Текст у "Борби за веру", Шта учинити са расколницима из Америке - нове чињенице (документи) изузетно је узнемирујући. Свакоме ко је способан да знакове објективно тумачи јасно је да је у америчком расејању на хоризонту нови црквени расцеп. Припреме су већ увелико обављене, првотни покушаји су извршени, остаје само да се види да ли ће благовремено бити предузете делотворне противмере да се пуч у расејању Српске православне цркве спречи.

Писац ових редова као малишан био је на лицу места у Америци током "црквеног раскола" који је, у режији нецрквеног фактора, избио шездесетих и седамдесетих година. Oд тада је као адвокат оспособљен и да професионално процењује правна питања која су се налазила у средишту те вишегодишње и за српско расејање саморазарајуће парнице. Зато посебну пажњу привлачи докуменат заведен у канцеларији Државног секретара савезне државе Илиној, Џеси Вајта, о формирању 2017. године једне до недавно дискретно постојеће непрофитне црквене корпорације. Настанак овог новог правног лица, под званичним називом Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America, нигде и никада није био службено најављен нити образложен. Његова сврха и састав, паралелно са постојећим трима епархијама СПЦ на територији Сједињених Држава, загонетни су, необјашњени и непознати. Али у светлу иницијатива покренутих на летошњем Сабору трију српских епархијa у САД одржаном у манастиру Нова Грачаница, овај тајновити правни потез, повучен две године унапред, не делује ни мало наивно нити безопасно. То је, барем, утисак који се стиче из петиције Светом архијерејском синоду у Београду, за коју узнемирени верници Српске православне цркве из свих крајева Сједињених Америчких Држава управо прикупљају потписе. Петиција је врло озбиљно аргументована.

Да би се правилно проценили природа и домет новоформираног правног лица Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America, неопходно је остварити увид у интегрални докуменат, а не само насловну страну. Тамо ће се наћи одговори на низ кључних питања. Пре свега, ко су потписници, у чије име и коначно, са чијим благословом је оформљен и заведен овај акт којим се, наизглед испред Српске православне цркве, региструје ново црквено правно лице? Који се циљеви и опсег делатности наводе у формативном акту новоосноване корпорације? (Ради појашњења, у САД "корпорације" нису искључиво пословни субјекти; то је генерички израз за разне врсте правних лица, које такође могу бити непрофитне, хуманитарне, верске, итд.) Као што је познато, српска Црква, састављена из три епархије, постојала је у САД од пре 2017. године. Који је разлог да се одједном, без консултације и знања шире црквене јавности, сада формира неко ново црквено правно лице? Зашто и у коју сврху? Да ли се све три постојеће епархије (које су ионако већ индивидуално инкорпориране) сада утапају у то ново правно лице, мада је претходно свака од њих била инкорпорирана (законски регистрована) посебно? Ко је наведен као управни орган нове корпорације? То су све питања на која су нам потребни одговори. На срећу, у управном систему САД ова документа су јавне природе и доступна грађанима, па ћемо ускоро на многа од ових питања добити одговоре.

Пада у очи чињеницада је овај акт формализован нечујно 2017. године, а то ће рећи пуне две године пре него што је 2019. године на сабору у Новој Грачаници извршен покушај уношења низа нових и необичних, делегатима претходно ненајављених решења у истом духу. Од тог тренутка, у српској цркви на територији САД избила је унутрашња црквена криза озбиљних размера.  Овакав редослед догађаја у раздобљу 2017 - 2019, посматран као целина, указује убедљиво на дугорочно планирање, предумишљај. Везе неких од епископа у САД, конкретно источноамеричког Добријевића, са изразито нецрквеним факторима -- што је обзнањено у документима Викиликса -- поткрепљују ову сумњу. Чини се да су америчке службе сада дошле на место верске комисије, док све остало остаје у суштини исто.

Посебно је забрињавајуће да нова "верска комисија," по свему судећи, располаже полугама утицаја на обе стране Атлантика. Патријаршија у Београду већ има богато искуство и праксу у смењивању епископа и у импровизовању најчешће врло неубедљиво формулисаних  разлога за такве поступке. У већини случајева, то се догодило за наводна канонска и друга сагрешења која су, чак и да су утемељенa, неупоредиво лакше природе. У овом случају, међутим, суочавамо се потенцијално са изузетно тешким црквеним деликтом: припремањeм терена за отцепљење, или црквеним језиком -- расколом. Зато је крајње обазрива и некарактеристично успорена реакција централних црквених власти изузетно интересантна. Поготово као контраст у односу на брзо и ефикасно реаговање у другим ситуацијама, где темељи вере и црквеног јединства уопште нису били угрожени. Да је макар из чисто материјалних разлога (ако занемаримо канонске и духовне), Патријаршији стало да у зачетку спречи ово потенцијално отцепљење, и да уз то Патријаршија има стварну моћ да делује као слободан субјект, она би поступила логички. Тројку из САД одмах би позвала у Београд на полагање рачуна, и дисциплиновала би их на канонски прописан начин. То највероватније значи да би их сменила са положаја на којима се налазе, да би их послала да се кају у најзабаченији сибирски (не српски) манастир, и -- што је са правног становишта најважније -- да би им одузела и привид формалног права да у Америци иступају у име СПЦ. Овако, без муњевите и прикладне реакције виших црквених власти, тројка пред америчким законом још увек може да наступа под плаштом легитимитета и, што је за хипотетички епилог пред америчким судом најбитније,  легалитета. Без обзира на закаснело поништење њиховог крајње сумњивог уставног решења, америчка епископска тројка може да настави да вуче нове штетне потезе. Као што би сваки амерички адвокат Патријаршију посаветовао, с обзиром на принципе англосаксонског правног система, што време више одмиче, без адекватне и природне реакције Патријаршије чији су канонске ингеренције и ауторитет на територији САД озбиљно угрожени, у евентуалном црквеном спору (репризи оног из шездесетих и седамдесетих година) потези тројке ће добијати све већу правну тежину. У таквом спору, Патријаршија би и даље држала јаке карте. Али поставља се очигледно питање, у сваком случају то је питање које би поставио сваки правник, зашто би слободан субјект, чији су витални интереси угрожени, оклевао са повлачењем природних и логичних потеза да би се правни потенцијал супротне стране у највећој могућој мери смањиo? Изговори засновани на "пастирској икономији" и јеванђељском трпљењу заблуделе сабраће без икаквог су дејства, у светлу немилосрдних прогона многих из редова сабраће током минулих неколико година. 

Евентуална парница, која би из овога могла да настане, као и она ранија, била би временски дуготрајна и прескупа. Оставимо по страни за сада важнo питање, да ли су амерички Срби спремни да опет поднесу тако велике материјалне жртве. Aко се узме у обзир само прљав веш који би таквом приликом избио у јавност, то би Цркву у Америци морално упропастило, а прелило би се несумњиво и на Цркву у земљи, која иначе не стоји морално најсјајније.

Могуће је да мрачне силе које контролишу оба поларитета у овој контроверзи управо томе и теже.

Нови "устав" и  неке од његових главних карактеристика

На сабору у Новој Грачаници, представљен је нови устав за три епархије на територији Сједињених Америчких Држава. Несаборни начин како су предлагачи овог документа настојали да издејствују његово усвајање од стране присутних делегата већ је коментарисан и суштински је потврђен исказима многих учесника који су били присутни. Симптоматично је да је г. Добријевић покушао да нови устав учесницима на Сабору представи као незнатно измењену верзију старог. Међутим, и без удубљивања у материју и без компаративне анализе текстова, види се већ на први поглед да то не може да буде тачно, зато што је нови устав готово двоструко дужи од старог.

Чак и летимичним прегледом новог устава пада у очи неколико ствари. У члану 7 стоји да се црква на територији САД поред осталог дефинише као "хијерархијска." У америчком правном контексту, та тврдња је потенцијално врло сигнификантна зато што се отворено коси са текућом праксом по којој је свака црквеношколска општина (парохија), у савезној држави где се налази, регистрована као посебно правно лице, са јасно одређеним правима колективног одлучивања и неприкосновеним правом власништва над имовином локалне заједнице. Дакле, да би се статус парохије мењао, а то значи припадност неком вишем црквеном телу, чланови у свакој од њих посебно, широм САД, на исти начин као акционари сваке друге америчке корпорације, ту промену би требало да изгласају. Статус црквеношколске општине не може се мењати декретом одозго, ако се већина чланова општине таквом декрету супротстави. Ово ће бити проблем за пучисте, и у наредној фази они ће то морати некако да заобиђу, уколико им је циљ премештање свеколике српске цркве у САД, или њеног већег дела, из једне јурисдикције у другу. Какво ће креативно решење смислити, остаје да се види.

Али важно је истаћи да је дефиниција српске цркве у САД као претежно "хијерархијске" у раскораку са чињеничким стањем (и то је било једно од крупних спорних питања у црквеном спору шездесетих и седамдесетих година). Српска црква у САД заправо је конституисана као "хијерархијско-конгрегационална," т.ј. ако се хоће вертикално-хоризонтална. Сва ова темељна питања амерички судови су подробно размотрили у пресудама изреченим током ранијег црквеног спора (види овде и овде). Могло би се предпоставити да се ембрио плана за заобилажење ове правне зачкољице налази управо у инкорпорирању 2017. године поменутог новог правног лица. На неки начин они ће морати да покушају да све, или огромну већину, црквених општина некаквим триком преведу под капу тог новог правног лица. Новоствореном ентитету "Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама" (Serbian Orthodox Dioceses in the United States of America) у овој операцији је несумњиво додељена кључна улога. Каква тачно стратешка замисао иза тога стоји, моћи ћемо да докучимо једино пажљивим посматрањем даљњег развоја ситуације.

Корисно је напоменути поређења ради да је Католичка црква у САД правно конституисана управо на вертикално/хијерархијском основу, на шта се алудира у члану 7, а што је у складу и са новотарском еклезиологијом. На подручју римокатоличке дијецезе, парохије и све црквене установе у потпуности су подређене бискупу. На својој територији, он суверено доноси све одлуке и располаже црквеним иметком и средствима. Бискуп је апсолутни хазјаин сваке католичке дијецезе у САД (не можемо да говоримо поуздано о правној ситуацији у другим земљама) зато што је бискупија једино релевантно правно лице, и све се води на њено име, са бискупом као коначним доносиоцем одлука. Све што се хијерархијски налази испод бискупа представља саставни део његовог сувереног домена, без права самосталног одлучивања или локалне самоуправе. Стога треба пажљиво пратити даљње понашање  америчке "православне" тројке, зато што ће по логици еклезијастичких начела којима се и они 

руководе морати да иду у том истом правцу. Како ће то извести, за сада је тешко рећи, али с обзиром на сопствена идеолошка опредељења и геополитички интерес нецрквених спонзора који иза њих стоје, то им је једини могућ правац кретања.

Још неке уставне дилеме

Затим, треба обратити пажњу и на лукаву формулацију у члану 7, став 4. предложеног новог устава. Тамо се као врховни црквени управни органи наводе "свети архијерејски сабор," и одмах иза њега "свети синод." Међутим, не наводи се које црквене јурисдикције. Ту не пише изричито да се ради о управним органима СПЦ, са седиштем у Београду. Дакле, ако успеју да изврше пуч (када и како, видећемо, када буду добили сигнал из Ленглија) они имају већ уграђени механизам да се ставе под управу неког другог архијерејског сабора и другог синода и да лицемерно тврде да је то -- то. Перфидно и лукаво.

Апропо напред реченог, треба погледати још и члан 11, који дефинише црквеношколске општине (оно што се у Србији зове парохија). Ту нема ни помена о стварном статусу таквих општина у савезним државама САД као фактички самосталних правних лица, које постоје и делују као такве у складу са секуларним америчким законом. Уместо тога, црквеношколске општине се третирају као неформална удружења верника, без икаквих посебних ингеренција осим што им је дозвољено да се самораспусте двотрећинским гласањем. По новом устројству имале би oтприлике иста овлашћења као "заједница српских општина" на Косову и Метохији. Али битно је да се зна, без обзира на статус аналогних тела у Србији, да је у правном смислу у Америци стварно стање ствари суштински другачије. Tо је повољна околност која би, уколико би се правилно искористила за одбрану интегритета Српске православне цркве у САД, омогућила широк правни простор за супротстављање овим ујдурмама.

Новим уставом, као што је разумљиво ако се узму у обзир крајње намере његових креатора, врши се покушај заобилажења ове кључне правне стварности на терену. Али управо поступајући на такав начин, они свакоме ко је способан да политички мисли имплицитно дају на знање шта је један од њихових коначних циљева -- да се локалне црквене заједнице, као потенцијалне препреке, некако сведу на статус празних љуштура. Међутим, остаје чињеница да је свака српска црквеношколска општина у САД, као правно лице, пред америчким законом равноправна епархији као правном лицу, па би то била и у односу на црквену организацију коју су они основали 2017. године, вероватно са намером да у погодном тренутку постојеће три епархије заменe тим механизмом по римокатоличком моделу. По секуларном америчком закону, чланови сваке парохије, или црквеношколске општине, имају право да одлучују где ће припадати, шта ће чинити и кога ће слушати. То је у овом тренутку начин како су српске православне црквеношколске општине у САД конституисане. Они поштују канонски поредак и подчињавају се традиционалној хијерархијској структури Цркве, али добровољно. Дакле, не зато што по америчком закону, којег се канони уопште не тичу осим у оној мери у којој су уграђени у секуларни акт о регистрацији, морају, него зато што као верници по својој слободној вољи бирају да то чине, и само док је то њихов избор.

Ова питања су била надугачко правно анализирина пред америчким судовима за време црквеног спора, и пошто је овде преседан основни принцип, све то и даље стоји, барем док у неком предстојећем судском процесу не би било укинуто или модификовано.