header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Уредништво: Да се не заборави: Ватикан је створио усташе!
Уредништво: Да се не заборави: Ватикан је створио усташе! Штампај Е-пошта
четвртак, 11 септембар 2014
      Године 1948, Накладни завод Хрватске објавио је књигу „Јасеновачки логор“ доктора Николе Николића, лекара,  партизана, Хрвата, хуманисте и искреног верника у комунистичко боље сутра (што га је коштало Голог отока; био је прво у Јасеновцу, па на Голом отоку). Доктор Никола Николић је написао једно од најпотреснијих сведочанстава о паклу Јасеновца, јер је био лекар, који је видео много, и знао много.

У наставку објављујемо краћи извод из ове књиге, а за шири извод дајемо линк, да би обележили долазак још једног ватиканског екуменисте и пацифисте у Србију, надбискупа Жана – Луја Брагеса, који нас је у „Политици“ 10. септембра ове године „обрадовао“ вешћу да ће Ватикан отворити своје архиве из Другог светског рата. А ми, у ствари, знамо све што нам треба: недавно је ЦИА отворила своје архиве, па смо сазнали да је Ватикан крио крволока Анту Павелића; па знамо да је Ватикан пун блага које су усташе опљачкале од својих жртава, Срба, Јевреја, Рома; а оно најважније што знамо је да је Ватикан створио усташе. Мржња којом су ови демони у људском лику горели против Срба потицала је од чињенице да су они, већином, били потомци  Срба преверица, које су фратри и жупници учили не Христу и љубави Његовој него мржњи према онима који су остали верни крсту са три прста. Све кључне личности усташког покрета биле су надахнуте папистичком јересју, почев од ученика травничке католичке гимназије, и редовног саслужитеља на мисама, кољачког поглавника др Анте Павелића. Највећи усташки џелат, др Вјекослав Макс Лубурић, је знао да је србског порекла,  да су му преци из Црне Горе. То је кључно - они су постали чудовишта  верујући да им је све допуштено паролом „Бог и Хрвати“.

Зато нам ватиканска архива, из које ће се опет селективно издавати документи на увид, ни не треба; наша је „архива“ покланих, пресељених у Небеску Србију, која све памти, јер је у Јагњетовој Књизи живота.

А српски екуменисти нека знају: ако се не покају због шуровања са ватиканским надахнитељем усташких крволока, папом римским, маскираним у „дијалог“, удео ће им бити са папиним прелатима Степинцем и Шарићем, са Павелићем и Артуковићем, Лубурићем и Хинком Пићилијем…        

ЧИТАОЦИМА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“ НУДИМО СВЕДОЧЕЊА ДР НИКОЛЕ НИКОЛИЋА, И ТО, НАМЕРНО, ЛАТИНИЦОМ, КАКО ЈЕ ОН СВОЈУ КЊИГУ НАПИСАО, ДА СЕ НИКАД И НИ ЗБОГ ЧЕГА НЕ ЗАБОРАВИ!

МАТЕРИЈАЛ ОБЈАВЉУЈЕМО НА ДАН КОЈИ ЈЕ СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ ЗВАО ДРУГИМ ВЕЛИКИМ ПЕТКОМ, НА УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉ, ЧИЈИМ МОЛИТВАМА ПОМИЛУЈ НАС, БОЖЕ!

 +++

 УЛАЗАК У ЈАСЕНОВАЦ И ФРАТАР ФИЛИПОВИЋ        

Preko Save gledali smo Gradinu, a nismo znali, što je to. Sve je tamo mirno. Neka skela prevozi gomilu ljudi, žena i djece. Nismo znali, što to znači. Mislimo: idu ljudi u selo. Na rad? Odmah do obale s onu stranu oko seoske kućice hrpe djece, žena, ljudi. Nešto mirno čekaju!

Mi ne znamo, što je to, kakva je to grozna kuća, to ćemo tek večeras doznati. U blizini logora tovare vagone krpama, crve­nim i crveno-žutim odijelima, kakva obično nose ciganke. »Zašto? Odakle?« Nema vremena za odgovor. Na lijevoj strani stoka bleji u toru. Volovi, krave, skaču jedni na druge, bodu se, jure.

»Odakle ta golema stoka?«

Radoznalost me peče.

Kao udarac iz utrobe instinktivno mi sune u svijest: »Od po­klanih seljaka!« Miješa se jeza, mržnja i bijes u jedan elemen­tarni poriv.

Prolazi pored nas gomila zatočenika s izrazom straha na licu. Tuku ih čarkari i psuju im majku i sestru.

Ulaz u pakao bez dekoracija i danteovskih dramatskih nat­pisa, prost i običan: drvena vrata, koja stalan vratar otvara jedan bivši multimilioner, Židov. Na glavi mu kapa nekog ubi­jenog hotelijerskog menažera, za šalu ustašama. Star, onizak, on spremno otvara velika vrata i propušta grješnike u pakao, koje dočekuje arhisotona, svećenik »Majstorović«, t j. fra Tomislav Filipović i njegovi crni, krvavi pomoćnici. Prolazimo mimo »hod­nika maljeva« s desne, mimo »Zvonare i mučionice« s lijeve strane i dolazimo pred operativni štab koljača gestapovske ekspo­ziture NDH, zapovjedništvo logora. Došli smo dotle, a još nismo u stanju da sebi predočimo sav mrak paklene špilje. Zaustaviše nas pred kancelarijom. Sa mnom je i Plećko, radnik iz Samobora, s kojim sam se na Savskoj cesti upoznao. Stvarnost je za nas sve užasnija. Stadosmo pred upravu, poredaše nas. Ja i Plećko uporedo. Neki mladi ustaški zastavnici izdiru se na nas, a neke i pljuskaju. Uozbiljismo se još više i zašutjesmo mukom. Izlazi neki natporučnik. Kao munja sinu mi misao: »To je fratar Filipović, zloglasni ubojica školske djece u Krajini«. Rekoh Plećku: »To je Filipović«, kojeg prije nikad ni vidio nisam niti znao.

Učini mi se, da je čuo. Pratilac mu preda naše osude, u kojima piše, zašto je tko poslan u Jasenovac. Pisalo se tajnim znakovima. S nama se nalazi i Pavelićev šofer, koji je isto osu­đen (radi kriminala?) u Jasenovac, a on kaže radi pokušaja aten­tata na Pavelića. »Majstorović« fra Filipović me pogleda oštro, a možda se, kad je čuo svoje pravo prezime, i naljutio. Kad je pro­čitao osude, odvoji Plećka, mene i još dvojicu.                                        

– A ti si aktivni komunist! usklikne »Majstorović« fra Filipović Plećku.

A ti, doktore, primaš ilegalce i partizane na stan; daješ lijekove partizanima i pomažeš Srbe.

Pavelićev šofer klima glavom, gleda nas samilosno i poka­zuje rukom pod vrat, kao da će nas klati. Plećko se uzvrpoljio.

Jedna je grupa određena za rad u lančari, druga u barake, treća, naša na stranu. Poče mi se bistriti glava, osjetih svu groznu stvarnost. Naježih se. Klanje, nož, pa preko vrata, gušiš se, on te kolje »na rate«, polako. Zar im je žao jednog metka? Ne, oni se uče, da postanu okorjeli mesari, zanatlije, majstori klanja ljudi, da toliko u tom poslu napreduju, kako bi im bilo lako zaklati čovjeka, dijete, trudnu ženu. Baš onako, kao što me­sar kolje janje bez truna osjećaja. Oni žele još više, da razviju u sebi strast, da kolju ljude s naročitim uživanjem. Osim toga oni žele prije ubijanja i »kazniti« za zlodjela protiv NDH-e. To mučenje žrtve nema utjecaja na eventualni efekat zastrašivanja, jer se drama odigrava u noći i bez znanja i bez pristupa svijeta.

Malo pomalo uvidjesmo svoju sudbinu. Jedan ustaša, crnomanjast, za kojeg sam kasnije doznao da se zove Marinko Polić, okomio se na mene psujući inteligenciju, koja se odvojila od »na­roda«. Umiješa se »Majstorović« fra Filipović.

Majku vam vašu razbojničku. Dvadeset su vam godina jahali na leđima, dvadeset godina vas pljuvali, batinali, ubijali, pljačkali, vrijeđali, ponižavali, a sad, kad ste dobili svoju državu, sad ste protiv nje!

Vi ste sto puta pokvareniji i gori od ovih Srba. Vas treba peći, kidati vam meso komad po komad! vikao je »Maj­storović«.

Tada čuh nešto neobično u njegovu glasu. Bio mu je nekako tanak, gotovo ženski, a svakako u suprotnosti s njegovom tjele­snom strukturom i morfologijom lica. Bio je nešto viši od onog, što mi zovemo srednji stas, ali ne visok. Širokih pleća, odebele vratine, prilično ćelava tjemena, nešto klempavih ušiju. Njegove su oči bile sitne, sivkaste, više lukave. Njima bi mjerio zatočenike. Čudno bi ih stiskao i žmirkao. Oči celibatskog neurastenika, spe­cifične fratarske oči. Tumor palpebrarum. Donja mu je usna bila malo otromboljena, odebela. Jedina muška crta, koja je odavala neku odlučnost, bila je donja vilica, nerazmjerno jača od ostalih kostiju lica. Taj čovjek, kojeg sam kasnije upoznao kao naj­groznijeg krvoloka, sličio je nekom bosanskom begu, okrutnom epikurejcu 90-tih godina prošlog stoljeća, koji bi za svoje uživanje klao, ubijao, pljačkao i palio. Filipovića ima u Jajcu obiju vjera.

Kad sam sa svojom grupom pao u grobnu potištenost, oče­kujući smrt, pomislio sam: barem poslije tih muka neće biti nikakvih osjećaja, jer će biti uništeni svi aparati osjetnih im­pulsa. Mučenje i mrcvarenje u ustaškom »Zaštitnom redarstvu«, ovaj sivo-olovni, blatnjavi i krvavi bezdani ponor ustaških zloči­naca, koji se nazivaju »Hrvatima« sve mi je to stvorilo čuvstvo, da će smrt Hrvata svima otvoriti oči, i da će vidjeti pravog neprijatelja a sada glavnog njemački fašizam, koji je ovo ovdje organizirao. Ne, nije nam bilo žao umrijeti, jer bi naša smrt možda podigla makar i sitni protest protiv ovih moralnih grdoba, protiv ovih nakaza i povampirenih okrutnika. Stisnuli smo zube i čekali udarac.

Osjetih, da je u odnosima između mene i natporučnika »Majstorovića« skrivena duboka  mržnja.

Možda je čuo, kad sam Plećku rekao: To je Filipović a on ne dozvoljava, da se zna za njegovo pravo ime. Htio sam odgonetnuti uzrok njegove mržnje prema meni, neposredno pred samu svoju smrt! Glupost, što ti sve to sad treba! Besmislica, i tako nitko nikad neće doznati moju tajnu kao i tajnu milijuna po­klanih. To je samo iritacija. Čim se mandolina razbije, nema ni muzike, tako isto, čim mozak prsne, ne ćeš više ni osjećati ni mi­sliti. Skoro će i to biti.

Natporučnik Filipović iščeznuo je sa spisima iza ulaza u kancelariju. Vrijeme se oduljilo kao vječnost, nikad kraja. Li­jena tišina te u grlu guši. Nešto udara u utrobu i u noge, nešto u grlo, nešto se napinje u glavi. Smrt! Grozno je svijesno čekati klanje. Kako ćeš preživjeti nož preko grkljana, grcati, gušiti se. Bljuvati krv, udisati zemlju kroz otvor grkljana u dušnik, bronhije, pluća, i umirati, umirati i konačno umrijeti ne od povrede, nego od užasa, od bola.

Jezik mi se suši, grlo steže, zijevam i hvatam zrak, a noge su sve teže i teže, prosto kao olovo.

Neizdržljivo, druže  Plećko!

     Što se mora, sve je izdržljivo, druže doktore; strpi se još koji čas i onda nećeš više osjećati ništa. Kucnuo nam je crni petak. Da nam samo naše ne bi tako mučili! A mi smo tako i tako pokojni!

Prekinula nas je pojava »Majstorovića« iz kancelarije i ne­kog »satnika« za kojega smo kasnije doznali, da je to Luburić, Pavelićev povjerenik. On nas raspodijeli sasvim protivno: Plećko u lančani, a ja u logorsku bolnicu za zatočenike.

Već poslije podne na primjernoj egzekuciji opet vidjeh fra »Majstorovića« Filipovića prvi put i na dijelu, kako ubija ne­vine zatočenike.

Iziđi, doktore, da i ti vidiš! A šta si problijedio? Možda ti ih je žao!? oslovila me cinički ta neman.

У ЈЕСЕНОВАЧКОЈ ЛОГОРСКОЈ БОЛНИЦИ

Sutradan me je medicinar Satler uveo u zloglasnu bolnicu »II-B«, u tu našu pregrađenu baraku s druge strane, dalje od mog boksa.

Ovo je naš Savo, seljak iz okolice Gračanice, kod Tuzle, a ovo ti je, Savo, novi doktor, Nikolić.

   Nikolić! Pa i doktore Srbe ovamo šalju? Brate, propadosmo ti mi Srbi!

    On ti je Hrvat, Bosanac!

Sava me razrogačeno pogleda. Hrvat? Nikolić? Nema Hrvata Nikolića, a ja! jok! Nikolići su srpsko pleme.

    U redu, brate Savo, u redu, Srbin sam, da, Srbin!

    I ja tako kontam. Nikolić pa Hrvat, ne mere mu to biti!

    Kako bilo da bilo, Savo, on ti je katolik i Hrvat dobaci Satler.

    Vo imja oca i sina i Savo će da se krsti.

I duha svetoga, nastavi Satler Hrvat i amen! Savo bleji u mene.

    Pa nek je, nek je, nek je Hrvat ispade mu nekako na koncu.

    Jadni smo mi svi skupa, i Srbi i Hrvati! A šta ćeš, došao mu takav vakat, pa se nema kuda. Zapalo carstvo, bolan, hrsuzu i đenabetu, pa evo pobi pošten svijet. Tako mu se okrenulo, šta ćeš!

Savo Lukić, srpski seljak iz Bosne, bio je srednjeg rasta, plavook i plavokos, izrazita dobrota i poštenje, oličenje plemeni­tosti. Ostavili ga kao bolničara u »II-B«.

Odmah se nekako sprijateljismo. Prostodušnost i iskrenost, to je naša bosanska odlika.

Eto, banuše priča mi Savo iz Gračanice u naše selo i pofataše nas oko tridesetoricu. Vele: idete ko na kotar, da vam se nešto saopšti, pa ćete opet kući. Ama putem do Gračanice, tek planu puška i jednog iz naše partije nesta. Samo četrnaest nas stiže u Gračanicu, a nas devetoricu svezaše, pa u Jasenovac. Rekoše nam, da smo nepovjerljivi i nesigurni, i vele: radit ćete, pa ćete opet kući.

Savo prikloni glavu i teško uzdahnu.

Petoricu iste noći, kako no kažu »šabalahajzn«, dvojicu proguta nasip, a mene bolesnog nekako dovedoše ovamo, i tako ti ostadoh ovdje, da ponešto, eto, poslužim ovoj našoj raji, koliko mogu. Dodam malo vode, sklopim ruke na prsa, kad netko umre, podvežem mu bradu prnjom ili kanafom, da ne ode u zemlju otvo­renih usta. Eto, toliko, ukoliko umru ovdje. Ti znaš, eto, ne valja kazivati, vidjet ćeš eto i sam, vidjet ćeš, ako poživiš.

Sjetih se starca Luke iz »Dna« Gorkoga, koji tješi.

    Eto, vidim, da je gotovo. Nisam ti ja nikakve škole svršio, ama znam, što mu je, kad mu se približi, onako nježno, tiho, i sa suzama i s velikom tugom . . .

    Ma tko? Ne razumijem . . .

    Smrt, brate, smrt. Eto i ja sam prije strahovao i mrzio smrt. Grozna je i strašna. Ljudi su ti, bolan, glupavi, nepravedni, osude nešto, a da ne procijene, onako od klipa. Smrt, ma to ti je najblagodarnija sila. Zamisli okrene se, da netko ne sluša zamisli Matkovića, kolcem te čitav sat  mlati, dok te ne umlati, Picillija, tuče te kaišem sate i sate, dok te ne dokosuri. Miloš te cijelu noć bocka nožem i konačno zarine ti ga u srce. Cividini te peče, peče svuda. Pudić te kolje na rate svojim nožem, neopranim od krvi. To su grozni časovi čovjeka mučenika, koji radi tog mu­čenja i mrcvarenja proklinje sam sebe, što se rodio. Ovdje mu oteku noge pa oči, pa usne, pa, da prostiš mošnje, trbuh, i on me tiho zove: »Savo, Savo, brate!« Bio on pravoslavac, katolik ili Ciganin veli: »Savo, brate, daj mi gusku.« Ja ga pridignem, podmetnem gusku, a on mi veli: »Savo, brate, ama voda iz mene ne ide«, a ja njemu: »Ne boj se, to će ti kao u kokoši izići na crijeva. Malo ćeš požednjeti, pa će nestati i ove otekline.« »Misliš? A, Savo, brate, ako umrem?« »Ma hajde! Hiljade sam vidio takvih, ni jedan nije umro.« A ono, brate, više umre ovdje u jedan dan, negoli u cijeloj Bosni.« »Ama svejedno, slučajno čovjek može umrijeti«, kaže mi on, »evo ti adrese, pa mi javi ženi, da me više ne izgleda i da mi ne šalje pakete, jer znam, da otkida od svojih i dječjih usta. A, eto, te žalosne pakete kradu.«

»Dobro, uzet ću ti adresu, ama znaj, da je badava, skoro ćeš ti na noge.« Za dva tri sata on je jadnik izdahnuo. I ti mu, dok­tore, vidiš na licu, da je umro zadovoljan i da mu se duša sretno rastala od tijela. A kad ga zakolju! Uh, brate, lice sve iskrivljeno, ne možeš gledati od užasa. Umrijeti i umrijeti nije svejedno! Ve­lika je to razlika. Tko kod mene umre, vala se neće potužiti. On prosto zaspi, dok ga ja razveseljavam i pričam mu Markove konake. Samrtnik ti sve vjeruje i sa smiješkom umire. Ama ima ih, koje odvedu u drugu bolnicu, i tada nek im je Gospod u pomoći.

    U koju?

    Ja ne znam, kako se zove, ama ti ćeš već čuti tajan­stveno se sklupčio Sava.

    Gradina, doktore, Gradina šapnu mi Satler.

Pregledao sam bolnicu. Ustanovio sam, da je to soba za umi­ranje i mrtvačnica, a ne bolnica.

    Eto, juče je umro. Već nekoliko puta tražim, da ga odnesu, i nema ih tuži se Savo,   što mu 24 sata, pa i više, ostavljaju mrtvace u bolnici.

    Jadnici, ti naši grobari! Zaposleni su. Umire se i po bara­kama i svuda. Jadnici ne dospiju; oni bi najvoljeli da nikog ne nose ubaci Satler.

U jednom su boksu ležala dvojica i jedan mrtvac uz njih, koji se već naduo. Jedan njegov susjed uza nj, pravi skelet, a drugi mu mladić okrenuo leđa i zuri drugom nepomično u rame. Nje­gove su noge strašno mršave, same kosti. Ali gležnjevi i stopala natekli, naduveni i bijeli. Velike modre oči vire iz duboke jame, pune suza i krmelja. Nešto miče ustima, kao da govori.

Znam ja, što mi kaže: traži vode. I Sava otrči po vodu.

U jednom boksu, upravo uz našu pregradu, ležalo je oko dvadeset »pjegavaca«. Bili su ušljivi. Oči im zakrvavljene i mutne, ruke i tijelo u plamenu visoke temperature.

    Ovi noćas odlaze u drugu bolnicu šapne mi Satler po­kazujući na pjegavičare.

    Koju?

    U Gradinu, u zemlju!

(U Jasenovačkom je logoru kroz cijelu godinu bilo pjegavca, iako je klimaks svuda (kod epidemijskog soja klasičnog pjegavca, prenesenog od prtene uši) samo u proljeće. Vjerojatno iz bio­loških razloga, kad i uš i čovjek radi pomanjkanja zaštitnih bjelančevina, vitamina C, A, soli itd. predstavljaju najpogodnije vrijeme za razviće uzročnika pjegavca).

Stalno dolaze novi zatočenici, miješaju se sa starima. Ustaše su puni ušiju, jer ih je stid, da se trijebe i dezinficiraju. Stalno je bilo ušiju i pjegavca.

Među bolesnicima te »Ljudolovke« bolnice »II-B« našao sam i nekoliko bolesnih od trbušnog tifusa. Oni leže skupa sa »pjegavcima«. Kako nije bilo hrane, to se dijeta nije mogla davati. Oni su bili, kao i svi ostali, uprljani izmetinama, jer su svi imali pro­ljeve. Dvije kible bile su stalno zaposjednute bolesnicima. Gurali su onog, koji sjedi malo duže, da ustane, jer im je stanje bilo kri­tično. Oko tih kibla bila je stalno gužva. Gaće su bile sve uprljane od izmetina i krvi. Milijarde su se muha vrtjele i letjele po sobi.

Rojevi su se skupljali najviše oko onih, koji su umirali. Padale su im na lice, usta i oči, a oni nisu mogli, da ih se otresu.

Eto, po cijeli dan hodam okolo i tjeram tu prokletu gamad. Grehota je, da ih ta pogan uznemiruje, nek barem umiru u miru.

Sava je hodao okolo i grančicom rastjerivao muhe s njih.

Prozori su bili crni od nečisti muhe. Našao sam petoricu s teškim nekrotičnim gangrenama površinskog tkiva i s upalama, koje se inače ne mogu vidjeti. Ispitujući podrobnije pojavu kožnih i potkožnih gangrena, došao sam do pretpostavke, da se tu radi o posljedicama loše hrane, kojoj su nedostajali važni sastavi, osobito vitamini. Otok po tijelu potpuno ie sličio beri-beri obo­ljenju, kompliciranom radi pomanjkanja kalorija.

КРАПЈЕ – ЛОГОР ПРЕ ЈАСЕНОВЦА

Ustaše su stali dovoditi u Krapje uglavnom bogatije građane, većinom Židove, trgovce, advokate, inženjere, tvorničare, intelek­tualce, a bilo je i seljaka i radnika. Građani su se za taj »logor« spremili, kao da idu na izlet u planine. Obukli su »gojzerice«, nepromočive kapute, sportska odijela, ponijeli su sobom nakit, zlato, satove. Upravo je to privuklo pozornost ustaša, koji su tada nastojali što prije smaknuti te ljude, kako bi se dočepali njihovih stvari. Ubijali su ih otvoreno pred svima, inscenirajući neki povod. Tako je među ljudima zavladala panika, jer čim imaš cipele, ode glava, ne govoreći o drugim privlačljivim stvarima za ustaše.

    Je li ti, Ćelo, koliko je sati?

    Šta, gospodine, pa ja nemam sata!

    Šta lažeš, mrcino, gdje ti je sat? Gdje si ga sakrio? Sa­krio si ga, da možeš potplatiti nekoga, kad budeš bježao? A? gledao bi taj razbojnik u oči žrtvi.

Žrtva, ako je imala sat, donijela ga je, a ako nije, netko joj ga je morao dati, da je »spasi«, ili ga je morao ukrasti od svog druga. Najzad su počeli ubijati i radi najmanjih sitnica.

Ljudi su »dobrovoljno« »poklanjali« ustašama svoje pred­mete, samo da ih se riješe, jer su im ti predmeti nosili sigurnu smrt.

U logor Krapje došli su ljudi navikli na dobru hranu. U logoru su uvjeti prehrane bili žalosni. Ujutro se uopće nije ništa dobivalo, za ručak su dobivali 2–3 krumpira, za večeru juhu ili krumpir bez začina. Juha je bila bistra, po njoj su plovile 23 olupine od krumpira, a na dnu si mogao teškom mukom uloviti 2 do 3 zrna graha. Kruh se nije dijelio redovito, nego kad bi došao: 23 puta nedjeljno. Dobivali su 8. dio od onoga, što vojnik do­biva, zapravo ni 50–80 grama, dva zalogaja. Kruh je bio od ku­kuruza pomiješan s ječmom ili raži. Cijela dnevna količina hrane nije iznosila ni 700 kalorija. Zna se, da je 2500 kalorija potrebno za onog, koji sjedi, a ne radi. Radniku je potrebno mnogo više. Prema tome sve rezerve, koje su se u tijelu nalazile u obliku masti »zlatnog doba« prije NDH, brzo su se trošile, da bi pokrile taj manjak kalorija. Poslije 23 nedjelje boravka u Krapju nisi mogao prepoznati ljude, toliko su izgubili na težini. Brzo se opazio i efekat ustaške tehnike »tihe likvidacije«. Ljudi ne samo što nisu mogli raditi, nego nisu mogli ni hodati. A »raditi se mora«. »To je radni 1ogor, a ne ljetovalište. Poslani su ovamo na »rad«, da se nauče raditi!«

»Nitko nije ovamo nevin poslan, znamo mi te ptičice!« Tako su govorili tim osuđenicima na smrt ustaški »dužnosnici«. Ljudi su vukli teške otečene noge, zgurivši se do zemlje, zastajkivali, for­sirano zijevali udišući zrak i hvatajući se za prvog čovjeka, stup ili drvo, da bi se oslonili i poduprli. Lica su im blijeda, obrazi upali, nosovi zašiljeni, a gornje su vjeđe bile osobito nabuhle i blijedo-plavkasto su sjajile, kao da si ubrizgao vodu pod kožu. Oči su bile izbuljene iz dubokih jama, a zjenice široke. Stariji su ljudi kašljali, zinuvši, što su više mogli, i izbuljivši oči, dok su im po sljepočicama i čelu nabrekle poput prsta velike vene, a lice bi im sasvim pomodrjelo. Obilno su izbacivali žitki ispljuvak i bez ustezanja ga ostavljali, gdjegod bi ga ispljunuli.

Uopće svi obziri civilizacije i higijene iščezli su pod teretom krute opasnosti groznog života.

Uspjeh ustaške politike »kulturne likvidacije ljudi« brzo je počeo rađati bogate plodove. Počeo je pomor u masama poslije 7 nedjelja nečuvenog postupka. Prvo su umirali stariji ljudi, oni, koji su bili dobro hranjeni s dobrim adipositasom tijela, umirali su dijabetičari, glikozurije, slabiji i bolježljiviji, sve u masama. Ostajali su mršavi i oni, koji su još ranije u Jugoslaviji bili na­vikli na glad i na teški rad, mlađi svijet i oni izdržljivije, jake tjelesne građe.

Ušljivost se razvila nevjerojatno brzo kod ovoga građanskog svijeta. Ti ljudi, koji nikad prije nisu ni vidjeli uši, a kamoli ih imali, koji su mijenjali rublje, kad su htjeli, kupali se gotovo svaki dan, nisu se mogli snaći u logoru. Uši su vrvjele po njima. Ustaše su zabranili, da peru rublje u obližnjoj Savi, u namjeri, da ušljivost još pojačaju. Nevjerojatno je, ali istinito, da je bilo ljudi, kojima je nekoliko tisuća uši pilo krv. Uš je vrlo krvožedna, stalno siše krv. Iako svaka posiše malu količinu, 35 tisuća posiše dosta. Iscrpljeni, bez hrane, ljudi su i ona­ko bili malokrvni, te nije mnogo bilo potrebno, da i te uši po­mognu brzom svršetku. Može se reći, da su uši ubijale ljude i bez pjegavca, prosto izazivajući smrt od akutne anemije. Mnogi neće vjerovati, da su u logoru Krapje ljudi legli u noći, a ujutro su ih našli mrtve, blijede kao papir, pokrivene hiljadama ušiju. Takva je smrt laka i daleko podnošljivija od noža ili malja, ali isto tako gnusna i čovjeka nedolična.

Uz uši pojavile su se u masama i buhe, kojima na žalost obi­luje svako naše selo, u čemu se ogleda i »uspjeh« socijalno-ekonomske i zdravstvene politike kraljevine Jugoslavije. Buhe su osim uznemirivanja isto pile krv, koja je i onako bila vrlo tanka, vodenasta. Uvečer i po noći nije se moglo živjeti od komaraca, a danju od muha.

ЈАСЕНОВАЧКИ „ОПОРАВАК“

 U novom logoru u Jasenovcu priredili su »nastup« i saopćili, da stari i iznemogli »idu u bolnicu, gdje će ležati i neće ništa raditi, imat će dobru hranu i njegu, bit će im toplo«. Gladan, iscrpen, ozebao i progonjen čovjek vrlo je sklon sugestijama, kad se one odnose na njegove stalne predodžbe na da se tako iz­razim »prisilne predodžbe« o kruhu i mlijeku, o toploj sobi i krevetu, o miru, o odmoru, koje prevladavaju u njegovu mozgu. Tu kritička analiza sasvim zataji. Odmah su ljudi povje­rovali, iako nije bilo nijednog razloga za to.

    Hoćemo, hoćemo! vikali su iznemogli, gladni, prozebli starci.

    Zapiši i mene, i mene, i mene . . . vikali su sumanuti ljudi.

    I mene, i mene.

    Dajte ljudima kola, kamion, pa nek se ljudi odvezu, lijepo ih spremite! viče Luburić ustašama.

    Može li i moj sin sa mnom, gospodine »satniče«? moli jedan za svoga dvadesetogodišnjeg sina.

    Pa nek on ostane ovdje, mlad je, da radi, naučit će zanat.

    Ama, jedinac mi je, pa da se ne rastajemo, on bi u bol­nici mogao biti bolničar, pisar.

    Eh, kad ti je baš toliko stalo, stari, nek ti bude. Uzmi ga, pa nek bude bolničar, čuješ li ti, Arone!

    Dobro, za bolničara, dobro.

Nešto zapisuje Aron Atarac. Ustaški natporučnik namiguje Luburiću.

    Eh, baš vam hvala, dobri ste vi ljudi! Uvijek sam ja go­vorio. Hvala vam!

    Ništa, stari, razumijemo mi očinsku ljubav, razumijemo!
I mi smo ljudi, nismo ni mi zvijeri!

Ni bolnice ni bolničara nema u Krapju, nego nož i kugla ih čekaju, čim dođu. Ustaški natporučnik to zna, ali onaj jadnik to ne sluti. Luburić hoće da se riješi balasta, svega onog, što nije od koristi kao manuelni radnik, kovač, postolar, krojač itd., da bi smanjio broj za prehranu preko zime 1941/2.

Opet sutradan nastup.

  Neka istupe intelektualci, profesori, učitelji, činovnici, osim liječnika i inženjera.

Istupilo oko 90 ljudi, golemim postotkom Hrvati.

    Šta si ti? pita Luburić.

    Profesor!

    Hm! Nemamo mi ovdje gimnazije, a nešto se mora raditi! Biste li vi htjeli plesti košare? To se lako može naučiti. Sjedit ćete u toploj sobi, plesti košare, praviti pletene stolice itd., i u tom ćete odležati svoje, pa i rat će dotle proći.

    Kako ne, gospodine »satniče«, kako ne. Vrlo rado.

    U odjeljenje za pletenje košara i namještaja! viče Lu­burić Atarcu.

    A vi, što ste vi?

    Učitelj!

    Hm, nemamo vremena da učimo narod, to ćemo poslije rata. Biste li htjeli uvezivati knjige?

    Kako ne, gospodine »satniče«.

    E  dobro, za knjigovežnicu, tako ćete raditi i spasiti se od zime.

    A vi?

    Ja sam željeznički činovnik.

    Košare plesti!

Sav sretan odlazi na mjesto.

A vi?

    Ja sam ekonomski stručnjak!

    Ti ćeš voditi knjige o radu u odjeljenju košara.

Čovjek sja od radosti, opet će svoj posao raditi.

    A vi?

    Ja sam profesor latinskog jezika!

    E to nam zbilja ovdje ne treba!  Ti ćeš biti u radionici ćilima. Piši ga!

    A ti?

    Ja sam upravnik imanja.

    Košare plesti, gospodine!

    Čovjek zadovoljno sliježe ramenima.

Svih devedeset Luburić je odredio na »rad« za laki posao, što dolikuje više njihovu staležu. Svi su sretni.

Došao je kamion, natovarili su sve te intelektualce i pokrili ceradom. Ustaše su se popeli na ceradu i sjeli na njih, hihoćući od smijeha i ruganja.

Korpe plesti! Ha, ha, ha! i čim su izašli na cestu, počeše ih bosti noževima kroz ceradu . . . Izboli ih i zaklali u ka­mionu i istovarili u prije već za njih iskopanu jamu.

Isto su tako sve ostale slabe, iznemogle i stare prebacili od­mah iza njih u Krapje i s onima, koji su tamo ostali, sutradan izveli iz barake i mitraljezima i puškama sve pobili. To je bilo prvo masovno ubijanje, u tom kraju, 16. rujna 1941., poslije kojeg su odmah slijedila i druga.

SREDSTVA I NAČINI UBIJANJA LJUDI

U JASENOVAČKOM LOGORU UNIŠTENJA

 НАСТАВАК ПОГЛЕДАТИ: ОВДЕ

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.