header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Зоран Чворовић: Родољубље православних; лекције светих предака и савремена искушења Штампај Е-пошта
петак, 03 фебруар 2012

 По Св. Сави, уместо воштанице

уснулом у Господу

Учитељу светосавске Србадије

Предрагу Драгићу Кијуку

Суочавање православних народа са идеологијом и процесима глобализације донело је њиховој црквеној свести читав низ искушења. Посебно је заводљиво, па стога и беспутно, искушење превредновања традиционалног православног поимања односа вере и нације, које је настало као плод вишевековног искуства народа православно-словенске цивилизације са црквеном аутокефалијом и црквено-државном симфонијом, или још прецизније са националном црквом и националном државом. Светосавље, као „Православно Хришћанство српског стила и искуства” 1), изградило је у оквиру православне васељене сопствену оригиналну меру односа богољубља и родољубља.

Родољубље – непожељна врлина за црквене  модернисте и екуменисте. На данас већ очигледну тенденцију појединих црквених кругова да „патриотизам и национализам прогласе неподударним с духом хришћанства”, пророчки је упозорио још далеке 1935. године знаменити руски религиозни философ и правник Иван А. Иљин:„У грозничавости јалове и раздируће сумње, покушавајући да одбаци веру, слободу, савест и породицу, савремени човек се не зауставља ни пред драгоценим принципом отаџбине. И, чудновата ствар, по том питању, као и неким другим, саблажњива сумња, која потиче од непријатеља духа и хришћанства, наилази на својеврстан одзив и у оквирима самог хришћанства”. Иљин даље указује на идејне источнике ових „порицатеља отаџбине”: „Старе, преживеле и од стране хришћанске вероисповести одбачене идеје, идеје првих векова, оживљавају или испливавају на површину свести и тиме повећавају савремену пометњу и колебање умова.”2) 

И као што интернационалистичко порицање родољубља и патриотизма није новина у екуменистичким црквеним редовима, тако није случајно што је српство Светог Саве постало прва мета свих оних модерниста у Српској цркви који верно следе екуменистички Фанар у осуди православних Словена за наводни етнофилетизма. Свесним и систематским прећуткивањем Савиног родољубља скрнави се веродостојност његовог историјског лика, али се, што је погубније, врлина родољубља у крхкој црквеној свести нових генерација Срба, неукорењених у Предање, оставља без светачког ауторитета духовног праоца српског народа. Без знања о пуноћи личности и дела овог најтипичнијег „српског Свечовека”,3)православни лако могу да поверују да глобалистичко обезличавања људског друштва није обмана и лукавство новог Вавилона (Откр. 13, 13-14), већ пут за остварење обећане мисије хришћанске Цркве (Јн. 10,16).

Родољубље Св. Саве по сведочењу његових биографа. О родољубљу Светог Саве или, речју св. владике Николаја (Велимировића), о национализму Светог Саве,4) сведоче бројна места у његовим житијима. Да би показали сву дубину осећања Светог Саве према српском народу његови биографи, Доментијан и Теодосије, најчешће користе семантички вишеслојан израз бол за отачаством.5) Тако, када се бугарски велможа Стрез припремао да нападне српску државу, Свети Сава, како вели животописац Теодосије, „састрадаше и душом за отачаство, и био је у скрби за народ свог племена, јер помишљаше како је у сукобу многа оружја немогуће да прође без смрти многих”.6) Када се са севера над Србијом надвила угарска опасност, Сава је поново био у улози миротворца и, како бележи Доментијан, „оде са љубављу, послушавши свог брата, и веома болећи за стадо своје”.7) Ипак, сву снагу Савине састрадавајуће љубави за отачаство, због које је жртвовао и монашки мир светогорске пустиње враћајући се у метежни свет, најбоље осликава део из беседе коју је Свети Сава изговорио на знаменитом Жичком сабору 1221. године:„Знате, дакле, и чусте за моје најпре једно па друго бежање од вас у пустињу, и да не претпоставих ништа од красота овога света Божијој љубави, нити ишта од видљивих лепота на земљи сматрах блаженим до да прионем Богу у молитвама. Али вас ради, саплеменика ми, свету и слатку ми пустињу оставих, и не дођох да тражим ништа више, до ли душе ваше. Тако рећи, ради ваших душа и душу своју омрзнух, сећајући се старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: Ако спасавајући спасеш народ овај, ако ли не, онда и мене испиши из књига које написа! На њих се угледајући и саосећајући с вама, вашега ради спасења и своје спасење презрех.”8) Дубину и снагу Савине очинске бриге за српски народ, примећивали су и други, па тако на Савино одбијање да из монашке скромности не прихвати службу архиепископа, никејски цар одговара речима: „Не противи се благодати Светог Духа; није ти достојно противити се Божјој заповести ... јер нико други не може осећати за твоје стадо као ти, истинити пастир”.9)

Срби - народ Божији, као извор Савиног родољубља. Тајни извор Савине жртвене љубави за српски народ, Доментијн у потпуности открива у Похвали преосвећеног епископа богоноснога Саве кроз символичко поређење првог српског архиепископа са Мојсијем: „Онај велики боговидац силом Божјом сатвори толика чудеса; а овај Преосвећени силом истога и благодаћу дарованом му од Бога сатвори иста чудеса, овај други Израиљ подигнут приведе Господу нов народ”.10)Следствено, најдубљи непресушни извор Савиног родољубља било је његово богољубље, јер је сав Савин труд око српског народа имао само један циљ, да гентилну историјску заједницу – етнос преобрази у есхатолошки народ Божијилаос, да новом Израиљу буде нови Мојсије. На овакво усмерење Савиног родољубља указивало је и „српско средњовековно политичко-философско схватање отачаства као идеала и свести о духовној хомогености, која се у највишим естетичким узлетима изједначавала с народом Божијим”.11)

Родољубље - потврда богољубља пастира доброг.Родољубље није било сметња Савиној жаркој жељи да до краја испуни Христову заповест – Господу, Богу, своме, клањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Напротив, Свети Сава је својим саможртвеним родољубљем потврђивао богољубље јеванђељског пастира доброг, који живот свој полаже за овце (Јн. 10, 11). Зато у акатисту Српска црква пева Светом Сави: „Радуј се, жртво угодна, која си себе за Род принела! ... Хотећи спасити Род свој од гордости, смирио си се, богонадахнути Оче Саво, стога се превазнесе име твоје више од сваког имена у Отачаству твоме.” Тако је најистинскији одрицатељ света међу Србима, био најоданији слуга свом народу, из оваквог Савиног архетипског избора, апсурдног за материјалисте свих фела, родио се, како истиче Св. Јустин (Поповић), видовдански етос српског родољубља, изказан стихом народног певача - Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. 12)

Свој бол за отачаством, Свети Сава се трудио да удахне и новохиротонисаним епископима аутокефалне Српске цркве: „Пазите на себе и на све стадо, у коме вас Дух Свети постави за надзорнике, то јест епископе, да пасете цркву Господа Бога, коју стече својом крвљу, знајући да ћемо и за једну једину овцу од главнога пастира Христа у онај велики последњи дан јављања Његова бити испитивани.”13) Пастирско знање и искуство указивало је Светом Сави да овакав степен бриге може да очекује само од епископа Срба, па зато затечене епископе Грке, осим епископа Калиника у престоном Расу, замењује Србима.14) Од монаштва Сава ствара националну елиту, због чега предност даје соју, а не броју, што црквеноправно утемељује у 25. глави Хиландарског типика – јер боље је један (да буде) који чини вољу Господњу, него множине безаконика.15) Домаћа национална црква била је најбоља школа за неговање домаћинског духа и радиности, који ће почев од Светог Саве красити српске манастире, као економски најузорнија српска домаћинства. Само се самопрегорним пастирским радом националног, српског клира може објаснити нагли верски полет који је захватио српске земље после 1206. године када почиње Савино игумановања у Студеници, а посебно од стицања аутокефалности 1219. године.16) Ранији грчки епископи су се, по свој прилици, према повереној српској пастви понашали као јеванђељски најамник, који оставља вуку поверене му овце (Јн. 10, 12). Уосталом искуство са фанариотским владикама у време турске владавине, а после укидања Пећке патријаршије, потврђује овакву претпоставку.

Национална црква и национална држава – две Савине родољубиве бриге.Због сотериолошки мотивисаног родољубља, „основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква”, која је од Срба требала да створи, као истиче Св. владике Николаја (Велимировића), „један народ, тесно саткан и чврсто сједињен у једном духу, једној вери и једној моралној и националној дисциплини, слично неком камену монолиту.”17) Суштину оваквог народног јединомислија, као централног појма српске средњевековне политичке философије, коме је подједнако био стран деперсонализовани индивидуализам и деперсонализовани колективизам, Савини агиографи објашњавају кроз уподобљавање тројице светих Немањића - Немање, Саве и Стефана, Светој Тројици: „Три светила сведочанства Божјег подигнута од истинитог Бога ради привођења свога отачаства ка Богу ... имајући јединомислећу вољу у три тела, сви јединодушни једно мислећи и на једно гледајући, сви нађоше један пут живота.”18)

Савино родољубиво прегнуће није се ограничило само на васпостављање Српске аутокефалне цркве, већ се он као духовно истински Византинац, који је полазио од постулат Јустинијанове 6. новеле да су два највећа дара Божија међу људима – свештенство и царство, подухватио и посла законског уређења српске државе (радом на Законоправилу-Крмчији), као и обезбеђења потпуне државне суверености (другим, домаћим крунисањем Стефана за краља). Овакво двојако усмерење Савиног родољубља, његови биографи су исказали речима, да „самосвећено буде његово отачаство као што је Божијом помоћи и самодржавно”.19) Само се Савином родољубивом бригом за Српску цркву и српску државу, која је у патњи заиста била равна болу за отачаство, може објаснити степен педантност и далековидост у одстрањивању из текста Законоправила (Крмчије) свих византијских апологета цезаропапизма и источног папизма, који су могли да послуже као правни основ за превласт домаће државе над домаћом црквом, или Цариградске патријаршије над Српском црквом. Захваљујући оваквом Савином труду теорија симфоније ни у једном словенском номоканону није била консеквентније нормативно постављена него у његовом Законоправилу (Крмчији), као што се овај идеалтипски образац нигде није веродостојније историјски остварио него у Немањићкој Србији.20) Најдубљи израз црквенодржавне симфоније представљала су Савина повлачења из Србије, као довољно јасан знак његовог неслагања са полтиком краљева Стефана (због његовог приближавања Латинима) и Радослава (због његове прогрчке политике ). Својим повлачењима у светогорску пустињу Сава је потврђивао основни јеванђељски принцип, да се Богу се треба покоравати више него људим (Дап. 5, 29),  истовремено чувајући се било какве радње која је могла да науди стабилности српске државе. Због овакве бриге за целину српског народа, Светог Саву су животописци, не случајно, прозвали вождом отачаства, епитетом који ће доцније да краси само световне српске владаре.21)

Хијерархија светосавске социјалне деонтологије (учење о обавезностима).Бол за отачаство био је у хијерархији Савиних брига на другом месту, после бриге за спасење сопствене душе и бриге за спасење душа његових родитеља, браће и рођака, а пре бриге за спасење свих православних народа и целог света. Овој унутрашњој лествици моралних обавезности Светог Саве, његов духовни следбеник Св. владике Николаја (Велимировића)даoје најдубље тумачење, које има сва обележје једне светосавске социјалне деонтологије: „Ако си учен и школован, и уздигнут на висок и одговоран положај, онда се од тебе тражи да понесеш све четири Савине бриге, без изузетка. Ако ли си неук и прост, теби се још и може опростити она четврта, ако прве три свесно и савесно бринеш. Али како ће се опростити ономе ко узима на себе само ону четврту бригу, тј. бригу о васцелом свету, а не брине о свом народу ни о својој деци и родитељима нити о својој сопственој души? Хоће чово да очисти велики град, а ђубре му у кући и коров око куће. Како ли ће се опростити и ономе ко се назива националистом и патриотом, а брине само ону трећу бригу, бригу о народу, без бриге о души своје деце и својој?Неће ли његова напуштена деца развалити оно што он за народ сагради. Од оваквих националиста и њиховог злог порода народ је много патио... мораш признати не само да су све четири бриге Савине неопходне за правог човека него да је поредак њихов једино нормалан. Нити се могу прескакати нити с другог краја почињати.”22)

Панхеленски и папски империјализам и Савино родољубље. Савино родољубље је имало и тада, као и данас, огорчене противнике. Ондашњи најљући критичар Савиног бола за отачаство био је нико други него Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Протествујући у писму упућеном Сави против његове хиротоније у Никеји и оснивања аутокефалне Српске цркве, Хоматијан истиче како је Саву, противно монашком завету, „поробила љубав према отаџбини, отргнувши га из утврђења – Свете Горе, те подвижника претворила у управитеља и старареља за световне ствари”.23) Најзанимљивије је то што је критичар Савиног етнофилетизма, архиепископ Димитрије Хоматијан, уз Теодора Валсамона, био један од водећих византијских каноничара поборника цезаропапистичког тоталитаризма и источног папизма.24) Истовремено, Хоматијан је био и ватрени присталица једног од претендената на византијски престо, владара Епирске државе Теодора IАнђела, и то у време када, како доказује Е. Арвелер, буја хеленски етноцентризам као реакција на латинско освајање Цариграда.25)Аутокефална Српска црква, иако непосредни израз заповести самог Оснивача хришћанске цркве – идите и научите све народе (Мт. 28, 19), била је подједнако опасна, како за световну, тако и за духовну суперматију византијског панхеленизма. Самосталност Српске цркве била је посебно незгодна, како сведочи М. Петровић, за материјалне интересе Охридске архиепископије, јер су са губљењем црквене јурисдикције нестали значајни приходи у новцу и натури, које је убирала у српским земљама.26) И поред тога Свети Сава успева да мудром политиком осамостали Српску цркву и учврсти суверенитет српској држави, вођен болом за отачаство, успешно крмарећи између две империјалне Сциле и Харибде – римског папизма и византијског панхеленизма.

 Родољубље и екуменизам. Наљући противници родољубља Светог Саве и данас, као и пре осамсто година, налазе се у Фанару, једном од главних идеолошких сателита савременог империјалног глобализма, који своје лобисте има у другим помесним православним црквама, па и у СПЦ. Наиме, Константинопољска Патријаршија се, како показује Н. Нарочницка, „налази у снажној зависности од свјетовних центара политичке власти и финансија, прије свега САД, а исто тако од Ватикана”, то се испољва, не само тиме што покушавају да „ћутањем избјегну одговор о свим животно важним питањима и изазовима савремене историје, ...него и благонаклоним односом према дјелатности свемогућих екуменских и масонских организација.”27)Модернисти и екуменисти у Православној Цркви, као један од многобројних глобалистичких ешалона, огорчени су противници сваког израза националне самобитности, или речју И. А. Иљина, сваког акта духовног самоодређења једног народа – националне културе, националне историје, а пре свега националне светости.28) Космополитизација и унификација црквености од стране екумениста спроводи се потискивањем националне светости, као најдубље и истинске потврде Божијег присуства у историји, из два разлога.

 Најпре, живи ликови националних светитеља представљају, с једне стране, најбољу школу родољубља која учвршћује националну свест, јер Отаџбина добија мистички смисао и оправдање, као заједница-сабор упокојених, живих и Светих једног народа; истовремено, духовном вертикалом народне светости национална свест се брани од деградације секуларизмом и паганизмом крви и тла. С друге стране, национални светитељи, посебно тако типични примери кроз које се оваплоћује сам национални карактер народа, као што је то код Срба Свети Сава, снажно утичу на поистовећивање једног народа са вером коју исповеда, као и својом помесном црквом. Светитељи Небеске Србије и Свете Русије и после земног живота били су најбољи апостоли хришћанства и чувари црквености у својим народима.29) Зато се екуменистичким потискивањем или скрнављењем пуноће лика националних светитеља раслабљује црквена свест једног народа, а последично и његова укорењеност у Предање, као најбољег чувара ортодоксије. Уз то, космополитизација доводи до слабљења идентификације између народа и Цркве, али и између клира и народа, што неминовно води саблазни клерикализма. И тако, уместо саборности народа Божијег, окупљеног око националних светитеља, на сцену ступа, речју протојереја Александра Шаргунова, псеудоцрквеност религиозног (протестантског) индивидуализма.30) Неминовна последица овакве  анационалне, тиме и деперсонализоване црквености је општи пад верско-моралног живота у једном народу.

Други разлог за потискивање националне светости од стране екумениста налази се у томе што житија светитеља једног народа представљају најразумљивију и духовно и интелектуално најприступачнију лектиру саможртвеног врлинског живота, који се супроставља религиозном утилитаризму и егоизму црквених модерниста и екумениста.Насупрот њиховом вредносном релативизму, проистеклом из верског синкретизма, светитељи једног народа су пламени учитељи богољубља и родољубља, чија светост подсећа да постоје вредности за које вреди положити живот. Жртвовање се налзи у основи хришћанске културе и етике, јер као што истиче Н. Нарочницка, „за свете мученике за Вјеру, за све погинуле за отаџбину, за дуг, част, љубав, примјер који надахњује била је искупитељска крсна жртва Спаситељева”.31) И архаична руска реч за даровање – пожертвовать, упућује на жртву, која је за православне једини истински пут духовног узрастања и очувања боголикости. А у суморној будућности једне уморне цивилизације, сведочио је Предраг Драгић Кијук, „само обожени човек, који не пристаје да постоји као леш без својстава, може да победи себе и вампире нових савезника и пријатеља.”32)

  1. Ј. Поповић, Светосавље као философија живота, Предговор, епископа Николаја (Велимировића), Минхен, 1953;
  2. И. Иљин, Пут духовне обнове, Београд, 1998, стр. 106;
  3. М. Марковић, Свети Сава, Србиње, Београд, Ваљево, Минхен, 1998, стр. 10;
  4. Епископ Николај, Национализам Светога Саве, Сабрана дела, књ. II, Линц, 2001, стр. 572-578;
  5. М. Благојевић, Свети Сава и „бол за отачаством”, Немањићи и Лазаревићи, Београд, 2004, стр. 91-100;
  6. Теодосије, Житије Светог Саве, превео Л. Мирковић, приредио Д. Богдановић, Београд, 1992, стр. 106-107;
  7. Доментијан, Живот Светога Саве, ред. и ком. Р. Маринковић, Београд, 1970, стр. 229;
  8. Теодосије, Житије Светог Саве, стр. 137-138;
  9. Доментијан, Живот Светога Саве,стр. 203-204;
  10. Доментијан, Живот Светога Саве,стр. 283-284;
  11. М. Лазић, Естетика Доментијанових житија, Подгорица, 1997, стр. 185-224;
  12. Ј. Поповић, Светосавље као философија живота, стр. ;
  13. Теодосије, Житије Светог Саве, стр.136;
  14. Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве, књ. I, Диселдорф, 1978, стр. 135-136;
  15. Наведено према М. Марковић, Свети Сава, стр. 82;
  16. О томе више у М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске цркве, Београд, Горњи Милановац, 1986, стр. 11-41;
  17. Епископ Николај,Четири бриге Светога Саве, Сабрана дела, књ. IV, Линц, 2001, стр. 925;
  18. М. Лазић, Естетика Доментијанових житија, стр. 200;
  19. М. Благојевић, Архиепископ Сава – вожд отачаства, Немањићи и Лазаревићи, Београд, 2004, стр. 109;
  20. О томе више уС. Троицки, Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије, Глас САН, CCXII, 1953, стр. 155-202;
  21. М. Благојевић, Архиепископ Сава – вожд отачаства, стр. 101-113;
  22. Епископ Николај,Четири бриге Светога Саве,стр. 926;
  23. М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске цркве, стр. 158;
  24. С. Троицки, Црквено-политичка идеологија Светосавске крмчије, стр. 155-202;
  25. E. Arveler, PolitičkaideologijaVizantijskogcarstva, Београд, 1988, стр. 99-124;
  26. М. Петровић, Студенички типик и самосталност Српске цркве, стр. 65-66.
  27. Н. Нарочницка, Русија и Словени у свијету промена, Београд, 2003. Наведено према В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 473-483;
  28. И. Иљин, Пут духовне обнове, стр. 106-145;
  29. М. Арсенијевић, Срб је Христов, у Небеска Србија, приредио В. Димитријевић, 2002, Манастир Светог Архиђакона Стефана-Сланци, стр. 406-424.
  30. Протојереј А. Шаргунов, Ничег великог не бива без жртве, Линц, 2005, стр. 198-199.
  31. Н. Нарочницка, Русија и Словени у свијету промена, Београд, 2003. Наведено према В. Димитријевић, Граматика екуменизма, Београд, 2011, стр. 473-483;
  32. Предраг Р. Драгић Кијук, Уморна цивилизација, Огледи из омилитике, Београд, 2008, стр. 28.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/02/03/rodoluble-pravoslavnih.-lekciie-svetih-predaka-i-savremena-iskushena..html 

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.