header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Валентин Катасонов: Златни јуан или велики рат
Валентин Катасонов: Златни јуан или велики рат Штампај Е-пошта
среда, 07 август 2013

 ЗАКУЛИСНЕ ИГРЕ СА ЗЛАТОМ: У ОЧЕКИВАЊУ ВЕЛИКЕ ПРЕКРЕТНИЦЕ

(2)

Приватно злато у приватним трезорима: мркли мрак

Приватно монетарно злато може да се држи не само у фондовима типа SPDR Gold, већ и у облику депозита метала у комерцијалним банкама или да се једноставно остави на чување у подрумима специјалних банака типа Ротшилдових HSMC.  Медији јављају да су највеће банке због све веће потражње услуга чувања злата почеле да граде нова складишта или да проширују већ постојећа[1]. Тако је 2010.г.  Wall Street Journal  саопштио да банка JPMorgan  поново отворила подземно  складиште злата у Њујорку, које је још деведесетих година конзервирано. На Менхетну, осим подрума   JP Morgan, данас раде и  складишта  европских банака HSBC и Bank of Nova Scotia. Осим тога, све важнија постају небанкарска складишта драгоцених метала[2].

Складиштење злата  активно врше и швајцарске банке.   Посебно банке UBS и Credit Suisse. Ако су раније то биле услуге размештаја злата на депозитним рачунима, сада те банке  углавном примају злато на чување. Швајцарске банке су такву промену мотивисале жељом да се избегне укључивања таквог злата у њихове билансне књиге. Уколико је злато смештено као депозит – оне морају да врше отписе у резервне фондове, што смањује рентабилност банкарских операција.[3]  Али ми сматрамо  да је главни мотив за такав преокрет у раду банака у ствари жеља банака да себе и своје клијенте заштите од могућег упада надзорних органа. Последњих година је у швајцарским банкама било доста скандала који су били повезани са чињеницом да оне чувају на депозитима средства „диктатора“ и политички сумњивих лица. Обична услуга чувања злата брише различите проблеме који би иначе при проверама банака могли да се појаве.

У Швајцарској постоји и велико складиште драгоцености у Олтену. Њиме управља компанија SIX Securities Service,  која представља ћерку-фирму структуре SIX Group.  То складиште, тако претпоставља доста њих, представља највеће складиште у континенталној Европи. У њему се чува приближно 800 т драгоцених метала. Понекад га називају и „швајцарски Форт-Нокс“[4].  

Може да се дода и да  има земаља у којима власници злата користе труст – услуге банака, које иступају као номиновани власници и који врше различите операције са златом у своје име. Стварни бенефицијари  су заштићени банкарском тајном. А логика дошаптава да су стварни бенефицијари пре свега лица  која су и организовала отимачину складишта централних банака.

Ротшилдови: правац – златни стандард

Да се присетимо шта су пре два века са својим златом урадили светски расточиоци  које представљају Ротшилди. Они су, док су трајали Наполеонови ратови, успели да накупе невероватне (за то време) резерве драгоценог метала. Требало је то злато натерати да „ради“, односно од њега направити капитал који доноси добит. Ротшилдови су пронашли врло једноставан и ефикасан начин – да се друштву натури златни стандард. Златни стандард  је такав начин  организовања промета новца у коме се за новац сматра жути метал, а папирни новац представља само новчаницу  и представника злата. Код златног стандарда папирне новчанице се обезбеђују (покривају се) одређеном количином злата (одређени проценат за покривање) и без икаквих ограничења се мењају за драгоцени метал. Да би се одржале потребе економије у новцу неопходно је да у централној банци увек буде довољно злата. Недостатак драгоценог метала је могао да се компензује само златом централних банака, које га уступају преко кредита. Ко је могао да нуди такве – златне кредите?  Ти исти Ротшилди који су, нимало се не напрежући, могли да повећавају своја богатства у злату преко кредита који су им враћани – не само вредношћу која је задужена, већ и каматама. Код златног стандарда који је ојачан златним кредитима постепено се све светско злато сакупљало у рукама оних који су од самог почетка имали тог злата много више него остали. Односно – у рукама Ротшилда.    Натерати  да „уђе у коло“  златног стандарда наједноставније је било   Велику Британију. После Наполеонових ратова Банка Енглеске је била стављена под контролу Натана Ротшилда  - једног од петорице синова оснивача династије Ротшилд – Мајера Амшела Ротшилда. Затим су се златном стандарду у 19.веку прикључили Немачка, Француска, Белгија, Италија, Русија, САД и многе друге земље. Са прекидима због светских ратова (Првог и Другог) златни стандард је важио до седамдесетих година 20.века. Прво је био „класичан“ или  златно-новчани. После Првог светског рата он је претворен у златно-полужни  (папирне новчанице су мењане само за златне полуге које су биле прописаног стандарда)  и златно-девизни (могућност да се националне новчанице могу мењати за девизе које су имале право да се конвертују у злато). После Другог светског рата, до 1971.године, постојао је златно-доларски стандард код кога је државна благајна САД вршила размену долара за злато.

Вероватно би Ротшилди хтели да још једном одиграју сигурну за њих игру која се зове „златни стандард“. Сада он не би могао да се уведе истовремено у свим земљама. Ако је пре два века увођење златног стандарда почело у Великој Британији сада се, вероватно, као о ономе ко „пробија лед“ размишља о Кини. Ротшилди се својски труде да подгреју златне амбиције  Кине, подстичући је да прикупља што веће количине златних резерви и сугеришући да јуан треба да постане међународна валута, а то је могуће само уколико постане златан[5]Очигледно је да у условима међународне конкуренције валута она валута која добије обезбеђење у злату сасвим сигурно постаје  победник. Да не би изгубиле, друге земље ће такође морати да своју валуту претварају у злато. Ротшилди схватају да при натурању свету златни стандард најтежи је – први корак. Када се он направи  -  цео свет ће бити захваћен „златном грозницом“.  

Кладећи се на Кину Ротшилди истовремено подстичу изјаве политичара и државника да данас златни стандард нема алтернативе. Такве изјаве се затим трансформишу у политичке платформе и покрете. Најзад, доносе се закони који легализују златан новац. Припрема се, конкретно, врши у Швајцарској, где се у парламенту  дискутује о нацрту  увођења златног франка. У САД, држава Јута, донет је закон о златном новцу, а још у туцету других држава   овакви су закони на стадијуму дискусије. У муслиманском свету пројект „златног динара“ је сазрео, али због оружане агресије земаља Запада на Либију тај пројект (чији је иницијатор био Гадафи) није успео да заживи.

Агенти Ротшилда по читавом свету врше активно агитовање у корист златног стандарда. Да као пример узмемо бившег председника   Система федералних резерви САД Алана Гринспена. У своје време, много пре него што је постао председник ФСР он је објавио рад „Злато и економска слобода“ (1966). 1981.године будући председник ФСР је написао чланчић у The Wall Street Journal  у коме је доказивао да су САД обавезне да своје државне финансијске обавезе покривају златом. После девизне кризе 1979. – 1980.године САД су биле близу повратка на златни стандард. Док је био председник ФСР (1987. – 2006) Гринспен је престао да јавно изражава своју пристрасност према злату. Међутим, када је отишао са тог положаја он је поново почео да агитује користи од повратка на златни новац.

Можемо да се присетимо и сензационалне изјаве руководиоца Светске банке Роберта Зелика из новембра 2010.године о  сврсисходности повратка на златни стандард. А његов тадашњи колега,  директор Међународног девизног фонда Доминик Строс-Кан, иако није директно заступао обнову златног стандарда, ипак је заузимао прилично критичку позицију у вези са постојећим доларским системом. Односно, индиректно се додворавао Ротшилдима. А осим тога, Строс-Кан је „заблистао“ када је изразио своју подршку тадашњем либијском лидеру Гадафију због његовог труда да у једној групи муслиманских земаља уведе златни динар.

Ротшилди: велики рат као паралелни сценарио

Друга стратешка линија Ротшилда да свету натуре златни новац је дестабилизација међународних односа, све до почињања ратова, укључујући и светске. В.Павленко, кога смо цитирали у првом делу текста, сматра да до тога може да дође уколико Кина ипак одустане од реализације пројекта златног јуана: „Без најсигурнијих могућих, стопроцентних, гаранција у облику пара „злато – јуан“ који би у политичкој сфери био допуњен стратешком кинеско-јапанском алијансом,  Ротшилди неће рушити долар и САД, јер је ризик од тога да ситуација измакне контроли  превелик, те у том случају  одлучујући аргумент уместо новца лако може да постане оружје.“[6]

Ротшилди и знају, и воле да започињу ратове. Истина, у таквим трагичним периодима људске историје златни стандард се у земљама укида, али зато нагло расте улога злата као светског новца. То је неизбежно јер се повећава неповерење у папирни новац,нестабилност расте, а долази и до непредвидљивости девизних курсева за размену и судбине појединих валута. Присетимо се само 1.светског рата. Тих година је Русији заиста требало оружје и остали борбени артикли и она је покушала да их добије од својих савезника. Међутим, земље Антанте су више волеле да своје савезничке обавезе према њој изврше не тако што ће их мењати за папирни новац (који су, уосталом, они давали Русији у облику кредита), већ обезбеђењем златом. И то златно обезбеђење су захтевали да се из Русије испоручује на острва магловитог Албиона, право у подруме Банке Енглеске[7].

У годинама Другог светског рата и САД су нашле начин да повећају  своје златне резерве тако што су од савезника захтевале да се њихове „услуге за борбу с Хитлером“ плате монетарним златом.  За  Хитлера је злато било једино средство за обрачун са земљама које су се налазиле изван директне зоне немачке окупације (на окупираним територијама обрачун је вршен преко клиринга, при чему дугови Немачке никада нису гашени). Не треба да се заборави да су Ротшилди били на изворишту Другог светског рата, сматрајући да ће рат да се води по замишљеном сценарију и надајући се да ће на крају рата све злато читавог света да се нађе у њиховим рукама. Историја је озбиљно кориговала читав тај сценарио. До 1949.године на САД  је отпадало до 70% званичних светских резерви злата (без СССР-а и осталих земаља „источног блока“). А прва ствар на коју је то утицало је да је то злато ојачало позиције главних конкурената Ротшилдових -  позиције Рокфелерових[8].

За Ротшилде тај стари сценарио и данас  важи. Само што су се сада у њему појавили нови глумци, и улоге су другачије подељене. Једна од главних улога у новој верзији сценарија мора да буде додељена Кини. А најпре – уколико Ротшилди не успеју да натерају Кину да уведе златни јуан, они ће инсистирати на припреми новог великог рата у коме ће учествовати и та иста Кина.

______________

[1] Због нагло повећане потражње приватних клијената за услуге банака у вези са златом и откривеног дефицита складишта, многе банке су почетком ове деценије поскупеле своје услуге за чување драгоцених метала, а за златне депозите су престале да плаћају камату – чак су почеле да траже и провизију// Јевгениј Басманов. „Банке су повећале цену за чување злата и опслуживање депозита//РБК daily. 10.08.2011. 

[2] Међу њима су и: Antwerp Diamond Bourse (Антверпен, Белгија); Metropolitan Safe Deposits (Лондон, Енглеска);Via Mat (Цирих, Швајцарска).

[3] А.Котов: „Швајцарске банке се ослобађају злата// РБК daily, 31.01.2013.

[4] Л.Клот: „У швајцарском Форт-Ноксу се чувају полуге из Совјетског Савеза// Наша газета. 10.09.2012.

[5] На самом крају децембра 2012. бивши председник ФРС САД Алан Гринспен је дао изјаву телевизији Bloomberg TV: „Отприлике кроз три године све активе света ће бити номиноване у јуанима, и људи ће заборавити шта је то америчко тржиште и индекс S&P 500" (http://quote.rbc.ru/comments/2012/12/29/33855224.html)

[6] В.Павленко: Злато у односу на нафту, фунта у односу на долар, Ротшилди у односу на Рокфелерове//akademiagp.ru (19.06.2012).

[7] Погл. А.Л.Сидоров: „Финансијска ситуација Русије у време Првог светског рата“, Москва, АН СССР, 1960.

[8] Детаљније погл. Николас Хагер: „Синдикат. Историјат формирања тајне светске владе и методе њеног деловања на светску политику и економију“. Превод са енгл., Москва, „Столица-Принт“, 2007; Вилијам Ф.Енгдал: „Богови новца. Вол стрит и смрт Америчког века“ превод са енгл., СПб: 2011.

http://srb.fondsk.ru/news/2013/08/06/zakulisne-igre-sa-zlatom-u-ochekivanu-velike-prekretnice-drugi-deo.html

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 август 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.