header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Свети Јован Шангајски: Живот после смрти; јављања умрлих особа живима
Свети Јован Шангајски: Живот после смрти; јављања умрлих особа живима Штампај Е-пошта
уторак, 02 септембар 2008

 Чекам васкрсење мртвих и  живот будућег века

(Никејски Символ вере)

       Бескрaјнa и неутешнa би билa нaшa жaлост зa умрлим ближњим да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу "да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!" (1. Кор. 15,32) били у праву.

Али човек је створен за бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, a тa се припремa завршaвa смрћу. Људима предстоји да једном умру, а онда суд (Јевр. 9,27). Тад човек оставља све своје земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.

Али душа његова  наставља да живи  не прекидијући своје постојање ни на тренутак. Многа јављања мртвима су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник пише: "Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива, свега свесна и препознаћеш сав свет око себе" ("За душу корисно штиво", август 1894).

После смрти душа је жива и њена чула су изоштрена, а не ослабљена. Св. Амвросије Медиолански учи: "Пошто душа и даље живи после смрти, остаје добро које се не губи са смрћу, већ расте. Душу не задржавају никакве препреке које јој смрт поставља она је још активнија, јер делује у својој властитој сфери без икакве везе с телом, које јој је пре на терет, него на корист" (Св. Амвросије: "Смрт као добро").

Преподобни ава Доротеј, Отац из 6. века, сажима учење раних Отаца у вези са овим питањем: "Јер душе све памте шта је било овде, како кажу Оци, и речи, и дела, и мисли, и ништа тада не забораве. У псалму је речено: "тај дан пропадну све помисли његове" (Пс. 146, 4), то се каже о помислима овога века, тј. о изградњи, имућству, родитељима, деци и свим радњама и поукама. Све ово је о томе како душа излази из тела, гине... А шта је учинила од врлина или страсти све то памти и ништа не ишчезава за њу... И, како рекох, душа ништа не заборавља од оног што је чинила у овом свету, већ се свега сећа по изласку из тела, и то боље и јасније пошто се ослободила земаљског тела" (Ава Доротеј, Поука 12).

Велики подвижник 5. века, преподобни Јован Касијан, јасно формулише активно стање душе после смрти у одговору јеретицима који верују да је душа после смрти несвесна: "Душе после растанка од тела нису празне, не остају без икаквих осећања; то доказује јеванђељска прича о Лазару и богаташу (Лука 16, 22-28)... Душе умрлих не само да се не лишавају својих осећања, већ не губе ни расположења своја, тј. наду и страх, радост и тугу, и нешто од оног што очекују на свеопштем суду већ сад почињу да предосећају... оне постају још живље и још ревносније почињу да славе Бога. И заиста, ако размотримо сведочење Св. Писма о природи саме душе, неће ли бити крајња глупост или безумље - макар имало посумњати у то да најдрагоценији део човека (тј. душа), у којој се, по блаженом Апостолу, налази слика Божја (1 Кор. 11, 7; Кол. 3,10), после одвајања од угојеног тела у коме се налази у овом животу, постаје као безосећајна - она која садржи у себи сву силу разума, собом чак нему и безосећајну плот чини осећајном? Одавде следи и да својство самог разума тражи да дух, по одвајању од те плотске угојености која слаби, своје разумне снаге доведе у најбоље стање, прочисти их и учини финијом, а не да их се лиши" (стр. 178-179).

Савремена "посмртна" искуства су снабдела људе зачуђујућим чињеницама о свесности душе после смрти, о већој оштрини и брзини душе после смрти, о већој оштрини и брзини њених умних способности. Али те чињенице нису довољне да заштите човека у том стању од обмана у "вантелесној" сфери; треба владати целим хришћанским учењем о том питању.

 ПОЧЕТАК ДУХОВНОГ ВИЂЕЊА

Духовна виђења често почињу код смртника пре смрти, и још док виде људе око себе и чак причају с њима они виде и нешто што други не виде.

Ово искуство смртника је праћено током векова, и данас овакви случајеви нису новина. Међутим, овде треба поновити оно што је раније речено: само у благодатним посетама праведника када се појављују свети и Анђели ми можемо да будемо сигурни да су то стварно била бића из другог света. У обичним случајевима, када самртник види своје умрле пријатеље и рођаке, то може да буде само природно познанство с невидљивим светом у који треба да уђе; истинска природа ликова умрлих који се појаве у том тренутку је позната, могуће, једино Богу, - и нема потребе да ми улазимо у то.

Сигурно је да Бог даје то искуство и као најочигледнији начин да се смртнику стави на знање да онај свет није потпуно непознато тесто, да онај живот такође карактерише љубав коју човек гаји према својим ближњима. Преосвештени Теофан дирљиво излаже ову мисао у речима упућеним умирујућој сестри: "Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се и поздрави их - и моли да се заузму за нас. Окружиће те твоја деца са својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде."

СУСРЕТ С ДУХОВИМА

 Али по изласку из тела душа се налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично она стреми онима који су јој ближи по духу, и ако је још у телу била под утицајем неких од њих, она ће и остати зависна од њих и по изласку из тела, ма како се одвратни они чинили у сусрету.

Овде нам се поново напомиње да онострани свет, мада нам неће бити потпуно туђ, неће бити ни само пријатан сусрет с вољенима "у луци" среће, већ духовни судар који испитује расположење наше душе за живота - да ли је више нагињала ка Анђелима и светима водећи живот испуњен врлинама и по заповестима Божјим, или се пак путем немара и безверја учинила погодним за друштво палих духова. Преосвештени Теофан Затворник лепо каже да се у ваздушним митарствима душа пре искушава, него што се оптужује.

Мада је сама чињеница суда у загробном животу ван сваке сумње - како појединачног суда одмах после смрти, тако и Страшног суда на крају света - спољашња осуда Божја ће бити само одговор на унутрашње расположење које је душа у себи изградила у односу на Бога и духовна бића.

 ПРВА ДВА ДАНА ПОСЛЕ СМРТИ

 У току прва два дана душа ужива у релативној слободи и може да посећује на земљи она места која су јој драга, али већ трећег дана она одлази у друге сфере.

Овде архиепископ Јован просто понавља учење познато Цркви од 4. века. Предање саопштава да је Анђео који је пратио преподобног Макарија Александријског у пустињи рекао, објашњавајући црквено помињање умрлих трећег дана од смрти: "Када се трећег дана у цркви за душу изврши приношење, Анђео јој ублажи жалост коју осећа због раздвајања од тела, јер славословље и приношење у цркви Божјој за њу буди у њој добру наду. Јер се у току два дана души даје да, заједно са Анђелима који су уз њу иде по земљи где хоће. Зато душа која воли тело лута понекад око куће у којој се растала од тела, некад око гроба у који јој је положено тело; и тако она проводи два дана, као птица, тражећи себи гнездо. А врлинска душа иде по оним местима где је обично чинила добра дела. Трећег дана Онај Који је васкрсао из мртвих налаже свакој хришћанској души да се подражавајући Његово васкрсење узнесе на небо и поклони Богу" (Речи св. Макарија Александријског о изласку душа праведних и грешних).

У православном чину сахрањивања умрлих преподобни Јован Дамаскин живо описује стање душе која се растала од тела, али се још увек налази на земљи, а не може да општи с драгим особама које види: "Авај, какав подвиг чека душу која се растаје од тела! На Анђеле очи подиже, узалуд се моли: према људима руке пружа, али не налази помоћника. О овоме, драга моја браћо, мислимо у нашем кратком животу, молимо Христа за покој умрлих и за велику милост нашим душама" (Чин опела мирјана, стихира самогласна, глас 2).

У писму мужу своје сестре на самрти св. Теофан пише: "Па сестра неће умрети; тело умире, а лице остаје. Прелази само у други поредак живота. У телу које лежи испод ликова светих и које се после износи ње нема, и у гроб је не сакривају. Она је на другом месту. Жива је исто као сад. У прво време и прве дане биће поред вас - само што не прича и не може да се види, иначе је ту... Имајте то у мислима. Ми који остајемо плачемо за онима који одлазе, а њима је лакше: то стање је радосно. Они који су умрли, а онда су у тело враћени, налазили су га веома неудобним за живот. Исто ће и сестра осећати. Њој је тамо боље, а ми очајавамо као да се с њом нека несрећа догодила. Она гледа и сигурно се чуди томе" („За душу корисно штиво", август 1894).

Треба имати у виду да овај опис прва два дана после смрти представља опште правило, које ни у којем случају не обухвата све ситуације. И стварно, већина цитираних у овој књизи одломака из православне литературе не потпада под ово правило, - и то из очигледног разлога: Светитеље који се нису ни везивали за мирске ствари, него су непрестано живели у ишчекивању преласка у други свет, чак не привлаче ни она места где су чинили добра дела, они одмах почињу да се узносе на Небеса. Други пак, попут К. Икскула, почињу, по Божијем промислу, да се узносе пре него што истекну два дана по особитој милости Божјег провиђења. С друге стране, сва савремена "посмртна" искуства, ма како била фрагментарна, не потпадају под ово правило: вантелесно стање је само почетак првог периода бестелесног лутања душе на местима која је везују за земљу, али нико од ових људи није провео у стању смрти довољно дуго да би чак могао да сретне два Анђела који треба да их прате.

Неки критичари православног учења о посмртном животу сматрају да су слична одступања од правила "посмртног" искуства доказ противречности у православном учењу, али ови критичари схватају све исувише буквално. Опис прва два дана (као и осталих) никако није некаква догма; то је само модел који показује најопштији ред посмртног искуства душе. Многи случајеви, како у православној литератури, тако и у причама о савременом искуству, где су се мртви одмах јављали живима првог или другог дана после смрти (понекад у сну) служе као пример истинитости тога да душа стварно остаје близу земље неко време (Права јављања мртвих  после овог кратког периода слободе душе су много ређи и увек бивају по Божјој Вољи с неким нарочитим циљем, а не нечијом слободном вољом. Али до трећег дана, а често и пре, тај период се завршава).

 МИТАРСТВА

 У то време (трећег дана) душа пролази кроз легионе злих духова који јој преграђују пут и оптужују за разне грехе у које су је сами увукли. У складу са разним откривењима постоји двадесет таквих препрека, тзв. "митарства", а на сваком од њих се истражује овај или онај грех; прошавши једно митарство, душа прелази на следеће. И само ако их успешно прође све, душа може да настави свој пут избегавши да буде одмах бачена у ад. Како су ужасни ови демони и митарства може се видети и из тога да је Сама Богородица, када јој је Арханђел Гаврило саопштио о приближавању њене смрти, молила Сина Свог да избави Њену душу од ових демона. Као одговор на Њене молитве Сам Господ Исус Христос је сишао с небеса да узме душу Пречисте Своје Мајке и одведе је на небо (то се видљиво изображава на традиционалној православној икони Успења). Уистину је страшан трећи дан за душу умрлог, и зато су јој нарочито потребне молитве.

У шестој глави је наведен низ светоотачких и хагиографских текстова о митарствима, тако да нема потребе да овде још нешто додајемо. Међутим, и овде можемо да приметимо да описи митарстава представљају модел мука које душа подноси после смрти, а индивидуално искуство се може јако разликовати. Небитне појединости типа броја митарстава су, наравно, од секундарне важности у поређењу са главном чињеницом да се душа стварно ускоро после смрти излаже суду (појединачном) на коме се "сумира" шта је урадила у "невидљивој борби" коју је водила (или није водила) на земљи против палих духова.

Даље у писму мужу сестре на самрти Теофан Затворник пише: "Убрзо после смрти почиње подвиг проласка кроз митарства. Тамо ће јој бити потребна ваша помоћ! Мислите на ово и чућете њен вапај вама упућен: помозите!" - ето на шта треба да усмерите сву вашу пажњу и љубав. Мислим да ће најстварнији показатељ ваше љубави према њој бити ако се од тренутка смрти, остављајући бригу о телу другима, одвојите и у самоћи утонете у молитву за њу у њеном новом стању јер она сада има неочекиване потребе. Стално будите окренути ка Богу у молитвама - за помоћ њој, не само у току шест недеља, већ и дуже. У Теодорином казивању, вреће из које су Анђели узимали да би се отарасили митара су биле молитве њеног старца. Исто ће бити и са вашим молитвама... Не заборавите ово да чините... То је љубав!

Критичари православног учења често погрешно схватају ову "врећу злата" из које су на митарствима Анђели "плаћали за дугове" блажене Теодоре; понекад је погрешно пореде с латинским појмом о "вишку заслуга" светих. Овде исто ти критичари исувише буквално разумеју православне текстове. Овде се нема у виду ништа друго до молитве Цркве за умрле, тачније, молитве светог и духовног оца. Форма којом се ово описује, - скоро да нема ни потребе о томе говорити - је метафорична.

Православна Црква сматра учење о митарствима тако важним да их спомиње у многим богослужењима. Црква нарочито излаже ово своје учење свој својој умирућој деци. У "канону на исход душе" који свештеник чита крај самртничког одра постоје следећи тропари:

"Удостој ме да, одлазећи са земље, не будем задржан од ваздушног кнеза, насилника и мучитеља, што на страшном путу стоји и испитује" (Песма 4).

"Предај ме, о Владичице, у свештене и часне руке Светих анђела, да њиховим крилима заклоњен, не угледам бешчасно, смрадна и мрачна лица демона"(Песма 6).

"Ти која роди Господа Сведржитеља, далеко од мене одагнај горких митарстава поглавара и владара овога света, кад будем на самрти, да бих те прослављао вавек, света Богородице" (Песма 8).

Овим  речима  Црква  припрема  умирућег православног хришћанина за предстојећа искушења.

 ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА

 Затим, успешно прошавши кроз митарства и поклонивши се Богу, душа у току тридесет седам дана посећује небеске обитељи и адске бездане још увек незнајући где ће да остане, и тек јој се четрдесетог дана одређује место до васкрсења мртвих.

Наравно нема ништа чудног у томе што, прошавши митарства и заувек раскрстивши са земаљским, душа треба да се упозна с правим оностраним светом у чијем ће једном делу пребивати вечно. Према откривењу Анђела преподобном Макарију Александријском, нарочито помињање умрлих у Цркви деветог дана после смрти (осим општег симболизма девет анђеоских чинова) је повезано с тим да су души до тада биле показиване рајске лепоте и тек после тога, у току остатка четрдесетодневног периода су јој показивали мучења и ужасе ада, да би јој четрдесетог дана било одређено место где ће чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд. И овде се ради само о општем правилу или моделу посмртне реалности, и без сумње, сви умрли не завршавају свој пут у складу са овим правилом. Знамо да је Теодора стварно завршила своју посету аду управо четрдесетог - земаљским мерама мерено - дана.

 СТАЊЕ ДУШЕ ДО СТРАШНОГ СУДА

 После истека четрдесет дана неке душе пребивају у стању ишчекивања вечне радости и блаженства, а друге - у страху вечних мука које ће тек почети после Страшног Суда. До тада још увек су могуће промене у стању душа, нарочито ако се приноси за њих Бескрвна жртва (помињање на Литургији) и узносе се молитве.

Учење Цркве о стању душа на небу и у аду до Страшног Суда детаљно је обрадио свети Марко Ефески.

Корист од молитви, како заједничких, тако и личних за душе оних који су у аду је описана у житијима светих подвижника и у светоотачким списима. У житију Мученице Перпетуе (3. век) на пример, судбина њеног брата јој је била откривена кроз представу воде која се налазила тако високо да он није могао да је дохвати с оног прљавог и неиздрживо врелог места где је био затворен. Захваљујући њеној усрдној молитви која је трајала дан и ноћ, он је успео да дохвати воду и она га је угледала на светом месту. На основу тога је схватила да је ослобођен казне (Житија Светих, 1. фебруар).

Сличан пример постоји и у житију подвижнице монахиње Анастасије Логачове која се упокојила у нашем двадесетом веку: "Она је у своје време предузела молитвени подвиг за свог рођеног брата Павла који се удавио у пијаном стању. Прво је отишла код блажене Пелагије Ивановне која је живела у Дивејевском манастиру да је упита шта да чини за олакшање загробне судбине брата који је тако несрећно и нечасно окончао свој земаљски живот. Овако су се договориле: да се Анастасија затвори у своју келију, да пости и моли се за брата и да свакодневно по сто педесет пута говори молитву "Богородице Дјево"... После четрдесет дана имала је овакво виђење: Дубока провалија, а на дну као какви камен, а на њему - два човека с гвозденм ланцима око врата од којих је један био њен брат. Када је ово испричала блаженој Пелагији, ова ју је посаветовала да подвиг понови. По истеку следећих четрдесет дана угледала је исту ону провалију, исти камен на коме су била иста она двојица с ланцима, с тим што је њен брат устао, обишао око камена, опет пао на камен и ланци му се опет нађоше око врата. Пошто је испричала ово Пелагији Ивановној, ова је опет посаветовала да се и трећи пут моли. После четрдесет дана Анастасија угледа исту провалију и исти камен на коме се сад налазио само један непознат човек, њен брат је отишао од камена и нестао; онај што је остао на камену је говорио: "Благо теби што имаш јаке заступнике на земљи". После овога блажена Пелагија је рекла: "Твој брат се ослободио од мука, али није задобио блаженство" ("За душу корисно штиво", јун 1902.).

Има много сличних случајева у житијама православних светитеља и подвижника. Онима који су склони претераном буквализму у погледу ових виђења треба, највероватније, рећи да форма коју имају ова виђења (обично у сну) није, наравно, обавезно "фотографија" стања у коме ће се налазити душа у оном свету, већ пре представа која нам саопштава духовну истину о томе да се стање душе поправља молитвама оних који су остали на земљи.

 МОЛИТВА ЗА УМРЛЕ

 Колико је важно помињање на литургији може се видети из следећих случајева. Још пре прослављења светог Теодосија Черниговског (1896) јеромонах (чувени старац Алексије из Голосејевског скита Кијево-Печарске Лавре, који је умро 1916.) је преоблачећи мошти Свеца, седећи крај њих задремао и угледао пред собом Свеца који му је рекао: "Хвала ти за труд око мене. Молим те да споменеш моје родитеље кад будеш служио Литургију"; рекао му је њихова имена (јереј Никита и Марија). (Пре овог виђења имена су му била непозната. После неколико година од канонизације у манастиру у коме је св. Теодосије био игуман пронађени су документи с именима Светитељевих родитеља који потврђују истинитост виђења.) "Како можеш ти, Светитељу, да тражиш моје молитве, а сам стојиш пред Небеским Престолом и дајеш људима Божју благодат?" - упитао је Јеромонах - "Да, то је тачно, одговори св. Теодосије, али приношење на Литургији је јаче од мојих молитви".

Зато су парастос и домаћа молитва за умрле корисни, као и добра дела која се чине у спомен, или прилози Цркви. Али нарочито је корисно спомињање на Литургији. Било је много јављања мртвих и других догађаја који потврђују да је помињање умрлих корисно. Много од оних који су умрли у покајању, али га за живота нису испољили су били ослобођени од мука и добили мир. У цркви се стално узносе молитве за покој умрлих, а на коленопреклоној молитви на вечерњој на дан Силаска Светога Духа се нарочито моли "за оне који су у аду".

Св. Григорије Велики је одговарајући на питање: "шта би могло да буде корисно за душе после смрти?" у својим "Разговорима" рекао: "Свето жртвоприношење Христа, наше спаситељне Жртве, причињава огромну корист душама чак после смрти, ако су њихови греси такви да се могу опростити у будућем животу. Зато душе умрлих понекад моле да се за њих одслужи Литургија... Наравно, сигурније је да ми сами за живота чинимо оно што се надамо да ће други чинити за нас после смрти. Боље је учинити да исход буде слободан, него тражити слободу нашавши се у ланцима. Зато треба свим срцем да презиремо овај свет као да је његова слава већ прошла, и да свакодневно приносимо Богу жртву наших суза кад приносимо на жртву Његово свето Тело и Крв. Само ова жртва има снагу да спаси душу од вечне смрти, јер тајанствено представља смрт Јединородног Сина" (IV; 57,60).

Св. Григорије наводи неколико примера јављања умрлих живима с молбом да се за њих одслужи Литургија за упокојење или са захвалношћу због тога; једном се тако један заробљеник, кога је жена сматрала мртвим и за кога је у одређене дане заказивала Литургију, вратио из заробљеништва и испричао јој како су га у одређене дане ослобађали од окова - баш у оне дане када је за њега служена Литургија (IV; 57,59).

Протестанти обично сматрају да су црквене молитве за умрле неспојиве са неопходношћу задобијања спасења превасходно у овом животу; "Ако Црква може да те спасе после смрти чему онда борбе и тражење вере у овом животу? Једимо, пијмо и веселимо се"... Наравно, нико од оних који су имали овакво мишљење никад није ни достигао спасење уз помоћ црквених молитви, и очигледно је да је такав аргумент веома површан и чак и лицемеран. Црквена молитва не може да спасе онога ко не жели спасење или ко се никада у животу није ни трудио да га задобије. Донекле се може рећи да је Црквена молитва или молитва појединих хришћана за умрлог још један резултат живота тог човека: за њега се не би молили да за живота свог није учинио нешто што би могао да побуди молитву после смрти.

Св. Марко Ефески такође разматра питање црквене молитве за умрле и олакшања које им она доноси и наводи за пример молитву св. Григорија Двојеслова за римског императора Трајана, молитву која је надахнута добрим делима овог паганског императора.

 ШТА МИ МОЖЕМО ДА УЧИНИМО ЗА УМРЛЕ?

 Сви они који желе да покажу своју љубав умрлима и да им пруже реалну помоћ, могу то на најбољи начин да учине молитвом за њих, а нарочито помињањем на Литургији, када се честице извађене за живе и умрле стављају у Крв Господњу уз речи: "Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Светих Твојих".

Ништа боље ни више ни не можемо да урадимо за умрле, осим да се помолимо за њих помињући их на Литургији. То им је увек потребно, нарочито у првих четрдесет дана кад душа умрлог тражи пут ка вечним насељима. Тело тада ништа не осећа: оно не види окупљене ближње, не мирише цвеће, не чује Надгробне говоре. Али душа осећа молитве које се за њу узносе, захвална је на њима и блиска је духовно са онима који се моле.

О, сродници и ближњи покојника! Чините за њих оно што је потребно и што је у вашој моћи, употребите ваш новац не на спољашње украшење сандука и гроба, већ на помоћ сиромашнима за вечнују памјат умрлих, на Цркву у којој се за њих узносе молитве. Будите милостиви према умрлима, побрините се за њихову душу. Исти пут је и пред вама, и како ћемо тада хтети да нас помену у молитвама! Будимо онда и сами милостиви према умрлима.

Чим неко умре одмах зовите свештеника или му јавите да би прочитао "Молитве на исход душе", које се по правилу читају после смрти сваког православног хришћанина. Постарајте се да колико је год то могуће да опело буде служено у цркви и да се над умрлим пре опела прочита Псалтир. Опело не мора да буде савршено уређено, али је неопходно да буде потпуно без скраћивања; мислите тада на умрлог, а не на свој комфор. Ако у цркви у исто време буде било неколико покојника, немојте одбијати да опело буде заједничко. Боље је да опело буде одслужено истовремено за неколико умрлих, јер ће молитва окупљених бити јача, него да се служи неколико опела заредом и да се због недостатка времена и снаге скраћују, јер је свака реч молитве као кап воде за жедног. Одмах се побрините и за то да се покојник помиње сваки дан у току четрдесет дана на Литургији. Обично се у црквама у којима се свакодневно врши служба умрли спомињу четрдесет дана и више. Али ако је опело било у храму у коме нема свакодневних служби, сами рођаци треба да се побрину за то онде где се свакодневно служи. Добро је такође дати прилог за покој душе умрлог неком манастиру или у Јерусалим где се на светим местима узноси непрестана молитва. Али четрдесетодневно помињање треба почети одмах после смрти кад је души нарочито потребна молитвена помоћ. И зато с помињањем треба почети на најближем месту где има свакодневних служби.

Побринимо се за оне који су отишли на други свет пре нас, учинимо све што можемо за њих сећајући се речи: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани" (Мт.5,7).

 ВАСКРСЕЊЕ ТЕЛА

 Једног дана ће овај пролазни свет пропасти и наступиће вечно Царство Небеско у коме ће душе искупљених сједињене са својим васкрслим телима, бесмртне и непролазне, заувек бити са Христом. Тада ће делимичну радост и славу за коју чак и сад знају душе на небу заменити пуноћа радости нове творевине за коју је човек и био створен; али они који нису хтели спасење које је на земљу донео Христос мучиће се вечно - са својим васкрслим телима заједно - у аду. У завршном поглављу "Тачног изложења православне вере" преп. Јован Дамаскин описује стање душе после смрти:

"Верујмо и у васкрсење мртвих. Јер ће оно уистину бити, биће васкрсење мртвих. Али, говорећи о васкрсењу, ми мислимо на васкрсење тела. Јер је васкрсење поновно подизање оног што је пало; како ће душе, будући бесмртне, да васкрсну? Јер ако је смрт одвајање душе од тела, васкрсење је, наравно, поновно сједињавање душе и тела, и поновно уздизање умрлог живог бића. Дакле, само тело које је пропадљиво ће васкрснути као непролазно. Јер Онај Који га је у почетку створио од праха земаљског може поново да га васкрсне после његовог пропадања и враћања у земљу од које је и настало вољом Творца..."

Наравно, ако је само једна душа чинила добра дела, само ће она и бити овенчана славом. И ако би само она стално била предата задовољствима, праведно би она једина и била кажњена. Али пошто душа није тежила ни добру ни злу одвојено од тела, праведно је да и једно и друго добију заслужену казну...

Дакле, васкрснућемо, јер ће се душе опет сјединити с телима која ће постати бесмртна и која ће збацити са себе оно пропадљиво, и изаћи ћемо пред страшни Христов суд: и ђаво, и његови демони, и његов човек, тј. антихрист, и нечасни људи, и грешници ће бити бачени у огањ вечни, не материјални као овај овде, већ онај за који само Бог зна. А они који су чинили добро ће као сунце засијате заједно с Анђелима у животу вечном, заједно с Господом нашим Исусом Христом, увек гледајући на Њега и пред Његовим погледом, наслађујући се непрекидним весељем које од Њега истиче, славећи Га са Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин." (стр. 267-272).

Превод: Биљана Вићентић

 

ЈАВЉАЊЕ УМРЛИХ ОСОБА ЖИВИМА

 

Мало је људских бића у свету која у току свога земаљског живота не доживе ни једно јављање умрлих особа (сродника, пријатеља, познаника), у сну или на јави. То се догађа како онима који верују у бесмртност људске душе и загробни живот тако и онима који не верују. Овим последњим, може се рећи, чак и пре и чешће него онима првима, са намером да их убеди и приведе вери. Али како већина ова јављања сматра за своје интимне доживаљаје и о њима ретко другима саопштава, то се о њима у широкој јавности мало зна. Ми ћемо од забележених и објављених одабрати неколико и овде саопштити.

 Умрла мајка јавља се своме безбожном сину и  враћа га вери

 У једну сеоску парохију доселио се из оближње вароши младић од својих 25 година. На крају села купио вилу, окружену густом боровом шумом, и живео повучено. Месном свештенику пао је у очи својим ревносним посећивањем богослужења у цркви сваке недеље и празника. Први је долазио у цркву и последњи из ње излазио. За време богослужења стајао је скрушено, духовно сабран у себе, и молио се. Свештеник је зажелео да се са њим упозна, али му се прилика за то никако није указивала. Најзад, у почетку великог поста свештеник прими писмо од непознатог младића, у коме га овај позива да га посети. Свештеник је то једва дочекао и отишао. Том приликом младић му је опширно описао свој бурни живот и прелом који му се догодио.

Родитељи су му били богати земљопоседници и он је у родитељском дому одгајен у вери и побожности. По свршетку основне школе родитељи га упишу у средњу школу у оближњој вароши. Друштво у које је тамо упао било је безбожничко и почело да исмејава његову веру. Немајући подршке ни с које стране, временом се у њему угаси пламен вере и он постане јавни неверник. Крстић са ланчићем, који му је мајка у детињству подарила, он са презрењем одбаци од себе. Друштво га је вукло све дубље у понор. Ноћне пијанке и оргијања са развратним девојкама и женама, без стида и срама, убили су у њему осећање морала и он се нашао на дну пакла. У то време родитељи му помру једно за другим од некакве заразе. На вест о томе он пође у село да обиђе њихове гробове. Ма да је све друго исмејавао, у његовој развратној души ипак се очувала извесна љубав према родитељима и она га покрене да пође и поклони се њиховим гробовима. Али на домаку гробова, њему се свест помрачи и он падне на земљу. Освестио се тек у соби једног сељака; у коју га је његов слуга пренео. Сутрадан је устао и пошао до гробља, али му се исто догоди. Трећег дана остао је у постељи и ништа му се није десило. Четвртог дана устао је и кренуо ка гробљу, али се опет на домаку гробова сруши онесвешћен. И овога пута слуга, који је био уз њега, уз помоћ неколицине пренесе га и смести у кревет. Кад је дошао к себи, он нареди слузи да му позове лекара. Овај је стигао сутрадан, прегледао га и прописао лек. У почетку лекар је олако схватио његову болест, али је доцније увидео да је у питању необичан и тежак случај, где он не може помоћи. После шестонедељног узалудног лечења, лекар је дигао руке и препустио га његовој судбини. Све док је лекар био поред њега, он је гајио наду да ће оздравити, али кад га је оставио - њега захвати велики страх. У бунилу, које га је с времена на време спопадало, он је западао у мрак, пун смрада и јаука, од чега му се крв у жилама ледила. Једне ноћи он у страху крикне и отвори очи. При слабој светлости свеће он поред кревета спази своју умрлу мајку и осети њену руку у својој. Била је сва обучена у бело, само наједном месту видело се црно платно.

"Ја сам, твоја мати, почела је она да ми говори. Твоји греси, твој развратни живот и неверовање досадили су Богу и Он је хтео да те уништи. Ти си не само себе упропастио него си и нас упропастио, и ово црно место на мојој хаљини твоји су тешки греси. Отац и ја молили смо се Господу за тебе, и Он је био вољан да те поврати Себи, али не милошћу већ строгошћу. Он је знао да је теби мио само наш гроб, и зато ти није допустио да му приђеш, да би признао вишу силу коју одричеш. Али ти то ниси схватио. Зато ме је Господ послао теби, и ово је последње средство да се поправиш. Ти ниси признавао Бога, бесмртност душе и загробни живот. Ево ти доказа: ја сам умрла, али сам жива, јављам ти се и говорим с тобом. Поверуј у Бога и врати Му се. Сети се како сам те учила да будеш добар хришћанин. Још једанпут заклињем те: врати се Богу. Ти не верујеш и, може бити, мислиш да моју појаву објасниш растројством свога уображења, али знај да су твоја објашњења лажна. Ја својим духовним бићем стојим пред тобом. А за доказ да је ово истина, ево ти крстић који си ти одбацио, узми га, иначе ћш погинути! Поверуј, и твоја ће болест бити излечена на чудесан начин".

После тих речи ње је нестало, а у мојој руци обрео се бачени крстић.

Појава мајке и њене речи дубоко су протресле његову душу, савест се у њему пробудила и он се згадио на свој дотадашњи живот. У тренутку кад се тај прелом у његовој души догодио, у соби се појавио његов слуга са чашом свете богојављенске водице у руци и пружио му је са речима: "Ово је света богојављенска водица, пиј, господине, може ти од ње бити лакше". Он је са радошћу примио пружену чашу и искапио је. Намах се осетио потпуно здравим, устао је из кревета и захвалио Богу. Сутрадан је отишао у цркву да се помоли и захвали Богу на спасењу, а из цркве се упутио гробовима својих милих родитеља, пао на њих и залио их обилним сузама покајања. После тога он одлучи да се настани у овом селу и промени начин живота (Од неверовања - веровању. Календар "Православље" за 1928. годину, стр. 68-76).

 Умрла мајка се јавља сину и спасава га од самоубиства

 Неки имућни човек пре прошлог рата (1941-1945) потписивао је менице својим познаницима и на крају морао многе од њих да плати. Због туђих дугова све имање отишло му је на добош. Оставши без ичега, био је принуђен да проси. У свом очајању он се ноћу упити на гробље у намери да на гробу својих родитеља изврши самоубиство. Опхрван јадом, мучењем и унутрашњом борбом да ли да прекрати свој живот, он на гробу својих родитеља заспи. У сну му се јави мајка, која му запрети да не чини што је наумио. Боље је и да проси па да се хлебом храни, него да учини грех самоубиства и себе осуди на вечне муке. У царству Божјем има много оних који су на земљи били просјаци, али нема ни једног који је себи сам свесно одузео живот. То га је спасло од тешког греха (Епископ Николај, 50. Мисионарско писмо. Битољ, 1932).

 Умрла мајка јавља се свештенику и упућује га да исповеди и причести њеног сина

 Ово се догодило у Москви 1923. године. У једној московској цркви завршавала се служба Божја, коју је служио свештеник недавно премештен из унутрашњости. При крају службе, међу последњима, пришла је да целива крст и једна дама у црнини. После целивања крста, она се обрати молбом свештенику да пође ради исповести и причешћа једног болесника. Њему је рђаво и он преживљава своје последње часове. Свештеник се почео изговарати да је заузет пословима у цркви и предложио јој да упути другог свештеника, свога колегу. Али је она упорно захтевала да баш он пође, и он је, најзад, пристао. Замолио је свога колегу да посвршава и његове послове и кренуо је. Полазећи, он се обрати дами, која је чекала, хоће ли и она са њим.

-  На жалост не могу, одговорила је она. Ја ћу вам написати адресу, то није далеко одавде.

После тих речи она је из торбице извадила малу оловку, од старог коверта оцепила парче папира и на обратној страни написала адресу.

Кроз четврт сата свештеник је био пред зградом. То је раније била мала гостионица, сада претворена у прихватилиште партијске омладине из унутрашњости. У адреси је био назначен и број собе. Свештеник се обрати вратару за обавештење, и овај му одговори да такво лице постоји и упути на одговарајући број собе. Кад је свештеник закуцао на врата, изнутра се чуо глас да уђе.

Свештеник је ушао и зачудио се. Соба је била велика и празна, без болесника. Иза писаћег стола подигао се и пошао му у сусрет младић од својих 20-22 године. После поздрава, свештеник је запитао где је болесник.

- Овде нема никаквог болесника, одговорио је младић.

-  Извините, мене су овамо упутили да исповедим и причестим тешког болесника, рекао је свештеник.

-  То је очигледна грешка. Како се зове тај болесник? Запитао је младић.

Свештеник му је рекао име болесника.

-  То сам ја, одговорио је младић са осмехом. Неко је хтео да се нашали и са мном и са вама. Изволите сести, рекао је младић и услужно понудио свештенику столицу. То је несумњива погрешка, наставио је да говори младић. Седајући поред писаћег стола, свештеник је случајно лактом закачио на столу рам са сликом и оборио себи у крило. Збуњен овим што је учинио, он је пожурио да подигне рам и да га стави на сто. Том приликом је погледао на слику и у особи која је на њој била препознао даму коју је видео у црнини и која га је упутила овамо.

-  То је она. Та жена је пре пола сата била у цркви. Она ме је упутила овамо, рекао је брзо и радосно свештеник.

-   То не може бити, спокојно је одговорио младић. То је слика моје мајке, а она је умрла пре годину дана.

-  Не, истина је, погрешке не може да буде, наставио је свештеник. Она је била у цркви и ја сам разговарао са њом. Она ме је молила да дођем овамо.

- Та дама вам је дала моју адресу? запитао је младић.

- Да, она је написала вашу адресу, одговорио је свештеник, и пружио младићу парче папира са адресом.

Младић је узбуђено узео папир. У том часу лице његово добило је израз крајње забуне и страха. Лице је прекрило мртвачко бледило, а чело облио обилан зној.

- Да, то је рукопис моје мајке, рекао је младић једва отварајући уста.

Он је седео загледан у папир. Његово тело почело је да дрхти. Наслонио је главу на руке и затворио очи. Настала је мучна тишина. Њу је прекинуо свештеник, дижући се.

-  Ја сам спреман, рекао је младић, пренувши се. Приступите исповести.

Свештеник је умиривао младића, који је за све време исповести плакао и ућутао тек пред причешћем.

Кад је свештеник отишао, младић се из своје собе, која је била на првом спрату, спустио код другова у приземљу и испричао им шта се збило.

Подигла се велика галама, распра, исмевање, пребацивање. Неки су захтевали да се свештеник одмах пронађе и ухапси. Други, разумнији и уздржљивији, умиривали су плаховите другове. У тим расправама није учествовао само он, који је сео и спустио главу на руке, као да је веома уморан.

Кад се галама после неколико минута стишала, неки другови пришли су му и позвали га, али се он није одазвао. Био је мртав. У његовој згрченој шаки нашли су папир са његовом адресом. Оловком исписан текст на папиру бледео је и губио се на њихове очи и од њега је остало само неколико тачака.

Свештеника су одмах ухапсили, под сумњом да је младића отровао. Али лекарска комисија, која је извршила одбукцију леша, нашла је да је младић умро од тешког срчаног обољења (Варшавски лист „Слово“ за 1932. год.).

 Умрла супруга јавља се своме мужу и враћа га Богу

 Један свештеник остаде удов после шеснаестогодишњег брачног живота са шесторо ситне деце. Губитак супруге, са којом је проживео срећно и задовољно, у непомућеној слози и љубави, толико га је протресла, да умало није померио памећу. Њиме је овладала таква туга и жалост, да се потпуно изменио и одао алкохолу, у нади да ће у њему наћи олакшање своје невоље. Али после неког времена њему се у сну јави његова умрла супруга и посаветује га да се ради ње, ради себе и свога високог чина, ради деце и службе своје, окани пагубног пута којим се упутио. Нека не жали због растанка са њом, јер ће се опет састати у вечности. Уместо празнине коју осећа у своме срцу, нека ту празнину попуњава љубављу према Богу, према деци и својој пастви. Душу своју нека храни честим читањем Речи Божје, честим богослужењем и молитвама за њу, себе, децу и поверене му душе. - Свештеник је послушао глас своје умрле супруге и примио га као глас анђела чувара и самога Бога. Напрегао је све своје силе и вратио се на прави пут.

 Умрли муж јавља се жени и открива где се налази њен затурени накит

 Старица Ленка Јанић живела је у Београду за време аустро-угарске окупације Србије у првом светскот рату (1915-1918). Мучила се много и сиротовала, али се стално Богу молила. Једном јој се догоди да затури свој накит који је држала у резерви за случај глади, па да га онда прода и децу исхрани.

Због тога се много ожалостила. Али дође јој још један далеко већи удар. Добије вест да јој је син Мика погинуо у рату. Плакала је горко за својим сином. У тој тузи она једне ноћи види у сну свога умрлог мужа Љубу. Он је запита што је тако жалосна. "Како не бих била жалосна, кад сам изгубила накит и сина!" одговори она. На то јој он рекне да је накит затрпан у сандуку том и том, а син Мика жив је. Кад се пробудила, она пожури да претресе означени сандук и у њему заиста нађе затурени накит, а син Мика по свршетку рата вратио се жив и здрав (Епископ Николај, Повест о необичном сну обистињеном, Емануил, стр. 29-30).

 Умрла вереница јавила се своме веренику и посаветовала га да се врати вери и Богу

 Један човек, факултетски образован, судија по струци, испричао је следећи чудесни догађај из свога живота: Пре неколико година заволео сам једну девојку и натеравао да с њом ступим у брак. Већ је био назначен и дан свадбе. Али, на неколико дана пре венчања, моја вереница назебе, добије галопирајућу туберколозу и после 3-4 месеца умре. Иако је за мене то био велики удар, ипак, време чини своје. Ја сам све мање мислио на своју вереницу и све мање жалио, док је нисам скоро потпуно заборавио.

Десило ми се потом да кренем на службени пут, који ме је водио кроз један град наше области (губерније), у коме су становали неки моји рођаци. Ја прекинем пут и свратим код тих рођака на један дан. Рођаци ме увече сместе у засебну собу. Са мном у соби био је мој пас, врло паметна животиња. Била је таква месечина, да се могло читати. Ја још нисам био добро заспао, кад кроза сан чујем како мој пас почиње да режи. Знајући да он то никад не чини безразложно, помислио сам да је у соби случајно остала мачка, или је протрчао миш. Подигао сам се у постељи и бацио поглед по соби, али ништа нисам приметио. Међутим, пас је све јаче режао и очигледно нечега се плашио. Ја га погледам и видим да му се сва длака накострешила. Почнем да га умирујем, али он се све више плашио. Тада и мене почне да обузима страх, иако по својој природи нисам био страшљив. Страх је и код мене и код пса бивао све већи, да се и мени сва коса на глави подигла увис. Још минут, и ја бих сигурно изгубио свест. Али пас је почео да се смирава, а са њим и ја. Истовремено са смиривањем почео сам да осећам нечије присуство у соби и да очекујем да се тај "неко" појави. Кад сам се потпуно смирио, мени одједном приђе моја умрла вереница, пољуби ме и рекне: "Здраво, Александре Николајевићу! Ти не верујеш да иза гроба постоји живот. Ево, ја сам жива, погледај ме! Чак сам те и пољубила. Веруј, драги мој, да се смрћу не прекраћује живот". Затим ми је указала шта треба да прочитам о загробном животу у Светом писму и другим духовним списима. Још ми је нешто саопштила, али ми је забранила да то причам другима.

Кад сам сутрадан устао из кревета и погледао себе у огледалу, зачудио сам се своме изгледу: сва моја коса на глави побелела је за једну ноћ! Кад су ме рођаци за време заједничког чаја видели оседелог, уплашили су се веома.

Не треба да прећутим да ја до овог случаја нисам веровао ни у шта: ни у Бога, ни у бесмртност душе, ни у загробни живот. У цркви нисам био неколико година, нити се исповедио ни причестио. Празници, постови и црквени обреди за мене нису постојали. Али од овог случаја, ја сам опет хришћанин који верује, и не знам како да захвалим Богу што ме је истргао из бездана пагубних заблуда (Из превода: Вечне загробне тајне).

 Умрли брат јавио се сестри и објаснио зашто није дошао кад су га очекивали

 Донка Стојановић из Битоља, имала је брата, иконописца. Он јој је јавио да ће је о Ускрсу посетити. Она се томе много обрадовала и са радошћу га очекивала. Али Ускрс дође и прође, а њега нема. Њу је то много ожалостило и забринуло. Једне ноћи он јој се у сну јави и објасни да је он хтео доћи, али га је смрт претекла. После неколико дана она добије вест да јој је брат умро у селу Књажеву, код Софије (у Бугарској), и то баш оне ноћи кад се њој јавио (Епископ Николај, Емануил, стр. 27).

 Умрли брат јавио се брату и опоменуо га да верује

 Руски кнез Владимир Сергијевич Долгоруки био је посланик на пруском двору у Берлину и тамо се заразио идејама слободних мислилаца. Отада он није веровао у Бога нити загробни живот. Његов брат, кнез Петар, чувши о томе, писао му је много пута и убеђивао да верује, јер без вере нема среће на земљи, а особито је вера потребна ради будућег живота. Али све је било узалуд. Кнез Владимир смејао се убеђењима свога побожног брата.

Вративши се једном од краља, осетио је велики умор, брзо се свукао, бацио у постељу и задремао. Одједном он зачује како се завеса испред његовог кревета помиче, неко му се приближава и нечија хладна рука дотаче се његове руке, чак је и стегне. Он отвори очи и види свога брата Петра, који му рекне: "Веруј!" Обрадован неочекиваном појавом свог брата кнез Владимир скочи из кревета, у намери да се са братом загрли, али овај у том тренутку ишчезне. Он позове послугу и запита шта му је са братом, али му ова одговори да никаквог брата није видела. Он помисли да је то био сан, али реч "веруј" још звони у његовим ушима. Он запише датум и час виђења. Ускоро потом прими извештај да се његов брат упокојио баш у дан и час када се њему јавио. Отада он је одбацио идеје слободних мислилаца и вратио се вери. Свој доживљај и преокрет често је причао другима (Из превода: Вечне загробне тајне).

 Погинули син јавља се оцу и зове га к себи

 Ристо, син покојног хаџи Стојана Опеничанина, испричао је покојном епископу Николају чудноват доживљај свога оца Стојана. На месец дана пред своју смрт Стојан је позвао сина Ристу и рекао му да ће неко у њиховој кући умрети кроз месец дана. Како је то он дознао, није хтео рећи. Најпре је мислио да ће умрети његова супруга и почео кришом од ње све припремати за погреб. Куповао је разне ствари и доносио кући, али да му жена не види. Али на десет дана пред смрт он је сањао сина који му је погинуо у рату. Син му је рекао: "Хајде, бабо, дођи овамо, чека те деда" (то јест, његов отац). После неколико дана исти сан се поновио. Изјутра на дан смрти он је хтео да уваља једно буре у подрум, али том приликом падне, буре га скрши и он погине (Епископ Николај, Повест о наговештеној смрти у сну, Емануил, стр. 28-29).

 Умрли сусед јавио се своме суседу

 Неки сељак из Вевчана испричао је покојном епископу Николају: Умро ми комшија кога сам много волео. Туговао сам за њим, молио се Богу и палио свеће. Једне ноћи јави ми се он у сну, и ја га лепо гледам; па сетивши се да је он умро, запитам га: "А где се ти сада налазиш?" А он одговори: "У небеској Цркви". После малог ћутања, он ће рећи: "Све даће које ви нама умрлима дајете, долазе нама на небо". Несумњиво он није мислио рећи да хлеб, вино, свеће и друго што се спрема и дели одлази на небо, него да од тога што се за њих спрема и дели они доживљавају радост и олакшање у оном свету, како то и Црква учи на основу добивених откривења (Епископ Николај, Повест о јављању из оног света, Емануил, стр. 22).

 Умрли отац јавио се сину и позвао га да дође код њега 18. октобра

 Мој рођак, сада покојни, Живан Арсенијевић, службеник Среске скупштине у Крагујевцу, сањао је 2. октобра 1964. године свога умрлог оца, који га је позвао да дође код њега. "А кад?" запитао је он оца. - "18. октобра", одговорио је отац. На дан 18. октобра Живан пође својим приватним послом до села Брзана. По свршеном послу, долазећи на железничку станицу у Брзану, он се несрећно оклизне и падне на колосек пред локомотиву и погине.

 Умрли друг јавио се другу и захвалио му на његовим молитвама и милостињи

 Почетком овог века живео је у једном граду Русије пензионисани чиновник Николај. Био је добар и побожан човек. У младости он се дружио са Василијем, касније такође чиновником у пензији. Своје пријатељство нису прекидали ни кад су отишли у пензију. Али једног дана Василије се разболи и умре. Његов друг Николај усрдно се молио Богу за свога умрлог друга и повремено делио милостињу за спас његове душе. У четрдесети дан по Василијевој смрти Николај је седео у својој соби. Наједном, врата од собе шкрипну и на њима се укаже умрли друг Василије и проговори тихо: "Хвала ти, друже мој, на твојим усрдним молитвама за мене и милостињама. Тиме си ми много помогао. По Божјој милости избављен сам из пакла и сад живим у добром обиталишту".

Николај је био избезумљен и са ужасом слушао свога друга и није могао ни речи проговорити.

"Опрости друже, и до виђења у вечности, продужио је да говори Василије, надам се да ћемо се скоро видети и заједно обитавати. А дотле потруди се још ради свога вечног спасења". После ових речи изашао је на врата и ишчезао.

После овог виђења Николај је бригу о имовини предао деци својој, а он се дао на још бројнија богоугодна дела. После две године и он се тихо упокојио за време молитве на коленима (Из превода: Вечне загробне тајне).

 Умрли друг јавио се другу да би га уверио у загробни живот

 Пре неких четрдесет година познавао сам два млада официра. Један од њих био је православне а други лутеранске вероисповести. Они су били дали реч један другом да се онај који први умре јави ономе што остане. Прошао је неколико година како их нисам видео. Једном приликом одем да посетим своју тетку. Она ми рече да се у том тренутку код ње налази некакав чудни странац, који проводи најстрожи живот: иде бос одевен у полумонашку хаљину, опасан узицом. За време богослужења не улази у храм него стоји пред његовим вратима. Кад сам зажелео да га видим и тетка га увела, ја сам се запањио: преда мном је стајао један од оне двојице официра, мојих познаника, онај православне вере. После срдачног другарског поздрава, он ми је испричао да је његов друг лутеран, умро и да му се потом јавио, и то не у сну него на јави. Том приликом он му је испричао шта душа доживљује по изласку из тела, али му је забранио да о томе прича другима. После тог виђења са својим другом, он је продао све своје велико имање и раздао на богоугодна дела, а сам се одао скитачком животу, у нади да ће га Бог помиловати (Тамо).

 Умрли пријатељ јавно се пријатељу и захвалио му на његовим доброчинствима

 У Москви 28. фебруара 1831. године умро пешадијски генерал Степан Степанович Апраксин. У младости својој он се на кратко време упозна са кнезом Василијем Владимировичем Долгоруковим. Оба су служили у истом пуку, први у чину пуковника а други у чину мајора. Долгоруков умре 1789. године у таквој беди, да се није имао чиме сахранити. Његов пријатељ Апраксин плати све погребне трошкове и подушја. Трећег дана по сахрани јави се Долгоруков Апраксину и захвали на доброчинству. Том приликом он му прорекне дуг и срећан живот и обећа да ће му се пред крај живота опет јавити. После тога Апраксин је био још дарежљивији према сиромасима и радовао се кад би му се указала прилика за доброчинство.

Кад се навршила четрдесет друга година, Долгоруков му се јави око десет часова увече. Опет му се захвалио за учињена доброчинства и опоменуо га да се припрема за смрт, која ће наступити после двадесет дана. Још му се обећао да ће га на три дана пред смрт опет посетити и после тих речи удаљио се. Апраксин је поверовао речима загробног весника, исповедио се, причестио и примио свету тајну јелеосвећења. На три дана пред смрт дозове једног пријатеља и замоли да у току ноћи остане код њега. Те ноћи јави се Долгоруков и заподене разговор са Апраксином. Присутан пријатељ слушао је разговор, али Долгорукова није видео. Трећег дана Апраксин је умро (Тамо).

 Умрли посилни јавио се своме бившем командиру и најавио му скору смрт

 Иван Афанасијевич Прашчев као млад официр учествовао је у угушивању пољске побуне 1831. године. Он је имао посилног, по имену Наума Середу. У једној борби Середа буде смртно рањен. Умирући, он замоли Прашчева да његовој матери преда 3 златице, колико је при себи имао.

-  Испунићу сигурно твоју поруку, одговорио му је Прашчев, и не само те три златице него ћу и од својих додати, за твоју предану службу.

-  Чиме да вам узвратим за вашу доброту? Простењао је самртник.

-  Ево чиме. Ако умреш, дођи из оног света к мени онога дана кад ја треба да умрем.

-   Разумем, одговорио је Середа и убрзо потом испустио душу.

После скоро 30 година Прашчев је једне лепе вечери седео у башти са женом, кћерком и зетом. Одједном пас, који је био уз њих, потрчи стазом унапред и почне да лаје. Прашчев пође за њим и на неколико корачаји спази људску прилику која му се приближавала. То је био Середа.

-  Шта имаш, Середа, да ми кажеш? Да није дошао дан моје смрти? запитао је Прашчев.

- Тако је, ваше благородије. Ја сам дошао да испуним вашу заповест. Дан ваше смрти наступио је, одговорио је загробни весник и нестало га.

Прашчев се одмах почео да припрема за смрт по хришћанском обреду: исповедио се, причестио и направио распоред своје имовине. Али смрти још нема. Следеће вечери, око 11 часова, Прашчев је опет седео у башти са својим укућанима. Одједном се зачуо женски крик и у томе пред ноге Прашчева пала је на колена жена његовог кувара, молећи га да је заштити од пијаног мужа, који је јурио за њим са великим куварским ножем у рукама. И пре него што су Прашчев и присутни дошли к себи, пијаница је дојурио и зарио нож у стомак Прашчева, наневши му смртоносну рану, од које је он одмах издахнуо (Тамо).

 Душе умрлих интервенишу код митрополита да не казни свештеника који се моли за њих

 Један свештеник из Московске митрополије није могао да одоли наваљивању својих парохијана да са њима попије по чашу ракије, па је у томе почешће претеривао. Чује за то митрополит Филарет и опомене га. Он обећа да ће се поправити, али обећање не одржи. Због тога митрополит реши да га казни лишењем свештеничког чина. Већ је и пресуда била готова, само још да је митрополит потпише. Но он то не учини одмах него остави за сутра. Идуће ноћи њему дођу на сан многи непознати људи и почну да га моле за тога свештеника, да га не лишава чина, јер ако то учини, лишиће њих молитава које он за њих приноси Богу. Ово заузимање загробних житеља дубоко је деловало на митрополита и он сутрадан нареди да му позову тога свештеника. Кад је овај дошао и са великим страхом изашао пред митрополита, овај га је запитао да му каже за кога се све он моли на светој литургији. Свештеник му је тада открио да се он на свакој литургији моли, поред оних живих и умрлих ктитора и приложника уписаних у поменик, још и за све оне за које нема ко да се моли нити жртве да приноси.

"Добро је то што чиниш. Ти се молиш за њих, а они су прошле ноћи дошли ми на сан и молили ме да те не кажњавам лишењем чина, јер ћу онда њих казнити лишењем твојих молитава за њих. Ја сам вољан да услишим њихове молбе, али под условом да се оставиш проклетог пића. Ако ми даш тврду реч да ћеш ме послушати, ја ћу спремљену пресуду, која је чекала само мој потпис, поцепати и оставићу те на досадашњој парохији. Уразуми се! Ово ти је последња опомена и прилика да се освестиш и спасеш!" рекао му је озбиљним родитељским тоном митрополит.

Свештеник се облио сузама, пао пред ноге митрополитове и тврдо обећао да ће се оставити пића. Своју реч одржао је и остао на парохији.

 МОЛИТВА  СВЕТОМ ЈОВАНУ ШАНГАЈСКОМ

 О, Светитељу оче наш Јоване, Пастиру добри и тајновидче душа људских! Сада се крај Престола Божијег за нас молиш, јер си и сам после смрти рекао: "Мада сам умро - ја сам жив". Умоли Свештедрога Бога да нам дарује опроштење грехова, да се смело пренемо духом и чамотињу овога света стресемо са себе и да Богу завапимо да нам дарује смирења и Богонадахнућа, Богосазнања и духа побожности на свим путевима живота нашега. Јер си милостиви хранитељ сиротиње и искусни путеводитељ на земљи био, па нам и сада буди вођа као Мојсеј и у смутњама црквеним свеобухватно уразумљење Христово. Услиши уздисање смућене младежи нашег поколења, изложене бурама свезлог беснила и стреси тегобу чамотиње са пастира који изнемогавају од насртаја духа овога света и који се муче у укочености и празнини. Да ти са сузама вапијемо, о топли молитвениче, посети нас сироте, који се давимо у мноштву страсти, и чекамо Твоје очинско настављење, да се озаримо светлошћу невечерњом, у којој Ти обитаваш и молиш се за чеда своја, расута по свој веселени, али која се, макар и слабом љубављу, ипак ка светлости отимају, где светлост Христос Господ наш обитава, Коме припада част и сила, сада и увек и у векове векова. Амин.

 Извор: "Господ није створио смрт", Београд 1998. и "Најбољи васпитач", Београд 1995.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 јун 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.