header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (3)
Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (3) Штампај Е-пошта
петак, 20 април 2012
           Пред Други светски рат (1935, прим. прир) владика Николај добио је од Хитлера орден за грађанске заслуге, што је лепо уредио немачко војничко гробље у Битољу из Првог светског рата, као Охридско-битољски владика. Орден му је предао у присуству патријарха Варнаве у Београду фон Херен, немачки посланик.

Полазећи из Битоља после окупације Југославије маја месеца 1941. године, ја сам узео овај орден и понео га са собом у Краљево, а потом у Љубостињу. „Злу не требало“, каже наш народ. Када су Владику одвели у Крушевац, пошао сам сутрадан са старешином манастира Љубостиње у Крушевац да видимо шта је са Владиком и понео сам Хитлерово одликовање за грађанске заслуге. Замолио сам неке људе да покажу овај орден генералу који је Владику саслушавао. Када је угледао орден, скочио је и салутирао: Хајл Хитлер! Када му је објашњено због чега је Владика добио ово одликовање и да је он из хришћанских и хуманих разлога настојао да се уреди гробље немачких војника у Битољу, палих у Првом светском рату као наши противници, генерал је ствар проучио, проверио и наредио да се ослободи и владика Николај и професор Пешић.

У ствари, Владику су ухапсили на Преображење због погрешних информација војника који су запосели брежуљке око манастира. Они су сваке ноћи посматрали како се на прозорима манастирских конака појављује светлост. Час се појави, час се угаси. Мислили су да неко из манастира даје сигнале илегалцима у шуми. Известили су своје претпостављене да манастир има везе са шумским људима.

Када је на саслушању генерал поставио Владици питање шта зна о тим сигналима са прозора манастирских конака, Владика му је одговорио да то први пут сада чује и да сигурно зна да тога у манастиру нема. Војска је била у заблуди и погрешним информацијама обманула и самога генерала. Ратно је време. Нема ни струје ни петролеја да би светлост дуже горела. Једино су воштане или парафинске свеће употребљаване за осветљење. Има много сестара. Свака уђе у собу и изађе, носећи свећицу. Посматрачу у ноћи чини се да су ти чести улази у разне собе и изласци сестара са запаљеним свећама некоме нешто сигнализирали. У страха су велике очи, па се и овим немачким осматрачима причинило да се из манастира дају сигнали, док у манастиру никоме није падало на памет да се служи таквим средствима.

После масовног стрељања у Краљеву, око 9, 10. и 14. октобра 1941. године, немачки командант места у Крушевцу, професор Универзитета у Минхену, не знам му име, дошао је у Љубостињу до владике Николаја. Било је то око 25. октобра. Када сам ушао у Владичину канцеларију овај је клечао и говорио: Ја сам Немац. У мени су две личности, Немац и Хришћанин. Као Немац морам да извршим свако наређење претпостављених немачких власти, која су често нехришћанска. Као Хришћанин таква наређења не бих смео нити могао да извршим, а то би ме довело до одговорности пред мојим властима. Дошао сам да ми помогнете. Знам да сте велики Хришћанин и да волите свој народ. Ви сте владика овога краја и града Краљева који је последњих дана много страдао. Хиљаде невиних људи је стрељано ових дана у Краљеву. Овом граду предстоји још већа опасност. Биће са земљом сравњен, ако се не повуку четници и партизани. Они су блокирали град и не може се ући ни изаћи из њега. Знам да сте ауторитет и за једне и за друге. Послушаће Вас. Треба да се повуку из Краљева да би се становништво снабдело храном и осталим што му треба. Кад ја као Немац хришћанин чиним ово према српском народу, Ви ћете и као владика и као хришћанин још више учинити за свој народ. Рат неће вечно трајати. Завршиће се. Кад будем као слободан човек дошао у Крушевац, хоћу да прођем кроз Крушевац ведра чела и уздигнуте главе и да чујем како српски народ говори: „Ово је највећи пријатељ српског народа био за време најцрњих дана под окупацијом и у току Другог светског рата“.

Владика Николај прво је одбијао да пристане на одлазак у Краљево. Овом племенитом Немцу се захвалио на заузимању да се помогне Краљеву, али је одлучно протествовао против почињеног злочина у Краљеву када је стрељано 6 до 7 хиљада невиних људи од стране Немаца. „Зар је то германска култура, рекао је Владика – да за једног Немца стрељају стотину Срба који нису ништа криви? Турци су били правичнији. Убијали су ако се ухвати кривац, убица. Немци убијају стотину невиних људи ако неко убије једног Немца и не траже убицу. Нема нас на стотине милиона као Кинеза, па се и не познаје ако се убије неколико стотина или хиљада Кинеза. Нас Срба је свега неколико милиона и познаје се ако се убије један човек. Нисмо ми жути мрави да нас Немци убијају, а да се не познаје. Ако сам крив и мене убијте. Више волим да погинем, него да гледам свакодневна страдања мога народа“.

На молбе и наваљивања овог душевног човека Владика је пристао да пође у Краљево и да га ја пратим. У Ратини, близу Краљева, срели су нас немачки официри. То је била прва екипа која је пошла из Краљева према Крушевцу после месец дана опсаде Краљева. Саветовали су нас да се вратимо, пошто је пут ка Краљеву миниран. Указали су нам камионе иза њих. Два су наишла на мину. Од њих је остао само гвоздени скелет. Шофер који нас је возио уплашио се мина и почео да плаче. Владика му је препоручио да се врати, а ми ћемо за Краљево продужити пешке. Ипак нас је повезао за Краљево, држећи се строго коловоза. У Краљево смо срећно стигли.

У Краљеву је била ретка кућа без црног барјака, којим је изражавана туга и жалост за стрељаним чланом породице. Краљево је било опустело и у „црно завијено". Нигде живе душе. Кад смо стигли у цркву и зазвонила звона због доласка Владичиног, живи су изашли из својих скровишта и зачас испунили цркву. Владика је одржао стрељанима парастос. Од уздаха, плача и јецаја присутних молитва се није чула. Владика је говорио, тешио и храбрио ојађене. Његове речи сливале су се са плачем и уздасима. Чим смо изашли из цркве дошли су Немци по Владику. Командант казнене експедиције, мајор Алфонз Мауцијевић, пољског порекла, наредио је да Владика одмах дође њему у канцеларију. Ја сам пратио Владику до канцеларије.

Мајор Мауцијевић је заузео оштар став према доласку владике Николаја у Краљево. Рекао је да је он овде најстарији, те нико није могао послати Владику на његов терен са задатком да дође у контакт са вођама четника и партизана. Владици је забранио да било с ким долази у додир; одредио је једну кућу где је Владика морао да остане у притвору док мајор не дође у везу са Београдом и Нишом с којима ће расправити питање овог доласка.

Владика Николај је рекао овом команданту да га је немачки командант Крушевца, пореклом Немац, молио да дође у Краљево док се он, Алфонз, пореклом Словен, овако непријатељски и дрско понаша према српском народу и према њему Владици. „Али, велики је Бог и ником неће остати дужан, па ни вама, господине мајоре“, рекао је Владика и у пратњи стражара отишао у кућу одређену за његов притвор. После разговора са војним властима из Београда и Ниша, мајор Алфонз саопштио је Владици да се мора вратити у манастир Љубостињу и да не може бити говора о његовом састанку са вођама четника и партизана, називајући га англофилом и највећим германофобом. Тако смо се са Владиком вратили у Љубостињу не свршивши посао ради кога смо дошли у Краљево. Немачки командант из Крушевца дочекао нас је у Трстенику. Извинио се Владици што је у Краљеву наишао на непријатељски став месних власти. „Рат ће се завршити, рекао је овај човек. Српски народ ће преживети све невоље које су га снашле и остаће да живи и после мене и после мајора Алфонза Мауцијевића. Историја ће казати, Владико, ко је правилно радио; ја или Мауцијевић. Ви сте и овога пута показали да имате велику хришћанску душу и да волите и свој народ и човека уопште“.

 

Војловица

 

Манастир ВОЈЛОВИЦА – Банат

Среда, 16. XII 1942. г.

У пола девет увече на дан пророка Софонија доведени смо са владиком жичким Николајем из манастира Љубостиње у манастир Војловицу. Данашњи дан толико је претрпан догађајима да их је тешко прибрано средити.

Још ујутрос до пола седам били смо мирни. Свршили смо Јутрењу у капели новог конака и спремали се да пређемо у цркву на Свету литургију. Наједном нас трже пуцањ многих пушака у башти поред новог конака. Било нам је јасно да је војска, јер се на два дана раније причало да се спрема нека акција, само нас је изненадио пуцањ, пошто нисмо знали због чега је.

Похитам прозору. Војска! Изађем у ходник. Ту сусретнем сестре: Миланку и Косану. Претрнуле од страха, веле: убише Буду шумара. Буда је, свакако, на споредну капију пошао у шуму. Немци су за њим пуцали, али га нису погодили. Из страха од Немаца са Будом су побегли у шуму и неки радници: зидари и дрвари, који су се ту затекли.

Немци су већ били у манастирском дворишту. У џеповима сам имао неке писане ствари против њих. Немајући времена да их уништим пођем Немцима у сусрет одважним кораком. Сусретнем се с неколицином пред самом црквом. Један између њих, Кунц, упита ме на српском:

Ви сте др Василије Костић?

Пошто је добио потврдан одговор, наставио је:

Ви сте овога тренутка лишени слободе.

Да бих сазнао шта намеравају са владиком Николајем, који је био у новом конаку, рекао сам Кунцу:

  У реду, само да о томе јавим владици Николају.

На ове речи Кунц је додао:

  И он је лишен слободе.

Ја сам трчао према соби Владичиној, а за мном неколико Немаца са упереним шмајзерима на мене, бојећи се, ваљда, да им не побегнем. Владика је вест примио са узбуђењем, али без роптања. Речено нам је да се до девет сати спремимо за пут. На вратима Владичине собе остао је стражар са шмајзером на „готовс“. Мене је у истом ставу отпратио до моје собе Кунц. Он је стајао на вратима од моје собе док сам се ја спремао. Био сам брзо готов. Спремање није трајало ни десет минута. Имао сам све много раније спремљено, као и Владика. Он је стално говорио да нас двојица будемо увек спремни за одвођење из Љубостиње. Куфери треба да стоје у приправности. Кад Немцима буде најгоре, одвешће нас.

Да бих искушао шта Немци смерају са нама избацио сам из куфера једне ципеле и још неке ствари. Прметивши ово, Кунц ми рече:

Узмите ципеле и све ово што сте избацили; требаће вам.

Помислих у себи: значи немају намеру да нас побију!

Враћајући ципеле и остало у куфер, упитах Кунца:

  Добро, куда нас водите одавде?

  Не знам, рече, куда тачно треба да идете. Знам само да је путовање према Београду и трајаће отприлике пет часова. Кад стигне потпуковник Тајхман он ће, ваљда, знати да каже и место куда идете.

Брзо смо се спремили и ја и владика, те су нам стражари добацили:

Спремили сте се брзо као војници.

Међу сестрама велико узбуђење, страх, жалост и туга, помешани са плачем и јауком свију сестара. Не знају куда идемо, нити зашто нас воде. Мати Сара кроз плач нешто пита. Више разумеш из погледа него из нејасних речи. Интересује се шта је са радио-апаратом, који смо тајно слушали. Кунц примећује да се о нечему ради, али не разуме шта је по среди, па пита:

  Шта каже сестра?

  Било би им лакше кад би знале куда идемо, велим Кунцу; боје се да нас не побијете.

  Не бојте се, вели узбуђено Кунц. И ми смо људи, а не зверови.

Сазнајемо да је војска довела у мастирско двориште стотину сељака из околине, који су ухваћени на путу за Трстеник, куда су били пошли због пијачног дана. Затворили су професора Јована Велимировића и манастирског послушника Живорада Васића. Бојимо се да им се нешто рђаво не догоди после нашег одласка, па смо замолили неке од официра да и њих двојицу поведу са нама. Дозволили су и одмах су их позвали да се спремају.

Војска врши претрес по целом манастиру: у цркви, по собама свију зграда, чак гледа и по бунарима. Ушли су војници и у подрум. Вршећи претрес буради толико су се напили да су пустили да вино и ракија теку на славине. Један капетан једва је успео да их удаљи из подрума. Закључао је подрум и кључеве предао мати Сари, старешини манастира.

Одавно смо спремни за пут. Девет сати је прошло, а ми никако да кренемо. Чекало се на Тајхмана. Најзад, и он је стигао. Владици је саопштио да идемо у манастир Војловицу ради наше безбедности. Примио је реферат да приликом претреса манастира није нађен никакав компромитујући материјал против нас.

Пошто смо још неко време морали остати у Љубостињи дозволили су да можемо ручати. Владика скоро ништа није јео; ја и Јован и јесмо и нисмо.

Око једанаест часова кренули смо из Љубостиње, али смо се морали заустављати. Претурио се аутобус којим су требали да путују војници, наша стража. Видевши да смо се задржали сестре су појуриле у цркву на молитву Богородици не би ли нас Она спасла од овог пута.

У пола дванаест смо кренули аутом. Поред шофера седео је немачки капетан, а позади смо седели владика Николај и ја. Владика је иза леђа немачког капетана подигао руке, стрељајући га уз речи: Убио те Бог и Свети Сава Српски ко кнеза Стреза. Ухватио сам Владику за руке и показао му огледало поред шофера у коме је официр могао да примети покрет Владичиних руку.

Брзо смо били у Трстенику. Тамо је владало мртвило. Тешко да се види који човек. Задржасмо се десетак минута пред среским началством. Деца завирују кроз стакло од аутомобила и поздрављају нас. Од Трстеника преко Краљева, Крагујевца, Тополе и Младеновца стигли смо у Београд у шест и четрдесет пет минута. Одвезли су нас у Ратнички дом, где су нека војна надлештва немачка. Чекали смо три четврти сата. Пошто је извршена замена официра, кренули смо пут панчевачког моста. За пола сата били смо у Панчеву. Ноћ је, али су улице осветљене. Виде се фирме на радњама исписане само латиницом; нигде ћирилице. Мало смо се задржали пред командом полиције у Панчеву, па смо продужили за Војловицу. Око осам часова били смо у манастиру Војловици.

У салону на спрату сачекали су нас монаси манастирски. Било их је четири, на челу са игуманом оцем Данилом Адамовићем. Капетан им је објаснио да ћемо ту остати до даљег привремено. Ником не смеју говорити да се ми ту налазимо. Са нама могу општити само преко двојице стражара, који ће становати у салону испред наших соба.

Јасно нам је било да монаси нису знали за какве су госте спремали собе. Били су запрепашћени кад су угледали владику и мене.

По наређењу страже донели су нам вечеру. Била је мрсна. Затражили смо да нам донесу, ако је могуће, посну вечеру, пошто је Божићни пост. Ускоро смо добили печена кромпира, чаја и хлеба.

Врата од наших соба морала су бити отворена у току ноћи. Тако је стража наредила ради контроле. Преко ноћи двапут су обилазили собе. Уверили су се да смо ту и да ништа не бисмо могли учинити у погледу бекства. Владици су одредили крајњу собу у југозападном крилу конака, једна је остала празна између нас, а мени је одређена соба до салона, у коме је имала да борави стража.

 

17. XII 1942. г.

Од Трстеника за нама су ишли у аутобусу са немачким војницима Јован Велимировић и Живорад Васић. До Крагујевца смо их виђали да иду за нама, али отуда до Београда нигде их не видесмо.

Немачки капетан нам рече у Београду да ће Јован и Живорад стићи тек сутра у Војловицу. То нас забрину; у овом времену тешко је веровати у тачност његових речи. Ипак, они су данас приспели. Стигли су тек послеподне аутомобилом. Ноћили су у Александровој улици у Београду. Одузели су им све ствари, које су им вратили пред полазак за Војловицу. И они су у Београду мислили да ја и Владика нисмо доведени у Војловицу, већ на неку другу страну.

Ствари из Љубостиње још нам нису стигле, а неопходне су нам. Немамо чиме ни да се убришемо. Владика се брише једним страховито прљавим пешкиром, а ја завесом, која је пуна прашине. Немамо ни сапуна ни чешља. Војловицу су опљачкали још првих дана рата, те је лишена најнужнијих ствари. Не даје нам стража нигде из собе те све време проводимо у соби. Ту вршимо и молитве, јер се у цркву не сме. Владика често плаче. Помиње мати Сару и остале сестре у Љубостињи. Кад год дође време за молитву он нешто каже: Сад наше Златице, тако зове сестре, почињу службу; сад су завршиле јутрењу; сад певају ову или ону песму.

Никако да се у души помиримо са новим стањем. Не знамо зашто су нас овде довели и докле ћемо ту остати.

 

3. I 1943. г.

Целе ноћи падала је нека лапавица – киша и снег. По брдима Србије види се снег.

Режим је све страшнији. Служио сам Литургију; Владика је у мантији стајао у архијерејском столу. Осим једног стражара никог другог нема у цркви. Забрањен је народу долазак овде. Констатовасмо за вечером да смо, скоро сви, стегли каиш за по коју рупу од доласка овамо.

Кубура са лампама. Бензина нема, а колико га има не ваља, те седимо у мраку.

 

14. IV 1943. г.

Доста смо седели синоћ у мраку, јер немамо осветлења.

Е, вели Владика, кад не трошимо осветлење, можемо слободно причати: „Сећам се као да је јуче било. А било је, Бога ми, 1912. г. Сарајевска „Просвјета“ славила је јубилеј, па су многе личности из Србије биле позване на ту прославу. У име Богословије ректор Стева Веселиновић пошаље мене. Проповедао сам о проповедању у Цркви. (Беседа је оставила велики утисак.) На ручку сам био код тадашњег митрополита Евгенија Летице, где сам се упознао са митрополитом Петром Зимоњићем, тада Мостарским, а после Сарајевским. Приређен је банкет у Хотелу „Европи“. Пошто су многи говорили (а присуствовали су: Стојан Новаковић, Петар Кочић, Светозар Ђоровић, браћа Грђићи – Степан и Васиљ) и други, натерали су ме те сам опет говорио. Главни смисао био је: „Браћо, својим љубазним дочеком ви сте нас не само окупирали, него и анектирали“. Проломило се од одушевљења. Жижа Дачић био је купио два пера (увлаке), сарајевски рад. После говора једно ми је поклонио, а друго је понео Краљу Петру, којим је потписао 1914. г. акт о општој мобилизацији (Дачић је причао).

Један пријатељ ме позове те отидосмо на кафу у један чисто немачки локал. Ту је био и Поћорек, гувернер Босне, с којим ме упозна овај пријатељ.

Сви делегати из Србије вратили су се пре мене. Остао сам још који дан да разгледам Сарајево. Зато сам путовао сам за Београд. Кад сам био у Земуну, полицајци, прегледајући пасоше, рекоше ми да пођем са њима до шефа полиције. Били су неумољиви. Без обзира на то што ће ми отићи воз, узмем куферче и сиђем. Шеф полиције ме пита:

Господине Велимировићу, без сумње сте пропутовали доста по свету?

Па и јесам – одговорих.

Е, знате ли најосновнија правила кад се путује? Тих правила се морате придржавати и у нашој земљи.

Молим Вас, одговорих ја — карту сам извадио до Сарајева и од Сарајева до Београда. Бесплатно нисам путовао. Никога нисам вређао, нити нападао.

Јесте, вели шеф, али Ви сте вређали нашу Монархију.

Затим су ме увели у једну ћелију. Воз је писнуо и продужио за Београд, а ја остадох до увече. Кад је пошао други воз за Београд, дође дежурни чиновник и саопшти ми да могу продужити за Београд. Никаквог објашњења није било због чега су ме задржали. Тако сам стигао у Београд око поноћи.

Слично ми се догодило 1914. приликом Његушеве прославе у Загребу.

Поред других био сам позват и ја. За сваки случај спремио сам предавање које сам имао да одржим по програму.

Из Београда је кренуо пун вагон Срба. Био је и Воја Јанић, као и ђаци богословије (Благоје – Јустин Поповић и Милан – Иринеј Ђорђевић). Дошавши на земунску станицу, чујем да се распитују Швабе за мене. Изађем. Чиновници веле: Изволите на једно објашњење. Досетим се да може бити и задржавања од пута у Загреб, те спремљен говор предам Воји и овластим га да он то прочита, ако ме задрже. Без објашњења уведоше ме у ћелију, где сам остао до после подне. Око четири часа иде воз за Београд. Саопштише ми да сам слободан и да се могу вратити у Београд.

Било је велико изненађење у Богословији кад су ме угледали. По договору са ректором Стевом отидем у аустријско посланство барону Гизлу да протествујем. После малог чекања прими ме. Објаснио сам му све и питао због чега сам задржан. Он ми одговори:

Ништа нарочито. У Београду владају богиње, па су
Вас задржали да их не бисте пренели у Загреб. И ништа друго
.

На све моје наводе да нисам био само ја из Београда, већ и пуно других, па осим мене никог другог нису задржали, он је одговарао:

Богиње, богиње, молим Вас, и ништа друго.

Видевши да немам с киме да се објашњавам, вратим се натраг у Богословију. То моје предавање о Његошу прочитао је у Загребу Воја. Био је засут цвећем и побрао ловорике, као на Олимпијади“.

 

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.