Једна страница манастирског летописа

           Ево пост се примакао крају, бројимо дане Страсне седмице, ове календарске, по типику. Уколико би којим случајем погледали унатраг, рецимо, сам почетак Светог Великог Поста, као и сва горка и чемерна дешавања у њему, видећемо да су у нашој Епархији овога Великог Поста све седмице биле страсне. Продужују се оне и након поста и то са великом неизвесношћу, докле ће трајати и како ће се завршити, има ли нам доброг васкрсења, хоће ли проћи ови облаци и обасјати нас сунце?

Принудна  епархијска управа донела је немир  и раздор у сваки кутак епархије; у сваки манастир, цркву и кућу у којој живе побожни и црквени  људи. Звук обијених врата епископије у Грачаници, својом небивалошћу  одзвањао је и парао уши свакој благочестивој души епархиота наше епархије и наше целе Цркве током  читавог поста. Немилим звуком и данас одзвања!

Саопштења писана испод грба наше Цркве (како неко скоро прекорним чуђењем примети) на званичном епархијском сајту, заслепљивала су очи сваког побожног читаоца, експлозијом гнева људског „који не твори правду Божију“ како вели свети апостол, и острашћеном паљбом полуистина и неистина. Неконтролисани јед и неприкривену мржњу у њима једва су исписане речи издржале, а да се притом не преметну у мрак и небиће, и саме стењући под набојем несхватљиве осветољубивости принудне управе у нашој епархији.

Ипак, можда више и од овога, поражава једна друга страшна појава, страшна из аспекта Православне антрополошке феноменологије. И поред свега наведеног, међу нама монасима особито, завидно мноштво заузела је и једна псаламска, старозаветна категорија хришћана – ваљда, за које рече Пророк и псалмист: „очи имају, а не виде, уши имају, а не чују“. Чудесно је то да већи део нашег монаштва и лаиката бива, горе наведеним разлозима, лишен мирног молитвеног прохођења поста, а ова поменута категорија својом „расудљивошћу“, рационално искалкулисаном, успева да сачува „свој мир“ и то уместо „Исусове молитве“, понављајући мантру „да се смиримо и сачекамо Сабор“.

Све поменуто обележиће овај Велики Пост у сећању сваког свесног и савесног, светосавски оцрквењеног, лазаревски и косовско-заветно верног хришћанина у нашој распетој земљи. И то сећање ће и њиховим душама бити црна рупа, која ће до ишчезнућа прогутати све досадашње пастирске трудове и дела, беседе и речи, вансеријски патриотизам појединих епископа наше Цркве, који упадоше у Рашко-призренску епархију, да помогну Владици Артемију. На такву неизмерну помоћ Владика Артемије би као најприкладније речи захвалности, са њему својственим спокојством само могао да понови реченицу светог новомученика старца Вукашина из Клепаца: „Само ти дете (и брате) ради свој посао“.

Кад већ стигох до захвалности, сетих  се да је то управо био један од повода ове кратке белешке и резимеа дешавања у нашој епархији током Великог Поста.

Сва дела и недела протеклих недеља, скупа са свим дешавањима,  учинила су да се заиста  покажу „помисли многих срдаца“.  И шта се ту могло видети, бар када је наше монаштво и манастир у коме живим у питању?

Какву захвалност дугујемо ми  монаси нашем Авви и Владици  Артемију?

Како  нас је он учио и како веле Свети  Оци, љубав према старцу се не казује, већ показује, и то када и у његовом  одсуству чврсто одстојавамо у послушању  њему као и када је присутан (Свети Јован Лествичник). С обзиром да је Владики збрањено да посећује наше манастире, а не заборавимо ни чињеницу да је онемогућен да било шта благослови тј. каже, јер смо сведоци да га његова душебрижна браћа и „верна“ чеда, која му „помажу“ (на крају ћемо видети у чему тачно) лове и осуђују, не само за сваку изговорену или написану реч, већ и за оне речи које вероватно није ни помислио, а камоли изговорио. Дакле, у оваквој ситуацији најпримеренија је горе наведена поука св. Лествичника. Уосталом, ми сви одлично знамо шта значи живети у послушању Владици Артемију, јер шта то до сада нисмо од њега чули, а да морамо да га питамо сада, у овим несрећним околностима? Сада он може да нам казује само оно што сме, а да га не линчују, а не оно што мисли и треба. Ономе ко искрено жели да остане њему у послушању и да поступа по његовом благослову, ово је сасвим јасно.

Ипак ове доста тешке околности,  којима је наш Владика скољен,  изискују још један начин пројављивања  и показивања послушности и захвалности њему, а то је пружити  му бескомпромисну подршку на  овај или онај, црквено и канонски  легитиман начин.

Да  ли је братство нашег манастира показало бар неку врсту подршке нашем старцу?

Да, добар део братије био је у Београду испред Патријаршије,  део њих  само из техничких разлога није могао  доћи, а врло мали део није желео, из само њима познатих разлога, о којима не желим да судим и у које не желим да сумњам. Било нас је неколицина испред Грачанице, такође, оног несрећног дана кад нам дечанска браћа-небраћа забрањиваху да кроз манастирску капију у миру прођемо, пред већ спремним камерама инсценирајући сукоб.

Али, после свих тих дешавања Сопоћани као да су умукли, успавали се. Тај  мук прекинуо је један наш сабрат, својим описом доласка администратора у наш манастир. Тај долазак узнемирио је цело братство, како овај извештај и казује, јер кроз уста овог брата Бог рече своје, од Њега Јединог не може се сакрити ништа, макар и на званичним, па и најзваничнијим, епархијским сајтовима то покушавали.

Елем, иако се ван зидина манастира не чују, гласови подршке Владики ипак испуњавају унутрашњост нашег  манастира, како у молитвеном шапату Богу, тако и у међусобним разговорима  о овој заједничкој муци свих нас, у то нека не сумња нико .

Гледано изоштреним јеванђелским  видом, рекло би се да то ипак није довољно, јер: “срцем се верује за правду, а речима се исповеда за спасење“, рече апостол, и заиста није довољно.

Оно што овим гласовима не да да се чују ван освештаног манастирског круга јесте страх, страх који, мање-више, уме да захвати свакога од нас, због неизвесности у читавој овој ситуацији. Али, најпре страх самог врха манастирске управе, који би требало да буде уста овога братства, која ће говорити оно што братство мисли, дакле саборну мисао и став братства, који искључују сваку самодовољност у доношењу кључних одлука. Не дао Бог да осуђујем нашег настојатеља јер сам и сам човек „који тело носи у и свету живи“ како се помиње у једној молитви. Сам Камен и Темељ нашега спасења Богочовек Христос се бојао, као човек, али није дрхтао, како созерцатељно бележи св. Лествичник.

Дакле, људски је бојати се, а дрхтати и бојати се до бесвести такође је људски, али ипак није хришћански. Јер шта то може да изгуби човек-монах – власт, чин, манастирска здања у којима живимо? Нису ли то само средства којима се у Христу спасавамо, а не циљ, сам по себи? Или се, не дао Бог, и овде запатио вирус акутног дечанитиса, због којег се, видимо, читаво братство са игуманом отпадило од послушања своме духовнику, због неке људске привезаности, лишене искрене богоискатељне и боготражитељне везаности за светињу манастира?

Трудим  се, братољубља ради, да не верујем да је посреди ишта од овога, али оно  јеванђелско „по делима ћете их познати“ ме ипак нагони да у нешто од тога ипак поверујем. Не желим да осудим човека, али ни да оправдавам кукавичлук, уосталом шта очекивати од нашег младог и посве неискусног игумана у овој гунгули, када су и много старија духовна чада нашег Владике међу игуманима наших манастира њему дали сличан, па и грђи пример „верности“ у Христу своме духовном оцу. Ово наравно не умањује његову одговорност, а о њима шта рећи, осим оног божански непогрешивог мерила „коме је пуно дато...“ и остало.

Ето из ових разлога је глас братије  из Сопоћена пригушен, на самостално изјашњавање се ретко ко одважава, осим, ево, нас неколико, јер смо навикли да наступамо и живимо у духу општежитељне саборности и јединства, а то често искључује личну иницијативу. Но, ово јединство потребује једну личност кроз коју би се пројавило и проговорило, и у нормалном функционисању манастира та личност је настојатељ.

Неопходно је осврнути се и на манипулацију нашом везаношћу  и верношћу у Христу своме старцу. Наиме, врло је промишљено и досетљиво  пуштена у оптицај једна друга  мантра, „не противите се, само ћете нашкодити Владица“. Ово је био врло суптилни мамац за наше монаштво, које свом духовнику свакако жели само добро, но нисам сигуран да је то случај и са једним од Епископа, иначе чланом Синода, који је у  језуитском беседничком заносу на ТВ емисији, узгред, већ изнео пресуду Владики, обесмисливши ову подметачину.

И у осталим манастирима наше епархије је ситуација, ако не иста, а оно у великој мери слична, братија је уз Владику Артемија, али управа не жели да то баш сви чују, виде и знају. Не дао Бог да Владику не врате на његову епископску катедру, јер тада ће се за своје главе хватати сви његови распинатељи, гледајући пред собом нову сеобу Срба са простора наше епархије, а ту превасходно мислим на наше монаштво које ће кренути за својим пастиром, и потврдити ово о чему сада пишем.

На  крају, не желећи никога да осудим, још мање желим да останем равнодушан на компромисе са савешћу и страшљивост, који као авети походе наше манастире, а иза којих ја не могу и не желим да станем. Управо то и јесте главна инспирација ових редова, оградити се од таквог равнодушног ћутања, јар наше ћутање на страшна безакоња којих смо сведоци, најречитије говори против нас у овом моменту. Ту је такође и намера показати праву перцепцију сопоћанског братства свих дела, а много више недела атуелне наметнуте власти у епархији, а које због горе набројаних разлога и уопште, услед овог безнађа у епархији, није способно да иступи са заједничким саопштењем у коме би изразило непоколебиву подршку свом духовном оцу, и осудило злочине неметнуте управе које над нашим Аввом чине, на наше очи, и очи целе Црквене пуноте. У том смислу је и саопштење наше сабраће из Светих Архангела у нашем манастиру дочекано са одобравањем.

Мене лично је, такође, у низању ових речи руководио страх, пре свега, надам се,  страх Божији, а на другом месту страх да ово камење немањићко покрај којег живим не проговори пре мене, изобличивши и мене и моје ћутање и ову неправду која вапије ка Небу, а која је снашла нашег Владику и нашу епархију.

Иако црквено несавесно, и пастирски неодговорно, од уваженог администратора чујемо врло потресне и застрашујуће изразе и епитете, који умеју да уплаше и узнемире сваку кротку душу жељну спасења у Цркви, попут: антицрквени и расколнички настројени људи, парасинагога, секта, псевдо-ово и псевдо-оно, и шта све не, то, ипак, не треба да буде повод за страшљивост и колебљивост у нашем поступању по Богу и по савести. Сетимо се шта  певасмо током целог поста:  „Страха же вашего не убоимсја ниже смутимсја, јако с нами Бог“.

Хвала Богу, те наша Црква  још увек не функционише папистичко-апсолутистички, нити ће икада, већ саборно, тако да један човек, макар он био и епископ, не може никога без суда и пресуде да изопштава и одлучује од Цркве на тај начин.

Забелешка о предстојећем Васкрсу у нашем летопису, због свега горе написаног ће овом приликом бити врло кратка и сажета: „Ове године у нашу епархију Васкрс стиже тескобно, уз вапаје и сузе. Но и поред претњи, казни, застрашивања и уцена, нико не могаде забранити да се из дубине срца заори: Христос воскресе из мертвих...!“

Јм. Максим Сопоћанац

„Дом Свјатија Тројици“, Свештена Царска Лавра Манастир Сопоћани  31.03.2010.