header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Посланица епископа далматинског Стефана против унијаћења српског народа
Посланица епископа далматинског Стефана против унијаћења српског народа Штампај Е-пошта
понедељак, 04 март 2013

Ова посланица епископа далматинског Стефана једна је од најдрагоценијих посланица православном српском народу, охрабрење и подстрек да истраје на бранику православне вере. У данашње време када трају интензивне активности паписта и њихових експонената у СПЦ - екумениста и новотараца, да се српски народ покатоличи, она је, итекако, актуелна.

 +++

СТЕФАН

по Божијој милости православни Епископ Далматински и Истријски,

шаље прељубезноме клиру и пастви својој у Апостолскоме духу поздрав

и благослов

 

Возљубљени, не всјакому духу вјерујте,

но искушајте духи, ашче от Бога сут:

јако мнози лжепророци изидоша в мир.

 (I Јован IV, 1).

Овим је рјечима апостол Јован заповједио свима вјернима, да се чврсто држе примљене свете науке и да по њој живот свој удешавају; јер многи учитељи долазе, те проповједају своју науку и старају се да тој својој науци обрате народ; треба такове добро најприје испитати, пак за њима поћи, треба испитати намјеру њиову, треба разабрати науку, којој хоће да поуче. Свакако треба врло опрезнима бити, јер многи се јављају, који под плаштом светиње крију нечаст, под плаштом истине крију лаж; треба их се чувати, јер се лако примљена света наука може заборавити, може се странпутице у животу поћи и најпосље се у бездан стровалити.

Возљубљени, не всјакому духу вјерујте,  но искушајте духи, ашче от Бога сут: јако мнози лжепророци изидоша в мир.

Љубезни моји! има ли згоднијега часа за оне, којима на срцу лежи божанствена истина, који се старају о своме мирноме животу на земљи и својој судби у будуће, има ли, велим, згоднијега часа помислити о овој апостолској заповједи, него данас, кад са свију страна лажни пророци се јављају међу православним народом, проповједајући му своју  науку, изврћући чистоту и дух христјанске науке и заводећи га на лажни пут, који га одрођењу од вјере праотаца својих води? И збиља, оно што се данас около нас и међу нама сбива, то је у најжалостнија само по цркву времена могло бити. Није тако било ни онда, кад је унија код нас бјеснила и кад су нама, православнима, вјеру нашу из срца нам изчупати хтјели; а није, јер је тада један сами био, који је зло изводио, - а данас уједињеним силама многи раде противу свете цркве наше. Ако икада, то је данас потребито да се чује глас оних, који су Богом постављени, да црквом Његовом управљају; потребито је, браћо драга, да и ја обратим Вама моју архипастирску и отачаску ријеч и да Вам у овом часу изкушења са Апостолом кажем: Ви же убо, возљубљени, предведјашче хранитесја, да не лестију безаконих сведени бивше, отпадете својего утвержденија: но да растете во благодати и разумје Господа нашего и Спаса Исуса Христа. (II Петр. III, 17)

Пак шта хоће данас ови незвани учитељи, сiи лжепророци , шта траже у народу нашем, у народу нашем православном? Један, можда најглавнији између тих учитеља јасно нам то казује: „Из благога срца свога св. отац папа не изкључује ни браћу нашу источнога обреда, којим из све душе жели, да у црквеном јединству моћ и право подпуне слободе и неодвисности апоштолскога звања и његове плодовитости нађу“; те зато позивље све православне, да се одцјепе од цркве своје православне, те „да се чим већи број ходочашћу у Рим прикључи, те да се на дан св. Кирила и Метода св. оцу папи дубоко поклони и срдачно захвали на милости, којом је св. Кирила и Метода св. оцу папи дубоко поклони и срдачно захвали на милости, којом је св. Кирила и Метода на виши ступањ части и штовања у цркви божијој подигао.“ Ето шта хоће. Тјеше православне, да их папа љуби и да је из те љубави вољан примити их у њедро римске цркве, пак из благодарности за ту љубав, а уједно из благодарности, што је славенске апостоле Кирила и Методија светитељима признао, да православни имају се сада одрећи своје вјере и поћи у Рим, да се папи поклоне!

И не спомињући о томе, да су Кирил и Методије у православној цркви светитељима признани од дана њиове смрти и да света наша црква од памтивјека слави 11. Маја успомену, Преподобних отец наших, Методија и Константина, нареченаго Кирила, учитељеј славенских,

 и да према томе они немају узрока данас бити проглашивани светитељима за нас православне, тим мање неким, кога православни ничим не признају, нити ће икада признати, док вјерни учењу Апостолске цркве буду, - питамо, зар су свети Кирил и Методије припадали другој каквој цркви, зар нису они строго православни били? У животописима њиовима ми читамо, да су они до таке мјере одани били православљу, да су готови били и животом својим зањ жртвовати. Умирући после тешке борбе испитане са непријатељима православнога вјеровања и славенске службе, Кирил препоручује брату своме постојану ревност, преклиње га, да не запушта започете радње, која једина може спасти народ свој од заблуда, поручује му своје вћроисповћданiе, упозорујући га особиту противу нове науке о исхођењу Духа светога „и оть Сына“ и упућује га Цариграду, да тамо при извору снагу црпи; болном душом и стрепећи за народ свој од западних нападача, умире , молећи се Богу да спасе цркву од новштина и да совакупит всјех во јединодушија. Методије свети морао је гоњења трпити за своје православље, особито кад га њемачки епископи обтужише, да учи о исхођењу Духа светога, као што се на истоку учи, - и не споменући о његовој борби у време своје проповједи са јереси, као што је названа у Методијевом животопису, ијопаторском, то јест, јереси, која учи да Дух свети исходи „и од Сина“; при једнакој зебњи за светињу православља, Методије при смрти заклиње своје, да чувају примјату от Апостолов и св. Отцев вјеру и да слушају изабраног им њим насљедника, јер у њега јединога поуздања има, да ће православие очувати знати од напада ијопатораца. О булли папе Стефана VI противу ученика Кирила и Методија можемо и не спомињати.

Ето каква је била вјера светих славенских првоучитеља Кирила и Методија, ето каквој су они цркви припадали – и како њих данас сматра света православна црква наша.

При таковој свјести нашој, браћо моја, о првоучитељима нашима, свјести, основаној на непогрешивој историји, хоћемо ли, браћо, вјеровати у искреност незваних наших учитеља? Него, није наше разпитивати узроке, који их побуђују данас, да нападају на цркву нашу свету и да нас позивљу куда не треба, - опазити нам је, свакако, да им поступање није добро. Умјесто да се пружа братска рука за заједничко дјеловање на обћи напредак народнога препорођаја, умјесто да се оставе  на миру савјести и да се не дирају питања која би нас могла пренјети у тамно доба средњих вјекова, даје се вјерскоме заносу маха, заборавља се истино-христјанска она добродјетељ, вјеротрпимост, распаљују се вјерске страсти и, заборављајући, да посљедице свега тога само на корист обћих непријатеља служити могу, дира се православнима у највећу светињу и позивљу се, да се одреку онога, што им је на свјету најсветије. Таково је поступање противно Апостолскоме духу, - а то би најбоље имали знати они црквени поглавице који на глави данашњега покрета противу православне цркве стоје.

Вама, мила браћо моја, обраћа рјеч Ваш архипастир у овоме часу искушења и напомиње Вам ове апостолске рјечи: Не всјакому духу вјерујте, но искушајте духи, ашче от Бога сут. Предведјашче хранитесја, да не лестију безаконих сведени бивше, отпаднете својего утвержденија: но да растете во благодати и разумје Господа нашего и Спаса Исуса Христа. Знате сада к чему циљају ови незвани учитељи предведјашче хранитесја, чувајте се, јер Вам се оће да отме највиша светиња ваша, Ваше православље.

Мени је данас сувишно, увјерен сам, напомињати Вам браћо, светињу нашега православног учења, сувишно ми је казивати Вам, како се наша света вјера оснива само на св. Писму и св. Предану, како је она данас онака иста, каквом је била у време Апостола; сувишно ми је, велим, то казивати, јер ми је добро позната Ваша вјера и оданост Ваша православној цркви, која је чуварница те вјере. Сљедећи ипак напутку Апостола да морам благовременје и безвременје учити (II тим. IV,2), а према приликама времена споменућу Вам, мила браћо, одличителне црте нашег светога православља, да се у њему јаче утврдимо и вјерни му до вјека останемо.

Учење своје православна црква оснива једино на учењу Исуса Христа, - и према томе, свако питање о новом учењу своди се у њој на ово питање: да ли је И. Христос ово учио? И на ово питање она одговара, управљајући се по томе, да ли се ово садржи у св. Писму, да ли свједочи о њему сва христјанска црква – једина у своме суставу, непромјенљива у својој вјери, непомична усред свију преврата човјечијега разума. Православна је црква данас онакова, каква је била у Апостолско доба. Њено учење данашње није друго, него оно, које се у св. Писму налази, које су Апостоли проповједали, св. Оци учили и Васионски Сабори опредјелили. Она је једина, која је остала вјерна поруци и заповједи апостола Павла: чувар Предања, Она је једина столп и утвержденије истини (I Тим. III, 15), Свјата и непорочна супруга Христова (Ефес. V, 25),  собственное       тјело    Христово (Колос. I, 24), и она ће једина свагда такова бити, јер јој је Христос обећао, да ће с њом бити во всја дни до скончанија вјека  (Мат. XXVIII, 20).

Православна црква свето чува Символ вјере, како је он био састављен на васионским саборима Никејском и Цариградском, нити је она допустила себи икада, вјерна 7. правилу III васионског сабора, шта добављати или шта одузимати од њега. Стојећи према томе на рјечима Евангелија: Јегда же придет утјешитељ, јегоже аз посљу вам от Отца, Дух Истини, иже от Отца исходјат  (Јов. XV, 26) и на рјечима Символа вјере: и в Духа Свјатако, иже от Отца исходјашчаго. Символа, који је исповједала сва црква и Истока и Запада до XI вјека, црква наша осуђује уметак“и од  Сина“ уведени у Символ, као неправилно и противуканонично дјело помјестне једне цркве и као таково, које садржи у себи одлучну заблуду, противну васионскоме вјеровању.

Православна црква са Апостолском црквом вјерује, да је Исус Христос наш једини Заступник, да је он Искупитељ свега без изнимке рода човјечијега и да ми бивамо оправдани кроз јединење с Њим у вјери; вјерује, да ми добра дјела можемо чинити само при помоћи Божије благодати, која нам се даром даје ради заслуга Искупитеља; вјерује, да су праведници и светитељи права и љубезна чеда Божија, да су ови Богу угодни, да су све молитве њиове Богу пријатне и да их слуша, али заслуге светитеља, ма колико оне велике биле, не сматра их никада прекомјернима, преизобилнима за њих саме, и да се тим заслугама разполагати може у корист других, у корист грјешника ради оправдања њиова пред Богом. Будите убо ви совршени јакоже Отац ваш небесниј совершен јест (Мат. V, 48), ово је заповјед евангелска, - и Апостол Павао, премда велик, није ипак сматрао себе савршеним, нити је могао држати, да има преизобилних заслуга: аз себе не у помишљају достигша исповједа он (Фил. III, 13). Осуђује према томе учење, по коме временитих казни може се грјешни ослободити пред вјечном правдом заслугама, које су у сувишку од светитеља остале и које се у складишту црквеном налазе; осуђује учење по коме власт примјенивања тих заслуга и дакле ослобођења грјешника не само живих, него и мртвих од временитих казни, то јест, власт раздавања индулгенција припада цркви, односно врховноме поглавици црквеном. Учење о индулгенцијама нема ни најмањега основа ни у светоме Писму, ни у светоме Предању; и индулгенције само зла наносе христјанскоме животу, јер слабе готовност у грјешнику да се истинито каје, доводе га да омаловажава средства ослобођена од грјешнога стања и, представљајући људима лакост примирења Богом, наводе их да лакше зло чине.

Православна црква вјерује у једнога поглавицу цркве, у самога Исуса Христа, Који вјечно пребива у њој; признаје једну власт, која је представљена у скупу свију епископа, који нису ту власт добили по њечијем пуномоћују, него по своме посвећењу и божанственој установи, и која је усљед непрестане помоћи Духа светога непогрјешива. „Власт епископа једна је“, учи нас св. Кипријан, „и ту власт на узајамно-обвезним условима имају сви епископи.“ Она осуђује учење о видљивом главенству, које је усредсређено у једноме епископу и које се к томе изводи још из божанственог происхођења; осуђује као противно христјанскоме духу учење о једноме епископу, као непогрјешивом представитељу све цркве и непогрјешивом св. Писма тумачу, коме припада безусловна, неограничена власт у свој цркви и према коме сви други епископи нису него његови намјесници и од њега самога власт своју добијају.

Православна црква заједно са науком св. Писма учи, да душе умрлих прелазе одма чим се разлуче са тјелом или у блаженство или к мукама, али не осјећају ни савршенога блаженства, ни подпуних мука, - јер ово има наступити по учењу Евангелија (Мат. XXV, 46) тек посље страшнога суда; нема, по њеном учењу, посље смрти особитога средњега стања људи, него сви или одлазе на небо или у ад, нема средњега особитога мјеста, гдје би се налазиле њеке душе посље смрти; вјерује, да се душе грјешника могу мука ослободити, али не својим заслугама, не саме собом, во адје же кто исповјестсја Тебје (Псал. VI, 6); Не мертвиј восхваљат тја, Господи  (Псал СХIII, 25), него усљед молитава живих, усљед молитава цркве, које се сваки дан узносе за живе и мртве, јер је и Христос умръо за све. Осуђује са св. Теофилактом учење, по коме се грјешници могу очистити у чистилишту и задовољити Божијој правди својим мучењем, а осуђује га, јер нема евангелскога темеља и јер руши собом основну догматичку мисао.

Православна црква вјерује и светим чува у погледу благочинија само оно, што је саборна власт установила, признаје дакле светима за васионску цркву каноне Апостола, каноне седам васионских и девет помјестних сабора и каноне св. Отаца на саборима утврђене, јер је то само Божанственога пронахођења и јер је Христос казао, да ће Он бити не са једним човјеком, пак био то највиши јерарх у цркви, него онђе, идјеже бо јеста два или трие собрани во имја Јего (Мат. XVIII, 20), дакле само у сабору епископа. Канони ови представљају благочиније цркве првих вјекова христјанства, те и црква православна, држећи се њих само и по њима се управљајући, она је остала вјерном у свему цркви, каква је она била у Апостолска и Отачаска времена. Она нема никаквих одредаба, које би потицале од једнога јерарха и које би као такове, без одобрења саборне власти обвезне силе за сваку цркву могле имати. Она нема према томе никаквих декретала, и осуђује их, јер су противне саборскоме начелу васионске цркве.

Православна црква, сходно цркви Апостолској, учи да света Литургија мора бити свршена гласно, да сваки чује, јер је он молитва свега народа укупно, на којој и свештеници и свјетовњаци морају учесће примати читањем молитава и одговарањем на возгласе свештеника; учи да на једноме олтару не може се у један дан свршити него једна жртва, у успомену једине жртве принесене за нас Спаситељем; учи, да као што је Исус Христос свршио тајну вечеру на квасноме хљебу, мора се само на квасноме хљебу и света Литургија, која је успомена те вечере, свршавати; учи, стојећи на рјечима Спаситеља: примите, јадите: сије јест тјело моје и пијте от њеја вси, сија бо јест кров моја, да се морају под оба вида причесћивати сви подједнако, који састављају цркву Његову, дакле и свештеници и свјетовњаци; учи, да као што је Христос молитвеним благословом посветио хљеб и вино и претворио их у Своје тјело и Своју крв тако нето и на св. Литургији претварање хљеба и вина, бива молитвом и призивањем св. Духа. Осуђује она, као противну Евангелију, науку о тајним мисама, осуђује свршавање више Литургија у један дан на једноме престолу, осуђује употребљавање прјеснога хљеба, који се при особитој њекада припреми својој хљебом не би могао ни назвати, осуђује причесћивање вјерних под једним само видом, осуђује учење да се молитвом и призивањем Духа светога не претварају хљеб и вино у тјело и крв Христову; а осуђује све то, јер се тиме руши темељна установа Христова о Евхаристији.

Православна црква учи о Пресветој Дјеви, да је Она честњејшују Херувим и славњејшују без сравненија Серафим, да је Она Приснодјева и поклања Јој се, као Богородицје, - и ту своју науку оснива на Апостолским и Отачаским списима. Али признавајући, да је праотачаски грјех прешао на све потомство Адамово (Рим. V, 12. 15. 17-19 Псал. L. ст. 7), она не изкључује од тога грјеха по зачећу и рођењу ни Пресвету Дјеву, при свем том, што свето вјерује, да је Она после Духом светим од овога грјеха очишћена. Осуђује према томе богопротивну науку о безгрјешноме зачећу Марије и не приписује Јој према томе, оног Божанственога достојанства, које је самоме Богу својствено.

Православна црква по самоме суставу своме, а сходно науци Апостола јест по преимућству народна црква, и као такова, она пружа вјернима свете књиге на народном језику, обавља свету и божанствену Литургију на народном језику и сваку службу, била она јавна или осебна, само на народном језику врши. Језика особитога, који има сакрити од народа Божанствене тајне, који има држати народ у незнању, у непојимању онога што се у цркви свршава, православна црква не познаје; она зна само народни језик и на томе говори народу, да је народ разумје, да се Евангелском науком просвјети. Она осуђује повластитост једнога особитога језика у службама јер у томе види средство да се народ нарочито у незнању христјанских истина задржи. –

Ето браћо, главних и одличитељних црта нашег светог православља! Ето каково је учење наше православне цркве! Пак није ли она, при таковој вјери, једина, света и непорочна супруга Христова (Ефес. V, 25)? није ли она као такова собственное     тэло     Христово (Колос. I, 24)? није ли она једин столп и утвержденије истини (I Тим. III, 15)? И ову су вјеру проповједали Христови ученици, њу су крвљу својом запечатили мученици, њој су нас, славене, научили наши првопросвјетитељи, наши Апостоли Кирил и Методије.

Будимо, браћо, чврсти у нашој вјери, будимо свом душом привржени нашој светој православној цркви! У њој ћемо јединој наћи пуну утјеху, савршену радост, јер је она истина. Као чуварница истине, она је увјек под особитом заштитом Божијега Промисла била, - и чином Божијега Промисла у корист православне цркве, ми морамо признати и само разјељење цркава; јер како у самоме одцјепљењу запада од ње, тако и у посљедицама тога одцијепљења, ми видимо особито Божије старање о њој: тиме она је, покрај свију унутрашњих и извањских бједствија, сачувала кроз све вјекове чистоту и неповрјеђеност вјере Апостолске с једне стране, с друге – покрај свију покушаја, да се подчини туђој власти, она је сачувала своју самосталност. Само зло раздјелења цркава допуштено је било Божијим Промислом, да се православна црква од лажнога јединства спасе. – Да, браћо, свето је наше православље            сквозь огнь и воду прошло, противу њега су милиони лжепророка устајали, али се је оно чврсто и неповрјеђено свагда уздржало, и чврстим и неповрјеђеним ће се оно и у нашим срцима свагда уздржати, јер је оно стопл и утвержденије истини.              .

Браћо моја! Духом истини сте просвјећени, није Вам дакле мучно разпознати учитеље који Вам се са стране јављају, пастире, који к Вама долазе; искушајте их, ашче от Бога сут пак се и владајте, - а међутим молите се непрестано са мном заједно   да вси совершени будут во едимо, по слову Господа; молимо се усиљеном молитвом Господу, „да утишит раздори Цркви Јего и силоју Свјатаго Духа обратит всјех отступивших к познанију истини сопричтет их к изабраному Својему стаду“.

На вас, браћо и духовна чеда, призивљем благослов Свемогућега Бога и са апостолом Петром (I Послан. V, 19) уздижем топлу моју молитву к престолу Његову: Бог всјакија благодати, призвавиј вас в вјечнују своју славу о Христје Исусје, мало пострадавшија, тој да совершит ви, да утвердит, да укрјепит, да оснујет. Тому слава и держава во вјеки вјеков. Амин.

У Задру, на дан Сошествија св. Духа год. 1881.

Ваш

у Богу молитвеник

смирени Епископ

СТЕФАН с. р.

Приредио за „Борбу за веру“:

Жељко Рашо

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 47 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.