header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Протојереј Андреј Ткачов: О спорте, ти си мир... (поводом Олимпијаде)
Протојереј Андреј Ткачов: О спорте, ти си мир... (поводом Олимпијаде) Штампај Е-пошта
субота, 05 јул 2014

 «Боље је да се младићи такмиче на спортским теренима него да се међуобно убијају на бојним пољима.» Ово је била једна од главних мисли господина Пјера де Кубертена који је обновио Олимпијске игре. Ствари су се одвијале убрзо после Француско-пруског рата крајем XIX века. Желео бих да кажем нешто о овој функцији спорта – о акумулацији енергије рата и о покушају да се она усмери тако да иде мирним током.

Човек је пало биће и рат је за њега једно од погубних, али природних стања унутар греха. Он ратује и сам са собом, и свака породица је с времена на време бојно поље, и животиње мучи, и врши насиље над природом. Како да човек не гледа око себе искезивши зубе? И спорт је као такмичење, од настанка повезан с ратом. За време мира мушкарци и младићи су бацали копља, гађали су циљ стрелама, јахали су коње и кочије, трчали су с оружјем у рукама, борили су се и тукли песницама, прво у виду тренинга. Тек са временом се ова младићка вештина одвојила и претоврила у узбудљиво надметање. Барем се мени тако чини, а ако не верујете, прихватите моје речи просто као хипотезу.

Друге активности које данас представљају неки од облика спорта (покер и стрип-денс се не рачунају) такође нису повезане са животним задовољством, већ са свакодневним тешким радом. То су веслање, пливање, дизање тегова. Овде нема оружја и рвања, али је то у сваком случају трансформисана енергија борбе за живот која се претворила у занимљиво надметање. Наизглед, посебно се издвајају спортске игре у којима лети перната лоптица, где се руком, ногом или рекетом удара лопта. Али желим да кажем да и ови спортови представљају трансформацију акумулиране енергије рата. На бучној позадини коју стварају бразилске трибине светског шампионата ове речи данас неког могу посебно да заинтересују.

Постоје тотални, народни и отаџбински ратови. Њих води цео народ без изузетка: партизани и илегала у непријатељској позадини, радни фронт у сопственој позадини, битке се воде на свим фронтовима. И нема области која би избегла терет рата. Све за фронт! Све за победу! Међутим, постоје и класични ратови кад не ратује цео народ, већ само војска. А народ се секира због стања ствари на фронтовима, чита вести и билтене, али се не одриче одлазака у кафиће и позоришта. Тако су Парижани «ратовали» у Другом светском рату, или руска интелигенција у Првом. Спортска надметања личе управо на ову врсту «диванског» рата. Тим је наша «војска». Навијачи на трибинама су «народ», који срцем и грлом прати догађаје на пољу, али је сам на овом пољу бескористан. Противнички тим је условни «непријатељ». Навијачи «непријатеља» су народ који ратује против нас. То су некакви Фрицеви, Хансеви, Џонови, једном речју – туђинци. Овде постоји и храна за национализам, расизам и ксенофобију.

У прилог томе да је фудбал заиста засићен енергијом рата, узгред речено, говори и чињеница да постоје фудбалски фанатици. Они се очигледно не слажу с паролом: «О, спорте, ти си мир!» Они имају своју тачку гледишта и не могу чисто и невино да се радују на спортском празнику живота. (Занимљиво је да навијачи тако узбудљивог спорта као што је хокеј нимало не личе на фудбалске навијаче. Истина, хокејаши се ефектно и често сами туку у току игре, за разлику од фудбалера. Очигледно је да се енергија рата усмерава у ове туче доносећи навијачима мир на дар.)

Постоји још једна занимљива ствар. Наизглед, шта је фудбал? Па, лопта, поље. Трчи, ударај, труди се да погодиш мрежу. Али ја већ лепо видим као су љубитељи овог спорта почели да се врпоље и да негодују. «Ма шта причате? – рећи ће. – Фудбал је лепота. То је уметност у којој постоји место и за рачуницу, за стратегију, али постоји и импровизација, лично мајсторство.» Управо о томе и говорим. Стручњаци знају и могу одушевљено да причају о цртежу игре, о плановима за утакмицу, о шемама комбинација и др. Ако се слуша анализа утакмице из уста стручњака, добија се нешто што личи на анализу шаховске партије. А шта је шах? Шах је игра стратега, то је по својим индијским коренима, интелектуална вежба војсковођа. Пешадија, официри, коњица... Исто је у у фудбалу: напад, одбрана, дрибловање, контранапади.

«Шта желиш да нам кажеш?» - упитаћете. Желим да кажем да се спорт – и играчки, и борилачки, и индивидуални, и екипни – храни енергијом рата, блаже речено – супарништва и сукоба. Али он не преображава ову енергију. Он даје исто што је узео. Исто као акумулатор – напунио се струјом и дао је струју. Зато спорт никад није донео никакав мир и не може да га донесе. Неки спорт вечито увлаче у политику, и у њему врију страсти, и врте се огромне паре. А ко преображава? Па, то је тешко питање. Зелени лист преображава. Апсорбује светлост, угљен-диоксид и воду, и од тога ствара органску материју. Односно, он узима једно, а даје квалитативно друго. Ево, човек није смислио и није пронашао овакву делатност. Човек схвата да му све време прети рат, све један циничнији и разорнији од другог. И покушава да се спаси од њега, али не налази излаз. Кубертен се спасавао спортом, хипици су смислили свој противотров. Говорили су “Make love, not war.” Али, ни они нису постигли ништа осим што су створили неколико подношљивих мелодија на фону тоталног блуда, дроге и пропале младости. Рат је остао.

И ево, не знам да ли је у питању подсмех или случајна подударност, или постоји нека мистична веза, али читав низ крвавих и циничних ратова је на наше очи започет уочи Олимпијаде, за време ње или после извесног времена. Напад на Цхинвал је почео за време Олимпијаде у Пекингу. Мајдан је степен опседнутости довео до тачке врења за време Олимпијаде у Сочију. Зимска Олимпијада у Сарајеву се 1984. године одвијала под знамењем мирољубивог Вучка, а већ почетком 1990-их година овај град је више подсећао на Стаљинград. Или се светски празник пријатељства и спорта претвара у место кланице или се време одржавања светских спортских свечаности подудара с кланицом на другом крају земље. Не знам тачно шта је, али у томе има нечега.

Уопште се не залажем против спорта. Ја сам за њега. За масовни, за аматерски, за професионални. И ја навијам за своје, и у боксу, и у фудбалу, и у хокеју. Ватрено желим да победе моји, односно наши. Али желим да кажем да ако тражимо мир у спортским надметањима, тражимо на погрешном месту. Мир се не даје одатле. Литургија почиње позивањем да се помолимо «За вишњи мир и спасење душа наших». «Вишњи мир» је «мир одозго», мир, који потиче из вишњег света, од Бога. Ако он не дође одатле, неће доћи ниоткуда. То је искључиво Божији дар, као и премудрост или смирење.

Речено не треба схватити као критику спорта. Напротив, да је по мом, ја бих повикао: «Православна омладино, марш у спортске сале! Марш на скидање вишка килограма и ослобађање од рђаве снаге коју немате куда да денете. Марш у борбу против лењости и у победу, пре свега над самима собом!» Зашто то не би био саставни део националне идеје?

Речено треба схватити као покушај да се ствари назову својим именима. Од спорта не треба очекивати оно што спорт у принципу не може да дâ. Мир, међусобну љубав, међународно помирење и укидање расизма он није у стању да дâ. Није у стању, зато што је сам енергија рата и гордог супарништва, заодевена у спортску форму, која своје проблеме решава на специјално припремљеном спортском терену.

С руског: Марина Тодић

Извор: „Православие.ру“

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 август 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 32 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.