Поштовани преосвећени архијереји,

У ово време Ковид п(л)андемије када се све плански урушава, и када је православље главна мета Запада на путу комплетне мамонизације (глобализације) Света, нарушава се устаљена традиција и избор патријарха предвиђа ван Патријаршије. И то наводно због заштите здравља Вас архијереја.

Надам се да ће се већина од Вас супроставити и тој неразумној одлуци, као што су се четири архијереја успротивили и претходној, па после бројних реакција, опозваној одлуци Синода...

Сведоци смо разноразних утицаја на архијереје и Српску православну цркву у целини. Срби су као народ подељени, а и Црква као духовна водиља и целина народа и свештенства, нажалост је подељена. На уму су ми пророчке речи Светог оца Јустина Поповића из давне 1926. године исказане у чланку „Наша интелигенција и наша црква.“ Речи упућене народу и Синоду, које су данас, после толико времена, актуелније. Светог оца Јустина одавно нема, па ћу покушати да се уживим у улогу г. Живадиновића из поменутог чланка, и обраћајући се овим отвореним писмом директно Вама – Сабору архијереја, подсетим све заинтересоване на неке чињенице. 

   „У рату и библији“ Светог владике Николаја Велимировића примерима је доказивано да због својих сагрешења народ страда и да добија световне владаре онакве какве заслужује, и који та страдања омогућавају. Али шта је са духовним вођама који предводе народ? У смутним временима они треба да буду светионик и звезда водиља, а то је потребно поготово сада, када нам од таме и злодуха Новог светског поретка прети и одузимање од Бога дароване слободе. Духовне вође су и помиритељи и ујединитељи завађеног и напаћеног народа. А на њиховом челу је православни патријах, први међу једнакима.

   Зато нам је у овом тренутку потребан патријарх који познаје душу народа, и за кога ће сви верници, и не само они, моћи да кажу: „Достојан!“.

   Подсећам и да је српски сељак дуго година био стуб одбране земље у рату, али и миру. Стуб нашег опстанка., физичког и духовног. (Са села су потекли многи наши великани из даље и ближе прошлости, а и многи од Вас.)

   Српски сељак, човек Природе,  држао се вере у Бога, и вере у Божју правду. Није волео превелике приче, већ је знао да без труда и рада нема ни плодова земље. Знао је, примењивао је и поштовао закон сетве и жетве не само у пољу, већ и шире. Навешћу сачувани пример из Поморавља. На неискрене честитке и жеље народ и дан данас одговара. „Што ти желиш мене, нек Бог да тебе. А ти пази што ми мислиш.“

   Србима је потребно обожење ради спасења. У ту сврху Вам шаљем песму „Молитва за обожење и спасење Срба“ у којој су изнете потребне особине за духовно вођство. Патријарх треба да буде срце нашег духовног бића, које ће са љубављу да куца топло, праведно и јако. Затим зденац који нам преноси и даје живу воду православља. Око које далеко гледа; тумач прошлога који најављује будућност. Духовни вођа који храбро износи и говори истину. Савест народа и главни саветодавац и измиритељ. И ...

   Заиста, тешка улога за једног човека. Али не заборавимо. Када патријарх стави круну – митру  на главу, митру коју су носили патријарси пре њега, ступа у духовну везу са војском предака. Зато постаје бољи и мудрији, и може да се носи са тешкоћама које искрсавају.

+ + +

   Чињеница је да је за спасење нужно избегавање и нечињење смртних грехова. Ако је за обичне смртнике највећи грех гордост, за духовни раст и духовно вођство, по мом мишљењу, празнословље је најпогубније. То је највећи грех, јер ако свештеници и архијереји празнослове, уносећи и погубне новотарије са Запада, народ се одваја од вере. Губи се и образовна улога вере, поготово сада, када је школски систем озбиљно урушен западним „едукацијама“. Затим се губи и образ, а са њиме и најсветије што поседујемо – срце и душа.

У овом убрзаном времену дешавања, нису нам потребена ни превише учена објашњења о исповедању вере са више стотина страница текста, већ једноставна, језгровита упутства. Нормално да треба да се знају основне разлике које су изнедриле одвaјање римокатолика од православља: Филиокве, чистилиште, преосвећени дарови, много тога, и то треба да се зна и објашњава, али у различитом обиму, зависно од тога на кога се односи.

Али и са само шест различитих речи може се исказати суштинска разлика између римокатоличке доктрине коју вековима заступа Ватикан, доктрине која је постала злодух Запада, и нашег православља. Разлике коју треба да зна свако дете, да не би упадало у смртну грешку и грех. Разлике, коју би сваки верник, свештеник и архијереј требало стално да има на уму. И после тога сваки Србин, а затим и сваки грађанин Србије. Надам се да схватате на шта мислим, и да ћете се трудити да православну суштину исказану само са три речи спроводите у дело. Зато Вас молим да схватите да нам без обзира на сву слаткоречивост Ватикана и Запада, од њих, као и од нас самих, прети опасност, и да то имате на уму при избору патријарха. Јер архијереји не треба да буду „најамници“ који служе световним или црквеним властима, већ да из љубави служе Богу и народу.

   Нека нам Ваш разум, саборност и Свети дух помогну да добијемо најбољег међу Вама у садашњем тренутку. Да са радошћу можемо да кажемо и говоримо: „Достојан!“

   Ваш сабрат у Христу, Слободан

   У Новом Саду,  16-ог (3.) фебруара 2021.

Молитва за обожење

и спасење Срба

Подај намa, Господе и Боже,

Браћа Срби, међу собом да се сложе;

Да будемо у једноме духу,

Помажи разуму, помози и слуху!

Да би Божје речи чули,

Кад чујемо, да би разумели,

Да не буде никакве заблуде,

Да не радимо као дјеве луде;

Већ ко мудре, да бисмо од реда били,

Делима се поносили,

На боље мењали, у слози живели,

Бићем Рода деловали,

И овако говорили, осећали, и мислили:

„Ко је Срце, нек' за све куца једнако,

Праведно и топло,

И уз љубав јако.

Ко је Зденац, из ког' нама извор лије,

Мудрост Божју у срцима сије,

Нек' је чист ко кристал,

 Жива вода да се пије.

Ко је Око, далеко да гледа,

Појачаном молитвом, злу и Нечастивом,

У  близину да се не да.

Ко је Закон, праведан да буде,

Да нам странци више

не могу да суде.

Ко је Тумач, све прошло да знаде,

Да злотвори лажући не задају јаде,

Вера, нада, љубав, будућност да граде.

Ко је Вођа, право да говори,

Увек храбро истину

да збори!

Ко је Савест, мудро нека чини,

Да се савет драгом

вољом прими,

Да се разједињен с Богом уједини,

Завађени, са браћом измири,

Миротворство, да се,

 непрестано шири.

Ко се моли, Богу нек' се преда,

Зло да прође, мимоиђе беда,

Да у народу буде

више реда.

 Слаб, да се на јачег ослони,

Свака злоба међ' нама уклони,

Да зависти у људима нема,

Да се свако, за све,

са молитвом спрема.

Богоугодно да ради,

Пожељено да уради.

Да помаже сестри, брату своме,

Сложни, да се одупиру Зломе,

Да нас муке не могу да сломе!

Несебично, где треба,

У помоћ да долазимо,

Нејач да штитимо, пазимо.

Да међу нама више нема лажи,

Да се око срца будно стражи,

Душа, да се присети својих сагрешења,

Исповеди их, на боље да се мења.

И  да  не  грешимо  више,

Да би обожених људи,

Са новим виђењима,

 И чистим срцем,

Било у народу више,

што више;

Да се свако име,

У књигу живота,

За  вечност упише!

Да задобијене врлине достојно носимо,

Да их увећавамо, нове примамо,

Светим Духом узрастамо,

Богу узносимо!“

Амин, амин, амин.

П. С.  „Молитва за обожење и спасeње Срба“ је, без мањих нових корекција, објављена у књизи „Све је Твоје Боже“, Нови Сад 2018, издање Слободана Бојковића. Прву верзију песме, посвећену богомољцима, испевала је блаженопочивша припадница Богомољачког покрета Светих Владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, сестра Луција (Јулија у Христу) Брковић (1943-2016. године). Сестра Луција је живела у Старом Раковцу и већи део времена боравила је у манастиру Стари Раковац помажући монахињама и молећи се са њима. Одржавала је и молила се и у испосници јеромонаха Исаије Париводског из 18-ог века. Испосници је издубљена у стени на стази између Старог Раковца и Старих Лединаца.

Слободан Бојковић је, уз дозволу сестре Луције, песму прерадио, па је тако настала „Молитва за обожење и спасење Срба“.