Вања Ј. Вученовић:

ЕГЗИТ И ХОЛОГРАМИРАЊЕ „ВРЛОГ НОВОГ СВЕТА“

            Наћи неког ко жели да учини неку ствар, а затим му омогућити да је и учини, и то са уверењем да поступа у свом најбољем интересу - то је суштина сваке специјалне операције

 (Ален Далс, директор ЦИА 1953–1961)

 Фестивал ЕXIТ, као што је већ добро познато, представља манифестацију музичко-сценског карактера која се већ дужи низ година првих дана јула, одржава на Петроварадинској тврђави. ЕXIТ је данас неспорно највећа “забавна” атракција за младе на територији некадашње СФРЈ, па и шире - на простору Балкана. За време трајања фестивала, велелепна тврђава надомак Новог Сада постаје стециште свих оних жељних забаве, “опуштене” атмосфере и понашања ослобођеног свих притисака, “стега” и одговорности уобичајеног, и може се рећи “конвенционалног“ живота. Међутим, да ли управо због свега наведеног, феномен ЕXIТ као својеврсни холограм виртуелног света глобалистичке „деце цвећа“, крије у себи перфидне механизме прикривене и сублимиране политичко-културне манипулације младом генерацијом,  пословично жељном „излаза из безнађа“. Безнађа, коме је, по правилу готово увек, кумовала домаћа држава и сопствени „назадни“ народ? О каквом излазу је заправо реч, и ко, у ствари, пројектује тај „излаз“?

           Како је све почело или Еxитов лов на „црвени октобар“ 

 Споља посматрано, замисао оснивања фестивала овог типа чинила се у први мах као сасвим позитивна, и иста би се могла правдати и бранити, неспорно, бројним аргументима. Музика, забава, добра атмосфера итд... И у свему томе уситину нема ама баш ничег лошег. Међутим, уколико мало загребемо „испод тог споља посматрано“, неминовно  долазимо и до одређене упитаности која захтева, ипак, једну дубљу анализу, а која се опет не задовољава правдањем улоге и значаја ЕXИТ-а плитиким аргументима типа – „то је у тренду“, “то је неминовност“, „то је ин“, то је улазница за „цивилизовани свет“, „то млади воле“, “то доноси углед и новац“...  

Управо зато, да ли реализацију баш сваке замисли „која шљашти“ треба а приори  прихватити као апсолутно добру само зато што то актуелни глобални трендови намећу и гурају као „неминовност“. Није потребно бити превише паметан да би се закључило да се Србија током свих ових година, па вероватно и деценија налазила на полигону на којем су „премијерно“ спровођени различити експерименти и захвати ин виво. Својеврсни облици експеримената спроводе се чак и дан данас иако смо наводно већ дубоко и добрано загазили у све „благодети демократије“, и сви ти третмани се, што је најгоре, правдају „добрим“ које нас, прште чак и данас уверавања са различитих страна света и меридијана, чека тамо негде далеко на крају нашег пута. Само нам још нису појаснили једну битну ствар - колико и шта то још треба да пређемо?  Неважно, такве су ваљда интеграције за нас Србе. По принципу - не питај ништа и дуже ћеш живети. И трпи до изнемоглости. За оне необавештене који не воле да читају, треба рећи да се ни Годо и поред силног ишчекивања ипак није појавио на крају. Аналогно томе, пошто ни причама на тему „српских интеграција“ нема краја, оставимо све то за тренутак по страни и вратимо се на сам фестивал и његове „блиставе и невине“ почетке.  

Отворено идеолошко-политичка конотација коју је фестивал испољавао од својих најранијих дана, као ударна песница надолазеће и крхке српске (читај западне) демократије са мирисом „њу ејџа“, доводи у питање „свесрдно“ настојање организатора фестивала да читав Еxит спектакл представе као  наивну и потпуно деполитизовану забаву „отворену за све“, дакле, ослобођену било ког идеолошког предзнака и стремљења. 

Да ЕXIТ није „зачет“ искључиво као забавњачка творевина која је сама себи циљ, већ и да је и „програмиран“ да суптилно брани “изабране“ идеолошке моделе, сведоче речи организатора са самих почетака:

“Све је почело уочи првих демократских избора када смо 100 дана и ноћи, уз музику и журкање, концерте тада свих највећих домаћих бендова, сликање графита, играње позоришних представа, перформанса, трибина, гледање филмова и сличним нормалним активностима одбројавали дане режиму Слободана Милошевића. Последњи концерт  22. септембра 2000. године, два дана уочи гласања за председничке изборе, са поруком «Готов је» пред око 20.000 посетилаца, ЕXIТ је симболично представљао излаз из деценијског безумља” (преузето са сајта www.exitfest.org).

Из горе наведеног закључујемо да је ЕXIТ од свог „устоличења“ представљао само увертиру свему „ономе“ што ће касније уследити тог „историјског“ октобра 2000. године ("Лов на црвени октобар"). И наравно после те двехиљадите, и у данашњим „транзиционим“ данима наставио да игра и једну другу с њом уско повезану, али  не мање значајну, ролу незамењивог  „инструмента  за  телепортацију“ тј.  измештање  тешке и туробне  српске  стварности у неке ружичасте "телетабис светове" уз истовремено, (на нечији „миг“), перфидно  и циклично „подваљивање“ различитих сублимираних порука политичке и шире културолошке природе. И то готово увек на штету ове државе и овог  народа.

Присетимо се у том погледу како су разне „истине“ о Сребреници и одговорности државе Србије  случајно „разоткриване“ и „испрофилисаним“ посетиоцима ЕXIТ-а баш кроз филмске пројекције под окриљем фестивала и много пре него што су званичне правосудне институције (било домаће или међународне) дале своју последњу реч о овом, свидело се то неком или не, и после толико година, у многим својим аспектима недовољно разјашњеном и проблематичном догађају. Које су то „искрене“ побуде могле да „натерају“ организаторе једног музичког фестивала да скрену са иницијално уметничког пута и да се напрасно  почну  „занимати“ за питања која се ни у ком погледу не уклапају у концепцију „безазлене и неоптерећене“ забаве коју (како се то бар званично представља) треба да пружа ова манифестација, или прецизније, која „невидљива рука“ је умешала своје прсте у програмску шему ЕXIТ-а, остаје нама самима на размишљање. Сапиенти сат.

          Вратимо се поново на тренутак на двехиљадиту годину, на још једно неизбежно питање и на    неке логичне закључке и одговоре који из свега овога произлазе. Како то да се овај фестивал, тобоже, чисто забавног карактера, показао и као значајно и у много чему контролисано политичко оруђе, те и као својеврсна тачка окупљања људи искључиво једног идеолошког опредељења? Затим следи упитаност: Ко је окупљао, а ко „вукао конце“? Само овог пута, молим, без оног познатог „појашњења“: Ето, „екипа“ се спонтано „сама од себе“ окупила како би изразила протест противу „ деценијског безумља“. Колико су окупљања тих дана била заиста "некоординирана" и "спонтана" указивао је, између осталих, и контроверзни Тим Маршал у својој познатој књизи „Игра сенки“. Стварно не би било згорег ишчитавати је с времена на време. Јер, чак ни данас, практично седам година након што је доживела прво издање  није изгубила на својој актуелности. Читање ове књиге не може да (на)шкоди, а даје недвосмислене одговоре на сва она питања на која се у Србији готово увек и по правилу одговара загонетним ћутањем. 

Наставимо даље.  Како то да „идеолошким оцима“  фестивала, напрасно забринутим за ментално здравље младе генерације због „тортуре“ милошевићевског државног (политичко-медијског) апарата и злогласних „ескадрона смрти“  није пало на памет да је  омладини „отпуштање вентила“ било можда најпотребније у тренуцима ничим оправдане међународне изолације и (све)општег рата који је вођен против наше земље и српског народа с почетка па све до самог краја тих "мрачних" деведесетих? И што је најгоре од свега, тај рат је настављен и данас, само сада заоденут у неке „напредније и плишаније“ облике. А управо су земље чије „вредносне калупе“ ЕXIТ данас подражава и пласира својој „војсци посетилаца“ предњачиле и предњаче у експерименталним третманима којима смо сви ми колективно подвргавани.  Али добро, ко нас бомбама, ми њега бонбонама. Српска посла. Али, о свему томе нешто више мало касније.  

У најмању руку је индикативно то да је некоме баш те „енигматичне“  2000-те „синула лампица“ како је неопходно упумпавање и ослобађање „спутаване“ позитивне енергије, а да се, опет, о неопходности такве енергије није превише бринуло много раније, када је она куд и камо била много потребнија. А да, стиже већ спреман „контрааргумент“ са друге стране – „па милошевићев режим је спутао сваку енергију“. Заиста, да тог човека којим случајем није било, требало га је измислити.  Леп изговор и златна врата отвара, нема шта.

           Када већ невољно помињем „последњег европског диктатора“ , не могу а да се не осврнем на  чињеницу да је у крилу првог  фестивала, према признању организатора изнедрена и она помало морбидна крилатица „Готов је“, очито „скувана“  у некој од бројних „кухиња за спец. операције и психолошки рат“, а посебно сервирана и аранжирана за „српске прилике“.  С тим у вези, важна је помена и чињеница да је „лиценцу“ за коришћење кованице „Готов је“ у Србији добио „реномирани“ борац за „демократизацију” (не)насилним путем, или боље речено мултинационална „компанија“ уско специјализована за шарено-плишане револуције диљем „непослушних“ земаља Европе, а однедавно и целог света – организација Отпор. Наиме, свима познато да су прсти Отпора били дубоко умешани у ранија револуционарна дешавања у Грузији, Украјини, Белорусији итд.

Наравно, само неко ко је или наиван или крајње злонамеран може да помисли да су у питању две, случајно и насумично одабране речи. Прво, брзина којом се одјек ове „поруке“ ширио Србијом, потом њен „дизајн“, а на крају крајева, свеопшта хистерија и фрустрација са којом је иста узвикивана наводи на закључак да се радило о вешто „пројектованој“ кованици за потребе „деловања у специјалним и специфичним ситуацијама“.  А у Србији тог времена, присетимо се, несумњиво да је постојала специфична, да не кажем, ванредна ситуација.

Важна је помена чињеница да је „лиценцу“ за коришћење кованице «Готов је» у Србији добио „реномирани“ борац за „демократизацију”(не)насилним путем,  или боље речено мултинационална „компанија“ уско специјализована за шарено-плишане револуције диљем „непослушних“ земаља Старог континента, а однедавно, након „изборне крађе“ у Ирану и „перформанса“ на улицама Техерана, и целог света – организација Отпор. Наиме, данас је општепозната чињеница да су прсти Отпора, после Србије, били умешани и нешто каснија револуционарна дешавања у Грузији, Украјини, Белорусији, Молдавији итд. И већ горепоменуте „магичне речи“ су ништа друго до само део богате „иконографије“ у контексту а контролисаних и насилних измена  политичких, али и психолошких и културних матрица свих оних друштава која буду етикетирана као „непослушна“.

Егзитова 'игра сенки'

Када говоримо о ужем, чисто музичком садржају, мора се признати да ЕXIТ фестивал напредује из године у годину и да као такав постаје све садржајнији, а и приметан је све већи број „звучнијих“ извођача и аутора, како домаћих и оних из бивших југословенских земаља, тако и наравно оних из западних земаља. Поред тога, у порасту је и број оних који прелазе изузетно велику километражу, како би присуствовали и „статирали“ у свему ономе што се догађа унутар зидина ове својеврсне “државе у држави”.

Наравно да све то изискује огромна финансијска средства о чијим путевима се скоро никада не говори, а било какво помињање финансирања представља табу тему у овдашњим круговима. Како то да поред донација у висини милиона евра овај комерцијални фестивал никада није пословао са добитком. Осим ЕУ и разноразних “филантропских“ удружења и организација, ЕXIТ фестивал финансира и Влада Републике Србије, Покрајина Војводина, али и Град Нови Сад. Јавна је тајна да осим што је умешан у политичке игре овај фестивал представља финансијску „рупу без дна“ у коју грађани, а да нису буквално ни питани, морају да сипају свој тешко стечен динар. Нимало случајно што су организатори фестивала били хапшени због сумње у милионске проневере, али је све убрзо заташкано политичким договорима данас владајућих политичких гарнитура чији „људи од поверења“ вероватно делом контролишу фестивал.  

Неспорна али забрињавајућа манифестација политичког и сваког другог утицаја ЕXIТ-а испољена је и у изнуђеној одлуци да чак и неке „патриотске снаге“ које су раније управљале Новим Садом финансирају овај фестивал из буџета града. Толики развојни пројекти везани за Град Нови Сад, многа нерешена питања комуналног, социјалног и, једном речју, суштински егзистенцијалног карактера су незапочети, недовршени и неоправдано стављени у други план, док је ЕXIТ био и остао наводно незаобилазна егзистенцијална потреба по оној римској – „хлеба и игара“?!

Постмодерна и мултимедијална агресија

Након свега претходно изнесеног, са правом се почињемо питати чије је то ЕXIТ „чедо“, и коме и зашто некоме  та манифестација толико значи? И за шта све уситину треба да (по)служи? Враћамо се на већ раније постављену дилему: да ли је рат који је Србији (ин)директно објављен деведесетих уопште једном за свагда и окончан 1999-те године након добро нам познатог "милосрдног анђела", или је, како смо већ констатовали, само попримио неке друге софистицираније облике и форме? На сва ова питања немогуће је једнозначно одговорити, јер су иста међусобно прожета и захтевају шире сагледавање свеукупних глобалних политичких, економских и културолошких процеса с једне, као и пословично присутних „аспирација“ на овај наш „животни простор“, с друге стране.  

Глобална доминација Сједињених америчких држава заснивала се а и данас се заснива на неколико битних поставки. Америчка глобална супремација не може се сагледати и објаснити искључиво са војног аспекта, дакле, са становишта тзв. тврде моћи. Трећи, и све израженији елемент америчког глобалистичког вођства заснива се на „мекој моћи“. Она се одређује као способност или капацитет за обликовање, контролу и владавину без вођења оружаног сукоба, или уз његову додатну употребу или помоћ као крајњег средства. У том смислу, можда и најважнији механизам контроле једног друштва у савременим условима јесте онај који се успоставља путем музике, филма, уметности, модних трендова,  новостворених “напредних религија”, тј. религиозних покрета итд.  У том погледу и фестивал ЕXIТ иза наводно простодушне и „бенигне“ намере да забави, опусти или разоноди младог човека крије у себи  нешто много дубље и потенцијално много опасније, него што то на први поглед изгледа.

        Млад човек у Србији  данас и у 2009. години, након свега што се издешавало и одиграло на овим деценијама турбулентним просторима,  налази се у ситуацији потпуне егзистенцијалне несигурности, моралне и психолошке хаотичности, тј. перманентне апатије. Он тешко да види било какву перспективу, било какав „излаз“ из свега. У таквом „подложном“ стању, постаје „лака мета“, олако пристајући на, ама баш све врсте „компромиса“ који му обећавају иоле лепши живот и извеснију будућност. У условима потпуно пољуљаних, деградираних и релативизованих мерила вредности у Србији,  омладини се из појединих центара, организација „надахнутих“ филантропијом и „фаталистичком бригом“ за људска права, нуде  "брза решења” или  "варијанте“, које млади људи по правилу оберучке прихватају. Тако нешто је донекле и потпуно разумљиво, јер тешко да им се нуди било каква позитивна и квалитетна алтернатива. Управо се тај начин постиже жељени, „крајњи“ ефекат који се не би могао чак ни оружаним средствима остварити (већ помињаним инструментима тзв. тврде моћи). Дакле, ради се о својеврсном културном, интелектуално и духовном „програмирању“, контролисању и усмеравању (читај поробљавању) младог човека и манипулисању његовом потребом за неограниченом слободом и младалачким бунтом пре свему. Да ли је, онда, ЕXIТ-ов „свет Матриx-а“ заиста прави излаз или још само један мрачни ћорсокак у постмодерном лавиринту бесмисла?

ЕXIТ, као донекле ексклузивни душебрижник  за судбину “несхваћеног младог света”, настоји да укаже на све заблуде и промашаје старих „традиционалних“ времена и “превазиђених и ретроградних вредности и навика”, нудећи као алтернативу неки свој „ружичасти“ систем вредности заснован на модерном њу ејџ сујеверју и схватању да је све што је ново и савремено аутоматски  напредно и добро, а старо и традиционално превазиђено и назадно; да млад човек мора бити сам свој газда, никоме одговоран и „од свега и свих“ слободан; хедонизам се поставља као врховни смисао, а на сваком кораку подстиче се болесни и обездуховљени индивидуализам који негира осећај заједништва и солидарности. Поред свега наведеног, испољавање тихе и латентне непослушности према држави и њеним институцијама постаје врлина сама по себи.

Претходна прича не би била употпуњена до краја, уколико не бисмо указали на чињеницу да су наркотици „разних врста и фела“ (и поред тобоже свих тих “ригорозних” контрола) неизоставни део „иконографије“ фестивала овог типа.  О њиховом погубном утицају на психофизичко здравље и понашање човека излишно је трошити речи.  Нас, у контексту претходне приче, дрога интересује искључиво у контексту њене улоге као својеврсног „окидача“ за пожељан, контроли и манипулацији подложан облик понашања.

Алкохол и дроге су вековима биле средство софистициране верско-политичке манипулације над масама. Оргијастички покрети античког света (претеча рок културе) су у масама, кроз дионизијевске игре, а путем алкохола и разних дрога пројектовале осећај „ослобођености“ па и необјашњиве мистичке повезаности. Тако је и у исламском свету у време Крсташа "Старац са планине", пре скоро једног миленијума, својим следбеницима – борцима џихада – давао дроге и стварао им илузију да су у рају. После тога су они испраних мозгова били спремни да извршавају све налоге свога вође. На Западу у средњем веку су тадашњи "карневали" представљали дозвољен, дакле легалан, али и контролисани социјално-психолошки „вентил“ у ригидном поретку који је гушио спонтаност и слободу. 

Тако је и рок поткултура, иако започела као побуна младих против неправедног поретка од тог истог Система била "пацификована" па искоришћена за заглупљивање младих генерација у сопственом друштву, а затим и у "иностранству". Тако се "уметност побуне" претворила кроз комерцијализацију у своју пародију, у инструмент којим глобални центри моћи контролишу младу генерацију. Поред тога "култура фестивала" ствара обескорењене индивидуе које губе сваки осећај културног или националног идентитета. Тако се или отупљује потенцијална енергија бунта, или се она (пре)усмерава у правцу јалове деструкције ("хулигански покрет") која никад не прети „правом Систему“ где год да се он налазио. Систем је, заправо, тај који „одабира“ мете.  На исти начин се, као што смо већ раније напоменули, кроз забавне садржаје вешто воде "идеолошке и културолошке операције ниског интензитета" с циљем преобраћања "домородачког становништва" у масу покорних конзумената „неупитног“ неолибералног поретка. Ове "сублимиране" поруке које делују и изнад и испод прага свести се комбинацијом наводно бенигне „забаве и хемије" вешто уливају у свест младих генерација од којих се ствара армија "подложних и безимених људи", практично обичних бројки, нових "јаничара неолиберализма", програмираних да у погодном тренутку ураде све што неки далеки Велики брат од њих захтева. Ту онда не може бити места поштовању сопствене вере, традиције, историје или породичних вредности.      

EXIT "техника државног удара"

          Младима се, данас, све више манипулише у политичке сврхе и користе се као "топовско месо" или "контролисана пешадија“ све учесталијих обојених револуција на „геополитички интересантном“ тлу Источне Европе. Извори финансирања  таквих револуционарних подухвата у данашње време нису никаква тајна. Само погледајмо недавна улична дешавања у Ирану, и сетимо се ко се највише згражавао над „прекомерном“ силом које су иранске снаге безбедности, тобоже, употребљавале против „мирољубивих“ револуционара.  Како бисмо овај феномен осветлили из правог угла, морали бисмо да се, примера ради, позабавимо ранијим случајем наранџасте револуције у Украјини. Ударна песница баш ове револуције чији се „епицентар“ налазио у центру Кијева, била је баш та дезинформисана, инструисана и корумпирана младост која је, према признању самих учесника, тренирана и финансирана од стране одређених врло утицајних центара моћи са Запада.

Данас имамо ситуацију, да се оснивају праве транснационалне невладине организације и агенције са својим филијалама у готово свим већим градовима света,  чија је сврха да кроз „културне и забавне садржаје“ врше политичке операције "ниског интензитета", а све са крајњим циљем рушења оних политичких режима који нису „по вољи“ центрима глобалне моћи и утицаја.

          Центар Кијева је тих „револуционарних“ дана био претворен у један велики циркус у којем је доминантну улогу играла наранџаста боја. Наравно да и на тај психолошки моменат везан за „наранџасто“ потребно обратити посебну пажњу. Млади су у јеку протеста и демонстрација плански извлачени на улице, из школа и са факултета, да би наводно исказали своје незадовољство владајућом политичком гарнитуром у Украјини. У ту пригоду, организовани су многобројни концерти (са техно звуцима који значајно делују на психу човека, изазивајући агресију и бес), различити перформанси и постмодерни ритуали, а без дроге се није могао замислити сав тај "наранџасти карневал". Главни кијевски трг је био преплављен мноштвом шатора у којима су се, чак и у тим тренуцима , дешавале „свакојаке“ ствари и ширио крајњи неморал. "Секс дрога и рокенрол" били су довољно јак аргумент да би се купила, а потом и злоупотребила „незадовољна“ младост Украјине. И наравно „окидач је отпуштен“.

На питање новинара украјинске државне телевизије да објасни разлоге  зашто је ту и како проводи време протествујући против владајућег режима, један млади револуционар је одговорио да је ту због забаве и много “слободне љубави”. У том погледу,  читава прича везана за украјинску револуцију, или бар за онај “контролисани и усмерени део тог “гранд шоуа”, може се у најзначајнијим, раније објашњеним, аспектима повезати са фестивалом коме је (не)заслужно посвећен овај текст. Садржински, оба “спектакла” (иако можда на први поглед по концептуалном контексту различити) имају практично идентичан глобални циљ.  Да ли је случајно што су „светски а наши“ ЕXIТ-овски оријентисани отпораши које су овде са правом прогласили за "јаничаре глобализма" одлазили у Кијев да као искусни револуционари „са стажом“ обучавају тамошње групе за уличну субверзију и (не)насилни отпор?   

Закључујемо да је „матрица“ која покреће и организује овакве параде забрињавајуће иста, те да се обе манифестације воде сличним мотивима, принципима и механизмима. Дакле, политичко манипулисање и регрутација младих под паролом забаве и провода и њихова (зло)употреба „кад затреба“, представља идеју водиљу у борби против “непослушних и назадних режима и народа”. Експериментисање са младима није нимало случајно, нити ново (нпр. комунизам или "1968."). Стварањем контролисаног амбијента, ефекта “стаклене баште” (у којој се на психу човека утиче различитим средствима и методама, почев од агресивне музике, сумњивих сублимираних парола, дроге и алкохола) креатори “врлог новог света” „играју на карту“ остварења дугорочних циљева. Знају они да треба „улагати у младост“. Постављајући пожељне холограме, они одређују и оквире у којима ће се "посредном стратегијом" кроз културу и забаву потурати невидљива (стеалтх) либерална идеологија и тиме неповратно изменити културна матрица једног народа. Ради се, у ствари, о „програмирању“ војске младих за неке многе озбиљније планове и задатке које ће бити „потребно“ остварити у ближој или даљој будућности.  

И на крају, целу ову причу „зачинићемо“ једном врло занимљивом изјавом из 2003. године:

ЕXIТ Фестивал је 2003. године постао држава. Као права држава, добио је своју заставу, са четири боје (колико је и програмских дана), пасоше које су поседовали сви јер су у питању биле програмске књижице, личне карте које су заправо биле улазнице за Фестивал, али и конзуле и амбасадоре (преузето са сајта www.еxитфест.орг).

На који начин схватити претходно? Да ли „ЕXIТ држава“ у сувереној држави Србији представља облик културног сепаратизма, и одакле црпи свој „културни монопол“? Да ли се тиме злурадо подсмева неуспеху владајуће српске елите да направи иоле ваљану државу, и да ли то неко припрема алтернативу, тј. „излазну стратегију“, ако ови на власти „подбаце“? Ако је стварно ЕXIТ држава, како је представљају,  онда би требало да има и своју регуларну војску. За кога, које и чије циљеве и интересе би се та „војска“ борила и ко би јој био комадант? Наравно, главни комадант ће остати вечита непознаница.

 Али за све нас је битно да бар знамо одговор на питање: ко би био потенцијална мета „деце новог света“?

Размислимо мало о свему овоме док будемо безбрижно ђускали у „ЕXIТ ритму“, јер кад „свирка“ престане, могло би да буде касно за све.

Нови Сад, 08.07.2009.

http://www.srpskaanalitika.com/p-vanja-j-vucenovic-exit-i-hologramiranje-vrlog-novog-sveta/156230.html