header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Веселин Вашчић: Старчество у Русији
Веселин Вашчић: Старчество у Русији Штампај Е-пошта
уторак, 25 септембар 2012

 Од давнина у руском монаштву реч старци употребљава се за означавање различитих појмова.

Старци могу бити монаси који су заједно с игуманом управљали појединим манастирима, старији калуђери без свештеничког звања, пример је позната историјска личност Филотеј (XVI век) из Елеазаровог манастира код Пскова, спиритус мовенес доктрине о Москви-Трећем Риму. Старци су и искусни монаси који су прошли дугогодишњи строги аскетизам и који су се бринули о духовном животу искушеника и младих калуђера. Често су разговорима и мудрим саветима помагали и световним лицима.

Ово последње значење представља једну сложену појаву руског религиозног духа, у литератури названу – старачество.

Молитва за борбу против страсти

Старци су сталним бдењем утицали на унутрашњи живот и усмеравали поступке своје духовне деце, што је подразумевало да им искушеници смирено, честим исповедима и искреним разговорима откривају најдубље мисли и интимне жеље. На основу сопственог искуства старац је знао о разним искушењима која очекују почетника на путу духовног усавршавања, те је могао да га сачува од грешака. Свети Антоније Велики (IV век) говорио је: „Ако видиш младог монаха, који се по сопственој вољи устремио на небо, чврсто га ухвати за ноге и вуци га доле, јер је њему такво стремљење штетно.“ Дуготрајни пут одрицања од своје воље средство је уздизања духа исушеника и начин ослобађања од страсти. Фјодор Достојевски у роману Браћа Карамазови пише: „Старац – то је онај који узима вашу душу, вашу вољу у своју душу и у своју вољу.“ Почетник сам бира старца и после тога је обавезан да се у свему безусловно потчињава вољи свога духовног оца.

У аксетској лутератури наводи се и молитва за борбу против страсти. Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, сине Божији, смилуј ми се, грешном“, која је била распрострањена међу аскетама на Истоку, у руским манастирима названа је духовном молитвом. То је значило да се Исусова молитва врши „у себи и умом у срцу“, па су постојали и изрази: унутрашња, умна молитва или молитва срца. Пошто је текст молитве требало сатима непрекидно понављати, названа је и стална молитва.

У основи, руско старчество је засновано на аскетизму и мистичним традицијама Источне цркве, чији су главни носиоци били Исихасти (од грчког хесyцхиа – мир, ћутање).

Први трагови старчества у Русији налазе се у делима Св. Кирила Туровског (XII) и Св. Аврамија Смоленског (XIII век). Међутим, тек с појавом светог Нила Сороског (1433-1508. године) може се говорити о старчеству као систему васпитања младих калуђера, чија је школа руском монаштву дала три поколења стараца. Посебно су били познати Заволошки старци, који су живели у мањим манастирима и скитовима северно од горњег тока Волге.

Они који не стичу имања

Нил Сорски је отишао на Атон једно столеће после победе Исихаста и тамо открио њихово учење. Вративши се у Русију, увео је своја правила монаштва, која, у ствари, повезују стару аскетску традицију Источне цркве и руско старчество. Сорски скит се састојао од више келија распоређених на довољном растојању једне од друге да калуђер не може чути брата до себе и да не може видети даље од суседне келије како не би губио сабраност током молитве. У келији је могао живети само монах с једним до два ученика.

Опште трпезе није било и сваки калуђер је својим радом морао да обезбеди одећу и обућу за себе. Браћа су се сакупљала два пута седмично на свеноћном бдењу у цркви.

 Нил је сматрао да манастири не треба да владају земљом и селима и да постојеће поседе треба дати држави. Због тога су његове присталице и он добиле назив „Нестјажатељи“ (они који не стичу имања). По историјским изворима, архијереји и манастири су у то време поседовали више од трећине обрадиве земље у Русији и многи нису желели да се одрекну тог богаства. Под притиском богатог, земљопоседничког и све више посветовњаченог монаштва, аскетизам се, а тиме и старчество као унутрашњи и мистички процес, повлачи. Старчество је у Русији у XVII и делом у XVIII столећу готово ишчезло.

Петар Велики је почетком XVIII века секуларизовао црквену власт и укунуо институцију патријарха, а Свети синод је потчинио државним властима. Тај процес је наставила Јекатерина II у другој половини истог столећа, извршивши реформе у цркви и одузевши архијерејима и манастирима више од девет милиона хектара обрадиве земље (више од територије данашње Србије).

Осиромашћење манастира, с једне, и појава старца светог Пајсија Величковског, с друге стране, утицали су на обнављање руског старчевства крајем XVIII века. Пајсије је рођен у Полтави (данашња Украјина) 1722. године, и још као младић посветио се монаштву. У почетку је био у руским, затим у молдавским манастирима, а 1746 године отишао је на Свету гору атонску. Тамо је више од петнаест година изучавао и практиковао аскетско-мистичке методе Исихаста. Касније се посветио и старчеству. Са групом својих ученика вратио се у Молдавију, где је постао архимандрит. Многи руски монаси, жељни аскетског живота и духовног уздизања, отишли су у Молдавију да уче код старца Пајсија. После су они пренели старчество у Русију. Међу њима су најпознатији Клеопа, Теодор, Теодосије, Атанасије Филарет и Василије.

Крајем XVIII и почетком XIX столећа настало је неколико центара руског старчества: Рослављске шуме, Кирило-Новојезерски манастир; Плошћанска, Санаксарска, Саровска и Оптинска пустиња .
Саровски манастир се налази недалеко од града Темникова и знаменит је, пре свега, по старцу Серафиму, једном од најуваженијих светих људи Руске цркве. Живео је дуже од педесет година као калуђер, од тога двадесетак крајње аскетски удаљен од осталих монаха, уз вишегодишње потпуно ћутање. Његов аскетски подвиг је и хиљадудневна стална молитва, клечећи на великом камену. Тек после свега тога себе је сматрао достојним да подучава друге.

Оптински старци

У духовно-религиозном животу Русије XIX века посебно место заузима Оптино-Веденски манастир, у коме је Леонид, некадашњи ученик поменутих стараца Василија и Клеопе, увео старчество. После Леонида, старчество је у том манастиру преузео на себе Макарије, затим Иларион и Амвросије. Традицију су наставили Амвросијеви ученици Нектарије, Јосиф и Анатолиј. Последњи оптински старац био је јеромонах Никон, упокојио се 1931. године. Било је монаха који су учили код оптинских стараца, а после тога су сами преузимали обавезу старчества по другим манастирима.

Приближно једно столеће постојала је школа старчества у Оптини, све док бољшевичке власти нису затвориле манастир, после декрета из 1918. године.

Оптински старци су извршили значајан утица на знамените личности из круга руске интелигенције у XIX и почетком XX века: писце – Алексеја и Лава Толстоја, Николаја Гогоља, Фјодора Достојевског; филозофе – Владимира Столавјова, Павла Флоренског, Константина Леонтјева; вође словенофила – Александра Хомјакова и Ивана Кирејвског; историчара Михаила Пагодина. Под њиховим утицајем група руских религиозних филозофа: Берђајев, Булгаков, Струве и Франк су 1909. године објавили зборник радова у часопису „Вехи“ (Путокази). Наступили су против атеистичког материјализма и револуционарно-социјалистичких убеђења великог дела тадашње руске интелигенције.

Достојевски је лик Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ стварао на основу доброг познавања личности старца Амвросија. О том старцу Лав Толстој каже: „Разговарао сам с њим и некако ми је лакше и радосније на души. Ето, кад с таквим човеком говориш, осећас близину Бога.“ Руска православна црква је канонизовала 1988. прво Амвросија, а 1996. године још 13 оптинских стараца.

Навешћемо став И. Смолича, руског историчара цркве у емиграцији, који средином XX столећа пише: „Ако се обратимо историји руске мисли XIX века и бацимо поглед на Гогоља или на Словенофиле, на Достојевског, или на цео филозофски свет каснијих година, све до најновијег времена, ми ћемо наћи везу са светим људима древне цркве, чије мисли су ти филозофи покушали да изнова формулишу и продубе. С те тачке гледишта старчество има изузетно значење.“

 Нужно је истаћи да је било и злоупотреба великог угледа који су старци имали у Русији. Поједини „новостарци” или „младостарци” у XIX и почетком XX столећа нису много бринули о духовном животу младих монаха и искушеника него су, из сопствене сујете, стицали популарност у наруду „пророчанским даром“ и „видовитошћу“: од давања савета световним лицима попут овог „продај своју земљу и купи другу, а о фабрици немој ни да мислиш“, преко „продај кућу и купи бицикл“ до писања молитве Богородици да усмрти писца Лава Толстоја. Можда је у томе највише застранио Григориј Распутин који је себе, као световно лице, прогласио старцем и свој положај користио да преко царице Александре Фјодоровне утиче на Николаја II приликом доношења важних политичких и државних решења.

Таласи терора

Одмах после револуције објављен је декрет о одвајању цркве од државе, што је био сигнал властима свих нивоа да започну с хапшењима и стрељањем свештенослужитеља и монаха. Цркве и манастири су претворени у складишта, земљорадничке задруге, затворе, а ређе у музеје или дечије домове.

Уочи револуције у Русији је било 1257 манастира, око сто хиљада цркава и капела, четири духовне академијее, 62 семинарије. Објављивано је на десетине црквених часописа. Средином шездесетих година у Совјетском Савезу је постојало: 15 манастира, 10 хиљада цркава и капела, две духовне академије и три семинарије. Само два црквена часописа штампана су у то време. Стара руска светиња Кијевско-Печерска лавра затворена је 1963. године. У таквим условима старчество, као систем васпитања младих монаха и као традиција дела руског монаштва, није се могло сачувати. После затварања манастира, преживели старци били су принуђени да лутају или да живе уз парохијске цркве. То мало преосталих манастира није имало своје скитове и пустиње неопходне за усамљенички и аскетски живот стараца и њихових ученика.

 

Повратак

Од времена Горбачова и „Перестројке“, што се поклапа с прославом хиљадугодишњице хришћанства у Русији (1988. године), суштински се изменила политичка ситуација у држави и однос власти према цркви. Проглашењем нове конституције (устава) Руске Федерације 1993. године, уведене су широке грађанске и верске слободе. Данас Руска православна црква има око 800 манастира. У неким од тих манастира обнавља се старчество захваљујући ретким монасима који су успели да приме, сачувају и донесу до наших дана основне идеје и практику аскетизма и мистицизма прошлих времена или благодарећи појединим старцима са Свете горе атонске који су се вратили у Русију.

Остаје нада да ће данашњи старци продужити духовне трдиције које ја заложио Нил Сорски и многи други истинити старци и да неће кренути путем „младостараца“ .

http://www.rusija.rs/sveta-rusija/ruski-svetitelji/3230-starestvo-u-rusiji.html

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 25 септембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 60 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.