header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Сергеј Мазајев: Девојаштво
Сергеј Мазајев: Девојаштво Штампај Е-пошта
понедељак, 23 јул 2012
      Савремена култура не нуди девојци током одрастања идеју јасну и достојну да се супротстави навали подсмешљивих питања којима се блати врлина девствености: «За кога се чуваш?», «Хоћеш да будеш жена или калуђерица?». Осетивши се рањеном у саму срж свог бића, девојка почиње да слама природну стидљивост, преживљава нешто слично кајању путника коме је измакао воз, и зато жури да по сваку цену спозна тајне брака.

Можда је читав проблем у лошим наставницима књижевности, јер се већ у школском програму среће најмање једно дело Достојевског које би могло дати јаку идеолошку одбрану од оваквих провокација.

У роману «Идиот» фатална лепотица Петербурга, Настасја Филиповна, се озбиљно заљубљује у кнеза Лава Николајевича Мишкина. То је један од најсветлијих и најлепших јунака Достојевског: чак и идејни непријатељи и љубавни супарници осећају према њему разоружавајућу симпатију. Између осталог, кнез је наследник милионског богатства и даје Настасји Филиповној озбиљну личну понуду. Рекло би се, минут неочекиване радости отвара жени перспективу обећане животне среће. Али сцена се завршава страшним скандалом. «Сви су после тврдили – говори Достојевски устима једног од својих јунака, – да је баш од тог тренутка Настасја Филиповна и изгубила памет». Она одбија понуду вољеног човека и везује своју судбину са љубоморним трговцем Партеном Рогожином, мрачним фанатиком, који ће је на крају и убити.

Разлози лудила и самоубиственог корака невесте спочетка нису јасни никоме, па ни кнезу Мишкину: «Ко би још добровољно у воду или под нож срљао?» Његову недоумицу развејава касније сам Рожин: «Она није могла да издржи код тебе, кнеже, зато је и побегла к мени... Да није мене, она би се одавно у воду бацила. Зато се и удаје за мене, јер сам јој ја, можда, још гори од воде, јер је код мене, по свој прилици, очекује нож.»     

«Зна се каква сам ја, – говори о себи Настасја Филиповна – Ја сам била љубавница Тоцког. И ти, кнеже, хоћеш такву мене за жену?» Свакој је жени позната она врста стида који осети кад сретне прекрасног незнанца, а сама она није сређена и дотерана. Да би се разумела Настасја Филиповна, неопходно је умножити то осећање на десетине пута, имајући у виду на какву је висину њена љубав подигла кнеза Мишкина, и узевши у обзир чињеницу да је дотеравање и улепшавање за њу сад немогуће: њене брачне одежде давно је украо сластољубиви Тоцки. Да заборави љубав – не може. Да подели са вољеним човеком биће у свој пуноти – «није у стању». То и јесте вечна адска мука, од које не остаје ништа друго него «под нож или у воду», понављајући усахлим уснама речи Валсингема из трагедије «Пир за време куге»: «Где сам ја? Свето чедо светлости! Видим те тамо, где мој пали дух више не досеже».

У Јеванђељу можемо наћи супротан пример. Овде се значење девствености пројављује у свој својој пуноти. Онога који је схватио суштину психолошког проблема Настасје Филиповне не може да не порази та јасноћа и лакоћа, с којом је Богоматер одговорила архангелу Гаврилу: «Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој». А, ето, њој је било објављено да ће не неки свети човек, него Сам Превечни Бог са Њом поделити биће. И ништа у Њој се не опире томе. Дакле, мора се признати право Цркви, која поштује Марију као «Часнију од херувима и неупоредиво Славнију од серафима». И може се разумети страхопоштовање апостола пред Њом, јер је чак први међу њима – Симон Петар – на први позив Христа стидљиво одговорио:«Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан».

Неко ће приговорити: у култури у којој девственост нема никакву вредност, немогуће је суочити се са проблемом Настасје Филиповне. Данас се жена која је имала пет мужева не осећа недостојном праве љубави. Ипак, није тешко приметити да је закон девствености повезан са покретима саме човекове душе, независно од културних оквира. И очај Настасје Филиповне није последица стида пред било ким другим.   

Књига Постања, говорећи о животу првих људи у рају, напомиње да су они били наги, а да се тога нису стидели. Тек као последица пада у грех, стид их је натерао да направе себи одећу од лишћа и сакрију се од Бога иза рајског дрвећа. Разбијена грехом човекова душа, попут поломљеног сочива објектива, почела је давати чудну слику: свет се поделио на чисто и нечисто. Управо тако су представљали стварање гностици: све материјално су осећали као греховно и лоше; све духовно – као чисто и свето. Црквени Оци су овде препознали јерес – сувише су очигледни били разлози оваквог поремећаја духовне оптике. Чистоме је све чисто, и само нецеломудрeност мисли побуђује у човеку евнушку одвратност или стид пред брачним односима. С тим у вези, може се претпоставити да се и «Кројцерова соната» Лава Николајевича Толстоја појавила као духовна последица његовог сопственог младалачког неуздржавања.

Сваки човек који је изгубио целомудреност, тј. целовитост душе, у овом или оном степену тежи гностицизму. Било да види у жени, према речима Марине Цветајеве, «само животињу са рањеном утробом» и опија се блудом, било да гледа на њу са стидљивошћу Александра Блока, трабуњајући о каквој незнанки, са којом се чак ни у мислима не може упознати.   

За означавање два лица нецеломудрености, Пушкин је предлагао да се у руски језик уведе позајмљеница из француског «прюдство», значења супротног од речи «кокетство». «Та реч, – писао је он, – означава жену прекомерно деликатну у свом схватању женске части, – осетљиву. Таква особина претпоставља нечистоту маште, одвратну код жене, нарочито код младе. Старијој жени је допуштено да много зна и да се много чега чува, али најлепши украс младости је невиност. У сваком случају, “прюдство” је или смешно, или несносно

Термин који је песник предложио никада није прихваћен, али су његово место заузели неки други. Очигледно, не рађа девственост овакав тип жене. Ова појава има управо супротне узроке. «Никада се не љубим са момком који ми се заиста свиђа», признаје јунакиња популарног серијала, која је променила пет мужева. И код ње се мора уочити гностичка болест Настасје Филиповне, која воли, али не може са вољеним поделити читаво своје биће. То не чуди, будући да се свет за њу већ расцепио: са једне стране пукотине, на коју она ставља пољубац и брачне односе, сместило се «нечисто»; са друге стране је остала права љубав и «момак који јој се заиста свиђа».   

Сергеј Мазајев

Превела са руског: Мирjана Милетић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/53004.htm

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 јул 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.