header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Ђуро Виловић: Крвава црква (2)
Ђуро Виловић: Крвава црква (2) Штампај Е-пошта
субота, 25 август 2012

 ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ

И У ПОКОЉИМА СРБА

          ЈЕЗУИТЕ

Постоји црквено вођство, које сугерише и диригује с мишљењем световног и манастирског клера. Постоји централа у Ватикану и њена информативна служба, њена авангарда, а то су језуите.

Не знаш и није још утврђено да ли се међу хрватским католичким свећенством у самом стварењу Југославије, нашло довољно интелектуалаца, који су одмах јасно и одлучно зацртале, формулисали и објавили став католичке цркве према тој новој држави, али знам да није потребно доказивати, да се у католичкој цркви налази надлештво с дужношћу да тај посао сврши, да изради основу и да рад упути по тој основи. Католичка црква, ретка међу порецима света, не ради по програму за данас или сутра него за бар које столеће. Она је увек, до сада веровала и није се варала да има времена. Оно је надлештво у Ватикану. Оно је несумњиво зацртало став, повукло линије основе и одредило поступке клера у Хрватској према Југославији. Надзор је поверило, као и увек – језуитима.

Став је био онај и онакав, какав је оцртан, кад је била рећ о верском индиферентиуму. Почетну би се тактику могло реконструисати из почетног држања и поступака католичке цркве у Хрватској према Југославији. Сваки још живи савременик тога времена може да га оцрта по свом сећању, хрватски се католички клер in fors interno (према вани) држао љубазно насмешен према новој држави, у свом интимном кругу много и горко је јаукао над аграрном реформом и много је плакао и оплакивао своју беду. Кад би министру ондашњих влада проговорили, казали би нам колико су пута разни бискупи с њима повели разговор и подносили молбе и жалбе о религиозним и моралним проблемима, а колико пута о својој економији. На какве су све начине и с каквим све мотивима изигравали поједине одредбе и уредбе за јачање државе у корист економије. Градња огромне стамбене палаче надбискупа загребачког у Влашкој улици, па градња надбискупског семеништа и гимназије на Шалати у Загребу, довољно објашњавају већ рани став и тактику католичке цркве у Хрватској према државној заједници Хрвата са Србима, католика са православнима. У сваком даном тренутку слабило се с те стране државну заједницу, а јачало позиције католичке цркве у Хрватској. Онда није првак католичке цркве у Хрватској био надбискуп Степинац, него надбискуп др Бауер, велики коалиционаш, покровитељ Југословенске академије знаности и уметности у Загребу. Човек, који је одржао многе југословенске говоре, али подигао многобројније шанчеве католичке цркве у Хрватској, одакле се пуцало на Југославију. Један је од тих и таквих Бауерових шанчева – надбискуп Степинац, јер је Бауеровом вољом и пристанком, именован надбискупом с правом наслеђа cum iure successionis.

Та се почетна дволичност продужује и у држању осталог свећенства. Оно остаје у својим ранијим политичким странкама и групама да би свугде или речито или немим присуством бранило католичке интересе. Знатан део свећенства, раније окупљен у франковачкој странци, наставио је без странке, која је ликвидирала, своју стару традицију и расположење према српству, југословенству и слободарству. То се, по својој голој природи, робље, освртало них све ветрове изгледајући и исчекујући неће ли му се било ко и било кад откуда јавити за господара. Доста незнатан дио свећенства са Старчевићевом странком права (милиновцима) и једним делом хрватских политичара из српско-хрватске коалиције упловио је у Хрватску Заједницу. Најмањи дио свећенства радио је с Радићем, јер Радић није трпио свећенство ни у странци ни изван странке, знајући да оно не жели ни да слуша ни да сарађује, него да заповеда и газдује. Католички Сениорат, сачињен од свршених ђака, чланова католичког ђачког покрета, основао је своју католичку политичку странку, повезујући се у првом реду са Словенском људском странком, дакле с организованим словенским клерикалним политичарима, а онда и за осталим клерикалним странкама у свету. Све су оне имале исти циљ: да преузму владу у земљи или, према својој снази дио владе и власти и да с те позиције католички поведу земље и у њима штите и јачају католичке интересе. Имале су и исту номенклатуру. Таква се странка некад у Италији звала Партито Пополаре, у Немачкој Волкспартје, у Словенији људска странка, Хлинкина се странка у Словачкој једнако звала пучком словачком странком, а у Хрватској – Хрватском пучком странком. Све су те клерикалне пучке странке имале једнаку или бар сличну тактику сарадње било с ким, само да влада, у интересу католичке цркве, својим земљама. Тај је интерес над сваким другим интересом, па и над интересом земље и државе. Док је земља и држава пружала могућност сачувања католичких интереса, остајало се на бази земље и државе, а чим би се та могућност стављала под знак питања, прибегава се свему, па и велеиздаји, опет да се осигурају интереси католичке цркве у тој земљи или држави. Хрватска пучка странка тежила је најпре за тим да окупи у својим редовима све хрватско свећенство. У томе није било довољно успеха, а није га било зато што је сениорат хтео да буде и да остане вођа и шеф странке, а језуите су овде, као и другде на свету, натуривали своју менторску улогу, тражећи да, сениорат и његова пучка странка буде само средство у њиховим искусним и гарантирано католичким рукама. Ствари не иду глатко. Језуити у свом органу Г л а с н и к у  С р ц а  И с у с о в а сваког месеца прописују својим богомољцима да моле Бога за слогу и јединство у католичким редовима. Они немају правог политичког упоришта у Хрватској, а они су првенствено ред који носи и проводи политичке акције цркве. Настаје и разлаз: сениорат води овоју странку, па и у изборе 1925 и 1927. Језуити не окупљају свећенство у сениоратову пучку странку, јер цене да свећенство раштркано по разним странкама и групама више може да заштити интересе католичке цркве него у странци политичких (нечитко у оригиналу)  довољно неиспробаних католика. Језуити траже и формирају себи друго политичко упориште за своје политичке акције у Хрватској. Они почимају да сами изразно и непосредно хрватују међу широким хрватским масама по градовима и паланкама, где је Радић слабији, а села препуштају републиканској странци, јер су језуити искусни и виде у даљину. У даљини републиканска странка тече као вода на њихов млин, напосе кад је земља – краљевина! Сениоратова пучка странка добива коначно 1927. на изборима мандат изпод количника, али и тај и такав мандат, испод количника, доноси јој једног министра, а то је главно за сваку пучку странку.

Ова је странка ликвидирана заједно са осталим политичким странкама у Југославији законом од 6. јануара 1929.

Језуити, међутим, и без сарадње клерикалне пучке странке и њеног вођства (Др. Шимрак, Стј. Барић, проф. Гргец) већ располажу знатним делом присташа пучке странке, а поготово са свим осталим борбеним католичким елементима и организацијама у Хрватској. У њиховој је власти скоро цео католички хрватски епископат са сарајевским надбискупом Шарићем на челу, са загребачким надбискупом коадијутором cum iure succesionis Степинцем. Надбискуп се Бауер понекад нешто мало у ситнијим политичких стварима опире, али и попушта. Језуити располажу са свим митрама изузев оног – кажу они – исхлапелог и неуборивог старца у Котору, Учелинија. Ђаковачки је бискуп Акшамовић наследник Штросмајеров, па је тако вирилни Југословен и врло добра и корисна веза с Београдом. Може да послужи за добру ствар.... Језуити су толерантни према свему, што може да послужи свесно или несвесно њиховим циљевима. Они нису никад натеривали сениоратову пучку странку на ликвидацију, па да су имали врло много прилика. Та је странка имала свој дневни лист с минималним тиражом, јер је имала и минималне новинаре, а новинари минималне журналистичке могућности, јер су слабо плаћени, а морали су да новинари политички, а то значи скоро што и журналистички парадокс. Тешко је бити католички новинар, али им уместо добре плаће рекоше да је бити католички новинар – часно. Тај је дневни лист сениоратове пучке странке грцао, издисао и опет се с мало полусвести враћао у живот услед акутне и кроничне финансиске анемије. Минимални тираж, слабо занимљива и слабије привлачила садржина дневног листа стварао је упорно своју рекордну творевину – дефиците. Ту су језуити могли и листу и странци да ископају гроб кад год су хтели, али то нису хтели, јер су језуити паметен свет. Тај, свакако више паметан него добар свет, увидео је да се и сениоратова пучка странка даде добро искорисити. Она у њиховој основи има мисију... Она је странка, хрватских аутономиста. Дакле то је најблажа хрватска страначка група, с најминималнијим хрватским програмом. Док Радић тражи републику у краљевини, други федерацију, скромни хрватски католици тек аутономију. Сениоратова је пучка странка једини политички претставник Хрвата католика, па да претставља тек неке хрватске католичке мрвице, али је успешно заводила у блудњу све који су мислили да та странка преставља политичке аспирације католичке цркве у Хрватској и то у максималној форми, јер су свестраначки програми – максималистички програми. Свака је странка спремна да у даном, подесном, моменту лицитира на ниже, а и да, по потреби ситуације, суспендује, привремено, дакако, свој програм. Уз републику у краљевини, аутономија није много. Уз Радића, хрватска католици не значе никакву потешкоћу ни опасност за државни опстанак и целини. На те се католике много не пази, јер њихове акције не могу да буду опасне кад тек у максималном програму траже – аутономију. Језуити су са свим својим акцијама могли, иза овог неисхитреног плашта аутономистичке пучке странке да раде несметано и за буду гледани благонаклоно. Могли су, без препрека, да од малоградског хрватског елемента организованог у сијасету религиозних организација и црквених удружења приреде екрасит под темељима државне заједнице Хрвата и Срба, односио католика и православних.

Мало ће касније бити сликовито, али стварности и истини верно приказано стварање тог екрасита у језуитским ретортама. За сада подвлачим да језуити не би били језуити кад у свом раду не би имали тачно одређен циљ и кад за сваки чвор не би имали – решење. Из ранијег оцртаног становишта католичке цркве према државној заједници Хрвата и Срба, циљ је напора цркве и језуита: онемогућити живот католика с православним у једној државној заједници, да би се спасило цркву од верског индиферентизма, а економију цркве и клера од пропасти.

А онда? А солуција? Кад се једном онемогући заједнички живот католичких Хрвата с православним Србима, добра је свака солуција, јер ниједна не би могла толико да угрози интересе католичке цркве, колико би их угрозила смирена и цементирана Југославија. Најпре се погледало великих нада у солуцију рестауриране Аустрије и рестаурираних Хабсбурга.

Калуђери и фратри су били кичма политике насилног католичења. Многи су учествовали у акцијама терора, као на пример, Вјекослав Симић, калуђер манастира у Книну, који је убио туцета православаца сопственим рукама. Сидоније Соло, још један калуђер францисканског манастира у Нашицама, депортирао је православни живаљ читавих села. Игуман манастира у Гунтићу, отац Г. Частимир, наређивао је покоље стотина православних у Глини. Отац Др. Драгутин Камбер, Језуита, наредио је покољ око 300 православних у Добоју, и војни суд за 250 других, од којих је већина стрељана. Отац Срећко Перић из манастира у Горици, 10ог августа 1941, лично је потстицао покољ више од 5.600 православаца у области Ливна.Фратри су били усташки официри. Други пак команданти концентрационих логора.

Слика горе: Анте Павелић за време једне од повремених визита францисканским манастирима.

 -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Нико у католичкој цркви није могао да прежали, а ни да заборави двојну монархију, најкатоличкију државу његова царског и апостолског величанства. Рајске радости, што их је црква, и свећенство уживало у тој држави биле су неуспоредиве и недостижне. Католичка је црква много жалила католичку династију и њену државу, али је знала да је много жале и финансијери осакаћене аустријске републике, а то су западне демократије. У самој републици у Бечу владају ранији људи из Луегерове странке кршћанских социјалиста, а остала је и њена кршћанско-социјална већина. Од прелата Сејпела до државног аусријског канцелара Шушника одржава се на врховима борбени католицизам с основом и акцијом рестаурације. Црква зна да се од часа до часа мењају изгледи на успех рестаурације. Ватиканске информације утврђују да се окупљају противници версајског уговора о миру. Противника се јавља и из земаља победница. Ватикан се много интересује за рестаурацију. Ствар му лежи на срцу, апи поред срца постоји још и рачун. Не ургира много, а јавно се пуно мање загријава него је у интимности прижељкује. Не истиче толико солуцију, колико јој је до рада на томе да се онемогући саживот Хрватима католицима и православним Србима у једној држави. Језуити раде на терену у самој Хрватској пуном паром. Ни они не истичу толико солуцију рестаурације колико распаљују све антисрпске пориве, страсти и носталгије. Они налазе међу носталгијама хрватског пука, а и свећенства, ону према цар и монархији. Виде како би Хрвати примили солуцију рестаурације с кликтајем у срцу, са сузама радосницама у очима. Све добро садашњице приписују прошлости и Аустрији, а све зло данашњице новој држави Југославији. Све болује од неког умишљеног господства и од неке прастаре културе дошле са запада, да се разболи свак ко их гледа у тој боли неразумњих и унесрећених. Језуити биљеже да су празне и накинђурене Загребчанке плакале од боли кад су виделе како на њиховом Јелачићплацу игра коло српска војска, а Дубровчани се згрануше и јаукнуше кад опазише да је неки дошљак с обале Преспанског језера у близини њихове скулптуре Нимфе са сатиром прстима осекнуо нос. Сви јавно јаучу да их се из Европе сатерало на Балкан. Сви су незадовољни, дубоко трагичне. Све те жабе натерати у воду било какве солуције, што одводи од Срба и од Југославије, није никакав проблем за никога, па како би тек био за језуите, те старе мајсторе свакаквих сплетки и решења. Они приступају послу свом лежерношћу па прихватају као какви професионални тамбураши на сајмиштима или код Зебићеве гостионе у Влашкој улици.

Дотле службени орган аустријких кршћанских социјала Р а ј х с п о с т одлично заступа хрватске нарикаче над гробом Апостолске династије и царевине. Постаје првим усташким органом, а барон Саркотић првим усташким послаником на страни. Пуковник Перчевић претставља први усташки штаб. У југословенској се јавности одмахује презирно руком као над туђинским плаћеницима, који не заступају никога. Касније, кад је умро тај барон, тај барон Сарковић 1939, сва се штампа бановине хрватске, па и стари О б з о р, расплака са црним оквиром око баронове фотографије и са много редака, призна да је одавна имао хрватска акредивитна писма да преставља. Касније је пуковник Перчевић био премештен из Беча у Загреб у усташки штаб НДХ. Наравно, језити нису имали никакве везе ни са Р а ј п о с т о м ни са Сарковићем ни са Перчевићем. Они су само, као хрватски патриоти, хрватовали по Хрватској. Тројица су се много истакла међу језуитским патрима: патер Јосип Милер, патер Анте Алфиревић и патер Поглауен. Милер је пронашао у неком забаченом ћошку католичког арсенала да Хрвати певају рајској дјеви као краљици Хрвата. Он има заслугу да је од старе трице створио грандиозне нове творевине. Најре је донео основу да Загреб у име хрватског, потлаченог и заробљеног народа подигне на висини Загребачке Горе, на Слемену, црквицу на част Рајској Дјеви, Краљици Хрвата. Основа је предана на мишљење и на дискусију свим загребачким религиозним удружењима, а напосе дамским. Најпре оним, дакако, које воде језуитски патри. Пролазе многи дани и многи састанци на којима се упорношћу капље, што када и буде, хрватује уз мистичну хрватску краљицу. Дуга је то противи јест и дуго је то капање те капље с краљицом Хрвата. Језуити би давно могли да саграде, посвете и предаду шуми и ретком богослужју ту недужну црквицу, а још није до краја претресена ни основа. Језуити би могли у двадесет тренутака прибрати све потребне паре за ту грађу, али они зналачки и занатски купе пару по пару, да процес хрватовања уз рајску дјеву, краљицу Хрвата, траје што дуже. Побожни је Загреб већ месецима у патриотском трансу. Транс је стално у попињању и та недужна капела, још у :нацрту постаје нека тешка и огромна батерија против Срба, Београда и против Југославије. Побожни Загреб непоколебиво верује да је та батерија смртоносна и непобедива. Носи у срећи и у заносу пару по пару на руке језуитског патра Милера, а он све прима с ганућем и патриотским одушевљењем. Посао иде и напредује. Успешан посао и без икакве опасности, јер ко уопће сме да подигне било какав приговор против побожног народа и побожних језуитских патри, који заједно славе Богородицу? Послови се уз ту рајску краљицу Хрвата проширују. Отварају се нова религиозна друштва тој посвећена тој истој краљици Хрвата, а посвећују се небројени барјаци и опет тој краљици у част. Нова су друштва, нове борбене легије, нови барјаци, нови борци предводници. Све се то свршава на једном једином фронту, против једног јединог непријатеља, а о њему се не говори јавно, него много у тајности, а највише у изазваним мислима и у распаљеним осећајима. Језуитски патри годинама уче реторику или занат којим се изазива мисли и распаљују осећања. Сви знаду ко је хрватски непријатељ и сви мрзе тог хрватског непријатеља и сви желе најгоре зло том хрватском непријатељу, а он је уједно и непријатељ рајске дјеве, краљице Хрвата.

Нашао језуитски патер Милер рајску краљицу Хрвата и пограбио је као Архимед ону суђену тачку коју је вечно тражио да с ње покрене свет. Архимед није нашао своју тражену тачку и није покренуо свет, али језуитски је патер Милер нашао своју и успешно покреће хрватски свет. Исцрпљује свој проналазак до максимума и окупља тај свет у тешко таласање око неке краљице која није у Београду него на небу, која није човек, али јест симбол .... Симбол хрватске мржње на краљицу, која није у небу, али јест у некој мањој престолници на земљи. Симбол хрватског инстинкта да се туче и да се дели од оних који имају краљицу на земљи али је немају на небу. Језуитски патри распаљујући небесном краљицом Хрвате као тореадори црвеним рупцима бикове. Бикови су распаљени, а тореадори улажу све да не спласне распаљеност бикова. Они формално и са краљевским сјајем и помпом круне ту краљицу небројеним крунама, по небројеним њеним троновима. Те круне нису какве год круне, него су политичке круне – кажу – хрватског краља Звонимира. Она и онаква каква је од поглавника на почетку усташке НДХ послата војводи од Сполета. Хрватска ју је знаност и хрватски људи знаности пронашли на рељефу на вратима сплитске крстионице. Ко у то не верује тврдо и непоколебиво, није прави ни поштени Хрват! Издајица је и српски слуга! Натчовечан је подвиг у ондашњој Хрватској не бити прави и поштени Хрват, а бити издајица и српски слуга! Још је теже неверовати у хрватску знаност, напосе онда кад је она догматична. То што нагласује знаност, која није хрватска него српска, јер је све српско што није хрватско, да оно на рељефу на вратима сплитске крстионице није никаква Звонимирова круна него да је круна краља Балтазара, Мелхиора или Гашпара, дакле једног од три краља истока, то је исто тако лаж и српска подвала, као што је и лаж и српска подвала да су Хрвати са Србима један народ и да су Срби рушили Аустрију и Хрвате ослободили.

Круна се копира и израђује у више примерака из злата, а реси с много драгуља. Занесени се Хрвати натјечу чијег ће се више злата залити у ту Звонимирову круну за главу Краљице Хрвата, рајске дјеве. Хрватске масе по 3агребу око Мајке Божје Камените ликују, а ликују и подаље од Загреба око Мајке Божје на Бистрици, куд пристигоше Загрепчани у великим количинама. Ко лимузином, ко моторциклом, ко камионом или аутобусом, а остале је као пешаке преко Загребачке Горе довео сам млади надбискуп Степинац, који ће као црквени примас Хрватске окрунити краљицу Хрвата. Занесена је уз занесене хрватске масе и католичка црква у Хрватској. Њу увек заноси занос занесених маса, а поготово кад занесене масе занесу и њене ризнице тако много злата и драгуља.

Ватикан је био добро обавештен о свему што се дешава у усташкој Хрватској. Не само зато што је католичка јерархија слала папи редовне извештаје, већ и стога што је папа имао тамо свог личног представника. Папски легат је имао дужност да шаље редовне и тачне извештаје о раду католичког свештенства и бискупа. Исто тако и о политичким и војним акцијама усташке владе и усташких вођа. Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије ка да је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинпу и Павелићу.

Горе на слици: монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку.

______________________________________________________________________

Језуити, по краљици Хрвата, постају јунаци дана и први и поштени Хрвати. Нико не пита: а ко је тај патер језуита који се тако хрватски зове и пише – Müler? Исто тако нити ко пита нити ко размишља: како то да су језуити свугде на свету предводници црне интернационале, а само у Хрватској – хрватски патриоте? Па тек какви хрватски патриоти! Оставише за собом и Марију Јурић-Загорку и Рудолфа Хорвата који и живе од хрватског патриотизма....

Нико не пита ни за прошлост ни за хрватски патриотизам Анте Алфиревића Д. I? Да је ко питао лако би дознао и у самом Загребу од толиких његових ученика из сплитске класичне гимназије, који у ово време живе у Загребу. Чуо би од њих да је то био поп, катехета у гимназији, а духовник (спиритуал) у сплитском семеништу. И као катехета, неразмерно више као спиритуал у семеништу, пропагирао је међу омладином гледиште да је национализам поганштима, себичност и таштина, те да је противан правом католичком духу и светој понизности. Тако сам чуо небројено пута у његовим јутарњим медитацијама. Истина је да је у то време владао у гимназији, а понешто и у семеништу, дух југословенског национализма. Тај је национализам стварно био зазоран и неприличан и језуитима. Алфиревићевим учитељима и римском Германикуму и католичкој цркви, јер су и једни и други тамо и у то време (1902-1918) пропагирали црножути аустријски национализам. Данас је цркви и језуитима драг управ хрватски национализам, јер га и црква и језуити – требају.Садањи Анте Алфиревић Д.I. онај је клерикални вођа свих клерикалних акција у Далмацији пред првим светским ратом. Био је толико запаљен присташа и поклоник државе његова царског и карељевског апостолског величанства, да је у светском рату будно пазио, пратио и извештавао надлежне о сваком покрету југословенских националиста. Сплит, тадањи Сплит, дао му је занимљива материјала за многе извештаје што их је он откуцавао на писаћем строју у канцеларији Дон Фране Булића, али: и нехотице остављао отиске на индиго папиру. Ови су отисци, и то не једном, згранули рајног Булића и још живог доктора Гргу Новака, онда младог гимназиског а сад универзитетског професора историје.

   Тадањи је сплитски бискуп др Антун Гијевоје имао муке, главобоље и тешко обољење срца перући се од Алфиревићевих извештаја да је југословенски националиста, да младе људе, војне обвезнике упућује у централно богословско училиште у Задру с циљем да их отме војним снагама његова непобедивог апостолског величанства и тако даље. Тадањи Анфиревић није ни сам ни осамњен. Удружен с фратром Котарашем, који води фратре, Алфиревић, који је водио попове, доста је учинио за вечну Аустрију и за Прејасни дом Хабсбурга, али им није помогло ни то, па ни оно што су учинили попови, Алфиревићеве присташе и фратри, Котарашеви присташе. То што је на пример Алфиревићев поп дон Брајевић као сагетски жупник држао ватрене беседе аустриским борцима или оно што је Котарашев фратар фра Крсто Одак (натецатељ за усташку инструментацију и хармонизацију некад хрватске, а сад усташке химне „Л и ј е п а  н а ш а“) као музички самоук скомпоновао Мису, којом би се имало адекватно триумфално прослављати победе аустриског апостолског оружја, заиста није могло спасти Аустрију.

Тај Алфиревић у слому цареве царевине не губи наду, не пада у очај као остали његови другови и сарадници у Далмацији, који примају нову државу СХС и љубазно јој се осмешкују, да би им се поверовало да јој се чак и радују. Алфиревић тачно зна, јер је био добро обавештен, о духу католицизма и језуита, да ће му језуитски ред пружити две могућности: да се још једном заложи на цареву царевину и да се бори против нове државе СХС... Прелази у језуитски ред и постаје његов врло активан члан у хрватског родољуба патра Милера, који успешно распаљује загребачке масе и опорезује их још успешније у борбене србе.

Као трећи забележио се у отвореној борби против Југославије језуитски патер Поглауен. У југословенском времену боравио је у Загребу, а ту, и по провинцији, одржао многобројна предавања за „интелектуалце“. Рутиниран конференције обично би прикупљао бројне масе слушача, па их одушевљавао својим антијугословенским инекцијама с сугестијама, да су сви његови слушачи, већ због тога што њега слушају – интелектуалци. За усташког времена се тај језуитски патер преселио у Сплит и тамо се пријавио под именом: Т о м и с л а в  С т ј е п а н  К о л а к о в и ћ. У томе је граду, на подручју анектованом Италији, водио толико усташку политику да је постао непожељан, па изагнан опет на усташки терен. У првом се времену сместио у Омишу. Наводим исцрпљивије његово сплитско предавање од 22. новембра 1940. године, јер је карактеристично и за Поглауена и за језуитски ред, који у политици зна само за политику Свете Столице. Предавање је одржано под карактеристичним околностима: одржано је за бановине Хрватске, одржано је уз сарадњу директора свих сплитских средњих школа, којима су на чело постављени поверљиви Мачековци, а одржано је без ичијег протеста и ограде. Директор женске реалне гимназије проф. Б е л а с позвао је писмено све директоре да доведу своје ђаке на ово језуитско предавање којем је дан наслов: П р о б л е м  х р в а т с к е  о м л а д и н е. Директори су по свим разредима писмено позвали ђаке. Самом предавању присуствовали су многи професори те 80% усташке омладине. У предавању је језуитски патер овако излагао:

За спровађане нових идеја најпогоднија је омладина. То су увидели сви савремени државници. У Хрватској пре 1848. хрватска је омладина почела да се заводи романтизном и илузорном поезијом. Њима је предњачио Људевит Гај. Они нису могли наћи, ништа стварно у свом хрватском народи и ради тога су се обратили Москви, Београду, Софији, Прагу и Варшави. Затворили су очи пред хрватским народом и заборавили су да су Хрвати ИМАЛИ СВОЈУ ДРЖАВУ ПРЕ НЕГО СУ ЈЕ ИМАЛИ РОМАНИ И ГЕРМАНИ. Они су стварали своју идеју на фикцији неког илиризма, заборављајући да су илири одавно пропали. И тако су Гај и однарођена интелегенција створили ЈЕДАН МУЋАК.

 Кад је Гај путовао у Москву, пратио га је један Далматинац и Гај је био само лутка у његовим рукама, јер је тај био шпиун аустриски и контрашпиун руски. Затим је дошла забрана илирског имена, а наши су илири стали нарицати, али ми се томе не чудимо и сретни смо да је то илирско име било забрањено, јер је то био један мућак. КАО ШТО ЈЕ ПОСЛЕ, 1918. ГОДИНЕ, СТВОРЕН ЈОШ ЈЕДАН МУЋАК И КАМО СРЕЋЕ ДА ЈЕ И ОВАЈ ДРУГИ МУЋАК ДОЖИВИО ИСТУ СУДБИНУ!...!

У исто време нашло се у Србији људи који су тврдили да Хрвати нису народ, а за њима су и Руси тврдили да је хрватски народ прирепина српског народа, јер да је то дио српског народа, кога је католички клер од мајке земље Србије одвојио (Смех међу усташким ђаством).

Ја сам живио у Паризу и знам да су Французи на темељу криве пропаганде Срба и Руса дошли до схваћања да уопће не постоји и није постојао никакав хрватски народ, да је по томе и због тога и дошло до ОСТВАРЕЊА И СВОГА МУЋКА (Усташко ђаство заносно пљешће и одобрава). 

Ово што ја говорим, ово су чињенице. Ја се не бојим никога. Ја ово могу да кажем министру просвете и министру војске. Ово је признао и сам Светозар Прибићевић: да је Југославија била једна камуфлажа за остварење велике Србије кад се смире духови.... (Ово језуита изговара након што је опазио да један од ђачких слушача билежи његово предавање) Моја је мајка – наставио је језуита – мени говорила после 1918. године да се чувам ТИХ људи, јер да нам Срби нису дошли као браћа, а они нам и нису браћа, те да хоће да нас потчине и да с нама завладају, а она то добро знаде, јер да је она из Лике и да стога добро позна чуд и миг ТИХ људи.

Наша је омладина пре светског рата ишла по универзитетима на страни, као по Прагу, на коме су деловали Масарик и бедни му наследник Бенеш, а све то потпомагала и масонерија. ДА БИ СРУШИЛА АПОСТОЛСКУ ДИНАСТИЈУ ХАБСБУРШКУ. Ти су ђаци донели са собом ту негативност, А ТО ЈЕ ПРОТИВНО ХРВАТСКОМ НАРОДУ, ЈЕР ЈЕ КАТОЛИЦИЗАМ АУТОХТОНО БИЋЕ И ТРГОВАЦ ХРВАТСКЕ ДУШЕ. Та је иста генерација из Прага, године 1918. помагала стварање ОНОГ МУЋКА који је углавном створен на основу писмених фалсификата за које није хрватски народ дао аутентичну санкцију пристанка, А ТО СЕ САДА ИСТРАЖУЈЕ У ИНОЗЕМСТВУ И ЈА САМ ТО ЧИТАО У ИНОСТРАНСТВУ У МАЂАРСКОЈ. И за то ме се може оптужити, јер сам тамо читао иако је та књига овде забрањена ....

... Године 1929. ударен је хрватски народ маљем по глави, јер му се тада хтело наметнути великосрпску идеју и штета је огромна, јер се тада однародило доста омладине. Након тога, иако је страдало село и градови, ипак је остао нетакнут срж хрватског народа. Кроз то доба јавља се комунизам кога потајно помажу београдски режими. Са свим тим конгломератима у ТОМ МУЋКУ се јављају нека удружења као О р ј у н а ш и, С о к о, Ј у г о с о к о, Б а т и н а ш и и све оно што је израђено на линији Тиршовој. Та је идеја унела три негативе у хрватски народ и цркву материјализам, хуситизам и свеславенство...

 ... То је било на универси у Загребу, али срећом то су били већином странци: Бугари, СРБИ, Мађари, Чеси, Пољаци. Немојте се чудити што је Србе називали странцима, ЈЕР ОНИ СУ ЗА НАС ОДИСТА СТРАНЦИ. Ја их таковим сматрам. Кад год стигнем некуда, па и Шумадију, ја се по принципима бон-тона, понашам пристојно, а тако треба да се и они овде владају.

Али срж хрватске омладине стала је реагирати и то је све оборила и ја сам данас могу казати, јер ја сам све то пропутовао, да је данас омладина свесна своје задаће и да ствара сретнију и бољу будућност хрватског народа“.

Овај је круг мисли развијао језуитски патер Поглауен пред сплитском средњошколском омладином посве отворено и исто толико јавно. Нико није реагирао, ни се није оградио. Нико није могао да не зна да све то говори језуита који се свечано одрекао своје личности, својих, личних циљева и расположења. Језуита је увек у служби и увек врши наређења својих старешина, свог реда. Ова му је и оваква му је пропаганда била наређена. Иза овог и оваквог предавања не стоји тек један језуита, него језуитски ред, а он је сав у служби и у интересу службене и бојовне – римокатоличке цркве. За њу је Југославија – МУЋАК. Ово се предавање одвијало пред толиким професорима и директорима сплитских средњих школа, махом бирани људима режимског поверења. Режим је био онај бановине Хрватске, а то значи Хрватске Сељачке Странке, режим др Мачека и бана Шубашића. И овај без протеста и ограде слуша како се ђацима доказује да је Југославија – МУЋАК.

Језуити су одавно на живом послу. Оснивају свакаква црквена-религиозна удружења по Хрватској: дају идеологију и замах К р и ж а р и м а, К р и ж а р и ц а м а, К а т о л и ч к и м  М у ж е в и м а, К а т о л и ч к и м  ж е н а м а, К а т о л и ч к о ј  а к ц и ј и, оснивају и воде небројене конгрегације, плету се међу католичким ђацима по средњим школама и међу студентима по универзитетима. У сталној су вези с Католичким Сениоратом, у коме имају доста својих људи, који и воде и извешћују. У Загребу имају огромну палату ДУХОВНИХ ВЕЖБИ. Ту се мијесе и приређују недељно хиљаде бојовника бојовне католичке цркве. Људи улазе и ту палату Духовних вежби и у њој поред стана и опскрбе за прилични висок хонорар налазе мајсторе хипнотизере и сугестионере који врше свој утицај и своју вољу, расположење и хтење успешно преносе и задржавају на изнуреним, у мрежи језуитске логике и хипнозе заплетеним људима. Неминовно се слуша о јединоспасавајућој јо МУЋКУ. Као у овој палати Духовних вежби, тако по свим станицама што их основаше и поведоше језуити по Хрватској у југословенском времену. Томе служе небројене конгрегације и још свакаква побожна, црквена удружења за разне полове, доби, професије. По градовима и по селима. Све хрватује, а хрватовати у Југославији значи трајно постављати и одржати хрватски патриотизам и у опреци и у непријатељском ставу против Срба, Југославије, Балкана.

Језуити имају успеха... Све те ситне, али жилаве пропагандне станице повезују они јединственом мишљу и осећанима. Све те мале поточиће језуити навраћају у једну реку што надолази. Године 1925. Радић признаје Видовдански устав и одриче се републике, а федералисти и франковци држе да им припада Радићева баштина. Они не познају довољно закон устрајности који влада и у политици као и у страначком животу. Они верују да је удружени др Трумбић федералиста с Антом Павелићем, франковцем, на скупштинским изборима у Загребу доживео триумфални успех. Истина је да је та загребачка плебисцитарна већина морала да потресе и Радића и све који су волели државу, али они рекоше: мандат више или мање не чини много, и смирише се. У ствари је мало ко осетио да је то успех и последица рада језуита и њихових повезаних пропагандних станица. Пре Југославије Загреб је имао само каптол, три жупе и два мушка и један женски манастир. Имао је у Палмотићевој улици језуите, а на Каптолу фратре фрањевце, те у Гундулићевој улици женски самостан Св. Винка Пауског. То је било све. У Југославији уљегоше скоро сви редови мушки и женски: доминиканци, салзијански, фратри конвентуалници, фрањевци редодраже Св. Откупитеља, па фратри глагољаши и небројено мноштво женских самостанки. Три се поповске жупе размножише у 14. 3агреб је опкољен. Загреб је претворен у нови Рим или бар у нови Јерусалим! Све то ново црквено редовничко што је ушло у Загреб, све то хоће и тражи, па и успева да живи од Загреба. Свака та нова станица, ако је и донела са собом старих капитала, по старој пракси, не живи од њих него од нових стечевина. Да успе, нужно је да свака та станица окупи око себе, а од једне једине масе Загрепчана, своју публику, своје пријатеље и своје добротворе. Загреб се осваја једино хрватовањем. То је једина тема што интересује Загреб. На тој теми га привлачи само ново, а то ново може да буде, тек и радикалнијим тоновима од његових досадањих. Он може да слуша само онога ко говори с већом мржњом и јачим презиром о Србима, о Југославији и о Балкану него је он досада чуо и говорио. Небројене нове станице раде, освајају Загреб у првом реду у своју корист, а тек онда „у корист хрватства“. Рад у своју корист обично је најинтензивнији рад. Ради се својски. Загребачка се маса комада и обрађује у детаљима. Човек један за другим... Загреб је средиште, центар хрватски. То срце једне средине толико је надојено хрватством што само плаче и мрзи, да ће се оптоком те и такве крви скоро заразити сва средина, цела хрватска телесина. Та се зараза манифестовала у оној триумфалној већини удруженог федералисте Трумбића с франковцем Павелићем на изборима 1927. То није ни у најмањој мери успех ни Трумбићев ни Павелићев, јер да је било или да је могло бити радикалнијих и ексклузивнијих Хрвата од те двојице Трумбић и Павелић не би добила ни он мало гласова што је добио Радић тада у 3агребу, а вероватно ниједан глас више од оних своје родбине и личних пријатеља. То је био успех патра Милера и премногих црквених станиха под његовом командом.

 За никога у католичкој цркви у Хрватској није тајна да краљ Александар I Карађорђевић са режимом од 6. јануара 1929. хоће да оштрим мерама учврсти и цементише Југославију, а по њој то сазнаје и последњи њен верник уведен у њене побожне организације. То зна и политичко вођство Хрвата, па упућују у свет две хрватске емиграције. Одлази у једној групи др Крњевић и Кошутић, а у другој Павелић и Перчец. За првом групом остаје у земљи др Мачек и сељаци, а за другом католичка црква у Хрватској и хрватски попови и фратри у Југославији. Обе емиграције сарађују у иностранству, а сви остали у земљи окупљају се и сарађују у земљи. Језуити налазе многе могућности и многе нове форме рада. У првом реду се опазило да шестојануарско законодавство уопће, а закон о заштити државе са својим новелама, као и закон о штампи са својим оставља пуну слободу деловања свим црквама. Више: то законодавство заштићује све цркве од сваког удара, од свачије контроле, па и од контроле новог режима. Грађанима, а напосе писцима и новинарима, оштро се забрањује сваки редак о вери и цркви, а цензори и државни се рушиоци постављају да они просуђују што има вид верске мржње. Санкције су тешке и казне су тешке. Судови и грађани схваћају да је верска мржња свака критика верских ствари, али не и обрнуто, да је то исто, кад нека црква истиче, пропагира и верске диференце доводи до пароксизма. Примера и илустрације ради наводим да је католичка пропаганда могла несметано да тврди: целибат (нежење свећеници) обележио је само озбиљне цркве, а женидба свећеника и ношење браде и бркова обележје је неозбиљне цркве и балканских дивљака. Могла је мирно и несметано из ових тврдњи да повлачи све па и најлуђе и насмионије пропагандне консеквенце, па и пуне мржње. Побожни су се аудиторији могли слободно да распаљују у поносу и гордости над својим целибатом, а доследно и последично томе презиром и одвратношћу над балканским поповским брковима и брадама. Остављена је дакле пуна слобода речи и дела свим црквама, па и православној, али она прихваћа Југославију и жели јој свако добро. Језуити ликују, јер је свима и свакому стављена на уста брњица, а њима је остављена пуна слобода рећи и акције. Језуити не би били језуити, кад не би израбили сваку конјутуру, а поготови овако драстичну коњуктуру.

Не сматрам потребним да документујем, тек да илуструјем језуитске католичке акције тог времена, јер су то ноторне, опће познате и признате ствари. Тако на пример: Шестојануарски је режим растерао хрватске соколе и католичке орлове као племенске и верске птице. Тај је исти режим истакао и нагласио, па и привилеговао југословенске соколе као националну организацију. Језуити се брзо сналазе, па уместо демобилизованих орлова и хрватскох сокола мобилишу Крижаре, као интерну црквену организацију. Боже, што има верскије и недужније од тога! Крижари су и у прошлости били верски борци без обзира на расу, народ и племе из којега су потекли. Међутим Соко... то не може да буде национална организација у којој би могли да се нађу њихови верници, њихови хрватски католици, јер је та организација заснивана на протукатоличкој и арелигиозним Тиршовим начелима. Они немају ништа против томе што би Соко био југословенска национална организација, ни у помисли, али... И језуити, и црква, и цио њен клер су лојални југословенски држављани, па куд би и како би против једне југословенске националне организације, али.... Али Тиршова арелигиозност, то је напаст, то је тешно искушење за душе њихових верника у тој организацији. За Тиршова начела у соколство сазнаје католичка црква тек сада – у Југославији. Душе њихових верника поверене су њима и они су одговорни за њих и они у име те мисије и одговорности морају да заузму оштар став против југословенског соколства. Они жале, али морају. Они доносе закључке на конференцији целог хрватског католичког епископата у Загребу. Један је од закључака да се посебном окружницом објави свим католицима у целој католичкој цркви у Хрватској рат соколству. Закључак се проводи. Окружница се епископата чита у свим жупним црквама. У окружници се напосе истиче закључак хрватског епископата, а истиче се и сиренска лутила загребачког надбискупа као х р в а т с к о г  м е т р о п о л и т е. Само читање ове окружнице изазива одушевљење хрватским масама по црквама и изван цркава. Они су свесне да је хрватски епископат добацио рукавицу шестојануарском режиму и да је иза епископата огромна интернационална снага католичке цркве. Први рупчић да се посуше потекле хрватске сузе пружила је католичка црква у Хрватској. Ушла је прва у име свих трагичних Хрвата у двобој који не може да буде изгубљен, али двобој који мора да отвори цркви и клеру приступ до најтврђег хрватског срца и до најслободарскијег хрватског уверења, јер они иступају као хрватски борци. Проти југословенском соколу они постављају своје К р и ж а р е  с барјацима са значкама и за меденим музимама. Публика од Крижара види само неке значке, неке поздравне поклике што сличе фашистичким, а чује по некад њихове музичке банде с најхрватскијим маршевима и даворијама. Оно што публика нити вири нити чује, то је управ главно код крижара: одгој, распаљивање мржње и изазивање борбености развијених крижарских фаланга против свему што је српско, југословенско и слободарско. О тим се стварима тек поверљиво шапуће и то по добро осигураним закуцима, јер ствар опаса, ствар је завереничка....

Католичка црква је у Хрватској у сваком времену много држала до својих борбених крижарских фаланга. Сви се сећамо оног опширног писменог Мачековог увођења крижара у редове борбеног хрватства. Ту је сведоџбу испустио др Мачек крижарима на робији у Сремској Митровици, на интервенцију хрватских попова и фратара. Поврх сведоџбе исправног хрватског национализма крижарима др Мачек је овим дозволио и препоручио омладини ХСС да се уписује у крижарско царство, а то значи да пође у школу хрватским поповима, фратрима и језуитима и да од њих буду печени, кухани и пржени.... Ствар је већ онда деловала као далекосежна сензација, а сада, кад се позна кад и улога крижара, тај чин др. Мачека, јасно, мора да има само једно од ово двоје значења: или је др. Мачек већ на робији у Митровици знао и одобрио усташко деловање католичке цркве у Хрватској, или је др. Мачек толико политички кратак дух да није ни требао да излази из Сремске Митровице као жив човек.

Језуити су у овом времену имали још један значајан и завидан успех. Толико значајан и толико завидан успех да им на њему могу завидети сви противници, али им да не могу да порекну. Успело им је да осигурају столицу загребачког надбискупа, хрватског метрополите и првака католичке цркве у Хрватској свом фамулусу, свом Делпину А л о ј з и ј у  С т е п и н ц у.

На једном усташком састанку, са десна на лево - Надбискуп Степинац, генерал Роата, командант фашистичких окупационих снага у Југославији, усташки фелдмаршал Славко Кватерник и командант немачких окупационих снага у Хрватској.

Као Врховни војни апостолски викар Усташке војске, Надбискуп Степинац је имао и војне као и политичке функције, дружећи се са фашистичким, нацистичким и усташким командантима. Једно време је Степинац руководио усташком герилом после бегства Павелића из Југославије. Успоставио је везе и координирао разбијене усташке банде, упућујући свештенике и калуђере, да служе за везу с њима. Када је коначно католичка Хрватска пропала и распала се, Степинац је поново 8. новембра 1945. благословио усташке крсташке снаге са заставом у својој сопственој капели. После тога је примио „петицију усташких интелектуалаца“   да се бори до краја за ослобођење усташке Хрватске. Био је у сталном додиру са усташким одредима који су пустошили православна села и вароши. И такође са нацистичким окупационим снагама у Хрватској и ван ње.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

О овом заиста завидном језуитском успеху постоје многе легенде и казивања до у потанкости. Тешко да ће једном бити о ствари пружена документарна истина, али легендарно зрнце истине подвлаћи у првом реду да се дуго натезала црквена власт с југословенском државном власти око личности која би могла бити именована за загребачког надбискупова помоћника с правом надлештва (cum iure successionis). Ствар на први поглед веројатна, јер се ради о пресудној одлуци на којој су обе странке преговарачице, можда, једнако заинтересоване. Мењали су се многи кандидати. Оне које је предлагала црквена власт, отклањала је државна и обратно. Свака је страна настојала да на овом месту има човека свог поверења. У том се дугом натезању први досетише језуити да се у једној црквеној особи стече много чудних особина, привлачивих и за једну и за другу страну, а, наравно, претежно за језуитску страну: за њих су важне ове особине: кандидат је дојенац језуитског римског Германикума, дакле човек којега су језуитски одгојитељи сварили и испекли до максимума, а без властите иницијативе, без личности и без свести одговорности, али с много припремности да буде својим надлежнима слепо покоран, да поверени посао повуче с великим жаром фанатика. Човек потрх тога с мањакавим знањем, па и оним теолошким. Управ зато тај и такав човек трема трајно вође, учитеље и менторе. Језуити, на крају анализе и нису ништа друго него свет који међу угледним овога света траже оне који примају њих за менторе. С друге стране и за другу страну, т.ј. за југословенску државну власт, ово је црквено лице било ни мање ни више него – југословенски добровољац и солунски борац... Легенде и препричавања хоће да знаду све потанкости: ко се сетио подвале, ко ју је пренио у двор, како је она тамо примљена и много и пуно појединости. Легенрадно зрнце истине очито казује да је југословенска државна власт у одушевљењу и са заносом прихватила језуитску солунску подвалу на своју несрећу, а колико су користи имали од ње језуити, загребачка надбискупија, католичка црква у Хрватској и католиска цркве уопће, језуитски ће историчари имати тачне резултате на крају крваве усташке баладе.

Свакако кад је млади тамбураш и ватрогасац их Крашића, па потпоручник са Солунског фронта именован за коадјутора (cum iure successionis) загребачком надбискупу др. Бауеру, кликтали су језуити цела, у том часу, од њих заробљена Хрватска. То је значило да је језуитима пало у руке најефикасније средство за пуно, успешно шврљање по Хрватској, јер тиме добише на располагање црквену власт и вођство над свим Хрватима католицима у Југославији.

Да су се ствари само мало критичније испитале са стране југословенске државне власти, лако би се открило да је млади Степинац случајно постао југословенски добровољац и доспео на Солунски фронт, као што је случајно био и постао ватрогасни организатор и тамбураш у Крашићу, свом родном селу код Карловца, управ онако случајно као што је случајно постао загребачки надбискупски коадјутор (cum iure successionis/. Пошао момак са својим другима са италијанског ропства у добровољачку легију, као што је с њима и у њих одлазио и у разне и дање и ноћне локале...

Буде ли се некад неко нашао понуканим да у Степинчеву претшаснику др. Анти Бауеру тражи неког Југословена и унитаристу, нека и заборави да се лаћа незахвална посла. Чињеница је да је Степинац предложен као надбискупски коадјутор са знањем, вољом и пристанком надбискупа Бауера. Чињеница је да све оно што је могла бити тајна за југословенску државну власт, није могла да буде тајна за надбискупа Бауера. Он је имао Степинца у својој близини, а он је искусни стари педагог и могао је да овагне: кога оставља цркви и Хрватској иза себе! Он, стари политичар српско-хрватске коалиције, није могао да не препозна у Степинцу свог политичког противника – раније се рекло – франковца, а сад се каже – усташу? Истина, старост и старачка слабост може да буде олакотна околност, али не и – одрешење.

Наставиће се...

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.