header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СРБОЦИД arrow Римска вера у служби србофобије и геноцида
Римска вера у служби србофобије и геноцида Штампај Е-пошта
субота, 24 јануар 2009

 Проф. др Смиља Аврамов

ВЕК СТРАДАЊА

           Век који је иза нас, XX век. био је век величанствених успеха српског народа. На војном пољу победе српске војске слављене су широм Европе. На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуције. Мудре речи српских државника с краја 19. и почетком 20. века ушле су у светске енциклопедије.

Али, овај век био је и век голготе за српски народ. Три пута у том веку српски народ нашао се пред опасношћу тоталног истребљења. Било је то 1914/15., када је аустроугарска солдатеска извршила масовне покоље по Босни и Херцеговини и Србији.

1941-1945. под усташким ножем, према немачким и италијанским изворима, нестало је око 800.000 Срба. Геноцид није био епизода рата, већ део осмишљеног плана. Наређење за тотално уништење Срба, издала је усташка влада у Загребу још априла 1941. Сви медији објавили су проглас који је почињао речима: „У Хрватској (која је тада обухватала и БиХ) не може бити Срба ни православаца", а затим је унућен позив народу „да се обрачуна без милости“ (И без милости 6.000 Срба из овог краја убијено је на најсвирепији начин.)

Дошло је ослобођење, а геноцид над српским народом избрисан је из светске историје, али на жалост и из домаће. На перфидан начин разрађена је стратегија „заборава и превазилажења прошлости" у Брозовој Југославији. Годинама били смо обмањивани да је „братство и јединство“ исковано у борби, избрисало све тамне мрље из наше прошлости, залечило ране, и отворило пут срећније будућности. Ћутање о страдалништву, велики грех који на души носи генерација којој и ја припадам, имао је супротан ефекат. Ерупција притајене мржње, у виду геноцида, сручила се 1991. на српски народ и тај процес траје и данас на Косову и Метохији. Али није „стратегија заборава“ била производ само Брозовог режима. Након отварања архива из Другог светског рата, и декласификације делова поверљиве грађе, сазнали смо да постоји и дубљи разлог. Највећи ратни злочинац Анте Павелић радио је за британску обавештајну службу још од 1926. године. И након убиства краља Александра, користили су усташку организацију, упркос њиховој репутацији убица и терориста. То нам много говори о односу Запада, посебно Лондона, према српском народу током насилног разбијања Југославије 1991.

Кроз голготу кроз коју смо прошли, рат и страдања, постали смо богатији за једно горко сазнање: открили смо свет у коме смо живели, а кога нисмо познавали. Сутра, стајаћемо пред спомеником, скрушено, молитвено, покајнички, одајући закаснелу пошту невино страдалој српској браћи.

Потребно је данас свестрано проучавање геноцида, јер тај злочин над злочинима како је назван у Нирнбершком суду, могућ је тамо где није сагледана његова суштина и оцењене последице.

Злочин геноцида у БиХ 1941. отпочео је разарањем културних споменика и духовног наследства, а након што је створена пустош, Срби су проглашени духовно и ментално инфериорним, што је послужило као платформа за покатоличење српског народа. Истовремено пришло се организованом физичком истребљењу Срба.

Немачки посланик у Загребу, известио је Берлин да је становништво  НДХ подељено у две политичке странке: Павелићеву и Мачекову, али у акцији ликвидације Срба делују јединствено и синхронизовано. И са муслиманима у БиХ делују јединствено, прогласивши их као најчистији део хрватског народа, део сопственог бића, а БиХ укључили у свој повијесни и етнички простор што је било у супротности са основним циљевима НДХ: стварања чисте католичке државе.

Дозволите ми једну малу дигресију, јер сматрам да баш ту лежи семе трагедије коју ће доживети БиХ 90-тих. Савез Хрвата и муслимана у БиХ током Другог светског рата није био локални феномен. Велики муфтија јерусалимски појавио се 1940. на политичкој сцени, као заступник и заштитник свих муслимана. У савезу са Хитлером видео је шансу за заједничку борбу против британског империјализма.

Посетио је муфтија и Сарајево 1943., како би поздравио формирање две муслиманске СС дивизије. Ту леже корени муслиманско-хрватског блока током Другог светског рата. Делегација муслимана на челу са Хакијом Хаџићем посетила је Павелића још 22. априла 1941, дакле само неколико дана након проглашења НДХ, изразила пуну солидарност са усташким покретом. Џафер Куленовић, члан краљевске владе 1941. одбио је да са владом пређе у Лондон. Уместо тога отишао је у Загреб и постаје први потпредседник усташке владе и главни саветник поглавника, што је имало за последицу организовано изазивање антисрпског расположења код муслиманских маса, након чега су уследили покољи и насиље над српским становништвом.

Међу прве акте НДХ спада наредба да се под хитно сачине спискови најугледнијих и најбогатијих Срба у БиХ. И док је за виђеније и богатије Србе организован један квази регуларни процес тј. хапшење, испитивање, покушај принудног покрштавања, на терену је отпочела дивљачка хајка на српски живаљ кроз заједничке хрватско-муслиманске акције, али и одвојене.

За разлику од нациста који су оформили један систем индустријског истребљења људи у крематоријумима и гасним коморама, геноцид на тлу БиХ праћен је ритуалним убиствима и садистичким изживљавањем, које по бестијалности надмашује моћ имагинације. Био је то сублимирани израз свих историјски познатих облика физичког и духовног терора: од бацања људи у арене разјареним животињама у старом Риму, преко инквизиције, спаљивања живих људи, па до клања специјалним усташким ножем. Облици физичке тортуре ишли су по неколико линија: убиствима читавих породица у својим кућама: одвођењем у концентрационе логоре, исељавањем.

Као додатни метод, о коме се код нас није писало, али о чему постоји богата архивска грађа у немачком војном архиву, усташе су користиле убацивање својих људи у Србију, у четничким оделима или униформама Недићеве полиције, у циљу извођења саботажа и убијања понеког Немца, на што су Немци одговорили тешком одмаздом над Србима, 100 за једног убијеног Немца. Хрватско-муслимански блок складно је деловао током 1941/42. Према немачким изворима у Љубушком 30. јуна убијена је група од 90 Срба, а 1. јула у околним селима убијено је 300 мушкараца, жена и деце. У Босанском Новом стигла су 4 камиона усташа из Хрватске, и у заједници са муслиманима извршили масовни покољ Срба. Исти сценариј догодио се и у Босанској Костајници где су убијена 862 Србина, а у Кулен Вакуфу 950 под водством Мирослава Матијевића из села Вргоча. О томе је немачки изасланик упутио Берлину опширан извештај, а дупликат представнику Вермахта у Загребу Кашеу.

Као врхунац садизма остаће забележсн покољ Срба у Јајцу од стране муслимана 1. октобра 1941. Извештај кога је Заповједништво Војне Крајине доставило Главном усташком штабу у Загребу започиње речима: Осим тога што су грчкоисточњаке тукли немилосрдно кундацима по прсима, леђима и крстима до несвјести, заповјеђено им је да се скину, вучени су затим за мошње по читавој соби... ударани оштрим гвозденим предметима у главу, све док им лубања неби прсла. Следи затим опис догађаја на језеру: похватали су све жене и дјецу и старце грчкоисточне вјере, који нису успјели да утекну. Ова сиротиња поклана је на најгрознији начин. Зима 1941/42. била је испуњена најстрашнијим масакрима. Чак је и Берлин протествовао, наводећи да се тим путем јача партизански покрет и покрет Драже Михаиловића. Протест није имао дејства. Зверства су настављена широм Босне и Херцеговине до последњег дана постојања НДХ, али треба додати да је муслиманско-хрватски блок почео да се распада још 1943.

Организовано, насилно превођење православног становништва у католичанство било је саставни део геноцидног процеса, а спровођено је кроз спрегу клера и усташа. Законско покриће ове акције обезбедила је усташка власт, а сам морални вид није представљао оптерећење за Ватикан који се држао девизе Greca Fides Nulla Fides (грчка вера није вера).

Проналажење одговора на питање позадине и мотива злочина такве магнитуде какав је био геноцид у НДХ, крајње је сложен задатак. Пре свега, поставља се питање у ком контексту ваља тражити упориште за проналажење одговора: у културном простору народа који у први план ставља своју Хиљадугодишњу културу, или у крилу католичанства имајући у виду да је НДХ била дефинисана као католичка држава.

Полазна основа геноцида над Јеврејима била је антисемитизам, а над Србима србофобија. За разлику од антисемитизма који представља једну кохерентну категорију, са чврстим идејним основама, на формирање србофобије утицали су симултано многобројни диспаратни чиниоци. Идејни корени геноцидне политике у Хрватској почивају у учењу Анте Старчевића (1823 -1896). Основна нит која повезује све сегменте његовог учења су етноцентризам и ксенофобија. Кроз идеолошку платформу, и деловање у масама, Старчевићева странка права постепено рађа један радикални антисрпски покрет, који је добио снажан подстицај 1914. након атентата на престолонаследника аустроугарске Франца Фердинанда. Папа Пије X био је носилац идеје о потреби кажњавања и предузимања најоштријих мера против српског народа, све до уништења. То је послужило као духовна подлога за злочине, које су извршиле аустроугарске трупе над цивилним становништвом 1914/1915.

Пораз Аустроугарске и проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је изазов за Ватикан, који је тим поразом изгубио свој најјачи ослонац - моћну католичку државу Аустроу-гарску. За римску курију Краљевина СХС била је само српско православна јединка, и препрека експанзионистичке политике Ватикана према Истоку.

Вештом манипулацијом националног и верског фанатизма србофобија је у Хрватској хватала све дубље корене, да би код дела народа постала саставни део националног бића.

Колективна свест обликована на негативним стереотипима и шемама била је најпресуднији фактор у извршењу геноцида над Србима. Било би, међутим, погрешно приписати узроке србофобије искључиво Странци права и усташама. Она је имала и снажно извориште у балканској пројекцији Коминтерне, и њеној подели на угњетене и угњетачке нације, при чему је српска нација стављена у ову другу категорију. Званична политика Коминтерне, пошто су покопане и последње наде о светској револуцији, укључила је у своју стратегију решавање националног питања у појединим земљама, односно искоришћавање националних сукоба за циљем разбијања буржоаских земаља, и стварања услова за бољшевичку револуцију. Југославија као многонационална држава, на значајном географском пункту, ушла је у први план.

Геноцид у НДХ није могуће објаснити на бази цивилизацијских стандарда. Аустријски историчар Фридрих Хер сматра, да је оно што се догодило у Хрватској 1941-1945. последица архаичког анархизма из преисторијског времена. Павелић је за њега јединствена фигура убице XX века. Уз све то десничарски кругови у Хрватској тесно су сарађивали са хрватским комунистима, не само у периоду између два светска рата, него и у току самог рата. Окончањем ратног стања нестала је са позорнице НДХ, без икаквих правних последица, на међународном и унутрашњем плану. Али усташтво није нестало. Спонтано се намеће питање како је све то било могуће?

Усташе су нашле уточиште у западним земљама као стари савезници, као верни католици, који су се сиремно укључили у антикомунистички талас, исто онако спремно као и у периоду између два светска рата, када су у комунистима нашли најверније савезнике, са њима закључили споразум о заједничкој акцији. У емиграцији усташе су консолидовале своје редове и одмах отпочели са терористичким акцијама. Од 1945-1974. извршили су више од 400 терористичких аката у земљи и иностранству, у коме је страдало на десетине невиних живота. Реорганизована и подмлађена усташка организација, са својим чланством, вратила се у земљу после сецесије Хрватске из Југославије 1991. и отпочела други круг геноцида над Србима.

Зашто је велик део овог народа изабрао, да на крајње нецивилизован начин, оствари свој идеал - стварања етнички чисте државе, одговор треба тражити у непостојању културног и етичког филтра, у великом делу његових маса. Два традиционална стуба морала једног народа: правни систем и религија, стављени су у службу геноцидне политике и 1941. и 1991. године и ту, у крајњој линији, треба тражити корене трагедије која је задесила ову земљу.

Извор: „Заборављени злочин – СТАРИ БРОД“ – Зборник радова Акедимије у Рогатици, Дабар/Соко, Вишеград – Добрун, 2008.г.

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.