Чему нас уче наши песници боготражитељи

 ПРАДЕДОВИ НАС ГЛЕДАЈУ СА ИКОНОСТАСА

У песми О пореклу недвосмислено је изражена њена свест о идентитету и о томе да је њена вера Света Православна вера. То се јасно види из строфе: ''Ја знам ко сам / по звону / што са задужбина немањићких пева, / по јасности његова гласа, / по томе што ме од Студенице до Милешева / прадедови гледају с иконостаса / и што сваки у руци држи храм.'' Своју веру још потпуније исповеда у песми Вера: ''Кад последњи осмеси и сузе кану, / после несталих земаљских дана, / наћи ћемо се поново на Божјем длану, пространијем од осмеха океана''. У овим стиховима песникиња је, на непоновљив начин, сажела сав домострој спасења и истакла циљ хришћанског живота – повратак у Очево наручје.

Схватајући суштину речи светих јеванђелиста да нема ништа тајно што неће бити јавно, велика песникиња не крије колико је мала пред тајнама неба. Из стихова се види да уопште не сумња у Писмо и светоотачко предање о путу душе после смрти: ''Али биће Богу, кад приспемо у његово крило, / мутно срце наше све провидно, / видеће једини он што је икада било / у нама и светитељско и стидно''. Свесна је да ће се тада, у тајанственој прозирности душе, видети сви наши греси. О томе пева и у песми Немир. Плаши се часа смрти и пита се шта ће рећи најмилијима кад их, потамнела од грехова, сретне у небеским насељима. Врхунац кајања и осећања немоћи пред истином садржани су у питању: ''Шта ћу рећи оцу / кад ми каже / при сусрету речи што блаже / праштања и доброте крајње, / и угледа дела / што сам хтела / да на земљи буду тајне.''

Једном је један наш епископ за велику песникињу рекао да је такорећи монахиња. А она се, заиста, дивила монашком животу, што се нарочито види из њене песме Разговор монахиње са Богом. Ту је, попут надахнуте Јефимије, као непострижена а истинска монахиња, осликала монашку душу која се одрекла свих пролазних блага и кренула путем Јеванђеља. Уместо да скупља земаљско благо, она скупља небеско које, према речи Господњој, ни мољац ни рђа не кваре и лупежи не краду. Песма је сва саткана од мотива из Светог Писма и светоотачког предања. Лако је уочити за шта се залаже њена јунакиња. У њој нема ни трунке гордости и самољубља, јер се сматра мањом од свих и не мисли да је било које добро сама заслужна. Захваљује се Богу и на болу, и на радости, и диви се свој његовој творевини. На крају му, са Јововским трпљењем, потпуно предаје своју вољу: ''Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу, / незаслужене ћу грехе да испаштам. / Мени је слатко да патим и праштам / ако је то мило праведном Богу.''

У Десанкином поетском благу има још много песама у којима је садржано њено богољубље и родољубље, али тих песама нема у школским уџбеницима. А прочитајмо песме: Опустела кошница, Вечерња молитва, Помилуј Боже, Блаженства, Срнина молитва, Путник треће класе, Сељакова здравица, Освајачи, Покајање, У ропству, Губар, Бадњаци, Патриотски разговор са Србима, Јагањци, Балканац... и видећемо за које се вредности залаже наша песникиња.

 Љубомир Симовић је, 1994. о славној песникињи рекао: ''Десанку Максимовић није било лако следити. Она је свој дом подигла у оној магли у којој се налази граница између јесте и није, између јаве и сна, између живих и мртвих. Да обухвати све оно што је на обе стране те границе видела, и да изрази све што је осетила, знала, чула, сањала и слутила, Десанки Максимовић је био потребан цео српски језик.''

И Алекса Шантић је написао много песама посвећених Богу. Све су на свој начин лепе, надахнуте јаком вером, а једну посебно памтимо. То је она мало дужа песма – Претпразничко вече у којој се песник сећа детињства, кад је породица на окупу и припрема се за Божићне празнике. Ако се нешто може назвати срећом онда је то та претпразничка атмосфера о којој пева Шантић. Има ту и радости и сете, али иза свега стоји јака, искрена и једноставна Шантићева вера у Бога. Нема ту никаквог мудровања. Шантић је побожан човек  као и његови земљаци, ''прости'' људи из народа. Његови стихови су надахнути том вером која им даје крила да се вину до небеских висина. Због тога су Шантићеве песме надживеле време. И Шантић, као и многи песници боготражитељи, зна да постоји само један пут спасења – пут Богочовека Христа. У песми Ми знамо судбу он исповеда Свету Православну веру, потпуно свестан да без Бога не можемо ништа добро учинити, а да смо са Њим силни ко планинска река.

Велики песник носи у срцу онај пламичак вере из детињства, о чему пева и Десанка Максимовић и многи други песници. У песми Моја молитва он нам, на једноставан али убедљив начин, казује шта је за њега молитва. То није празан говор, није број речи, ни лажна кротост него онај тајанствени огањ што нас озари кад ујутру чујемо топло појање са грана, или кад ''преко родних страна видимо реку покрај златних жита.'' Читајући његову песму Моја молитва враћамо се у детињство и сећамо се села и завичаја, ''кад увече изнад плавих брда блага црвен плане.'' Али он то не говори само због доживљаја сеоске идиле и лепоте, него што у том часу зна одакле долазе ти тренуци среће, зна да у тим тренуцима слави Господа. ''Ако примиш оног што грца у јаду, под студеним небом, и утешиш га сољу и хлебом, и огријеш му ране ватром срца, знај да у том часу с Богом збориш'', пева Шантић знајући шта значи помоћи једном од оних малих сиротих људи што се спомињу у Јеванђељу.

Написано је много текстова о Шантићевим песмама. Највише их је о стилу, језику и форми, а најмање о суштини. A поготово је мало критичара који су се удубљивали у Шантићеве песме посвећене Богу. На те песме су гледали углавном из даљине, не доводећи их у везу са Шантићевом јаком вером. А он, у својим песмама, јасно и гласно, из срца, исповеда Свету Православну веру. Сами наслови: Молиш се, Под Острогом, Родио се Спас, Песма библијска, Ми знамо судбу, Бадње вече, Моја молитва, Бог се смиловао, Претпразничко вече... показују куда стреми песниково срце. Стреми ка путу Богочовека Исуса Христа, све до Голготе, ка путу Спасења. Шантић није оптерећен стилом и формом, или неким другим спољним ефектима. Као што монаси практикују унутрашњу молитву, молитву срца или умно-срдачну молитву, тако и песник пева своју песму срца. У ствари, велики број Шантићевих песама су праве молитве – молитве срца. Ево како се велики песник моли својом песмом ''Молитва'':

/''Боже који си у простор бескрајан / Дао ми свијет који не зна нико/ У душу моју унио луч сјајни /И на болове ме и страдања свик'о.../ Дај ми у срцу кап твоје милости/ И стишај буру подивљале ћуди:/ Да могу праштат гоњења и злости/ И цио свијет пригрлит на груди.../.

                                                                                     Миладин М.  Петровић

Три  песме Десанке Максимовић

РАЗГОВОР МОНАХИЊЕ С БОГОМ

Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,
не уме да сања о земаљској срећи.
Ја знам да су сви на свету од мене већи:
и зли и добри, и богати и худи.

Нема у животу спокојнога сата
за који бих рекла да сам га заслужила;
мени је доста мало звезданог злата
да не бих роптала и тужила.

Кад ми пошаљеш бол, сагнем се смерно;
кад коракнем, бојим се да нисам што скривила.
Нема дела твог ком се не бих дивила,
па ма као црв било мало неизмерно.

Ако ти желиш, зликоци ме вређати могу,
незаслужене ћу грехе да испаштам.
Мени је слатко да патим и праштам
ако је то мило праведном Богу.

ВЕРА

Доћи ћемо на небо са две разне стране,
потамнели становници овога света,
пред вечер кад на земљи стану да се празне
поља, и падне сан преко камена и цвета.
Али биће Богу, кад приспемо у његово крило,
мутно срце наше све провидно,
видеће једини он што је икада било
у нама и светитељско и стидно.
Знаће све што се на земљи одиграва,
све што никада нису људи знали:
знане су њему паучинасте стазе мрава,
листови што су по шумама пали.

Кад последњи осмеси и сузе кану,
после несталих земаљских дана,
наћи ћемо се поново на Божјем длану,
пространијем од осмеха океана.

ПИСМО ОЦУ

Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.

За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.

Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.

Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,

и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.