header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Поводом прогона Владимира Димитријевића - интервју
Поводом прогона Владимира Димитријевића - интервју Штампај Е-пошта
четвртак, 30 мај 2019

   ПРОТИВПОРОДИЧНА ИДЕОЛОГИЈА И УЋУТКИВАЊЕ ИНАКОМИСЛЕЋИХ/ РАЗГОВОР „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“ СА ВЛАДИМИРОМ ДИМИТРИЈЕВИЋЕМ

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?          

Године 2018, НВО за промоцију ЛГБТ права „Да се зна“ тужила је, пред Повереником за заштиту равноправности,  Владимира Димитријевића због текста „У одбрану природне породице“, због чега је дотични повео поступак против њега, да би га, на крају, прогласио дискриминатором. Одмах после тога, Владимир Димитријевић је од удружења „Да се зна“ ове, 2019, тужен пред Вишим судом у Београду, чиме се прогон слободе мишљења и изражавања наставио.     

Зато смо решили да са њим поразговарамо. О чему је, суштински гледано, реч?

            Др Зоран Чворовић је о процесу вођеном 2018. пред Повереником за заштиту равноправности записао: “Др Владимиру Димитријевићу се налаже, у еуфемистичкој форми „препоруке“, да се јавно одрекне својих моралних и верских ставова о пропаганди хомосексуализма и идеологији политичког хомосексуализма, да у будуће јавно не заступа такве ставове, те да због објављених текстова упути јавно извињење. Дакле, садржај „препоруке“ кристално јасно показује да је Повереник својим „Мишљењем“, као појединачним правним актом, одлучивао о праву др Владимира Димитријевића да писаном речју јавно изражава своје верско убеђење. „Мишљењем“ је Повереник др Владимира Димитријевићу ограничио обим права на слободно изражавање верског убеђења и то како у прошлости, тако и у будућности. Уколико др Владимира Димиријевић не поступи према налогу из „Мишљења“, онда је Повереник према Закону о забрани дискриминације овлашћен да донесе меру јавне опомене. Пошто се сврха опомене састоји у томе да се оглашени грађанин жигоше пред јавношћу као дискриминатор, онда је јасно да неизвршавање налога из „Мишљење“ може да произведе правне последице по лични и професионални углед грађанина Димитријевића, посебно ако се има у виду његово занимање просветног радника и његов углед јавног делатника.    

Иако, садржај „Мишљења“ тангира најелементарнија људска права - слободу вероисповести, слободу мисли, слободу говора и право на лични и професионални углед, част и достојанство, др Владимиру Димитријевићу је ускраћено право на жалбу у управном поступку. Позивање на то да се „Мишљењем“, тобоже, не одлучује о правима и обавезама правних субјеката, Повереник грађанина „В. Д.“ лишава и права на „било које друго правно средство.“ Пошто је „Мишљење“ коначни управни акт на који не може да се уложи жалба, Повереник има намеру да „В. Д.“ одузме право на вођење управног спора пред Управним судом (чл. 3 Закона о управном спору). Једном речју, у поступку пред Повереником грађанин оцинкарен од ЛГТБ ухода и потказивача је остављен не само без права на жалбу у управном поступку, већ и без права на тужбу у управном спору, односно без судске контроле законитости појединачног правног акта органа управе.“   

НА СУДУ                                    

Коначно, оптужени сте и пред судом у Београду. Како то доживљавате?                            

Знате, никад, ни због чега, нисам био на суду. И то јесте веома непријатно. Наравно, пре свега зато што је то неправедно, јер оптужен сам да сам дискриминисао „ЛГБТ особе“ својим православним ставовима. Ја сам, наводно, у свом тексту изнео увредљиве ставове према тако оријентисанима, цитирајући званични документ Руске Православне Цркве „Основи социјалне концепције“. То су, наравно, ставови утемељени на Светом Предању Цркве од Истока. Да, сваки православни хришћанин ( а Руска Црква је изразила став сваког православног хришћанина )  сматра да су мушкарац и жена створени да би се у љубави целовито сјединили једно са другим; да се особености полова не своде само на разлике у телесној грађи, и да у палом свету мушкарац и жена могу да се изопаче и престану да буду израз Богом дане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасности палога човека према сопственом ја; да Библија сведочи о тешкој казни коју је управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље  ( не било које житеље, него житеље Содоме и Гоморе ), и да карактеришући морално стање паганског света апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти“ и „развратности“ које скрнаве људско тело; да у савременом друштву дискусије о положају тзв. „полних мањина“ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост, него као једну од „сексуалних оријентација“ која има једнака права на изражавање и уважавање; да се хомосексуалне тежње лече, као и остале страсти које муче савременог човека, и то постом, молитвом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела итд; да Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма. То, понављам, није став само Руске Цркве, него и сваког православног. Рецимо, угледни амерички православни свештеник, иначе“либералних“ ставова, Џон Брек, пише:“Испољавајући пастирску бригу о духовном, психолошком и физичком благостању свих својих чланова – и „нормалних” и „гејева” – Црква мора одбацити овакве везе исто као и усвајање деце од стране хомосексуалних парова. Иако је хомосексуална оријентација код појединаца неискорењива, не може јој бити додељен законити статус и то не треба да јој гарантује друштвено признање, што би било неизбежно приликом изједначавања истополних веза са истинским браком који је у складу са Божјим благословом (Мк. 10, 69) и који има Христов благослов (Јн. 2, 1-11). Такође је недопустиво да се, кријући се иза ове „неискорењивости”, деца подвргавају превратима хомосексуалног начина живота дајући се на усвојење таквим паровима, под изговором да ће дете које има двојицу „тата” или две „маме” бити подједнако срећно као деца биолошки нормалних родитеља. И уопште се не ради о томе да ли се дете које васпитава хомосексуални пар налази у бољем положају него уз самохрану мајку или оца, у дечјем дому и сл., већ у самој природи хомосексуалних чинова и у њиховом утицају на партнере. Уколико је тачно да су овакви чинови суштински греховни и погубни по оба учесника, хомосексуални пар који је усвојио дете има само један пут за његово здраво и одговорно васпитање – потпуно уздржање од телесних односа. А то је тешко и замислити. Заповест „прослављајте Бога и у телима вашим” (1 Кор. 6, 20) између осталог значи да генитална сексуалност мора бити ограничена благословеним хетеросексуалним брачним савезом. Црква не може да благослови хомосексуалне бракове као што не може да благослови прељубнике и блуднике. Чак и тамо где истополне везе нису хаотичне, већ стабилне, и где се темеље на међусобној бризи, хомосексуални начин живота остаје антитеза ономе на шта човека позива Јеванђеље. Хомосексуалцима предстоји избор: или апсолутно уздржавање од генитално-сексуалних контаката или, у случају да то одбију, одсецање од потпуног општења у Телу Христовом.“     

При чему, наравно, православни своје мишљење изражавају без икакве мржње и пристрасности, са жељом да Бог љубави сваког човека на свету спасе и обасја Својом вечном светлошћу.                                              

ДА ЛИ ЈЕ УЧЕЊЕ ЦРКВЕ ЗАСТАРЕЛО?

Данашњи представници онога што Ви зовете „политички хомосексуализам“ кажу да су такви ставови застарели и увредљиви. Шта Ви кажете?

Православни хришћани се не оријентишу према времену, него према Богом откривеној Истини која је вечна. Ништа се, у схватању Богом откривене Истине, није променило од Књиге постања до данас. Уосталом, тим поводом ћу цитирати Светог Јована Златоуста, једног од највећих учитеља Цркве, који  каже:“Према томе, све страсти су срамне, но нарочито је срамна безумна љубав (мушкарца, прим. прев) према мушкарцима, зато што у тим гресима душа страда и понижава се више него тело у болестима". Он додаје да је паганизам повезан не само са мушком, него и са женском содомијом:„Погледај како Апостол и овде лишава незнабожце опроштаја, рекавши о женама слично ономе што је рекао о учењу: претворише природно употребљавање. Нико не може рећи, говори Апостол, да су оне до овога дошле будући лишене уобичајеног начина сједињења, и још да су се предале овом тако необичном беснилу зато што нису могле да задовоље своју похоту. Јер је могуће претворити само оно што имају, као што је Апостол и рекао у слову о учењу: заменише истину Божију лажју. Такође исто, али унеколико другачије, Апостол је рекао и о мушкарцима: оставивши природно употребљавање жена. И женама и мушкарцима он подједнако одузима могућност оправдања, окривљујући их не једино зато што су они имали насладу и, оставивши то што су имали окренуше се другоме, него и због тога што презревши природни начин прибегли су противприродном”. Златоусти, славни учитељ љубави, упозорава да је ова страст потенцијално гора и од убиства:“Убица одваја душу од тела, а овај погубљује и душу скупа са телом. Ни један од било каквих грехова није раван овоме безакоњу. Они који падају у њега, када би схватали шта чине, примили би безбројне смрти само да се не подвргну овоме греху. Ништа, ништа није неразумније и теже од овакве поруге“. По њему, овде је у питању насртја на саму људску природу: „Какво је то зло? Нека нова и безакона страст ступила је у наш живот, сустигла нас је тешка и неизлечива болест, добили смо рану, тежу од свих рана; измишљено је неко ново и неподношљиво безакоње, јер се не нарушавају само установљени [тј. људски], него и природни закони. За раскалашност више није довољан [природни] блуд; и као што код болести снажније страдање које наилази заглушује осећање претходног бола, тако и прекомерност ове ране чини да изгледа подношљиво и оно што је неподношљиво, односно разврат са женом. Чини се да хоће да добију могућност да избегну ту замку и женски пол као да постаје излишан, јер га у свему замењују дечаци. И то није једино зло, него се таква гнусоба чини сасвим слободно и безакоње је постало закон. Нико више не страхује, нико се не плаши, нико се не стиди и нико не црвени него се још и хвале том срамотом. Чедни [целомудрени] изгледају као махнити, а они који то разобличују - као безумници; ако су [телесно] слаби, туку их, а ако су снажни, вређају их, подсмевају им се и на сваки начин им се изругују. Нема никакве користи ни од судова, ни од закона, ни од васпитача, ни од очева, ни од слугу, ни од учитеља: неке су успели да искваре новцем, а неки помишљају само на своје плате; међу онима који су савеснији и брину се о онима што су им поверени, неки се лако успавају или пак бивају обманути, а неки се плаше моћи развратника. Лакше ће се спасти онај за којега подозревају да хоће да се домогне царске власти, него што ће онај који покуша да их [децу] од њих уграби, побећи од руку тих без-  божника. Тако усред градова, као у великој пустињи, мушкарци са мушкарцима чине срам (Римљ.1;27)

Горка је опомена Златоуста:„Не кажем да си ти само постао жена, него више од тога: ти си уништио своје постојање као мушкарац. У женску се природу ниси изменио, а ону коју си имао ниси сачувао.                              

НЕ ОСУЂИВАТИ ГРЕШНИКА, НЕГО ГРЕХ                    

  Дакле, када сте излагали своје ставове, Ви сте, пре свега, мислили у категоријама хришћанског учења.           

Наравно. Реч је о хришћанском учењу о греху и слободи од греха. Циљ људског живота је сједињење с Богом.Човек по благодати треба да постане оно што је Бог по природи.  Грех је препрека  између Бога и човека не зато што је пуко кршење заповести Божјих,  датих споља, већ зато што разара човекову способност да ступи у заједницу са Богом. Човек је изгубио ту заједницу, и грех га је обузео, поставши његова друга природа. Грех је укорењен у страстима које су изопачење човекових природних способности. Рај није пуки мегамаркет за срећне послушнике, него спасење у Христу, сједињење са Оцем кроз Христа у Духу Светом за оне који љубе Господа и желе да вечно са Њим обитавају. Зато човек путем подвига треба да се ослободи страсти и грехова, и то је својеврсни процес исцелења, које подразумева самонадилажење.                                                              

Из хришћанске переспективе, хомосексуални однос је грех. Али, грех је и сваки блуд, свака прељуба. Грех је преједање, препијање, среброљубље. Грех је гордост као самообоготворење. И Црква је болница у којој се греси и страсти лече. И православни хришћанин се бори против греха, никад не мрзећи грешника.              

Ту морам да се зауставим, и да, као православни верник, кажем: не желим да осуђујем никог ко је потонуо у било коју страст, па ни у хомосексуализам. Јер, Господ нам је забранио да судимо и осуђујемо. Сви смо пуни греха и страсти, и свако од нас може да упадне у ситуацију у којој ће се показати да је гори од онога кога осуђује. Данас је тешко време, пропаганда порока је огромна, многи, нарочито млади људи, су на великом удару, и ја најискреније, најхришћанскије, кажем: не осуђујем, не мрзим, не презирем било кога који греши, макар каквим грехом. Оно против чега сам устао је покушај политичке злоупотребе хомосексуализма зарад изградње једне противпородичне идеологије.     

ПРАВОСЛАВНИ ИСТОК И ТОЛЕРАНЦИЈА

Негде сте писали да у традицији православног Истока, за разлику од Запада, који је хомосексуалце живе спаљивао и закопавао, није било таквог односа према ономе што се звало „мужелоштво“.

 Заиста, није. Словенски Исток није имало озбиљнијих проблема са хомосексуализмом у Средњем веку. У руским законима кнеза Јарослава, као  ни у Душановом законику ( осим у једном препису из 17. века, насталом под утицајем Грка ) тај се преступ и не помиње. Наравно, хомосексуалца је било, али су они подвргавани васпитним епитимијама Цркве, одлучењу од Светог Причешћа, а не спаљивању. Ив Левин у својој студији „Сексуалност и друштво код православних Словена“ од 10. до 18. века“ каже:“Хомосексуални однос који укључује аналну пенетрацију (која се назива МУЖЕБЛУДИЕ или МУЖЕЛОШТВО) био је сматран за исто тако тежак прекршај као и хетеросексуална прељуба. Према св. Василију, овај прекршај је повлачио епитимију у трајању од петнаест година, исто као и прељуба. Словенски каноничари су радије прописивали скраћене епитимије од две или три године поста и молитве, како је то прописао  св. Јован Посник“. Када су странци, који су често гледали ломаче на којима горе јеретици и хомосексуалци (у Француској је и за јеретике и за хомосексуалце израз био исти) долазили у православну Русију, они су били запањени. Семјуел Колинс, који је у Трећи Рим из Енглеске стигао у 17. веку,  чудио се што се „хомосексуланост није кажњавала смрћу као што је то био случај у Енглеској у то време“. Томе се чудио и извесни Олеаријус. Због недостатка спаљивања хомосексуалаца у земљи коју је посетио, Колинс је тврдио да су Руси „природно склони“ содомији. Он није могао да схвати да у Русији нема спаљивања као у Енглеској.      

О ПРЕДСТОЈЕЋЕМ ПРОЦЕСУ  

До сада је низ угледних интелектуалаца подржао Ваше право на слободу мишљења и исповедања вере. Шта нам можете рећи о овоме?

Што се предстојећег процеса тиче, патриотска интелектуална јавност је спремна да подржи ову, крајње начелну, борбу, сматрајући подухват НВО „Да се зна“ још једним покушајем да се угуши слобода у Србији. О томе је Слободан Антонић, у свом тексту „Нема слободе у Србији. А у којој колонији је има?“ писао, показујући да нити сам могао да извршим, нити сам извршио било какву дискриминацију: „Дакле, чињенице су следеће: др Димитријевић нема никакву државну функцију да би могао било кога да дискриминише у стварном значењу те речи: ускратити некоме право које му припада; др Димитријевић објавио је текст на свом личном сајту који се тако и зове „Владимир Димитријевић”; др Димитријевић изнео је чисто вредносне судове и то општег карактера („једино је природно”, у датом контексту – пошто није реч о биологији – није дескриптивни већ вредносни исказ и не односи се директно, у смислу клевете као неистинитог исказа, ни на ког појединца, нити на групу); др Димитријевић није ни из једног свог вредносног суда извео захтев за било каквим насиљем или противуставном радњом; др Димитријевић је, међутим, оптужен да је његов текст, објављен на његовом личном сајту, довео до дискриминације ЛГБТ особа; др Димитријевић не може да се брани тако да, рецимо, захтева конкретан доказ да је његов текст произвео дискриминацију – на пример: Петар Петровић је прочитао текст др Димитријевића и онда је ускратио то-и-то право Николи Николићу;за др Димитријевића, заправо, не важи презумпција невиности; напротив, управо он као оптужени дужан је да докаже своју невиност;    др Димитријевић, стога, мора да докаже, како би се одбранио, да из његовог текста није произашла никаква конкретна дискриминација.          

Знајући за све ово, надам се да ће ме Виши суд у Београду ослободити неправедне оптужбе. Мада је у колонији Србији под влашћу Империје Вашингтон – Брисел све могуће, ипак очекујем непристрасни суд. 

ЗАКОН НЕ СМЕ БИТИ ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ           

Код нас Закон о забрани дискриминације покушавају, већ одавно, да претворе у својеврсни вид цензуре. Позивају се на право ограничења слободе говора у демократском друштву под одређеним условима. Али, шта заиста може да ограничи слободу говора према пракси Европског суда за људска права?

Пре свега, гледа се нечија намера. Ако аутор извесног текста не позива на насиље, него износи свој став, ту нема ни потребе, ни начина да се ограничи његова слобода говора. Нисам, понављам, позивао ни на какво насиље, нити сам заговорник таквог приступа другим људима, сасвим у складу са речима Светог Златоуста: “Радије ћу бити гоњен него прогонитељ“.                                                        

Такође, сагледава се и целина нечијег чланка. Ако је у питању текст који настане у јавној расправи, која се бави стварима од општег значаја, слобода изражавања се не може и не сме ограничити. Своје текстове сам писао са намером да, баш у јавној расправи, укажем на опасност од наметања противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, и то у земљи Србиији која изумире огромном брзином, и у којој су породичне вредности подвргнуте жестоком нападу са свих страна.                                                       

Када се расправља о ограничењу нечије слободе изражавања, увек се оцењује и ниво утицаја оног ко саопштава одређени став. Слобода изражавања се не ограничава ако дотични није у положају да примора извесну публику да се упознаје са његовим ставовима, користећи, рецимо, свој службени положај. Текст „У одбрану природне породице“ је изашао на мом блогу и на још неким сајтовима, и њега је читао само онај ко то жели. Никог ни на који начин нисам могао да присилим на читање чланка. Наравно, то ми никад не би ни пало на памет, чак и кад бих „имао власт“.            

Гледа се, приликом анализе,  и утицај медија на коме је „инкриминисани“ текст објављен; утицај мог блога је, с обзиром на медијску ситуацију у Србији, потпуно занемарљив.                                              

Што се тиче начина изражавања, ни он не може тек тако да се оспори. Европски суд за људска права дозвољава чак и да се, у јавном дискурсу, користе увредљиве фразе, ако се употребљавају као стилистичка средства.        

После свега, сагледава се и друштвени контекст у коме настаје извесни чланак или настаје нека изјава. Политички и друштвени контекст у овој јадној и напаћеној земљи је више него повољан за ширење идеологије политичког хомосексуализма, јер је председник Владе Србије, Ана Брнабић, заговорник те идеологије и јавни подстрекач геј параде, па је очито да моја критика нема скоро никаквог друштвеног утицаја.                                    

ПРАВО НА „ГЕЈ БРАК“?                        

У свом тексту „У одбрану природне породице“ борили сте се против наметања „брака“ хомосексуалаца као нечег што треба да буде наша „европска“ мера и провера. И то је и легално и легитимно, зар не?  

Да јасно и гласно кажем: Европски суд за људска права НЕ ОБАВЕЗУЈЕ ниједну државу да овај „брак“ учини озакоњеним. Рецимо, у случају Шалк и Копф против Аустрије (представка бр. 30141/04) Европски суд за људска права је одбио право на жалбу у покушају да се оспори забрана истополних бракова у Аустрији. Овим је одлука суда да одбаци тужбу истополног пара постала правоснажна.                       

Ова одлука је значила да Европски суд за људска права неће приморавати државе чланице да дозволе брак између истополних особа.  Хорст Михаел Шалк и Јохан Франц Копф су навели да је аустријски систем – који од 1. јануара 2010. дозвољава „регистровано партнерство“ засновано на сличним принципима као и грађанске заједнице у Великој Британији – прекршио њихова људска права. Посебно, навели су да закони крше њихово „право да ступају у брак и заснивају породицу“ из члана 12, њихова права на породични живот из члана 8. и њихова права на заштиту од дискриминације из члана 14.            

Члан 12. Европске конвенције о људским правима гласи: Мушкарци и жене одговарајућег узраста имају право да ступају у брак и заснивају породицу у складу с унутрашњим законима који уређују вршење овог права.  Суд је закључио да се ово право односи на брак између „мушкарца и жене“ и да подразумева право на заснивање породице. И мада се ова одредба може тумачити тако да не искључује право на брак између двојице мушкараца или две жене, суд је напоменуо да се сва друга права по основу Конвенције гарантују „свима“. Према томе, избор речи је сигурно био намеран. Такође, потребно је узети у обзир историјски контекст у којем је усвојена Конвенција, пошто се у педесетим годинама прошлог века „брак јасно схватао у традиционалном смислу као заједница партнера различитих полова.“                                               

Подносиоци представке су тврдили да је Кoнвенција жив инструмент, који се мора прилагодити тако да осликава промењене друштвене околности. Али Суд није уверен да су се друштвене околности и ставови изменили у довољној мери да би се сматрало обавезујућим да државе чланице легализују истополне бракове: Иако је, како се запажа у пресуди Кристини Гудвин [предмет против Велике Британије у вези с правима транссексуалаца], од усвајања Конвенције институт брака претрпео битне социјалне промене, Суд запажа да нема европског консензуса о истополном браку.                              

Суд је истакао разлику у односу на предмет Кристине Гудвин, где је закључено да је Велика Британија прекршила права транссексуалне особе тако што је није признала као жену у сврхе исплате надокнада и остварења других грађанских права, пошто је у том случају дошло до „приближавања стандарда о браку транссексуалних особа у новостеченом полу“.                                    

Суд сматра да постоји могућност да у будућности буде још тужби по основу члана 12, пошто је из члана 9. Повеље о основним правима, која у јединственом тексту излаже сва права европских држављана и која је постала обавезујућа у децембру 2009. године, намерно изостављено помињање мушкарца и жене.                                      

Суд закључује: Стога, водећи рачуна о члану 9. Повеље, Суд не би и даље сматрао да право на закључење брака предвиђено чланом 12. мора у сваком случају бити ограничено на брак између две особе супротних полова. Последично, не може се рећи да члан 12. није примењив на жалбу подносилаца представке. Међутим, како ствари стоје, питање да ли дозволити истополни брак или не оставља се на регулисање националном законодавству државе чланице. Једина „победа“ коју је овај „мушки пар“ из Аустрије извојевао овом пресудом јесте то што је суд, супротно сопственим ставовима изложеним у низу претходних одлука, прихватио да истополни пар може да остварује „породични живот“ у смислу члана 8. Европске конвенције о људским правима (право на поштовање приватног и породичног живота). Претходно, суд је сматрао да истополни парови могу да остварују приватни живот, али не и породични живот. Овај став се, опет, образлаже промењеним друштвеним околностима.

Дакле, чак и из перспективе крајње либералног Европског суда за људска права, „ГЕЈ БРАК“ није никаква обавеза државе Србије, и то што сам ја писао против наметања права на ЛБГТ „брак“ је више него допустиво и више него разумљиво.                     

   ПРОФЕСОР РИСТИВОЈЕВИЋ О ОБНОВИ ДЕЛИКТА МИШЉЕЊА                                          

Куда нас воде овакви судски процеси?          

Проф. др Бранислав Ристивојевић, редовни професор права Универзитета у Новом Саду, који се такође нашао на удару НВО „Да се зна“ и Повереника за заштиту равноправности, у свом тексту „Смрт слободи, вербални деликт народу!“ објаснио је, после осуђујуће пресуде Вишег суда у Новом Саду ( која касније није потврђена на Апелационом суду),  о чему је реч: „У свим политичким системима, државама, без обзира на конкретну владајућу идеологију и разлике спрам других идеолöгија, политички прагматичари су доминантна друштвена група, правоверни бранитељи постојећег тј. носиоци конзервативног погледа на свет. Чак и онда кад фразеологија политичког говора којим се служе садржи, на први поглед, идеје прогреса и историјског помака, њихова се реална активност креће пре свега у границама постојећег и његове одбране. Из тога нужно следи нетолерантност према критици, другачијим визијама и новом. А управо је тражење новог (уз познавање старог) и нереспектовање тренутног (у смислу коначног и неупитног) позиција слободномислећег човека. Истрајно заступање таквог опредељења ставља га на дијаметрално супротну страну од политичког прагматичара. Тиме он стиче право на припадање групи оних који разумеју главне токове друштва и промене у њему али се ипак најчешће током живота налазе на више или мање неугодним маргинама истог.                                               

Историјски гледано, слободномислећи нису потребни само себи већ су потребни и онима који су их прогласили јеретицима. „Ако их нема треба их измислити, треба створити фантоме и организовати хајке и турнире у борби с њима. Без тога апарат може захватити озбиљна корозија“, каже Ниче у Сумраку идола. Без тога апарат може почети изгледати непотребан онакав какав јесте, па би превратничке идеје могле захватити много шире слојеве друштва. А за сузбијање тога хајке не би биле довољне. Оне су ефикасне за неутрализирање измишљених опасности у облику појединаца или група опозиционара које власт приказује као перфидне, опасне и добро организизоване непријатеље народа (па самим тим и сопствене), чији су циљеви рушење дозвољених, дакле једино могућих истина, па самим тим и освајања власти. Јер њихове истине су једини механизам њиховог одржавања на положају. Отуд у тоталитарним друштвима, како их Орвел зове, полиције мисли. То су пси чувари правоверја.                  

Влашћу корумпираној свести једино је примерена и доступна мисао да свако ко се труди да размишља о организацији друштва, у ствари жели власт за себе. Људи чија је свест ограничена на такав начин представљају неакадемске противнике. Оне који на вербалне примедбе одговарају репресивним механизмима силе и државне свемоћи.                                             

Људско мишљење је претпоставка, као и последица, активног, динамичног односа појединца према свету који га окружује, законима природе и друштва, као и према самом себи. Човек не би дошао ту где јесте да није размишљао и са другима делио те мисли. Још увек би био на дрвету да је ћутао. Забрана размишљања и изношења мисли за последицу има запарложење сваке друштвене установе на коју се односи, њену стагнацију и на крају пропадање. До преображаја, односно трансформације, чопора мајмуна који се крећу по дрвећу до људског друштва смо дошли када смо престали да завијамо, арлаучемо и рокћемо, а почели да говоримо и међусобно размењујемо мисли.

Постојања деликта мишљења значи да је одређена мисао изражена у некој форми те да, према томе, са њом други појединци могу комуницирати. У тоталитарним друштвима и режимима постоји пракса кажњавања и оних људи који се о неком проблему нису изјаснили, тј. који своју мисао нису изразили. То се постиже тако да се из других изражених мисли, дела или понашања посматраног субјекта посредно закључује да он, иако није изразио своје мисли, ипак размишља и мисли, па према томе има мишљење које није у складу с званично прокламованом истином. Тако се доводи у питање не само слобода изражавања мишљења већ и слобода мишљења. Управо то се у овој пресуди и десило. Суд је учитавао значење пишчевим речима, оно које он није изрекао нити га изнео, и тако га осудио. Речју, суд је туженог дописивао, следећи квазиаргументе Повереника.

На тај начин питање о истинитости или неистинитости неке изражене (или неизражене) мисли долазе у други план (где му није место), иза процењивања да ли је та мисао пожељна или непожељна, корисна или некорисна, допустива или недопустива са позиције представника владајућих снага одређеног друштва и њихове идеологије. Тако арбитар истинитости постаје политика, односно идеологија која је надјачала разум, а не наука којој је разум једино мерило.                       

Џон С. Мил у свом познатом делу О слободи, пише о самозаштити као критеријуму евентуалног ограничавања деловања других. „Проблем је једино у кључном фактору одређивања границе прага толеранције и поимања од које границе свога деловања и мишљења појединац почиње наносити штету другима.“ А праг толеранције није једнако постављен за све. За слободномислеће људе он је смештен веома ниско, док за политичке прагматичаре границе као да не постоје. Стога је и могуће да због самозаштите друштва страдају они који који нити њему нити појединцима нису ништа нажао учинили, док напредују и бивају награђени они који угрожавају интегритет свих захваљујући свом недорљивом положају иза палисаде свемоћи.           

Висина прага толеранције за критику један је од показатеља постигнутог цивилизацијског нивоа одређеног друштва. Присутност односно одсутност иницијативе и критике мерило је потенцијала за преображај и напредак сваког друштва. Тек у ситуацији која отвара могућност говорења истине без страха и ризика, без обзира колико неугодна она могла бити, налазе се реалне претпоставке за напредак и прогрес.                                      

Зашто је властодршцима у интересу да се ништа не мења? Зато што би одржавањем status quo били довека у ситуацији да они или њихова група доминира у друштву. Свака критичка мисао носи потенцијал промена које су њима непознате и самим тим ризичне. Они би их дозволили када би знали да оне неће значити промену односа моћи у друштву. Али такве гаранције нема, стога је боље осудити оне који размишљају, него подстаћи расправу која може да води до промена.“                                                                              

Тако каже професор Ристивојевић.                   

А ЗАШТО ВЛАСТОДРШЦИ ТО РАДЕ?

Зашто власти у нашој земљи толико инсистирају на нечему чему се огромна већина гласача противи?

Покрет политичког хомосексуализма је у служби глобалистичког зла званог „неолиберлани капитализам“. А циљ тог злочиначког поретка је атомизација човечанства зарад тријумфа профита. Смрт човеку, живео профит, мисле они; а то је крвави, проклети профит! Савремени италијански философ Дијего Фузаро, поводом вести да су деца у Енглеској приморана да пишу „геј љубавна писма“, о томе пише: Ево новог наказног родног еротског поретка, усмереног на дестабилизацију колективног менталитета народа и стварање новог унисекс постидентитског атома. Чини се као да је вест из једне од многих застрашујућих романа a la Орвел. Уместо тога, то је стварност. У ствари, то је део те реалности која је превазишла фантазију.     

Либерални атомизам хиперсексуалног друштва лишен љубави настоји да раствори породицу у номадском и дијаспорном плурализму неповезаних „ја“ и еротских конзумената; или, конвергентно, да је редефинише као пуку ефемерну и привремену, необавезну творевину, која уважава искључиво слободну и неограничену жељу појединаца без каквих примеса родног идентитета и са искључивом еротском тежњом и слободном разменом, без правила, односно живљењем ослобођеним од породичне везе и одговорности које њу прате. лобођен од било које етике заједнице, чак и у еротском контексту, постидентитетски појединац мора дa се постави као сам свој предузетник и да буде потпуно аутодетерминисан. Помрачење етике заједнице у поретку дерегулисаног система планетарних потреба носи са собом одбацивање непотпуности и међузависности за које је неопходна комплементарност мушкарца и жене која се остварује у животу у породичној заједници. Као саучесник своје индивидуализације, субјект се труди да буде аутономна целина, у тријумфу мита о андрогиној потпуности подигнутој на нови начин живота за космополитске и постпородичне помодне зависнике, лишене права на породицу, а истовремено индуковане да глупаво славе то лишавање као еманципацијски напредак.                    

Нови светски класни поредак не толерише опстанак националних држава и породица, националних језика и култура, идентитета и колективних субјеката, било да су они народи или класе, државе или нације. У складу са новом либерално-либертаријанском монадологијом, он тежи да свуда буде све исто, односно да се све сведе на огољену раван глобалног тржишта, при чему су људи приморани на апатридност, на говор на енглеском језику и да буду пасивни и недиференцирани потрошачи без корена, родно неодређени и без способности непристајања у домену потпуне либерализације навика и потрошње. С новим унисекс моделом промовисаним путем родности, либерална и либертаријанска финансијска елита објавила је рат не само традиционалној грађанској етици већ читавој западној цивилизацији и њеној вишемиленијумској историји, неспојивој са производњом новог несигурног и дестабилизованог сексуалног идентитета, униформисаног у односу на флексибилну акумулацију и њену тенденцију да раствори све чврсте форме. С друге стране, интерес глобалистичке владајуће класе за права ЛГБТ покрета уопште није филантропски и некористољубив, већ је усмерен ка организованој дестабилизацији колективне психологије народа и нација. Та дестабилизација се одвија кроз уништавање историјских традиција и сагласних комунитарних обичаја, а користи истовремено масовну манипулацију која, под управом педагога глобализма и космополитских либерализатора потрошње и обичаја, тежи наметању поруке да људска природа не постоји и да на тржишту потрошачког капитализма свако може неограничено да дефинише свој идентитет по свом слободном индивидуалном хиру.                           

У овом лежи суштина новог субјективног постидентитетског профила или, ако вам се више допада, суштина деконструисаног идентитета, чије специфичне особине се претварају у фрагменте, у одсуство памћења и перспективе, у засићеност, недостатак ослонца. Стално отворен за преговоре и промене, субјекат се схвата само као конструкт, као једноставан резултат споразума, конвенција и потреба диктираних у датом тренутку. Кроз праксу дезинтеграције идентитета и његове рекомпозиције у складу са јединственим моделом који је кодификован биоинжењерингом капитала, личност се све више лишава одлучивања на основу свог искуства и деградира се на ниво „just in time“. Губи се могућност да лична биографија буде кохерентна и унитарна нарација, да не буде једноставно рапсодијско смењивање епизодних, неповезаних и дисконтинуираних фрагмената.        

Овај аспект доприноси наглашавању карактера нашег доба као времена сталне неизвесности и универзалне флексибилности, чији се крајњи циљ може кондензовати у пуком индивидуалном опстанку и постидентитетском, родно-флуидном и приватизованом „засићеном сопственом егу“, без друштвеног и политичког живљења, у облицима сведеним на пуки дневни егзистенцијални опстанак.“(http://www.novosti.rs/вести)                               

ШТА АКО ЈЕ ФУЗАРО У ПРАВУ?                       

Дакле, овде није реч ни о каквим „правима хомосексуалаца“, него о нечему сасвим другом. О чему?

Ако је Дијего Фузаро у праву ( а непристрасна мисао нам јасно каже да јесте ), онда нам све бива јасно. То јест, суштина активизма политичких хомосексуалаца и рада службеника квазидемократког режима какав је, у Србији под меком НАТО окупацијом, Повереник за заштиту равноправности, је пука пропаганда наказности неолиберално-капиталистичког атомизма, маскираног у „људска права“. И зато се ја, hic et nunc, осећам, између осталог, не само као православни хришћанин који брани слободу вероисповести, него и као један од многобројних бораца на фронту оних који су дигли глас против либертицида што га спроводи крупни капитал на целој планети.                                                               

ИМА ЛИ ОВДЕ ЈАВНОГ МОРАЛА?        

У Србији постоји Закон о јавном реду и миру који у члану 8. забрањује непристојно, дрско и безобзирно понашање које нарушава јавни ред и мир, угрожава имовину и вређа морал грађана. Па ипак, све се се то пориче кад у у питању тзв. «геј параде». Зашто?

Досадашње параде политичког хомосексуализма, од оне прве, из Тадићевог доба, када су парадери носили паролу «Смрт држави», до данас често су доносиле непристојно, дрско и безобзирно понашање, које је вређало наш јавни морал.  Дешавало се да учесници тих шетњи опонашају сексуални однос на јавном месту, да су извргавали руглу патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, да су се подсмевали српској народној ношњи, итд. На геј параде су, у Београду, доводили и малу децу, која су могла да виде разне непристојности, иако то забрањују и међународне конвенције и домаће законодавство. Као што каже професор др Бранислав Ристивојевић, «било какво излагање деце сексуалности или полности у нашој култури је било одувек крајње неприхватљиво. И верујем и надам се да ће бити упркос напорима ЛГБТ популације у супротном правцу.»         

ЗАШТО ПОКАЗНО ПАРАДИРАЊЕ?

Целокупна наша стварност претворена је у својеврсни ријалити програм, па се тако чини и са парадама политичког хомосекуализма. Зашто је ријалити насушно потребан властима у Србији, који су својеврсни капои у глобалистичком концлогору на нашем простору?                          

И о томе је, поводом текста о лакрдијашком месијанству нас данас, чији су аутори др Зоран Чворовић и потписник ових редова, писао др Бранислав Ристивојевић, у запису «Дресура душе»:»Одличан текст О месијанству лакрдијаша, поново. На трагу Жарка Видовића и Мила Ломпара Зорана Чворовића и Владимира Димитријевића подстакао ме је да допишем скроман прилог теми коју су писци обрадили. Правећи паралелу између наше стварности и механизама манипулације масама из текста који се приписује Чомском, писци су лепо изабрали поднаслов Кратак спој емоција. Овим поднасловом назвали су употребу „ријалити“ програма (ријалити као јавно приказивање опсцености и простоте на равни најосновнијих људских нагона) у Србији у сврху замене критичке свести емотивним импулсима.                                   

Нисам никад размишљао о овим програмима на тај начин, а делује скроз логично. Путем подстицања искључиво најелементарнијих дихотомија осећања (мржња-љубав; добро-лоше; прељубница-верна жена, хомосексуалац- хетеросексуалац...) карактеристичних за, рецимо, каубојске филмове (добри шериф има бели шешир, зли револвераш црни), активирају се најпростији механизми реаговања код људи, они код којих нема потреба за сложеним етичким просуђивањима. Тако се људи се постепено своде са нивоа сазнајних и разумних бића способних за промишљено и нијансирано расуђивање на предвидљиве роботе, следбенике основних инстиката и импулса. Покушаћу да дам скроман допринос овом одличном закључку писаца објашњењем овог механизма.

Дакле, како делује овај прости механизам? Он делује на резултатима тзв. бихејвиористичке психологије као науке која стоји на становишту да се реакција људског тела на напростији спољне надражаје чула, не налазе у сфери коре људског мозга (ту су сви когнитивни односно сазнајни механизми људског духа), него у малом мозгу (он је задужен за инстинкте, импулсе, несвесне реакције...). Што простији надражај чула, то простија реакција тела. Другим речима, такав симплификован надражај, активира одговарајући анатомски механизам, самим тим и одговарајући душевни процес. У малом мозгу нема размишљања, просуђивања или преиспитивања, само инстинктивна и импулсивна рекација на надражај, без контроле виших можданих функција. У њему се налазе механизми који контролишу нпр. дефецирање или уринирање, а над њима, као што то врло добро зна свако ко се преједе незрелих шљива и препије млаког пива, нема контроле разума. Они иду својим током свиђало се то облапорном пијанцу или не.                                               

Насилно наметање ријалитија несумњиво има сврху да људе од разумних бића сведе на бесловесне, и инстинкту и импулсу склона бића, као што су животиње. Управо зато што њиме углавном управљају инстинкти и импулси понашање животиње је условљено простим природним законитостима и стога предвидљиво и може се лакше контролисати. Речју, свођење реакције људи од промишљење ка инстинктивној путем ријалитија служи стварању механизма лакше и једноставне контроле. Наравно да за овако нешто није довољно једнократно или повремено третирање људи путем стимулације кратког споја дихотомних емоција. Оно мора бити непрестано. Отуд ријалити не престаје. Док се један заврши, други почне. И тако у круг у најгледанијем термину. Једна од лепих илустрација овога што пишем, јесте, на пример, механизам војничке обуке, тзв. дрил. Његов творац, француски лекар из XVIII века де Ла Метри, писац чувеног дела “Човек-машина” веровао је, ослањајући се на Декарта, да се од човека може направити машина-аутомат. Добио је прилику да докаже исправност својих идеја у Прусији. Примењујући своје идеје потпуног детерминизма код човека на војничку обуку стварио је најубојитију пешадију од 1750. до Наполеонових ратова.                

Свакоме ко је био у војсци познато је да је дрил наизглед бесмислено и бесконачно понављање што простијих и једноставнијих људских радњи. Међутим, њиме се војникова реакција у борби доводи до савршенства. Наиме, након неког времена, његова реакција будући да се понављањем све више учи она се све више аутоматизује, и тиме постаје све мање свесна. Она се из коре великог мозга аутоматизацијом потискује у мали мозак. Тако постаје ослобођена грешке. Само ко размишља тај и греши. Обрнуто, ко не размишља, тај не греши, а кад не греши, његова реакција постаје савршено предвидљива. И на крају подложна контроли. Као што се лако надзиру и употребљавају добро увежбани војници тако се лако надзиру и употребљавају људи чија је свест аутоматизацијом понашања упрошћена толико да више не праве грешке.                                            

Као што се од безобличног људског теста прави војник, постепено и полако подвргавајући сваки део људског тела принуди војничке дисциплине која прераста у аутоматизам и наставља да делује путем стечених навика, тако се и гледаоцу риалитија сталним понављањем кратких спојева емоција вежба реакција, тј. он се дресира као и војник. На крају дресуре он не размишља већ извршава. Код војника се на анатамском нивоу потчињава и користи тело, а код конзумента ријалитија потчињава и користи душа њеном материјалистичком редукцијом на елементарне инстинкте и просте импулсе.                                             

Додирне тачке ова два механизма су упрошћавање и послушност. Тело подложно упрошћеним обрасцима телесног кретања изједначава се са душом подложном упрошћеним обрасцима емотивне реакције, оба су послушна. Послушна душа је као и послушно тело: подложна је манипулацији, потчињавању, искоришћавању и на крају мисаоном преображају уназад, регресији и редукцији на положај животиње.

Врхунац апсурда је што се у овој ситуацији људима нема шта приговорити због реакције. У избору између жене и прељубнице сваки иоле честит човек који је васпитан у нашој култури би изабрао жену. Отуд позитивна популарност Кије, а негативна Луне. Тиме је механизам показао да је савршено убојит и ефикасан. Од људи покушавају да направе животиње, да би се лакше контролисали и надзирали, а при свему томе нити ми посматрачи, нити конзументи ријалитија сами себи (што је најважније и најгоре!!!) немају шта да приговоре са становишта етике. Њихова реакција је на елементарном нивоу етички исправна! Луна је прељубница која растура туђ брак, Кија је пожртвована супруга која гине да га сачува.                               

Захваљујући томе код конзумената ријалитија се не пале ни најосновнији механизми безбедносне културе које сваки човек има уграђене у себи, а који би водили критичком промишљању. И тако не преиспитују своје и одлуке оних који су их довели у ту ситуацију. Ова дресура српских душа је толико монструозна и добро смишљена, да за тако нешто ова домаћа колонијална квазиелита једноставно није способна. Још један амерички изум успешан колико и атомска бомба.          

Шта бисте могли да нам поручите за крај овог разговора?                           

По ко зна који пут понављам: на суд ме шаљу они који желе да у Србији завлада нови тоталитаризам, да све мислеће људе лише права на слободно изражавање, и да наметну противпородичну идеологију политичког хомосексуализма. Зато хвала свима који су, крајње начелно, подржали моју борбу за право на слободно мишљење и изражавање, и који су спремни да у тој борби учествују. Искрено се надам да судство у Србији и даље чува своју част и правдољубивост, и да ће Виши суд у Београду то умети да покаже и докаже. Радује ме и чињеница да се у Црној Гори одустало од прогона мог драгог познаника и великог српског писца, Николе Маловића, који је био оптужен да је текстом, иначе објављеним у београдском часопису „Недељник“, направио прекршај „ремећења јавног реда и мира“ у Црној Гори(?). Прво га је тужио неки ЛГБТ активиста Џон Максимилијан Барак, који се некад звао Јован, па узео име Барака Обаме; онда је он одустао од тужбе, па га је тужила полиција, па је и полиција одустала. Иначе, оптужба је гласила:“Да је дана 11.08. 2018. године у 13.01. часова путем електронских комуникационих мрежа на порталу ИН4С на јавном мјесту вријеђао припаднике LBGTQ заједнице“... Вређао их текстом објављеним у србијанском часопису. Али, хвала Богу, здрав разум је победио. Засад... 

И, за крај, да поновим – ово је, пре свега и изнад свега, хришћанска борба у свету који покушава да се сазда без Христа. А то је, знамо и осећамо, пут ка небитију. Зато, као православни хришћанин, молим своју браћу и сестре у Цркви да се моле Богу за мене, а уздам се у Бога правде, Коме пева наша химна.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 30 мај 2019 )
 
Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.