header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Идентификациони број и печат антихриста
Идентификациони број и печат антихриста Штампај Е-пошта
четвртак, 19 март 2009
ЈЕРОЂАКОН АВЕЉ СЕМЈОНОВ

ИДЕНТИФИКАЦИОНИ БРОЈ И ПЕЧАТ АНТИХРИСТА

          Основни и најважнији аргумент присталица идентификационог броја, који је и богословски озбиљан, али и тесно повезан са духовним животом свакога човека јесте став да печата антихриста не може бити све док се он не зацари. Поново се враћамо на чињеницу да су корени схватања и реаговања на проблем идентификационог броја у различитом тумачењу појма "свршетка света"? Какав је смисао овог појма код Светих Отаца? То је разлог што овај аргумент излажемо као засебну тему.

          Преп. Јефрем Сирин пише: "Уколико неко не буде запечаћен печатом звери, неће моћи да буде обманут лажним знамењима." Ове речи Светога упозоравају да ће и пре конкретног зацарења антихриста његов печат већ бити у употреби, а стављаће га, према Откривењу, претеча антихристов, "звер из земље" (Откр. 13,11,15-17). Сврха тог печата ће бити управо у томе да се човек преласти обећањима мамоновим и да не препозна у будућем цару (владару) оличење пакла. Овде се говори не о самом печату који ће ставити антихрист, већ о његовом предобразу, који ће му претходити, као што ће и доласку самог антихриста претходити јављење његовога духа, "који долази и сада је већ у свету" (1. Јован. 4, 3).

          Преподобни Јустин Ћелијски овако објашњава ово место љубљеног ученика Спаситељевог: „ 'Дух' може бити или личност, или учење, или идеја, или мисао. Тако да свако учење, свака идеја, свака мисао која не признаје да је Исус Бог и Спаситељ, ваплоћени Бог и Богочовек, долази од антихриста и јесте антихристова. Такве личности, и учења, и идеје су постојале још од Христовог ваплоћења у овом свету. Зато Свети Тајновидац и говори о духу антихристовом: 'И сада је већ у свету'... Антихрист је директно или индиректно творац сваке антихришћанске идеологије.

           У стварности, постоје само две врсте идеологија: Христова и антихристове. Човек у овом свету треба да разреши дилему: да ли ће да буде са Христом, или ће да буде против Њега. И сваки човек, желео то или не, мора да лично реши овај проблем. Дакле, или ће бити христољубац или ће бити христомрзац. Треће решење не постоји."

          И Блажени Теофилакт Бугарски пише: "...Антихрист је већ у свету, подразумева се, не он лично, већ оличен у лажним пророцима, лажним апостолима и јеретицима, који претходе и припремају његов долазак."

          Дух антихристов - било да се ради о личностима као што су Маркс, Стаљин, Мао Це Тунг и Лењин, било да се ради о идеологијама, као што су комунизам, нихилизам, фашизам, глобализам - увек оставља свој траг на онима, који га признају, који му се клањају и исповедају га. Његов печат се одражава и у начину размишљања, и у уму, и у речима, и у карактеру, и у човековом духу, у његовим погледима на свет. Печат духа антихристовог се испољава и у отвореном поклоњењу, као што су се, на пример, људи клањали Лењину или Стаљину (тзв. „култ личности")... Ово клањање и чланство у комунистичкој партији је свесно одрицање од Христа, зато што су комунизам и Хришћанство неспојиви.

          Св. Игњатије Брјанчанинов је управо о оваквима говорио: „Они су одбацили Христа и прихватили антихриста, јер су прихватили његов дух, убројавши се у оне, који су га прихватили, иако се њихов замаљски живот завршио много стотина година пре његовог доласка".

          И у саопштењу Светог Синода Руске Православне Цркве од 7. марта 2000. године потпуно исправно стоји управо у том погледу да се "у светоотачком Предању под печатом антихристовим подразумевао знак, који је потврђивао свесно одрицање од Христа."

          Свети Оци су у још ширем смислу говорили о печату антихристовом као о печату греха, јер је грех од ђавола "а ђаво греши од почетка" (1. Јован. 3, 8). Тако, Преподобни Нил Мироточиви каже, да је "злопамћење печат антихриста", а "гомилање богатства - предобраћење за које кажемо да је дух антихристов. Јер антихрист тек треба да се појави у телу, али мислено је он већ у свету." Св. Игњатије Брјанчанинов даље пише, да "када смртни грех, поразивши човека, одступи од њега, он оставља траг и печат пораза", тј. печат греха.

         Потпуно је у праву о. Јован Крестјанкин, када говори о постојању "печата нашег личног греха." Међутим, управо тим печатом антихристове стихије и дела задобијају власт над човеком, и тај печат је предображење оног печата од кога се заиста треба бојати!

          У вези са речима о. Јована Крестјанкина додали бисмо само да се, у складу са учењем Светих Отаца, треба такође бојати и гнушати и духа свих претеча антихристовог печата, као и самог антихриста и броја његовог имена, који је већ утиснут на свој роби, документима и који се данас среће свуда. Сви ови симболи и јесу већ предобрази печата који ће водити у вечну погибао.

          С обзиром да је дух антихристов увек присутан у свету, и његов печат - знак привржености њему или његовој идеологији је, такође, увек присутан у свету. Пре су то биле партијске књижице, а сада су то електронски бројеви "Новог светског поретка". И сасвим је очигледно да печат антихристов, по свом карактеру, има особину сталности, односно постојаности, да стално постоји у свету заједно са постојањем духа антихристовог. Уколико постоји дух антихристов, било да се ради о личности или идеологији, онда постоји и знак-печат припадности антихристу. Зато овај аргумент не само да није основан, већ је и у супротности са светоотачким учењем о последњим временима. Зато, тврдити да печат антихристов не може да постоји до зацарења самог антихриста значи исто што и тврдити да не могу постојати антихристова дела у свету до зацарења самог антихриста. Али, то већ свакако није тачно. Св. Апостол Јован Богослов нас поучава: "А сваки дух који не призанаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету"(1. Јован. 4, 3).

          Навешћемо опет речи великог Светитеља наше Цркве у вези са стварањем глобалног земаљског "раја": "Везаност за материјалне успехе лако може да преокупира целог човека, и његов ум, и његово срце, и украде му све време и све снаге... Таква везаност одвлачи човека од Божије Речи... убија га вечном смрћу." Ове речи Светитељеве, али не само оне, већ и сам данашњи живот, сведоче нам о погубности новог светског друштва са свим његовим чиниоцима: једном државом, једном над-културом, једном лаж-религијом, тачније анти-религијом, једном идеологијом, једном популацијом, општом компјутерском евиденцијом... које не обједињује Христос нити Црква, већ грех и мамон. Једном и заувек је Господ у лицу Свога једнородног Сина даровао човечанству мир и јединство, призвавши све „да буду једно". Сада пак, ђаво, по Божијем допуштењу, ствара такво лажно јединство у коме ће се чути захтев читавог људског друштва за генијем над генијима, који би могао да материјални развој и успехе човечанства подигне на највиши могући ступањ, и који би тиме допринео благостању на земљи, тако да и Рај и Небо постану непотребни човеку.

          Дакле, печат греха у човеку јесте предображење печата антихристовог, само што је разлика у томе што се човек од тог предобраза печата антихристовог још увек може одрећи, а од печата који буде стављао сам антихрист. Јер ће антихрист на десну руку или на чело ставити печат, "како се човек не би могао крстити десном руком, а на челу - како не би могао у мислима имати свето Име Господње или славни и часни Крст Христа и Спаситеља нашег", пише Преп. Јефрем Сирин. Печат антихристов постоји у својим прасликама (предображењима), и треба га схватати као печат антихристовог духа, који је присутан у свету у виду идеологија, учења и личности, које се супротстављају Христу, и које воде човека, у случају да се не покаје, у вечну погибао.

          Сада размотримо схватање примања печата антихристовог као "свесног одрицања од Христа." Овај став је изнео Св. Синод наше Цркве у Саопштењу од 7. марта 2000. г, тај став је потом био потврђен и у закључку скупа Богословске комисије, одржаног 19-20. фебруара 2001. Шта то уствари значи?

         Два-три протекла руска поколења су се васпитавала у духу атеизма. Из државне идеологије биле су избачене речи као што су „Бог", „Вера" и „Црква", које су се, у најбољем случају, сматрале архаизмом или трагом прошлости. Милиони људи су умирали или гинули у ратовима, за "светлу будућност" и за комунизам, као чланови Партије или Комсомола. Нека би их Господ помиловао бар за то што су волели своју Отаџбину. Али, какву? Ону, која је одбацила Бога. Чији су по духу били ти људи и њихова некрштена деца: да ли Божији или, пак, антихристови? Каква је била њихова свест? Већина њих је била до безумља помрачена идеологијом и у истом таквом помрачењу су васпитавали своју децу.

          Али, ако је воља хришћанских родитеља да Црква крсти њихову децу и да их Господ прими за Своје синове у Царству Вечне Славе, онда ће деца, која са сагласношћу родитеља добијају електронско име, бити иницирани као грађани светског антихристовог поретка. Где је, онда, овде свесно одрицање? И уколико одрастао човек из незнања или уопште неверја или нецрквености прихвати идентификациони број - да ли је то, онда, одрицање од Христа у корист глобалног „раја"?

          Наравно да је такво одрицање уследило као последица нехришћанског живота човековог, и можда оно и није свесно, али је ипак, у суштини, добровољно. Зато нас Господ у Јеванђељу и упозорава: "А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио, нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужују батине, биће мало бијен." (Лк. 12, 47-48). Блажени Теофилакт Бугарски објашњава ово место: "Зашто се кажњава и онај који не зна? Зато што је и он могао да сазна, али није зажелео, а услед немарности је и сам постао крив због незнања. Дакле, он је достојан казне за то  што није добровољно хтео да сазнао." О томе како су свесно Јудејци разапели свога Цара, сведочи само Јеванђеље. Тако, Преп. Максим Исповедник пише: Господ, на Кога су хулили, били Га по лицу и Који је трпео друга страдања од Јевреја, подносио је све ове невоље, састрадавајући са онима који су Га вређали, као са онима који живе у незнању или су у заблуди. Зато је и на Крсту рекао: Оче! Опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34)"

          Отуда је јасно да нас неће погубити несвесно одбацивање Христа, већ управо добровољно. А оно може да буде и из незнања, и из малодушности, и из маловерја, али свршетак одрицања је увек један те исти: "А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт" (Откр. 21, 8). И више од тога. Уосталом, свесног одбацивања Христа као таквог и неће бити! Доћи ће антихрист и рећи: "Ја сам христос!" и људи се неће одрећи од њега, већ ће му поверовати! "Људи ће веровати ономе што ће антихрист говорити, јер ће он деловати као аутократа и самодржац... Људи ће имати крајње поверење у антихриста... мислиће, да је он Христос Спаситељ" - каже Преподобни Нил. Неће га признати само они који буду знали да он није Христос, јер ће антихрист доћи "у име своје" (Јн. 5, 43).

          Зато је, у вези са принципом "добровољности", потребно да се задржимо на два, по нашем мишљењу, нетачна податка у Саопштењу Светог Синода Руске Православне Цркве од 7. марта 2000. У Саопштењу се каже да се у светоотачком Предању такав печат (тј. печат антихристов) схватао као знак који потврђује човеково свесно одрицање од Христа. Према речима Св. Иполита Римског овај печат ће гласити: "Одричем се Твога неба и земље; одричем се Крштења; одричем се служења моме Богу и сједињујем се са тобом и верујем у тебе". Исто то говори и Преп. Нил Мироточиви: „На печату ће бити написано следеће: 'Ја сам твој' - 'Да, ти си мој.'" Даље, у Саопштењу се каже у вези са идентификационим бројем: "Супротно Предању, понекад се тврди да технолошка достигнућа тобоже могу сама по себи да учине преокрет у тајним дубинама душе, доводећи до заборављања на Христа. Такво сујеверје није у складу са православним тумачењем Откривења Светог Јована Богослова, према коме се ''печат звери' даје онима који свесно поверују у њега 'само због његових лажних чудеса' (Св. Јован Златоуст). Никакав спољашњи знак неће нарушити духовно здравље. човека, ако не постане последица свесне издаје Христа и срамоћења вере."

           Прва нетачност у овој изјави је у томе да се под печатом подразумева свесно одбацивање Христа. У горњем тексту смо објаснили неистинитост ове тврдње. Не може се рећи да ће сви који су примили или који ће примити печат антихриста то учинити свесно. Свесно ће то учинити они који су већ једном одбацили Христа, и према Св. Јовану Златоустом "повероваће у другога из саме мржње према Христу." Они, који су одбацили Онога Који је дошао по Божијој вољи, нема сумње да ће прихватити Божијег противника. То ће свесно учинити и они који се отворено клањају сатани или који припадају некој од деструктивних секти, култова или ложа. Рећи за друге, који су му поверовали и који му се клањају да ће то учинити свесно у правом смислу те речи јесте нетачно. Јер, рећи да ће они то учинити "свесно", значи исто што и рећи да ће то учинити "при здравој памети", мећутим, тада - како пише Св. Јован Златоуст - они сами себи притиврече. Јер уколико човек не верује Христу, тим пре неће веровати ни антихристу." Зато ће вера у антихриста и поклоњење антихристу код ових људи бити као у стању неког безумља, али ипак добровољно, а ово безумље ће бити последица потпуног окретања људи потребама светског живота, у коме ће лаж самога начина живота постати нормална. "Такво безакоње, наравно подразумева и моралну распуштеност" - пише Св. Теофан Затворник - „и господарење безакоња у последњим временима приказано је у Откривењу као жена 'велика блудница', која има на челу натпис 'тајна' (Откр. 17, 5)". Нема потребе да даље наводимо цитате из Светих Отаца, који потврђују пад морала до кога ће доћи у то време, али суштина је да ће у свести људи доћи до развратне промене која ће имати за последицу да људи зло почну да сматрају добром, пороке - нормом, бешчашће - врлином.

          Плод измене свести ће, пре свега, бити заборављање Бога, јачање одступништва од Бога, и, на крају крајева, супротстављање Богу, које ће ићи чак и до мржње. И противљење Богу, које се огледа у телесном животу, ће прећи у реално признање антихриста и поклоњење њему као ономе који је потпуно супротан Богочовеку. Најјаснији пример тога шта од човека може да учини промењена свест и до чега га може довести јесу Јудејци који не само да су одбацили, већ и распели Христа, свога цара. Ваћ сама та чињеница треба да буде поражавајућа: Јудејци су веома поштовали Бога, и одлазили у храм, и молили се, трудили се да се најстроже придржавају Закона, али су при свему томе ипак распели на Крст Самог Бога и Творца васељене.

           Бог ће у последња времена допустити борбу у умовима и срцима људи, као што је то већ сада допустио код многих: „и зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду“ (2. Сол. 2, 11-12), односно онима који су поверовали у антихриста и који су му се поклонили.

          Зато ми не треба себе да умирујемо помислима да, с обзиром да идемо у храм и молимо се и учествујемо у Светим Тајнама, и чувамо веру, нас не може да се дотакне овај тешки грех ума, који може да доведе до богоборства. Таква самоуљуканост је већ предзнак почетка греховне промене свести: "Зато који мисли да стоји пека пази да не падне" (1. Кор. 10, 12), тј. у њему се већ појавио почетак прелашћивања духом антихристовим, чиме антихрист већ постиже свој циљ, јер је почетак поклоњења њему управо у уму човековом, а довршење тог поклоњења је телесно поклоњење. И зато ће му веровати људи "само због лажних чудеса", добровољно их прихвативши, и у том смислу и треба схватити речи Св. Иполита Римског горе наведене из Саопштења Светог Синода.

           Уз то, одмах даље у истом Саопштењу се наводи пророчко сведочанство Преп. Нила Мироточивог, које каже да ће на печату бити написано: "Ја сам твој," - "Да, ти си мој". Међутим, зашто у Саопштењу нису наведене и следеће речи Преп. Нила: "Примам својом вољом, а не насилно." "И ја тебе примам по твојој вољи, а не насилно"? Као потврда тога, и у Саопштењу Богословске комисије наводи се овакво мишљење Св. Синода, а ниже наводимо исправно схватање смисла печата из Посланице Св. Синода Грчке Цркве, по коме се примање печата не састоји у његовом несвесном, већ у добровољном примању.

           Дакле, покушаћемо да тачније формулишемо смисао печата антихристовог. Он се састоји у добровољпом поклоњењу антихристу. Вера у антихриста ће се базирати на његовој обмани, јер ће он као личност бити потпуно супротан Христу, односно биће антитип, како га оштро назива Преп. Нил.

           Зашто је толико важно скренути пажњу православних верника наше земље на неправилност формулације о „свесном одрицању" (од Христа)? Зато што формулација о "свесном одрицању" доводи до неправилног схватања деловања будућег лажног месије, до заборављања најглавнијег оружја "оца лажи", а то је обмана, тј. подметање лажи, не директно и отворено, већ подмукло и лукаво. И као светски лидер, као поглавар држава антихрист ће своје обмањивање спроводити лукаво и подмукло, и у политичком деловању, и у економским мерама, и у култури, и у сфери моралних вредности. Све ће бити усмерено на то, да се у свести људи целог света изгради уверење у то да је он заиста Христос. Зато поменуто неправилно тврђење (о „свесном одрицању" од Христа, тј. „свесном прихватању" антихриста) доводи до умртвљавања хришћанске пажње и будности, и фактички означава прихватање става о свршетку света као о једном одређеном историјском тренутку, а на основу кога људи у својој животној пракси почињу да доносе лажне закључаке: немамо се још увек чега бојати, нити збуњивати, јер никакве политичке и економске мере не могу да науде духовном животу човека, а антихриста још увек нема, он се још увек није зацарио и, отуда, још увек не може ни бити ни његовог печата. Односно, у овом моменту то би значило, да наметање целом свету богоборачке антихришћанске идеологије не може да науди ни животу Цркве, ни њеним чедима; то јест да електронске легитимације, укључујући и прихватање идентификационог броја као чин признавања и добровољног ступања у апокалиптички антихристов систем тоталитарне компјутерске контроле, не могу да науде души човековој. Међутим, већ је очигледно, да није тако, тј. да је такав однос према схватању смисла печата антихристовог и свршетка света пут самообмане и духовне погибије. Ако будемо тако расуђивали, ми и нећемо знати да смо дочекали антихриста, јер он ће доћи али неће рећи: "Ја сам антихрист", већ ће рећи: "Ја сам христос!"

          Не смеју се, дакле, поистовећивати, као што је то учињено у Завршном документу Богословске комисије, појмови "свесно" и "добровољно" одрицање од Христа. Зато изнесени став о "свесном одрицању од Христа", у овом контексту, није догматички исправан и истинит, јер не одговара учењу Светих Отаца.

          Горе смо већ навели, да идентификациони број има религијски смисао, а како би се то сакрило од целог света, кодификацији грађана се лукаво приписује статус пуке економске мере, и на тај начин, онај ко прихвата идентификациони број добровољно постаје противник Христа. Зато тврђење да ће печат антихриста бити "свесно одрицање од Христа" може да доведе до обмане и погибије милиона душа Хришћана! Јер дух антихриста делује и управо преко Светске владе ствара глобални тргвинско-финансијски систем са апокалиптичким печатима, а са повлачењем из оптицаја готовог новца директно ће се остварити пророчанство из Откривења (Откр. 13, 16-18). И ова реалност ће довести до зацарења антихриста, јер ће све већ за то бити припремљено по Божијем допуштењу. И јако је важно да се подвуче да се то збива управо по Божијем допуштењу, јер и таква политика, и такав светски економски систем, и успостављање таквог "Новог светског поретка" који је извртање Богом установљеног поретка човечанства, могуће је само јер је то Бог допустио. Он је то допустио, очигледно, са одређеним коначним циљем.

          Како да онда препознамо обману антихристовску? Уместо Божанског поретка силом и преваром се успоставља "Нови светски поредак", уместо Хришћанства - нова ера "Њу-Ејџ". То је суштина свега што се догађа! И уколико ми све то прихватимо, то ће значити да је свест код нас већ преобликована, и да ћемо ми, иако и даље идемо у храм и сматрамо да смо одани Христу и Његовој Цркви, уствари да се удаљимо од Њега, од Цркве Мученика и Исповедника, саблазниши се економским и политичким мерама Новог светског поретка које су у суштини „религијске", тј. антихришћанске, што значи да ћемо у стварности постати веома слични онима који су разапели Христа.

           А сада да размотримо другу неправилност у Саопштењу Св. Синода, коју је такође поновила и Богословска комисија. То је изјава, да никаква "технолошка" средства, никакви "спољашњи" знаци, односно ни идентификациони број, ни друге електронске легитимације не могу да нанесу штету духовном здрављу човека, да они немају утицај на духовни живот човека, и да, услед тога, њихова примена неће представљати грех.

          С обзиром да смо већ објаснили да идентификациони број има религијски смисао, тј. да његово прихватање или неприхватање стоји у вези са тим да ли човек има вере или не, као и да је циљ његовог дејствовања да човек своје здраво расуђивање, а и своју вољу принесе на жртву глобалном идолу - Светској влади, онда је очигледно да је увођење ове мере погубно по душу човекову.

          Да ли, пак, постоје услови када овај механизам не делује овако? Идентификациони број и други нехришћански симболи не наносе штету души само и искључиво онда када нам се натурају против наше воље, на пример, када нам додељују бројеве у концентрационим логорима, или их користе без нашег пристанка. Зато што тамо где је примењено насиље, човек не може да одговара за оно што се догађа. Међутим, уколико је прихватање броја добровољно, онда дејствује горе наведени механизам трансформације свести човекове, гушења воље и прелести човекове. Зато је друга изјава Св. Синода РПЦ и Богословске комисије некако расплинута и неодређена. Не наносе штету души сами знаци, у случају да нам их додељују насилно. Ти знаци наносе штету онда када их људи добровољно прихватају и користе. Уопште, симбол је материјализована идеологија у знаку или деловању. Не бива симбол без идеје, идеологије, он је увек знак који представља израз нечега. Идентификациони број је документ о личности човека, то је документ који је легитимација припадности идеологији глобализма. Господари светског трговинско-финансијског система издају човеку документ са његовим именом, израженим цифрама, уз добровољну сагласност човекову да ће бити потчињен овом систему. Специфичност идентификационог броја је у томе што је он неодвојив од личности човекове, без конкретног човека он губи сврху. Стога је погубност добровољног коришћења идентификационих бројева очигледна...

          Сами по себи, нехришћански симболи, као што су, на пример, пентаграм, изврнути крст (користи се у свим сатанистичким ритуалима), симболи мухамеданства, будизма или хиндуизма немају никакву силу. Тако на пример, Св. Јован Златоуст објашњавајући место у Посланици Коринћанима где пише да "оно што назнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима" (1. Кор. 10, 20), каже следеће: Товорим и одвраћам вас од идола не зато што би они могли да вам нанесу неку штету, или зато што имају неку силу; они не представљају ништа; међутим, желим да их ви презрете... њихове жртве се не приносе Господу (тј. оне су посвећене другоме). Не чини оно што је Богу мрско, јер ти преко тога ступаш у општење са Божијим непријатељима. То је главни разлог што те одвраћам од тога! Циљ и особине оних који приносе жртве и опште са демонима чине то што се приноси на жртву нечистим."

          Дакле, нехришћански симболи су безначајни сами по себи, они не представљају ништа и по себи немају никакве снаге. И тврђење да таква симболика има у себи неку силу, демонску енергију није тачно. На пример, у многим житијима Светих се наводи да су у киповима- идолима живели сами демони и да је душа имала штету од њиховог непосредног утицаја. У каквим условима се то дешавало? Који грех омогућава да се у срце човеково усељавају човекови исконски непријатељи? Овај механизам је врло једноставан, његов корен је у самој суштини духовног живота. Спољашњи знак, симбол - то је само мамац. Човек је прво погледао на симбол, затим је обратио пажњу, заинтересовао се, да би затим томе почео да придаје некакво значење, што већ значи да је тиме признао да симбол јесте нешто. Грех у мислима је већ учињен и почело је прелашћивање. Човек је придао важност ономе што је Богу противно, шта би требало да презире као Хришћанин. Тада демони већ имају непосредан приступ таквом човеку, јер је он сам већ одступио од Бога и окренуо се лицем према лажном идолу. Овде се показује као истинит светоотачки увид: ономе коме посвећујеш своју пажњу, њему постајеш и роб.

          Исто важи и за идентификациони број. Прихватајући идентификациони број, човек признаје "нови" глобални систем и његовог поглавара - глобалног идола, односно Светску владу, са њеним богомрским замислима потчињавања целог света. И чинећи тако, људи приносе на жртву свој ум и своју веру у Бога, њихова савест се онечишћује, поробљава се њихова воља и њиховом свешћу почињу да господаре нехришћанске вредности.

          Да се поново вратимо на тему промене свести: овде се разоткрива веома важан механизам деловања једног од основних оруђа ђавола на разум човеков, а то је деловање средстава масовног информисања, посебно телевизије, као и рок-културе и компјутера. Човек уместо Богу њима посвећује најпре сву своју пажњу и наклоност, затим - своје мишљење, а напокон - и свој поглед на свет. И мала техничка справица, са електронским дугмићима постаје за човека прави идол.

          Познато чудо Светог Великомученика Теодора Тирона, којег Црква празнује у прву недељу Великог Поста, када је Божији угодник помогао да народ остане неоскрнављен од хране попрскане крвљу идолопоклоничких жртава, Свети Јован Златоуст објашњава речима да она није била посвећена Богу.

          Дакле, да сумирамо оно што смо рекли. Из објашњења смисла печата антихристовог, које је изнесено у Саопштењу Светог Синода од 7. 03. 2000. као и у саопштењу Богословске комисије РПЦ од 19-20. фебруара 2001. г. произлази да, иако суочени са предобразима антихристовог печата, треба да сматрамо да сам тај печат не може да постоји пре антихристовог зацарења, што, пак, није исправан став како смо то већ доказали. Овакав став, са своје стране, доприноси да се у свести Хришћана уврежује став да се према антихристовским печатима односе као према пуким "спољашњим знацима", симболима који, наводно, не могу да утичу на духовни живот. Уствари, овакви "спољашњи знаци" и симболи и јесу предобрази печата антихристовог, и када се добровољно примају и користе они скрнаве савест Хришћанинову, утичу на промену његове свести и лишавају га благодатних дарова вере, а пре свега страха Божијег.

         Површно схватање смисла печата антихристовог и нехришћанских симбола погубно делује на трезвеност ума и хришћанску будност, и може да доведе до погибије милиона хришћанских душа!

ПУТ КА ИСТИНИ ЈЕ У СВЕТООТАЧКОМ ПРЕДАЊУ

          Потребно је обратити пажњу на следећи моменат у Саопштењу Богословске Комисије РПЦ, који, иако се не односи директно на проблеме кодификације, ипак може да се посматра као један од аргумената присталица идентификационог броја.

          На самом крају Саопштења каже се следеће: "Потребно је напоменути савременим 'ревнитељима не по разуму', да је Господ поверио епископима посебну мисију: да буду носиоци Христових Тајни и чувари непромењеног вероучења Цркве. Одступање од Богом постављеног првосвештеника (епископа) је одступање од Духа Светога, од Самога Христа, као што и каже Свештеномученик Игњатије Богоносац: "Потчињавајте се сви епископу, као што се Исус Христос потчињавао Оцу, а свештеницима - као Апостолима. Поштујете ђаконе као Божију заповест. Без благослова епископа не чините ништа, што се односи на Цркву... Тамо где је епископ, тамо треба да буде и народ, исто тако, тамо где је Исус Христос, тамо је и Саборна (Католичанска) Црква" (Св. Игњатије Антиохијски, Смир. гл. 8).

          Смисао ових речи је у следећем. Епископима (првосвештеницима) је дата од Бога обавеза да чувају поредак црквеног живота, који су установили Св. Апостоли, као и непроменљивост црквеног вероучења. Зато је послушност првосвештеницима једна од основних обавеза свих чланова Цркве, јер је само епископима дата од Бога власт да "разрешују и да везују".

         Ову изјаву присталица идентификационог броја о неопходној потреби послушности првосвештеницима (епископима) могли бисмо и да не разматрамо, али горе наведени доказ о нетачности става изнетог у саопштењу Св. Синода и Богословске комисије РПЦ, који се директно односи на наше спасење, утиче на то да не можемо да се беспоговорно сагласимо са овим ставом, као и да се обратимо Његовој Светости Патријарху Алексеју и Св. Синоду да поново темељно и дубински размотри проблем глобализације и кодификације са тачке гледишта православне вере. Ради разматрања овог проблема треба да се позове не само јавност, научници и интелигенција, већ и представници других Помесних Цркава, јер се ради не само о сверуском проблему, већ о проблему светских размера, који се у целини односи на животну активност Васељенске Цркве.

          Карактер све актуелнијих питања у вези са односом Цркве према савременом животу друштва такав је да би убудуће требало све православне вернике да подстакне да се, са још већом пажњом, односимо према вероучењу и личном спасењу, јер је то обавеза свакога члана Цркве. И не би требало да, попут римокатолика, све проблеме који се односе на духовни живот пребацујемо на епископа, као што они пребацују на папу. Чињеница да је дошло до грешке у ставу изнесеном у саопштењима Св. Синода и Богословске комисије није за осуду, јер нико није унапред осигуран против промашаја и заблуда, тим пре када се ради о овако сложеним и несвакидашњим питањима. Осим тога, ово је први пут у историји Русије да Црква разматра општедржавну меру политичког и економског карактера са религијске и богословске тачке гледишта. То говори о чињеници да есхатологија није више само предмет богословских разматрања, већ да је на постала сам живот, реалан однос Цркве према судбини света, јер сам живот и проблеми које он пред нама поставља сведоче о близини свршетка света. Зато треба схватити да је једино важно и потребно: пребивати у Истини, сазнавати Истину, а сасвим је нормално да се  понекад у нечему мишљења не слажу, и да долази до спорова. Мећутим, недопустива је и неприродна само једна ствар, а то је да се не држимо учења Светих Отаца.

          Зато, није сам аргумент у корист идентификационог броја тај који изазива недоумицу, већ образложење тога аргумента. Јер нису само епископи и свештеници одговорни за очување и неизменљивост вероучења Цркве, већ и верни народ, тј. сва Пунота Цркве. А у наведеном одломку текста закључног документа скупа Богословске комисије потврђује се само оно што је карактеристично за римокатоличко вероучење. Карактер римокатоличког учења о улози свештенства у Цркви произлази из основног лажног догмата о папизму: о врховној власти папе и његовој непогрешивости. Тако у "Догматским поставкама о Цркви", које су донете на Другом Ватиканском концилу (чл. 25) стоји: "Бискупе који су под јурисдикцијом римског првосвештеника (понтифекса), треба поштовати као сведоке Божанске и католичке истине; верници треба да се слажу са служењем свога бискупа у моралном погледу и вероучењу, које он изражава у име Христа, и треба да му буду потчињени. Ово религијско потчињавање воље и разума треба посебно да се испољава у односу на аутентичност учења римског првосвештеника, чак и када он не говори ех саthedra, те његово врховно учење треба да се слуша са побожношћу, а његове речи да се прихватају чистим срцем као воља и мисли онога кога он изражава... Иако појединачни бискупи немају прерогатив непогрешивости, они - премда расејани по целој земаљској кугли, ако су у општењу са другим бискупима и са наследником апостола Петра (тј. са римским папом - Ј. А.), и ако аутентично уче о вери и моралу и сагласни су у расуђивању, на основу кога доносе одлука - тада непогрешиво изражавају Христово учење... Ову непогрешивост поседује због свог положаја, римски првосвештеник, глава Колегија бискупа. Његови ставови се сами по себи сматрају непогрешивим, јер су изречени при дејству благодати Духа Светога Који му је дарован преко блаженога Петра, и према томе, нема потребе да се поново разматрају и не подлежу оцени никаквог другог суда. Јер тада римски првосвештеник не доноси одлуку као појединац, већ као врховни учитељ васељенске Цркве, у коме непосредно делује благодатни дар непогрешивости саме Цркве."

          Овако обиман цитат је наведен ради тога да би се јасније сагледала огромна разлика између римокатоличког и православног вероучења о свештенству. Корени разумевања ових разлика су у различитом схватању појма Цркве, и горе наведени документ јасно показује да је за римокатолике Црква пре свега папа, јер је у њему сва пунота њених дарова и пунота саме Цркве.

          У Православљу је Црква Богочовечански организам, "у коме не може бити никакав спољашњи ауторитет, спољашњи судија, у коме су се чак и сами Васељенски Сабори признавали за Васељенске само онда када је сва пунота Цркве прихватала њихове одлуке". У Православљу је „једини и потпуно непогрешиви чувар истине у Цркви - Сама Црква, тј. сва Пунота црквеног народа, од верника до епископа и васељенског патријарха; и зато (у Православљу) нема и не може да буде никаквих (ексклузивних) поседника истине..."

          Зато је смисао текста који је наведен у Саопштењу Богословске комисије недопустив. Ми нисмо римокатолици, и нека би нас Господ сачувао да не пођемо путем римокатоличке вере! Носилац вере и чувар побожности је код нас само Тело Цркве, тј. пунота народа Божијег Цркве, који увек тежи да сачува веру непроменљивом, у духу вере Светих Отаца. И по сведочењу Св. Фотија, цариградског патријарха: "Чување истинитих канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама; али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима".

          У "Приручнику за свештенослужитеље" јако добро је објашњена и улога и узајамна веза делатности свештенства и верника: "Иако не поседују дар управљања 'људи Господњи' (из 39. Апостолског правила) имају дар расуђивања и испитивања, (дар) који налаже посебан облик служења, који није поверен појединцима Цркве, већ целокупном народу Божијем, тј. свим члановима Цркве у њиховој свеукупној делатности. А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују (1. Кор. 14, 29). Све испитујте, добра се држите" (1. Сол. 5, 21).

           Дакле, и народ Цркве је меродаван да расуђује и испитује све што се ради у Цркви. Епископ управља Божијим народом заједно са другим презвитерима, али не у своје име, као онај ко је добио власт од људи, или кроз људе, већ управља у име Бога, као Богом постављени служитељ на службу управљања. Имајући благодатни дар расуђивања и испитивања, народ Цркве сведочи да је све што се збива у Цркви под руководством пастира у потпуности сагласно са вољом Божијом, а по откривењу Светога Духа.

          У древној Цркви све свештене радње, било да је то обављање Свете Тајне, пријем у Цркву оглашених, или оних који се кају, одлучивање јеретика и слично, обављале су се уз учешће читавог сабрања народа Цркве. Сведочанство сабрања народа Цркве о откривању Божије воље у древној Цркви је носило карактер сагласности (consensus) у погледу свега што је требало да се обави у Цркви, као и прихватања (receptio) онога што се у њој догађало, као нечега што одговара Божијој  вољи.  Ипак, сагласност и прихватање народа Цркве нису значили да је свако од представника свештенства или верника изражавао своје лично мишљење или жељу за спровођење ове или оне црквене одлуке. Црквена власт у лицу епископа није зависила од воље верника, исто као што ни воља вернога народа Цркве није зависила искључиво од воље надлежних црквених власти. Воља верника није утицала на црквену власт оличену у епископу, исто као што ни воља епископа, као претпостављеног, није непорециво опредељивала вољу вернога народа Цркве. Овим поводом можемо да наведемо познате речи Светог Кипријана Картагинског (упокојио се 258. године): „Од самог почетка преузимања мога епископства ја сам почео да примењујем обичај да ништа не предузимам само по свом нахођењу, без ваших (тј. презвитерских) савета и без сагласности вернога народа"... "Ни воља епископа, ни воља верника нису довољни сами по себи за делање у Цркви. Црква не живи и не делује по вољи човечијој, већ по вољи Божијој. Сагласност и прихватање су означавали сведочанство целокупне Цркве да су црквене власти деловале и управљале у складу са вољом Божијом."

          То онда значи да решавање овога питања треба да се одвија у сагласности са свом пунотом Цркве и да треба да му претходи пажљиво испитивање и обавезно упознавање црквене јавности са резулатима испитивања (а тога, нажалост до сада није било), а не да се на брзину доносе одлуке, као што је био случај са Богословском комисијом. При томе је само објашњење проблема идентификационих бројева у црквеној штампи и на радију готово увек било једнострано представљано, без објашњавања саме суштине глобализма. А управо схватање суштине глобализма омогућава да се добије објективна представа о смислу кодификације.

          Ако за некога појам "мондијализам" није схватљив, нећемо погрешити, ако га (ради јасноће) заменимо, свима познатим, појмом -"фашизам". И заиста, глобализам је фашизам у новом издању, у новом руху лукавог духа времена, духа антихристовог. Сви знамо до чега је довео фашизам у целом свету.

          Међутим, уколико су народи заборавили ту историјску лекцију, може се десити да Бог допусти да поново осетимо његове ужасе. И тада ће управо Русија, као и пре пола столећа, поново морати да ступи у борбу на живот и смрт за овом кугом, и то ће бити рат пре свега супротних погледа на свет: Хришћанства и антихришћанства.

          Знајући све то, где треба тражити истину? Како да откријемо где је Истина, а где лаж, када чак и Богословска конференција у својим закључцима допушта грешке, које могу да имају за последицу прелешћивање људи духом антихристовим и њихову духовну погибао?

          Одговор на ово можемо наћи у самом вероучењу Цркве, у делима Светих Отаца. Неопходно је да сваки православни Хришћанин зна да је неоспорни и апсолутни ауторитет у Цркви управо њено вероисповедање, њено Свето Предање. "Једини непогрешиви пут ка спасењу" - пише Св. Игњатије Брјанчанинов, "јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања." А у другом писму он каже: "Исти тај Дух Божији, Који је деловао у Пророцима и Апостолима, деловао је и у светим Учитељима и црквеним Пастирима: сведок овога догмата је Свети Апостол: И ове постави Бог у Цркви - каже он - прво Апостоле, друго Пророке, треће Учитеље" (1. Кор. 12, 28). Богонадахнутост Отачких текстова је потврђена на 7. Васељенском Сабору. Тако се у догмату "О поштовању икона" указује: "Ово следи из богонадахнутог учења Светих Отаца наших и Предања Саборне Цркве (јер у Њој обитава Дух Свети)...". На пример, речи Св. апостола Павла: "Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се" (1. Сол. 5, 5, 21, 22), Св. Теофан Затворник објашњава на следећи начин: "У првобитној Цркви је постојао посебан дар разликовања духова (1. Кор. 12, 10). У наше време ради препознавања, да ли су неке речи, које су на изглед привлачне и надахнуте, заиста у духу истине, служи учење Цркве. То је камен темељац свих вероучења. Оно што се са њим слаже, можеш прихватити, а што се не слаже, не прихватај." Преподобни Јустин Ћелијски још изражајније тумачи ово место код Апостола: "Све испитујте Духом Цркве, учењем Цркве. Што није од Ње, биће штетно по наше душе, по наше спасење. Испитујте пророштва, учења, духове. "Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свет" (1. Кор. 4.1.) Испитујте људе, учитеље, каквог се духа придржавају. Сам по себи људски дух није у стању да јасно разликује духове, зато је Цркви дан Дух Свети, Који све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 10) дубине људске душе (1. Кор. 2, 11). Онда, када човек кроз Свете Тајне и врлине постаје истинити члан духовног тела Цркве, пребива са њом у заједници душе и ума (постижући, на тај начин, јединство душе и ума са Њом), само тада он може да разликује Божије и Христово од безбожног и антихристовог и да позна шта нам је даровано од Бога (1. Кор. 2, 12). Само имајући ум Христов (1. Кор. 2, 16), који јесте у саборном уму Цркве, ми можемо да тачно одредимо, које је учење од Христа, јер нас тада дух зла и лажи не може преварити... Само људи који су очистили своја срца могу да угледају Бога и са Божијом помоћју да разликују добро од зла, да чине добро и да се уклањају од зла... Дакле, само Свети знају, шта је добро и зло... Руковођени Светима ви увек можете да остварите у вашем земаљском животу свако божанско добро...".

          О апсолутном ауторитету учења Цркве сведочи и сам Апостол Павле, говорећи: "Али ако вам и ми или анђео са неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што само већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!" (Гал. 1, 8-9).

           Наравно, природно је да је послушање јерархији и архипастирима неопходан услов за спасење - "Ко вас слуша, Мене слуша" (Лк. 10, 16) - и без тога Црква уопште не може да буде Црква. Међутим, и архипастири су дужни да уче народ Божији у складу са вером Цркве, "јер суштину јерархије чине Богом остављене речи, односно истинско знање Светога Писма, као што је рекао Дионисије Велики. И ово истинско знање је незамисливо без познавања списа Светих Отаца, без учења и живота по Светим Оцима.

 ШЕНГЕН - ИСПУЊЕЊЕ ПРОРОЧАНСТВА

          У закључку треба да се зауставимо на још једном знаку последњих времена. Већ је очигледно активно стварање "јединствене европске куће": престаће да постоје границе у целој Европи, завладаће и већ је завладао јединствени трговинско-финансијски систем евиденције свих и свега са антихристовим симболима. Ближи се остварење још једног пророчанства Светог Писма - о томе да ће антихрист бити „римски цар". О томе први пут говори Мученик с почетка III века Св. Иполит Римски. Св. Иполит у своме делу "О Христу и антихристу" тумачи виђења, која је имао Навуходоносар и сам пророк Данило (Дан. 2, 31-35 и 7, 2-14) и објашњава, да се ова виђења односе на последња времена у свету. Објашњавајући сан цару сам пророк Данило каже да ће „царство тврдо као гвожђе, помјешано са калом лончарским (Дан. 2, 44) бити последње пред долазак Вечног Царства Св. Иполит објашњава, да је ово последње земаљско царство - „римско царство", и тумачећи виђења и самога пророка Данила и Навуходоносора, он пише: " 'Страшна и ужасна звер са голенима од гвожђа' су Римљани, који и данас владају. 'Стопала, које од гвожђа, које од земље', као и 'десет рогова' су (царства), која треба да се појаве у будућности. Тог сасвим посебан, мали, али који се повећава је - антихрист (који се појављује) међу њима. 'Камен без руку, који се одвали од горе и сатре идола и испуни земљу' је - Христос, Који ће доћи са Небеса да суди свему свету."

          То значи да последње земаљско царство пред долазак Христа Спаситеља треба да буде „римско царство". И Св. Андреј Кесаријски у тумачењу Откривења такође указује на то да ће антихрист доћи као римски цар. Ми већ сада видимо, али на потпуно другом нивоу - технолошком, научно-техничком, трговинско-финансијском - да Шенгенска зона која се ствара није ништа друго него покушај успостављања некадашње Римске империје али сада, у квалитативно новом, технотронском облику. И какав је "дух" ове будуће империје јасно показују три шестице на бар-коду. Било је покушаја стварања Римске империје већ од времена Карла Великог: били су то "сакрални" крсташки походи, као и реформаторски покрети у Немачкој и Француској против папизма. И Наполеон је објавио да је император Свете Римске Империје за време крунисања у Лувру 1804. год. Св. Игњатије Брјанчанинов је у једном од писама назвао Наполеона "прасликом безаконика", тј. антихриста. Серија европских револуција у XIX веку, која се завршила страшном катастрофом 1917. у Русији, са претензијама на "светску револуцију", и, при томе, стални покушаји покатоличења Истока од стране Рима јесу само различите стране једног те истог процеса. Могуће је да садашње успостављање "Новог светског поретка" у Европи, али и у целом свету, јесте заправо иста револуција обнављања Римске Империје у светским размерама, али сада већ на технотронском нивоу, на нивоу промене свести људи и дехришћанизације друштва. И зато са ове тачке гледишта, функционисање Шенгенске зоне треба да се оконча испуњењем "тајне безакоња" и зацарењем антихриста. Међутим, видећемо шта ће Господ допустити, јер је Он једини истински Господар историје и судбине народа. Остаћемо му верни и када се суочимо "лицем у лице" са овом тајном, јер је истинско безакоње - признање антихриста и одбацивање Онога Који нам је даровао живот. "Царство Твоје, Христе Боже, јесте Царство у све векове векова и владавина Твоја у сваком роду и нараштају!".

 ЗАКЉУЧАК

          Дух антихристов је стално присутан у свету и увек је изазивао немир у срцима верника Христове Цркве, узнемиреност и бригу за чистоту Цркве и за њену судбину. Све мале и велике катаклизме у животу народа обавезно су, у својој основи, религијске, и све су оне свој главни удар усмеравале на Цркву, са циљем да је поколебају, разруше и униште. Тако су се све веће јереси и њихови оснивачи сматрали претечама антихриста; све револуционарне промене стоје у директној вези са доласком антихриста, и рушење последњег православног царства у Русији је заиста већ почело да открива "тајну безакоња" (2. Сол. 2, 7) свету и представљало је  "уклањање оног који сад задржава".

          Веома добро резимирајући тумачења овога места о „тајни безакоња" и „ономе који задржава" код Светих Отаца, Св. Теофан Затворник указује на то да то не представља само рушење царске власти, већ и, после тога, почетак дубоког моралног пада људи, безбожја и преласка у друге, антихришћанске вере. У даљем тексту, Светитељ обраћа пажњу на то, шта ће задржавати појаву антихриста у свету. "Свет постоји зато да би сила спасења коју је Господ даровао нашем роду, као што се ставља квасац у тесто, учинила своје. Сила спасења је Божанска Реч и благодат која се прима вером и примењује у животу пожртвованом ревношћу за угађање Богу. Реч Божија се проповеда по земљи, буди заспале и доводи их на изворе благодати... Свуда око нас су овакве појаве, и међу неверницима, и међу заблуделима, и међу правим верницима; јер и сви звани нису изабрани, као што ни све рибе које су ухваћене у мрежу нису погодне за трпезу.... Свет још постоји зато што сви позвани у Царство Небеско још увек нису ступили у Њега... Када се то догоди, тада ће доћи крај; тада ће се и појавити антихрист. Отуда ће оно што спречава његову појаву у свету бити чињеница да сила спасења, коју је Господ дао нашем роду још није у пот пуности обавила своје дело спасења."

         И тада ће се, по богоодступништву у настројењу ума и нарави, појавити и прави одступник, који ће унутрашње одступништво окончати видљивим одступништвом". Међутим, речи Апостола - "јер неће доћи док напре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња"(2. Сол. 2, 3-4) код Светих Отаца не означавају два периода, већ једно последње време, у које ће се догодити и једно и друго, односно унутрашње одступништво које ће се завршити спољашњим, антихристовим - представља један период. А то значи, да се вратимо на раније постављено питање о разлозима двојаког односа према идентификационим бројевима, да "једно последње време" јесте процес деловања "тајне безакоња" (2. Сол. 2, 7), и, може се, чак, рећи процес "материјализације" духа антихристовог током историјског живота човечанства у конкретну личност, у „човека греха". И овај процес су у Духу јасно видели Свети Божији Угодници. Зато није нимало погрешио Преп. Амвросије Оптински, када је говорио: "Сада се антихрист родио у свету", предвиђајући овај страшни период. И Св. Јован Кронштадски је пророковао о Страшном суду, који треба да наступи убрзо, као и о крају света и већ је Л. Толстоја називао богохулником и одступником, што и јесу особине антихристовске. И ако је већ безбожни гроф био такав по духу, какви ли су тек онда били Маркс, Лењин и други? Није погрешио ни Преп. Теодор Студит, повезујући иконоборачку јерес са последњим временима и разобличујући "звероликог" Михајла, јер су се сва пророчанства изговарала у Духу, за Кога је хиљада година као један дан (1. Петр. 3, 8). Није погрешио ни  Св.  Атанасије  Велики говорећи да је безбожни император Констанције припремио пут антихристу, и Св. Антоније Велики, који је, узнемирен страшном јереси аријанства, дошао из скита у пустињи у Александрију и пророковао, да је „аријанство последња јерес и претеча антихриста", и није погрешио, јер је у аријанству била не само пунота атеистичког погледа на свет, већ и сатанизма. И Св. Јован Златоуст није погрешио, када је исправно веровао да ће 400. година бити крај, а и по Апостолу "испуњење времена" (Еф. 1, 10). Говорити да је Св. Јован Златоуст погрешио исто је што и тврдити да је и Св. ап. Павле погрешио, као и да је Св. ап. Јован Богослов, не размисливши написао: "Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је последњи час" ( 1. Јован. 2,18).

          Али, у чему је био потпуно у праву Св. Јован Златоуст? Ради се о томе, да је 400. годину Светитељ рачунао од момента писања посланице Апостолима 51. године, јер је рачунање година од Рођења нашег Спаситеља у телу увео 532. године учени монах Дионисије Мали, а Св. Јован Златоуст се упокојио 407. године. Дакле, према Св. Јовану Златоустом под 400. годином се подразумева 451. година, односно година одржавања Халкидонског сабора, на коме је била осуђена страшна јерес монофизитства, која је отргла од васељенског Православља велики део Хришћана у Африци и Јерменији; и година 451. коју је Светитељ прорекао јесте година антихристовог знака и његовог зацарења у умовима отпадника од јединства Цркве.  Онај  ко одбацује Христа неизбежно одлази код Његовог противника. "Истина је очигледна, али схвата је тек један од хиљаде," - говорио је Преп. Теодор Студит. Зашто је онда мишљење о свршетку света као о одређеном хронолошом тренутку, које само по себи не противречи учењу Цркве, довело до тога да многи у идентификационом броју не примећују ништа страшно, видећи у њему тек обичну економску меру? Ради се о томе да однос према свршетку света као одређеном тренутку у времену раслабљује хришћанску свест, због чега се јавља опасност слабљења трезвеноумља и бдења, о чему је Господ говорио овако: "Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42). Кроз такво настројење ума у човека улазе греховне помисли о некаквој „слободи" и трајности живота, и услед тога људи престају да очекују  долазак Христов са Небеса, јер су за то „одредили"  одређени тренутак у будућности (управо ту је грешка!). Људи своју веру у Христа ограничавају само на земаљске ствари, духовни живот се затвара искључиво у оквире ма теријалног света и људи више не теже вечном животу. И ми смо већ спремни да још хиљаду година поживимо на овој земљи; уређујемо свој живот, јачамо, ширимо се, али сада не више у духу.

           Шта нам о овоме говоре Свети Оци, који су сматрали, као и ап. Павле да "дође свршетак векова" (1. Кор. 10, 11)? Свети Теофан Затворник тумачи ово место на следећи начин: "До нас је стигао крај векова. Као што некаква стаза иде и, најзад, стиже до стене или планине, и даље се нема где ићи, тако су исто и претходни векови трајали, трајали, и стигли до нас, на којима треба да се оствари све што се у њима одигравало. Ми смо циљ будућих догађаја, на нама ће се испунити шта је тамо предсказано... Нема се куд, последња су времена, Страшни Суд је близу".

           Исти такав смисао има и тумачење речи Апостола: "И ово тим пре што зпате време, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо" (Римљ. 13,11). "Апостол", пише Св. Јован Златоусти, прописавши све што је неопходно, подстиче Римљане да чине добра дела због краткоће времена, јер "Време Суда", каже он, "већ је пред вратима". Тако је писао он Коринћанима: "остало је мало времена" (1. Кор. 7, 29), као и Јеврејима: "још мало, врло мало, па ће доћи Онај Који треба да дође и неће одоцнити" (Јев.10, 37). Такво је схватање "свршетка векова" код Светих Отаца и у многим причама Спаситељевим.

           Тако, у причи о Посленицима у винограду (Мт. 20,1-16) под "даном" Блаж. Теофилакт Бугарски подразумева "садашњи век, у коме, као по дану, чинимо одређена дела. Господ је у први час дана призвао Еноха, његове савременике и Ноја, у трећем - Авраама, у шестом -Мојсеја и оне који су живели у његово време, у деветом - Пророке, у једанаестом, тј пред крај векова нас - незнабошце, који не учинисмо ни једно добро дело, јер незнабошце није узимао ни у најам, јер њима није био послан ни један Пророк."

          У причи о свадби царева сина (Мт. 22,1-4 и Лк. 14, 15-24) Спаситељ у целини упоређује живот човечанства са последњим тренуцима пред Велику Свадбену Вечеру. Слуга, који је био послан да зове званице је Сам Христос. "Време, када су гости позвани је вече" - објашњава Св. Игњатије Брјанчанинов. „Значи, да је Господ наш Исус Христос сишао на земљу у последњим тренуцима живота створеног света. Прошло је деветнаест векова од времена овог најсрећнијег догађаја; живот света још увек траје; "јер је пред Господом један дан као хиљаду година, и хиљаду година као један дан." Према томе, под свршетком света правилније би било да се схвати не одређени моменат у историји човечанства, већ цели период последњих времена, односно јединствен процес у коме Господ и "призива" и унајмљује" и убеђује" да дођу на свадбу (Лк. 14, 23), "кад устане домаћин, и затвори врата" (Лк. 13,25). И одступање од истинског хришћанског живота и појава човека греха и „сина погибељи", која ће уследити јесте јединствен недељив период и процес, у коме ће од безбожног света одступити благодат Светог Духа... „и јавиће се антихристов дух, који већ сада делује у свету... Материјализоваће се зло"- пророкује Преп. Нил Миротичиви.

          Зато је неопходно обратити пажњу на нетачно мишљење оца Јована (Крестјанкина), изложено у његовој беседи, да је и Св. Јован Златоусти "погрешио", назвавши 400. годину крајем света. Није велики Светитељ погрешио, већ баш супротно, био је потпуно у праву, говорећи у духу учења Јеванђеља и свих Отаца Цркве о крају света као о јединственом процесу недељивом по временским периодима, процесу који је започео од времена доласка Христа на земљу, јер ни Суда још нема, а Божије Царство већ делује у нама у сили Духа Светога; оно је већ унутра у члановима Цркве (Лк. 17, 21). Цитирамо место из XXIV беседе Св. Јована Златоустог на Јеванђеље по Јовану: "Још је мало остало времена до краја; свет се већ приближава крају. На то указују ратови, невоље, земљотреси, хлађење љубави. Као што за тело на последњем издисају пред смрт насту-пају безбројне невоље, тако и у кући која треба да се ускоро сруши, обично много што-шта пада и са кревета, и са зидова. Пред вратима је крај васељене, и зато се свуда дешавају безбројне невоље... Откуда ти можеш да знаш, човече, да свршетак света већ није близу и да се све речено неће ускоро догодити? Када говоримо о крају године, ми мислимо не само на њен последњи дан, већ и на последњи месец, иако он има 30 дана; тако да ја нећу погрешити, ако у низу година будем сматрао 400. годину за крајњу. На тај начин Апостол је већ у своје време пророковао о крају."

          Речи Св. Јована Златоустог су, дакле, сасвим јасне, о каквом крају он говори и који је смисао његових речи.

          Из тог разлога у садашња, заиста последња и зла времена више је недопустиво да се према схватању свршетка света односимо као према одређеном историјском моменту, јер је дух антихристов који се приближава дух преваре, лукавства и прелашћивања. Он и сада предлаже нашем уму исто оно што је некада предлагао и Адаму: "Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвера у врту?“ (Пост. 3, 1). И као што је једна од највећих "победа" ђавола била у томе, да је успео да убеди многе да њега уопште и нема, тако је и данас, на нашу срамоту, захваљујући хронолошком схватању "свршетка света", успео да убеди већ многе Хришћане у то да је проблем идентификационих бројева уствари измишљен проблем и да је глобализам са пратећом кодификацијом заправо нешто сасвим добро. Као што су раније против парних машина људи протестовали у литијама, а сада се у возовима навелико возе, тако се и сада - кажу они - многи управо из незнања ужасавају од тоталне компјутерске контроле, али ће се касније ипак користити добрима и погодностима глобалног рај а.

          "Треба приметити" - пише Св. Игњатије Брјанчанинов - „да је Бог, како пише у Библији, помешао језике и разделио народе једне од других са циљем да лиши људе могућности да сва греховна дела спроводе заједничким снагама удруженог човечанства, а парне локомотиве управо враћају ову могућност људима."

         Већ сада свеопшта компјутеризација човечанства и информативно-комуникациона технологија омоћувају да се створи такво глобално друштво, у коме ће престати да постоје просторно-временски параметри. Знања и идеје ће се моментално оваплоћивати, што ће омогућити људима да "прошире коришћење свога потенцијала и реализују своје циљеве", а то ће бити у функцији достизања... економског раста, повећаног благостања друштва, социјалне једнакости и потпуне реализације социјалног потенцијала у области јачања демократије, транспарентног и одговорног управљања, права човека, јачања међународног мира и стабилности..."

         А шта после тога? Онда ће наступити "близу час - наставља Свети Игњатије - „у који ће Бог опет доћи да погледа на дела човечија, и окончаће их, али сад не више мешањем језика, већ тако што ће да свет који је сазрео и огрезао у безакоњу замени новим и непорочним светом." И сада је већ јасно, да сам прогрес човечанства са његовом кулминацијом - свеопштом компјутеризацијом - претендује на то да у потпуности одвоји свест људи од Бога, како би човек своју пажњу и своје срце усредсредио само на земаљско битисање, и да би људи помислили да су већ постали "као богови и знати што је добро што ли зло" (Пост. 3, 5). Управо у том смислу и треба схватити пророчанство Преп. Козме Етолског: "Све зло ће вам доћи од учености". Међутим, Пророк нас упозорава: "Али су сујетни синови човечији, лажни су синови људски у мерилима да учине неправду, они су (сви) заједно од таштине (Пс. 61,10), јер ће тада критеријум наше хришћанске савести, односно чињеница да смо ми пре свега грађани Неба и да је наше Царство у Христу, бити преиначен. И какву онда правду треба да очекујемо, ми, који смо заволели свет и све земаљско?

         Сада се у свету догађаји одвијају таквом брзином да људи више не успевају да схвате све што се догађа. Отуда је јасно да више готово и да нема времена за покајање, и да је једино што можемо да чинимо да се правилно определимо, да се не бисмо и ми, Хришћани, убројали у оне, који су прелашћени.

         Сви догађаји у свету за протеклих 10-15 година показују као да се човечанство приближило некој крајњој црти, од које почиње апокалиптичко одбројавање времена. По Божијем допуштењу свет почиње да прелази у стање безумног јединства, које се не темељи на Божанској љубави, већ на греху. И као што се некада као оваплоћење Љубави на земљи појавио Јединородни Син Божији – јер је „велика тајна побожности: Бог се јави у тијелу“ (1. Тим. 3,16), тако данас грех и лаж отворено најављују скори долазак свога порода – антихриста. Ђаво је имитатор који опонаша Бога, и као што је „печату дара Духа Светога“ претходило Јованово крштење, тако и антихристовом пречату данас претходи „предобра“ (праслика) у виду глобалног система и рекламирања корисности и потребе за једним таквим системом. Исто као што је Господ од Својих ученика створио Цркву тако је и ђаво од Светске владе створио своју антихристову ложу, да би свако ко ступа у њу имао потврду припадности будућем царству зла, из кога ће човек моћи да изаће само по цену крви, односно мучеништва за Христа.

           "Ево долазим као лопов; благо ономе који бди и који чува хаљине своје, да не ходи наг и не виде срамоту његову" (Откр. 16, 15). Сада је време сведочења Христа и сведочења о Христу. Ево већ две хиљаде година како пали свет диже глас против Цркве, захтевајући да она буде "са светом", и "од света", као што је дизао глас и против Самога Спаситеља, оптужујући Га да он развраћа народ и забрањује давати " ћесару данак", називајући Себе Царем, а не ћесара (Лк. 23, 3). Јудејци су измислили ову клевету зато што су се бојали Христа, завидели Му, мрзели Га, зато што је народ ишао за Њим. Тако је и сада, као и увек, „овај свет" се боји Цркве и мрзи Је, јер је у Њој сила Божија, у њој је Дух Свети, за Њом иде народ.

           Да! Црква управља светом, а не Светска влада! Цркви је дата власт од Бога да "разрешава и свезује" људске душе, и нико неће одузети овај дар од ње, јер јој је та власт дата од Христа. Нека свет поново оптужи Цркву, као што је некада оптужио и Спаситеља, али Црква никада неће бити "од овога света" (Јн. 18, 36), јер је Њена Глава и Њен Ум - Сам Бог. "Ти си страшан и ко ће Ти се супротставити?” (Пс. 75, 8). И ми, добивши од Бога дар вере, испунимо наша срца радошћу и љубављу, да би снага наше вере, дата нам по обећању Христовом, "скршила главе непријатеља Његових" (Пс. 67, 22) и да бисмо, поставши већ овде на земљи, причасници вечног живота, рекли у лице безумном свету: "Ко је Бог велик као Бог наш?“ (Пс. 76,14). И уплашиће се од Господа сва земља, "и уплашиће се народи Имена Господњег, и сви цареви земаљски славе Твоје" (Пс. 101,16). "Заветујте се и испуните (завете) Господу Богу нашем; сви који су око Њега донеће дарове, (Њему) Страшноме, Који одузима духове кнезова, Страшноме мимо царева земаљских" (Пс. 75, 12-13).

         Не треба се бојати искушења која предстоје целој васељени, већ треба бити испуњен духовном радошћу због приближавања Узданице наше Вере, Онога Који долази. Господ се прославља кроз исповедништво, јер нам је то од Бога дано: "Јер је вама даровано за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега" (Фил. 1,29). Зато је данас, као никада до сада, свима потребно да јачају у вери и љубави док још има времена, како би следили  пример Светих "који вјером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске" (Јевр. 11, 33-34).

          Светост живота свакога Хришћанина, одбацивање нове антирелигије - мондијализма, одбацивање кодирања душа, живљење вером и љубављу - само ово даје снагу која је у стању да разруши нове глобалне замисли "господара" овог света. Сви зли дуси и кнезови таме дрхте пред њом и плаше је се, сви народи је уважавају, јер је у њој будућност, у њој је Сам Христос! "Да, дођи, Господе Исусе!" (Откр. 22, 20).

          Зато приступимо са "вером" и "љубављу" наслеђу вечнога живота, јер је за нас Хришћане смрт већ побеђена, Христос је претворио њен жалац у прах. И што је реалније деловање зла у свету и његов тријумф, то је за нас реалније приближавање "тријумфа вере". Све методе Светске владе и ђавола који иза ње стоји само су "немоћна дрскост", која једино може да застраши људе, али ми "нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе" (Јевр. 10, 39). Господ се брине о нама више него што се ми бринемо о себи: "А вама је и коса на глави сва избројана" (Мт. 10, 30). "Јер смо ми Божији сарадници" (1. Кор. 3, 9), и зато треба да се највише бринемо о томе како да умножимо "плодове праведности" (2. Кор. 9, 10) наше, односно основни плод вере, а то је - љубав. Јер је и наш Подвигоположник вере (Христос) био, по наговору ђавола, искушаван од стране фарисеја и садукеја само са једним циљем: да Га натерају да преступи заповест о љубави. Знајући то, сви Мученици Христови су се испуњавали љубављу према онима који су их мрзели и гонили, и тако је ђаво полагао оружје, а они су кроз мучења задобијали мир. И наша победа, због растуће мржње према Цркви и према Христу, јесте у љубави: љубављу су Апостоли освојили свет својим проповедима, на љубави се свет држи већ две хиљаде године, и љубављу ће „овај свет" бити уништен у свом безумљу, у својим безакоњима, заједно са својим адским породом - антихристом. Ми се припремамо за вечни живот и "оружје нашег војевања није телесно", као код света, "него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли, и сваку охолост која устаје против познања Божија" (2. Кор. 10, 4-5), и зато ће Света Црква срушити ово преузношење и гордост спрам Бога, и нова глобална идеологија - мондијализам ће пропасти и нестати, као што је нестала са лица земље и Вавилонска кула, јер је била утемељена на лажи. А Хришћане који сачувају веру да удостоји Бог, Коме је име - Љубав, да виде "Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему" и чујемо речи неисказане радости и наде, које нам упућује Онај, за Кога и полажемо душу, као и Он за нас: "Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође... Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће Ми бити син" (Откр. 21, 2-4, 6-7).

 САЖЕТАК

         1. Глобализација или мондијализам је богоборачка антихришћанска идеологија стварања јединствене, планетарне и унифициране заједнице људи, у којој више неће бити поделе на државе, нације, вероисповести, а са јединственим наднационалним центром управљања - Светском владом и њеном јединственом „религијом".

           2. "Нови светски поредак", који је већ почео да се остварује, је принудно потчињавање држава и народа са циљем успостављања диктатуре "изабране" елите човечанства над читавим светом.

          3. Средства спровођења глобализације су: мундијалистичка политика, потчињавање извршне и законодавне власти свих држава Светској Влади, економска дестабилизација, финансијски криминал и уцене, економска „интеграција" заснована на неправедном освајању, научно-технички прогрес, посебно у области информационо-комуникационих веза, као и примена војне силе.

          4.Главна карактеристика процеса глобализације са тачке гледишта његовог супротста вљања Богу је то да Светска Влада даје себи за право: да по сопственој жељи поступа са народима и државама (агресија НАТО на Југославију и Ирак), да их лишава права на самоопредељење и независност, да принудно намеће своју богоборачку идеологију, да лишава сваког човека права на религијско опредељење и права да по сопственој жељи уреди свој живот, да насилно управља животом и смрћу човека, и да остварује тоталну глобалну контролу личности. Мондијализам све то оправдава у име свог циља.

          Другим речима, Светска Влада себи даје за право да контролише физичко и духовно постојање личности човекове, што је само у Божијим рукама. Тиме она практично присваја себи божанска права. Зато је Светска влада савремени политичко-религијски идол, иза кога стоји ђаво. Због тога учешће у глобалном компјутерском систему јесте чин поклоњења овом светском идолу, а преко њега и ђаволу. Са своје стране прихватање идентификационих бројева и електронских легитимација треба сматрати за добровољно приношење жртве овом идолу.

          5. Учешће Русије у стварању јединствене светске наддржаве не доликује историјској мисији Русије. Руска Православна Црква и руска држава су увек биле основна препрека на путу тежњи за стварање светске државе. Зато је главни циљ "Новог светског поретка", у погледу Русије, јесте уништење Православља и руске државности заједно са физичким уништењем руске нације.

          6. Главни циљ мондијализма је промена стања свести људи ради гушења воље, уништавања у човеку благодатних дарова Свете Вере, Крштења, скрнављење Божијег лика у човеку, ради чега се на свим нивоима - политичком, културном и моралном - врши се, кроз утицај средстава масовног информисања, замена хришћанских вредности и погледа на свет западним хуманитарно-богоборачким вредностима и погледом на свет, као и разарање националне културе и хришћанског морала. Циљ промене свести је да се у човека усади мржња према Истини, према Христу.

          7. Систем "Новог светског поретка", који се ствара, није само „атеистички", или неутрално-социјални, већ отворено богоборачки, антихристовски. Задатак тог система је да припреми долазак лажног месије, што ће се остварити стварањем једивственог трговинско-финансијског система у коме неће моћи ништа ни да се купи, ни да прода без „знака звери" (идентификационог броја). Зато је, за Хришћане, недопустив било какав компромис са таквим системом.

          8.Глобализам намеће своју јединствену светску „религију" према принципима функционисања масонске ложе, са хијерархијом која се састоји од изабране светске елите, својим „религијски" (антирелигијски) утемељеним погледом на свет, са једне, као и преко свесног или несвесног, али у сваком случају добровољног примања електронског имена броја човека, који ступа у ту глобалну ложу, са друге стране. Ова ложа и њен „религијски" поглед на свет су непријатељски према Христовој Цркви, и зато је ступање у њу, свесно или несвесно, али увек добровољно одрицање од Христа. „Религија" коју целом свету покушава да наметне Светска влада, је у суштини антирелигија, и има за циљ сједињење не са Богом, већ са ђаволом.

          9. Један од главних задатака новог светског система који нам се намеће јесте подривање Цркве изнутра, замена њене јерархије чиновничким апаратом, који стоји изнад ње и потчињавања живота Цркве масонским структурама, мондијалистичким законима и идеологији. У вези са тим, Црква треба да отворено обличи масонство и све његове међународне, мондијалистичке структуре као оно што је потпуно супротно Цркви и хришћанском вероучењу.

         10.Идентификациони број је праслика (предобраз) печата антихристовог и нарушава Богом дату слободу личности и њено право избора, и као такав представља најважнији чинилац глобализације, јер уводи човека у систем тоталне светске компјутерске контроле. Мере законодавног и извршног карактера, које влада Русије спроводи, не служе за оптимизацију и олакшање наплате пореза, већ за усавршавање управљања друштвом, јачање власти и контроле над друштвом, као и за формирање социјалног система новог типа, у коме се човек упрошћава до пуког елемента који не представља личност, већ само објекат користи и инструмент производње материјалних добара.

         11. У светоотачком Предању се под печатом антихриста, као што смо већ навели у горњем тексту, не подразумева свесно одрицање од Христа, већ добровољно поклоњење антихристу, без обзира на то да ли човек схвата о каквом поступку се ради или то, пак, чини из незнања, заблуде или обмане. То значи да спољашњи знаци и симболи не могу да утичу на духовно здравље човека уколико их човек није добровољно примио и користио.

         12. Идентификациони број, као и електронски пасош, јесте легитимација, доживотни и посмртни лични број (име изражено цифрама). Пријављивањем пореској инспекцији човек уствари добровољно прима ту легитимацију. Зато тврђење да ни идентификациони бројеви, ни електронски пасоши, ни чипови не могу да утичу на духовни живот јесте потпуно неосновано. За сваког човека појединачно идентификациони број је документ припадности богоборачком антихристовом систему "Новог светског поретка".

         13.Увлачење Цркве и њених чеда у глобални компјутерски систем "Новог светског поретка" јесте пут „прилагођавања" и конформизма. При таквом конформизму сачуваће се само спољашњи облик активности Цркве, који се манифестује у Светим Тајнама, обредима, богослужењима, свештенорадњама, док ће се њен унутрашњи Садржај - Дух Божији, повући од ње. Таква Црква ће, авај, постати одступничка. Од ње ће остати само празан омотач, насупрот оном малом верном стаду, које је одбацило безумну идеологију мундијализма, о чијој вери Господ говори овако: "И на томе камену сазидаће Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18), а мисли се - на камену вере у Христа Који ће доћи с Небеса, а не лажне вере у "глобални рај" са Светском владом на челу.

ПОГОВОР

           Аутор ове књижице је само покушао да делимично разоткрије сву опасност која прети од "Новог светског поретка" који се намеће свету, као и да, на један објективан начин, укаже на опасност која прети Цркви Христовој, као и на избор који данас стоји пред Њом.

         Када је започињао ову књигу аутор је, такође, био свестан колико су и његове речи и размишљања ограничени, јер проблеми који су у књизи изложени јесу нешто што надилази људско поимање. Зато аутор (тачније - група аутора) изражава срдачну благодарност духовницима Троице - Сергејеве Лавре, као и московским духовницима за духовне поуке и консултације које су биле од непроцењиве вредности приликом писања овог рада. Аутор се, такође, захваљује и верницима и парохијанима за достављање неопходних информација, као и за финансијску и другу материјалну помоћ

           Фебруар - март 2001.г., Велики Пост

          Извор: Јерођакон Авељ Семјонов, „Црква, глобализација, идентификациони број“, Светигора, Цетиње, 2003.г., стр. 112-172.

           Приређивач: „Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 02 април 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 85 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате!"

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.