Дарко Ђого ванредни професор на Богословском факултету у Фочи написао је отворено писмо свим представницима власти које преносимо у цјелости:

      Постоји једна граница преко које се не може. Умираћемо у тишини – треба тако, живјећемо на дистанци – треба тако, али да не будемо на Васркрс на Литургији свих Литургија, да не будемо на Литургији самој, мајци свих Литургија – ко то може тражити од нас?

У претходном периоду се намјерно нисам јавно оглашавао, иако су бројни медији то од мене тражили готово свакодневно схватајући озбиљност ситуације као и држаћи се начела да је и добра, па и лоша управа у оваквим ситуацијама боља од расула и самовоље. То не бих чинио ни сада када не бисмо дошли до једне границе унутар које, из перспективе мене лично али и многобројних православних Хришћана углавном српске народности не постоји реална опасност да изнесене мјере опреза и пажње прерасту у потпуно обесмишљавање живота као таквог. У питању су најављене мјере увођења полицијског часа и мјере потпуне забране кретања за вријеме Васкрса и дана непосредно прије и у току празновања тог Празника Суштине Хришћанске вјере.

Нећу вас напомињати да смо сви у овом нашем друштву – укључујући и православне Хришћане – подносили тешко мјере које су неопходне. Заједничка је то мука, свачија. И брига и забринутост и немогућност да сахраните и оплачете драге у присуству вољених и немогућност да их се опет сјетите. Много шта. Заједно смо све то прошли и пролазимо и пролазићемо и даље. Свачија је то жртва. Сви смо се помало повукли да бисмо покушали да не видимо код нас претужне и потресне сцене из Италије, Шпаније, Сједињених Америчких Држава. Али морам да скренем пажњу да постоји једна граница када ће мјере укинути живот сам. Оно што чини његов смисао. 

Знам да питање о смислу живота данас не стоји нити у једном уставу. Да „одвојеност Цркве од државе“ значи да се држава и не брине да нама да неки смисао. Али, видите: држава бар не смије да нам брани да у оквиру наших уставних права – која су права загарантована уставом сваке модерне државе – ми тражимо и налазимо Смисао. Ја сада немам намјеру да држим час вјеронауке. Па, ипак, морам да вам напоменем: празник Христовог Васкрсења за нас Хришћане није тек један празник. Није „нерадни дан“. Није прилика за роштиљање. Није прилика да причамо о свему и свачему осим о Христу. Христово Васкрсење за нас јесте Све. Да, буквално СВЕ. Када ујутро, рано, у 5 часова, свештеник први пут ускликне „Христос воскресе!“ и ми му одговоримо „Ваистину воскресе!“ – наш живот добија смисао, наше трагедије утјеху, наши неопојани преци опијело, наша нерођена дјеца прву молитву, наша земља благослов. Ви, наравно, не морате у то да вјерујете. Али вас молим да имате разумијевања да ни ми којима то јесте смисао живота не можемо а да га не живимо.

Постоји у ДеЕгзиперијевом Малом Принцу она епизода о краљу. Молим вас, као сестре и браћу – прочитајте је! Не може власт заповиједати оно што човјек не може да испуни. Питајте мало – можда први пут са искреном знатижељом – оне из ваших структура, Вама нижеподређене, из ваших партија начелнике општина, и људе који нису изгубили додир са стварношћу шта мисле о најавама. Има још људи, дивних, који ће вам рећи да ћете и њих натјерати да крше неиспуњиве законе. Прочитајте Дјела Апостолска, а ако не њих – бар Антигону. „зар мислиш да закони твоји људски могу укинути божанске – та ти си смртан створ“… Постоји једна граница преко које се не може. Умираћемо у тишини – треба тако, живјећемо на дистанци – треба тако, али да не будемо на Васркрс на Литургији свих Литургија, да не будемо на Литургији самој, мајци свих Литургија – ко то може тражити од нас?

Зато и немојте. Ако морате радити што морате радити, имајте разума бар да јутро од 5 часова до 9 у недјељу не буде полицијски час. Ево, као и досада, трудићемо се да у свему будемо добар пријатељ вашим напорима. Али у то доба нико не роштиља, нико не окупља родбину. У то доба само Хришћани славе побједу Живота над Смрћу. И да не вјерујете (ваше право, свакако), пустите Нас.

Нешто мора бити битно и у овом стању. Све се може електронски. Али литургија не може. Она може да се гледа у немогућности одласка, али сви знамо да она тражи и присуство вјерног народа. И сами знате да не може све електронски. Сваки дан гледамо како се састајете у кризним штабовима, на конференцијама за штампу. Неки од тих сусрета са мелем за душу, неки потпуно непродуктивни и панични. Али ако је вама неопходно да нам кажете пред камерама и да се крећете, да се састајете и гледате лицем к лицу – и нама је то неопходно. Не тражимо слободу да правимо сабрања (вашаре, тефериче, панађуре). Има тога и било је ту неукуса и претјериваа и мимо овога. Не тражимо литије. Тражимо Смисао. Литургију.

Желим вам од Бога здравље и за све вас се Богу молим. Послушајте. Не стављајте пред човјека оно што он не може носити. Јер проблем овог свијета као и проблем овог вијека није Црква и Литургија већ неодговорност као таква.

Богочовјек вам страдали и Васкрсли био на помоћи

Свештеник Дарко Ристов Ђого

Фоча

 https://hercegovac.net/2020/04/14/otvoreno-pismo-vanrednog-profesora-