних брига, владика Николај је само писао. Био је велики проблем да му се набави потребна количина хартије, која се тешко налазила. И написао је много, врло много. Ја у овом моменту немам тачнога списка његових љубостињских дела, али по сећању могу нотирати: Теодул, Српски народ као Теодул, Средњи систем, Индијска писма, Мудра игуманија љубостињска, Стослов о љубави, Зидање Љубостиње (песма у десетериу), Служба преподобпе матере Евгеније, Многе песме и песмиие, које је рецитовала мала Лала, једно сирото дете из Краљева, које се у манастиру прехрањивало. Сигурно је Владика написао још понешто што ће се додати овом списку који сам овде навео по сећању.

Манастир Љубостиња

Иако Владика није званично управљао Епархијом, ипак су сви послови више мање ишли преко њега. Њему су долазили свештеници и свештеномонаси, обавештавали га о стању и приликама у парохијама односно манастирима и Владика је давао инструкције и наређивао шта и како има да се уради. Чак су те посете Владици и претерале и понова су изазвале немачке сумње у Владичин рад. Зато су Немци поставили ноћне страже у планини изнад манастира, одакле се видео цео простор око манастира, н ноћу повремено осветљавали манастир и контролисали ко долази у њега. Цео тај трстенички и крушевачки крај били су врло немирни почев од јесени 1941. године. Ту су дејствовале оружане групе Косте Пећанца, четници Кесеровића и комунисти из Левча, под командом учитеља званог Баџа. Једнога дана појавио се са својом групом и бивши артиљеријски генерал Новаковић, који се, срећом, није ту задржао, него је отишао некуда у Босну и тамо нестао.

Манастир Љубостиња био је пун монахиња под управом игуманије Саре. Економски манастир је био у одличном стању, јер није страдао ни од Немаца нити од других. Велико манастирско имање поред Мораве доносило је манастиру велике количине житарица, а приходи од продаје дрва из манастирске шуме и ручни радови сестара (корпарство, ткање пиротских ћилимова и др) доносили су манастиру средства за подмирење свих осталих потреба сестринства. Боравак владике Николаја у манастиру привлачио је многе посетиоце, нарочито из Трстеника, који су манастиру доносили и поклањали разне ствари. Тако је манастир економски одлично стајао; можда најбоље у Српској цркви, иако је манастир имао и велике издатке, јер редак је био дан да у манастиру не руча и вечера велики број гостију.

Духовник манастира Љубостиње био је јеромонах др Василије Костић, професор богословије, који се као избеглица из Битоља зауставио и остао у Љубостињи да преживи окупацију, пошто ни једна богословска школа није радила. Благодарећи боравку Василија Костића у Љубостињи манастир је имао одличног монаха да води спољне послове манастира у овом смутном и тешком времену.

У време борби у Краљеву и око Краљева 1941. године, Немци су извршили бомбардовање Жиче. Једна бомба ударила је лево крило цркве, леву певницу и срушила велики део зида од крова до темеља. Зјапила је огромна рупа на цркви. Спаљен је епископски конак и остали манастирски конаци у кругу манастира, само је остала цела соба испод звонаре на манастирском гробљу. Ту се после рата сместила са сестрама игуманија Јелена, која је постављена за старешину манастира и ту боравила дуго, заправо све дотле док није успела да озида нови конак. После бомбардовања Жиче добар део братства се разиђе по другим манастирима: игуман Васијан оде у Покајницу у Браничевску епархију, игуман Евстатије оде у манастир Преображење у Овчару итд. Бомбардовање Жиче био је најтежи удар епископу Николају, јер је он уложио велики труд око обнове Жиче пре рата. И, чини ми се, да би тешко преживео вест о страдању Жиче да се ту није нашао један његов сродник, који га је утешио. Говорио му је: Страдање Жиче је нешто нормално, јер Жича је увек страдала са народом и дизала се са народом. Сва слава манастира Жиче и јесте у њеном страдању са народом и за народ. Било би чудно да је Жича остала нетакнута у овом тешком страдању српскога народа, заправо Жича би изневерила себе и своју прошлост. То му је пало као мелем на рану и сам је увидео да је тако и полако се кравио од онога првога страшнога шока.

Војловица

Сутрадан, појавио се онај подофицир који ме је довео у затвор, узео ме у своја кола и одвезао у манастир Војловицу. Тамо сам дуго чекао да будем смештен и, најзад, добио сам собу на спрату конака, на супротном крају од владике Николаја и Василија. Манастир Војловица је био мањи манастир за појмове манастира бивше Карловачке митрополије. Лежао је на 4-5 километара источно од Панчева, према селу Старчеву. Црква је била скромних димензија и прилично запуштена, али је имала чудотворну икону Мајке Божије, коју је народ веома поштовао и велике прилоге давао, обично у злату израђени они делови човечијег тела које је Мајка Божија чудом излечила. Манастирски конак је простран, на спрат, али и он је у то време давао јадну слику: био је запуштен, прљав, са старинским намештајем пуним стеница. Василије и ја смо морали месецима да се боримо са овом гамади.

Манастир Војловица

Од особља тј. сабраће манастира били су игуман Данило Адамовић, човек средњих година, веома практичан и способан за руковођење једнога оваквог домаћинства. Међутим, он је био само формално старешина манастира, јер су Немци поставили за управника манастирском економијом једнога Немца из села Војловице.

Немци су „новодоведене станаре“ Војловице сместили у манастирском конаку на спрату овако: У собу са јужне стране конака био јс смештен епископ Николај. Соба је била велика и светла. До његове собе била је једна празна соба, па онда соба др Василија Костића. Затим је долазила велика сала за свечане пријеме и ручкове, па онда према северу две собе у које су Немци сместили мене. Такав распоред је остао све до доласка у Војловицу патријарха Гаврила, а онда су мене иселили у собу Василијеву, а Патријарха уселили у собе где сам ја био.

У Војловици је заведен режим сасвим другачији него у Љубостињи. Овде је био прави затвор: са сталном стражом, са закључаним вратима и прозорима, без права да се примају посете, па и пошта. Никоме нисмо могли писати и нико се нама није могао јавити. У почетку стражу су сачињавали један немачки војник и један агент (цивил) београдске полиције. Доцније су агента заменили немачким војницима, јер нису имали вере да агенти врше посао добро. После тога стража је била састављена од три немачка војника, и тако је остало све до краја апса у Војловици. Сва врата која из соба воде у ходник била су закључана, те се у ходник могло изаћи само кроз салу у којој је била стража. Прозори на свим собама су закључани са катанцима и само један сат дневно су их стражари отварали да се собе проветре, па их понова закључавали. Доносили су нам окупаторске београдске новине, а понекада су немачки војници доносили и листове из Рајха. Једаред месечно долазио је немачки капетан Мајер да обиђе затворенике. Овај капетан Мајер је био задужен за верске послове и био је у контакту са Патријаршијом, када се радило о неком проблему у вези са Црквом и вером.

Свакодневна богослужења, Вечерњу и Јутрењу, вршили смо у соби владике Николаја, а недељом и празником Немци су нам откључавали цркву и дозвољавали да у њој одслужимо Свету литургију. Иначе, црква је била стално закључана и кључ су држали немачки стражари. Пред наш улазак у цркву они су је откључавали и по савршетку Службе и нашега изласка из цркве закључавали је. Тако је било све време боравка у Војловици: црква је била затворена за све осим за затворенике.

Затвореницима је било дозвољено да могу један сат дневно шетати испред манастирског конака, у малом манастирском парку, који је некада био лепо уређен и засађен дрвећем и цвећем. Владика Николај није користио ово право. а Василије и ја смо се скоро свакодневно шетали, наравно под надзором страже.

Живот у Војловици је био једноличан, па и досадан. Владика Николај се латио једнога великога и пипавога посла, на који се годинама накањивао, да исправи превод Новог Завета Вука Стефановића Караџића. Успео је да добави све главне преводе на страним језицима и са др Василијем, као са зналцем грчкога језика, почне исправку. За све то време, од скоро две године, он је са Василијем радио на томе. И завршили су исправку целог Новог Завета.

Епископ Николај је говорио да он не жели да то буде неки његов оригинални превод, него да у основи остане превод Вука Караџића са његовим исправкама. Владика је замишљао да те његове исправке прегледа и усвоји или корегира једна комисија Светог архијерејског синода, па да се онда штампа као званично издање Светог Писма Новог Завета. Јер до данас Српска црква нема званичнога текста Светога Писма Новога Завета. Уосталом, он је ту своју жељу доставио и писмено из Америке Светом архијерејском синоду, а своје исправке текста послао је преко проте Алексе из Минхена. Годинама Свети архијерејски синод ради на утврђивању коначног текста Новог Завета, а до сада је издато као пробно издање сва четири Јеванђеља и Јеванђелистар за богослужбену употребу. Два издања Јеванђелистара издао је епископ Браничевски Хризостом, и он је примљен скоро у свим храмовима као званични текст и чита се по црквама.

Принудни боравак владике Николаја у манастиру Љубостињи испуњен је сталним Владичиним радом на писању нових дела, која смо набројали, говорећи о животу у Љубостињи. Овде у Војловици целокупни Владичин рад се усредсредио око исправке текста Вуковог превода Новог Завета. Владика је још исписивао читаве свеске разним поукама, изрекама, песмицама и посвећивао их сестринствима појединих манастира или игуманијама, или другим личностима које су му биле миле и драге и којих се са љубављу сећао. Београдско Ново време је сваки дан објављивало читуље умрлих, илуструјући их фотографијама. Владика је исецао тај део новина и ређао по столу, називајући те слике својим најмилијим иконостасом, а за све се непрекидно молио Богу за упокојење њихових душа.

Храну смо добијали из кухиње манастирске, коју је водио игуман Данило. Куварица је била нека Деса, сирота жена из једног банатског села, која нас је понекада обавештавала о новостима, било ту у манастиру, било о новостима о којима се прича изван манастира. Она је то што је хтела да нам каже исписивала на парчету хартије, па је ту хартију стављала у тесто погаче, пекла погачу и слала нам као хлебац за ручак. Храну нам је доносио момак манастирски Илија (не знам му презиме), који се, у ствари, склонио у манастир да би преживео окупацију. Колико смо могли да сазнамо, Илија је био свршени ученик гимназије и одавао је врло бистрог и паметног младића. Знао је да се пред Немцима прави прост и да изиграва глупог младића. Пред крај рата, колико смо после чули, придружио се једној партизанској јединици у Банату и у борби погинуо. Илија је својим услугама нама олакшавао боравак у Војловици и мени је заиста задовољство да се сетим и његовога лика и поменем га у контексту нашега боравка у Војловици.

Манастир Војловица је имао доста добру библиотеку. Нарочито су била добро заступљена издања бивше Карловачке митрополије: издања Матице српске, издања појединих књижара или појединих издавача, сви партијски органи политичких партија, нарочито Милетићева Застава итд. Било је и доста београдских издања. Манастирска библиотека је имала и неколико рукописник Минеја, који су изгледа пренети из некадањег манастира Винче. Ја сам имао тачан попис библитеке, али ми је после одласка из Војловице и честог сељакања тај списак нестао. Књиге из те библиотеке су нам много користиле, и, заправо, биле једина разонода у тим монотоним затворским данима.

Заиста, нема теже казне и осуде него здравог човека затворити и не дати му да ма шта ради. То је убиствено. То разара и организам и нерве. Доктор Василије и ја смо то на себи осетили у потпуности, па смо једнога дана тражили од управе манастира да нам дозволи да неколико сати дневно копамо или плевимо башту, бесплатно, у корист манастира. Одбили су нас. С друге стране, човек и људски организам уопште навикава се на једну ситуацију, мири се са стањем које не може да промени и време тече аутоматски. Владика Николај је навикао на седење из раније. Он целога века, такорећи, проводи у седењу и писању. Па и ово садашње седење он је лакше подносио него ми. Када му је једнога дана капетан Мајер говорио да треба да шета, Владика је разговор окретао на шалу, па је рекао: „Ако бих ја, после толико времена, изашао и почео да шетам, ја бих се толико обрадовао да бих почео да трчим. Ваши стражари би схватили да сам решио да бежим, па би отворили ватру из оружја и мене убили. И тако бих ја погинуо без кривице, омашком“.

Долазак владике Николаја у Војловицу, односно пребацивање Владичино из Љубостиње у Банат, одјекнуло је надалеко. Али нико ту ситуацију није могао изменити, јер то је била воља немачкога окупатора. Вршачки епископ у то време, Дамаскин, живо се интересовао ситуацијом у Војловици, али није смео доћи и ма шта изменити. Срби из Панчева и околних села покушавали су да се приближе манастиру, нарочито да дођу у цркву на молитву, али стража их је увек враћала назад.

За све време заједничког живота у Војловици патријарх Гаврило и владика Николај састајали су се сваки дан откада им је састајање дозвољено и разговарали некада и по читаве сате. Обично се седело у соби Василија Костића, која је била на средини спрата. Од ослобођења до данас појавили су се у разним београдским листовима фељтони или систематски чланци: у Вечерњим новостима, Илустрованој политиици, у којима се карикирају односи Патријарха и владике Николаја. И обично све су симпатије на страни Патријарха, а све антипатије на страни владике Николаја. Владика Николај је представљен као човек крајње нетрпељив према патријарху Гаврилу и незадовољан што се у Војловици нашао и патријарх Гаврило. То своје незадовољство Николај није крио од немачких официра који су посећивали затворенике, и, наводно, о томе подносили извештаје својим командама. Ја не знам шта су Немци писали, односно какве су извештаје подносили, али ми од Немаца нисмо ни могли ни смели очекивати да они пишу похвално о онима које су држали затворене. Оно што смо ми видели у Војловици потпуно одудара од онога што је београдска штампа писала и тврдила као истину из војловичког сужањства. Такво писање Вечерњих новости и Илустроване политике јесте потпуна дезинформација јавности, која ће свакако једнога дана сазнати праву истину.

Патријарх Гаврило Дожић

Патријарх Гаврило и владика Николај су стари пријатељи и другови. Познају се још из онога времена када је Гаврило Дожић био митрополит у Пећи. Доцније, са преласком Гавриловим из Пећи на Цетиње пријатељство ове двојице архијереја је годинама било непомућено, коректно, срдачно. Нарочито се оно пројавило после преноса Његоша са Цетиња на Ловћен 1925. године, када је митрополит Гаврило задржао владику Николаја после свечаности и провео га кроз целу Црну Гору. Тај пут Николајев и Гаврилов био је тријумфалан и много допринео смирењу прилика у Црној Гори. Врло често је митрополит Гаврило, враћајући се са Сабора у Црну Гору преко Ваљева и Ужица, навраћао са Николајем у његово село Лелић. Први пут су ти односи напукли у борби конкордатској и једно време и достигли критичну тачку. То је оно време када је Николај напустио Свети архијерејески сабор и није долазио на седнице. Међутим, ни патријарх Гаврило ни епископ Николај нису губили нерве нити су прешли дозвољену границу. И један и други су водили рачуна да не потпадну под утицај гомиле и да не поцепају Цркву, па су се заустављали често у захукталости да размисле, да процене ситуацију. Владика Николај је кочио своје радикално крило, а Гаврило своје. Добронамерни људи су посредовали и ова два пријатеља су се срела 27. августа 1940. године, уочи Велике Госпојине, у манастиру Каленићу. Ту је нзглађен неспоразум и углављен споразум, који више никада није нарушен. Као последица овога споразума дошло је одмах заједничко путовање Патријарха и Николаја у Сарајево, на освећење цркве у Новом Сарајеву. Овај пут, назван пут мира, био је тријумфалан и тада се говорило да је овако нешто Сарајево доживело само кад је Војвода Степа ушао у Сарајево.

Патријарх Гаврило и владика Николај никада у Војловици нису повисили тон у разговору, а поготову да су се оштро препирали или свађали. Дешавало се да им се не подударе гледишта о неком питању, али то није изазивало нетрпељивост или разилажења. Сећам се да се Патријарх само једаред наљутио на владику Николаја, када је овај тврдио, по учењу руских катихизиса, да циљ брака није рађање деце него верско-морално усавршавање супружника. Патријарх је тврдио да је првенствени циљ брака рађање деце, па када је владика Николај остао упоран у својим тврдњама Патријарх се наљутио и запретио Николају да ће то изнети пред Свети архијерејски сабор. Иначе, сви остали разговори вођени су у братском духу, без љутње и на равној нози. Уосталом, о добрим односима између Патријарха и Владике говори и цео један велики одељак Патријархових Мемоара, штампаних у Паризу после рата. Ти Мемоари су оспорени од београдске штампе да их је писао патријарх Гаврило. Можда их није писао целе патријарх Гаврило, али је истина да их је Патријарх диктирао Митру Џаковићу, своме великом пријатељу и поштоваоцу, који их је и издао. Ја сам те Мемоаре имао у рукама када су били у рукопису, али су они били откуцани на машини и није се видео ничији рукопис. Уосталом Патријарх је имао веома нечитак рукопис који је ретко ко могао да чита. Дакле, лоши односи Патријарха и владике Николаја су исконструисани и некоме су били потребни у датом моменту. Пошто се Патријарх вратио у Београд, он ми је надугачко причао о његовом и Владичином боравку у Дахау, о мучењима, понижењима, патњама, па ми је рекао: „Да ми није било онога твога Монгола (тако је Патријарх звао Николаја због његове црне боје), ја бих умро гладан. Он ти се одлично сналазио и просто ме неговао у Дахау“. Владичина је била још предност и у томе што је добро говорио немачки језик, који Патријарх није знао.

 

- Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (2)

Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (3)

- Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (4)

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.