header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (2)
Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 19 април 2012
         ...Свакодневно читали смо Ново време, а највише су нас занимали извештаји са руског фронта. Наравно да су немачки извештаји били дотеривани како њима одговара, али се и из таквих извештаја видело да Немци губе и да се нагло повлаче. Обично пред ручак дође Патријарх и владика Николај у Василијеву собу, седну и онда се почне дневни коментар стања на ратишту и црта се фронт на мапи. Василије је био најревноснији у обележавању линије фронта. Чим би Руси ма где напредовали владика Николај је говорио: Иде Руја ко олуја.

Прекрстио је и три велика савезничка председника: Стаљина у Челиковића, Рузвелта у Ружичића, а Черчила у Црквењаковића. Ми смо се, заиста, радовали успесима Руса као својим успесима, јер, на крају крајева, у њиховој победи ми смо видели ако ништа друго а оно крај нашем затвору и чамовању у Војловици. Тако је расположење било код свих нас у Војловици. Када су Руси потисли Немце дубоко у Украјину, према румунској граници, почели су се помало осећати и руски апетити. Тада је владика Николај рекао једнога дана: „Бојим се да се Руси неће знати умерити на крају рата и пројавити сувише велике апетите и тиме раздражити Америку. А није добро имати Америку као непријатеља. Овај рат јесте само трка за базе за нови рат. А нови рат биће рат за Азију“. Да ли ове речи Владике Николаја не добијају оправдање у догађајима који се одигравају у Азији у наше дане? Да ли, заправо, ове речи владике Николаја немају пророчанску ноту? Ја сам се ових речи увек сећао када год је искрсла нека криза у Азији. А хвала Богу, у Азији стално кључа, стално траје нека ратна авантура.

***

Испричавши детаљно о чему је све разговарао са Миланом Недићем и шта је Недић планирао и предлагао за „оздрављење“ тешке ситуације, Патријарх је прочитао епископу Николају и своју скицу одговора Недићу, коју је набацио на хартију одмах по одласку Милана Недића, још док му је разговор био у свежем сећању. У тој својој скици Патријарх се трудио да избегне сваки одређени одговор; избегавао да заузме јасне и одлучне ставове изговарајући се да му није познато право стање ствари, пошто се он од почетка окупације налази заточен и нема прилике да проблеме упозна потпуно и у правој светлости. Патријархов одговор је био опширан, а свака опширност крије у себи опасности да се каже више него што треба, да се погреши.

Патрајарху излазак из Војловице није био неприхватљив. Чак могло би се рећи да му се радовао, јер му је досадило чамовање у четири зида и стални живот под стражом. Због тога је цео његов реферат одисао веселошћу, лице му је зрачило ведрином.

Епископ Николај је за све време Патријарховог причања и читања ћутао, нервозно грицкао браду, што је код њега био знак лошег расположења и слушао. Када је Патријарх све завршио, упитао је Владику:

            – Ето, ја испричах што сам имао, а сада ти реци шта мислиш о свему овоме. Слажеш ли се са овим што сам ја рекао и написао Недићу? – рече Патријарх.

        Ја немам шта овде да кажем, одговорио је Владика Николај, јер је Недић био код тебе, са тобом водио разговоре и од тебе тражи одговор. Ја сам необавезан да се мешам у туђе разговоре.

        Недић је хтео да и ти учествујеш у разговорима, али ето Мајер то није дозволио. Недић заиста није тражио посебно одобрење да може и са тобом разговарати, сматрајући да се то разуме само по себи, али се он изненадио таквом ставу капетана Мајера. У питању је неспоразум, а не нешто друго колико сам ја видео. Уосталом, ја те молим да заједнички све ово расмотримо и заједнички Недићу одговоримо, јер се ради о општој и заједничкој ствари Цркве, рекао је патријарх Гаврило.

            – Ако желиш да изнесем моје право мишљење и расположење, оно је овако. Ја не желим да мојим изласком из Војловице само променим место моме кревету: место досадањег у Војловици да ми сутра буде место у Патријаршији у Београду. Ако ја не могу да одем у Жичу и на моју Епархију, онда шта ћу ја у Београду? Да дођем на тај будући Сабор? Ако се тај планирани Сабор и сазове и ја на њега дођем, ја морам са болом и револтом да жигошем недела немачке војске у Жичкој епархији. Побили су ми пола Краљева, попалили Горњи Милановац, побили многе монахе и монахиње и свештенике по читавој Епархији, порушили цркве, манастире. А ја то не смем да урадим, него треба да правим лицемерно, насмејано лице.

Народ би с правом могао да ме каменује на Теразијама. Ја то нећу. Ти иди, теби враћају на управу твоју Епархију, а мене остави овде до бољих дана. Уосталом, ми нисмо заједно овде ни дошли, па не морамо заједно ни изаћи. То ти је мој став што се тиче изласка из Војловице.            Што се тиче одговора Милану Недићу, који си ти скицирао и овде прочитао, ја бих приметио следеће: Не смеш Недића нипошто назвати председником владе, јер ми имамо свога легалнога председника владе у Лондону. Ако би га ти као Патријарх Српске цркве назвао председником, онда га ти у име Цркве легализујеш на том положају, а ми од тога морамо бежати. Него Недића назови: господине министре, или господине ђенерале, дакле, назови га оним што је он био, ослови га титулом коју је имао у бившој Југославији и нећеш погрешити.

И, треће, што се тиче онога, чини ми се, најглавнијега захтева Недића, да сазовеш Сабор архијереја Српске цркве и да тај Сабор изда проглас против Комунистичке партије, сматрам да би и једно и друго био велики промашај и твоја неопростива грешка. Врло је опасно да Црква издаје прогласе против једне политичке партије, па у овом случају против Комунистичке партије. Цркве се не тичу партије и партијски програми, Цркве се тиче само то да ли партије проповедају безбоштво или не. Ми смо, дакле, против безбоштва, па било да оно долази с лева или с десна, односно, ми смо и против Хитлерових безбожника исто као и против совјетских. И уколико издајемо проглас можемо да издамо проглас против безбожништва, а не против комуниста. Јер ако сутра комунизам, као што има изгледа, призна веру и одрекне се безбоштва у своме партијском програму, ми немамо ништа против комунизма и његовога економског програма и уопште против његовога политичкога програма. То је мој став и то би био мој одговор Милану Недићу.

Таквим својим ставом Епископ Николај је не само одбио све захтеве Милана Недића, него је и покопао све наде патријарха Гаврила да би могао убрзо бити ослобођен затвора и пребачен у слободу. То се јасно видело на расположењу патријарха Гаврила после Николајевога излагања. Видео је да су Николајеви аргументи необориви, па је после дужега ћутања рекао: „Све што си приметио прихватам и одобравам. Молим те, узми овај мој одговор који сам скицирао, па напиши други онако како ти сматраш да треба написати, а ја ћу потписати. И владика Николај је узео обавезу да веома кратко, што је могуће краће, напише одговор. Мени је стављено у задатак да пронађем машину и откуцам, који је Патријарх требало да преда Милану Недићу, што сам ја и учинио. Како се један примерак тога одговора и налази код мене. Жао ми је што нисам замолио патријарха Гаврила да ми да и Недићево писмо Пов. Бр. 1343. од 20. децембра 1943. године, а које се писмо помиње на почетку одговора Милану Недићу.

Одговор који је написао епископ Николај и који је Патријарх предао Милану Недићу гласи:

Ман. Војловица 22/9. ХII 1943. год.

Господину Милану Недићу, армијском ђенералу и министру

Београд

Уважени господине Ђенерале,

На Ваше цењено писмо од 20. XII 1943 год. Пов. Бр. 1343, а после две Ваше посете и дугих разговора од 18/5 и 21/8 тек. м. част ми је одговорити следеће:

Човек који је лишен слободе и свих права, који се од назад тридесет и два пуна месеца налази у строгом затвору, лишен свих могућности да општи са спољним светом и да прати јавни живот и бурне догађаје садашњег времена, као што је случај са мном, који из затвора не могу имати ни слободне воље ни несметане енергије, није у стању да званично општи и да носи одговорност у званичним пословима.

Но, ипак ја могу рећи моје лично мишљење и чврсто уверење да је Српска православна црква вазда била, јесте и биће најодлучније против сваке разорне акције, која у атеистичком бесу насрће на српски народ с намером да га упропасти морално и физички.

И Српска православна црква готова је да, у складу са својим карактером, задатком и достојанством, помогне и Ваше напоре, као и напоре свих родољубивих Срба у заштити и спасавању свог благочестивог српског парода.

Али Српска православна црква моћи ће се прихватити с пуном снагом, а с Божјом помоћи, оба ова задатка само онда – како сам имао част усмено Вам изложити – када јој се потпуно поврати и несметано омогући правилно канонско-законско функционисање, прекраћено пре две и по године.

Бог нека Вам је на помоћи.

Шаљући Вам топли благослов, одани Вам

АЕМ Патријарх Српски Гаврило, с.р“.

После два Недићева доласка, дугих разговора и предаје Патријарховог писменог одговора настало је затишје. Оно што се збило почело се полако заборављати и живот у Војловици вратио се својој ранијој монотонији. И тако, дан за даном, протекла је цела година дана и дошао је 14. септембар 1944. године. Тога дана, мала апсеничка колонија доживела је најтежи удар, јер је саопштено да ће истога дана, после подне у четири сата, бити покрет у правцу Бечкерека.

Тачно у 12 сати свакога дана радио Пешта је после објављивања тачнога времена емитовао звона са цркве Светог Стефана. То су прекрасна звона, каква ја до тада нисам чуо. Због тога сам сваки дан у 12 сати ишао у салу немачке страже, где је био радио апарат, да слушам звона са цркве у Пешти, а после звона химну Христу, коју је певао неки величанствени хор, опет нечувен за мене до тада. Четрнаестог септембра пред објаву тачнога времена, звона и химне Христу, ја сам био поред радио апарата. Стража то није забрањивала. Одједаред у салу је ушао један немачки пуковник. Стража је у ставу „мирно“ поздравила пуковника, овај је отпоздравио и без иједне речи упутио се у собу патријарха Гаврила. Мене је нешто заледило. Осетио сам махинално да ова посета није пријатна и сав сам се сневеселио. Сви су ћутали: и стражари и ја. Пуковник је остао код Патријарха врло кратко, можда свега неколико минута, па је изашао из собе Патријархове и брзим корацима отишао у собу владике Николаја. Сада је ово мене потпуно уверило да се ради о покрету, јер су се такве вести преносиле око манастира у то време. Пуковник се, исто тако, вратио из собе епископа Николаја брзо, опет поздрављен од страже и отишао. Ја сам, веома невесео, вратио се у собу. Тамо су већ били владика Николај и отац Василије и разговарали о крупној новости – сеоби из манастира Војловице. У том истом моменту, ушао је у собу и патријарх Гаврило, и улазећи обрати се право мени речии.ма: Професоре, ето, Немци нас воде у Немачку.

Патријарх Гаврило је врло тешко примио вест о покрету. Иако се о томе говорило и те вести допирале до манастира, па и до нас, ипак је саопштење немачког пуковника Патријарху да ће после подне у четири сата бити покрет у правцу Бечкерека тешко пало. Он је искористио прилику и томе немачком пуковнику протестовао зашто га болесног и старог покрећу на пут, али пуковник није хтео о томе уопште да разговара са Патријархом, само му је одговорио: Ви ћете имати прилике да своје жеље изразите нашем команданту у Бечкереку. Окренуо се и отишао. На Патријарха је толико утицала ова вест да је он променио боју лица, постао нервозан и само је шетао по соби. Владика Николај је мирније примио вест о покрету. Имао се утисак као да је владика Николај очекивао да ће бити некуда одведени из Војловице, па је увек имао спреман свој мали коферчић са најнужнијим стварима. Говорио нам је понекад о томе. Истина, није ни Николају била пријатна ова најновија вест, али ју је примио мирније и са много мање нервозе.

Патријарх се није тада дуже задржао код нас, него се вратио у своју собу, а владика Николај ће рећи мени: Иди, иди код Патријарха и настани да га развеселиш и насмејеш, јер видиш колико је нервозан и љут, може шлог да га удари. Владика је знао колико је Патријарх мене волео и радо са мном заподевао шале и разговоре. Отишао сам код Патријарха и нашао сам га како седи за столом, хуче и пуши неке дугачке цигаре.

            – Немојте бити забринути, Ваша Светости, рекох му ја. Ви идете у најбоље друштво. Колико се зна у Немачкој ћете бити са Ериоом, Реганом и другим великим људима Европе.

            – А теби игра торбица, игра. Ти би радо ишао у то твоје најбоље друштво.

– Ја бих радо ишао, али ето Немци неће мене да воде.

И тако у шали ја успем заиста да Патријарха развеселим, а нарочито када сам успео да спакујем кофер и Патријарху скувам једну добру кафу. Толико се расположио да се слатко смејао и рекао ми: Ако Бог да живота и здравља, скупо ћу ти платити ову каву.

Василије и ја смо спаковали све ствари које смо сматрали да треба да понесу. Када смо били готови стигла је вест да се покрет одлаже за сутра ујутру у четири сата. Сутрадан у четири сата пред вратима манастира стајала су двоја коњска кола: у једна су стављени кофери, а у друга се сели Патријарх и Владика. Испратили смо их Василије, ја, Десимир (Душан), момак Патријархов, игуман Даннло, две манастирске куварице и неколико радознале послуге. Сели су у кола и отишли за Панчево, а одатле возом за Бечкерек. Тако смо се растали са Патријархом и владиком Николајем, онога дана када су Партизани заузели Ваљево.

Доцније сам слушао од владике Никанора, који је тада био професор гимназије у Бечкереку, да су Патријарх и владика Николај дошли у Бечкерек возом и одсели у једном хотелу у коме су и преноћили, а сутрадан отпутовали даље у правцу Будимпеште. Он их је, тј. Никанор са неким свештеницима и цивилима, посетио у хотелу и са њима разговарао, а за пут су им спремили и нешто хране.

На пут су пошли и Патријарх и владика Николај са нешто мало новаца, не знам да ли су имали по 100.000 Недићевих динара. То није представљало никакву суму, поготову у страном свету. Патријарх је још имао нешто наполеона (о томе сам напред говорио), а ја сам владици Николају спремио једне скупоцене бројанице од топаза, које му је некада поклонио у Америци Михаило Пупин, да му се у нужди нађу. После рата чуо сам, али то нисам могао проверити, да су Владици те бројанице присвојили, однели неки „поштени“ Срби. Дакле, на пут су кренули Патријарх и владика Николај потпуно материјално необезбеђени.

После Патријархова повратка у земљу причао ми је једном приликом како су, да ли у Пешти или Бечу, сишли са воза да ручају у хотелу. Када је требало да плате они су понудили динаре. Келнер није хтео да прими динаре и настало је међу њима објашњење. За суседним столом седео је један Србин који је слушао разговор, па је пришао Патријарху и замолио да он плати цех, да се не би објашњавали са келнером. Патријарх се захвалио непознатом господину и рекао му: Пошто је таква ситуација, ја морам да прихватим Вашу љубазну понуду, то изволите платити. Али, знате ли коме сте платили ручак и ко Вам је дужник? Нико други него Патријарх Српски и Владика Жички. Ако Бог да да се видимо, вратићемо Вам поштено дуг“.

 

Из дневника јеромонаха (потоњег владике) Василија Костића

             Заточење у манастиру Љубостиња

На сваком кораку и у свако доба окупација је сејала смрт, страх и газила правду и слободу. Дани су личили на ноћи, а живот је био раван смрти, коју је окупатор изобилно сејао.

Првих дана окупације владика Николај био је у Жичи. Са свих страна до њега су допирали гласови о тешком страдању српског народа на територији читаве Југославије, ништа није могао да помогне. Само је плакао и ноћима није могао да спава. Стално је понављао: да сам знао да ништа не могу народу помоћи не бих остао у земљи. Ишао бих у иностранство. Да сам млађи ишао бих у шуму, ма се хранио кором са буковог дрвета и пио воде са буковог листа.

Од првих дана окупације, Немци су почели Владику саслушавати. Хтели су да сазнају колико је било његово учешће у Симовићевом пучу 27. марта 1941. године, као и учешће патријарха Гаврила. Саслушавали су га у просторијама конака у Жичи или шетајући са њим под стражом око цркве у Жичи.

Пошто је чуо да су Немци довели из Црне Горе – из манастира Острога – патријарха Гаврила у Београд, Владика ме је послао у Београд са налогом да дођем у везу са Патријархом, да му пренесем о чему је саслушаван и да ништа није признао. Ако Патријарх има какву поруку за Владику, да му то ја пренесем. Било је то пред Ђурђевдан, око 4. маја. Патријарх је већ био у манастиру Раковици. Прво је био у „Главњачи“ у затвору, па су га због болести пребацили у санаторијум „Живковић“ и после у Раковицу. Сутрадан по Ђурђевдану дошао сам у Раковицу. Стража ме пропустила, ваљда мислећи да сам сабрат манастира Раковице. С Патријархом сам разговарао цело послеподне и сутрадан до подне. Пренео сам му поруке владике Николаја, а Патријарх је мени казао шта треба да пренесем Владици. После мога одласка из Раковице Немци су забранили долазак у Раковицу свакоме који није имао специјалну пропусницу Гестапоа.

Немци нису стали само на саслушањима владике Николаја. Он им је сметао на епархији Жичкој и у Жичи. Бојали су се његове популарности у народу. Наредили су му да мора што пре напустити Жичу и оставили су му да бира место где жели да борави.

Владика је поднео молбу Св. Арх. Синоду за годишње боловање. У молби је навео да му је потребно да се лечи. Због близине Врњачке Бање Владика је изабрао за боравак манастир Љубостињу. По његовој жељи Свети архијерејски синод је одредио мене да будем са њим у Љубостињи. Стављено нам је у задатак да извршимо исправку Вуковог превода Новог Завета.

У Љубостињу смо стигли уочи Петровдана 11. јула 1941. године. Немци су овде, у ствари, конфинирали владику Николаја. Из Љубостиње није нигде смео да иде. Често је саслушаван од Гестапоа и од шефа Гестапоа за Балкан, Тајхмана.

Приликом тих саслушања тражене су и услуге од стране владике Николаја. Тражило се да он преко радија или штампе позове српски народ на покорност и сарадњу са окупатором. Увек је то одбијао, убеђујући саговорнике да српски народ није што је немачки народ. „За све Немце мисли Фирер и сви га слушају. Срби су индивидуалисти. Свако мисли својом главом. Зато је било много политичких партија у старој Југославији“.

„Ви мислите да сам ја популаран у српском народу. Ако стварно то јесам, изгубићу сву популарност у народу уколико бих препоручио било какву сарадњу. Српски народ је слободарски народ. Не воли окупацију ни окупаторе. Зато се вековима борио да отера разне окупаторе и поврати своју слободу. Од вас Немаца зависи хоће ли српски народ бити миран и лојалан или не“.

Почетком августа 1941. године дошла је једна немачка војна јединица и запосела брежуљке око манастира Љубостиње. Нико није знао због чега је ова војска дошла. Међутим, на Преображење, 19. августа пред вече, дошло је у Љубостињу неколико немачких војних камиона пуних војске.

Сви у манастиру били смо на вечерњој служби у цркви. Био је и Владика. Војници су упали у цркву. Прекинули смо службу и изашли напоље по наређењу Немаца. Узели су кључеве од старешине манастира од свих просторија. Свуда су извршили претрес стално понављајући „Фон Чича“. Није нам било јасно шта хоће, јер нису чисто изговарали речи. Владика Николај услед старости седео је на столици док смо сви остали стајали. Када му је пришао један од војних старешина, Владика га је упитао: Кога тражите? Из одговора разумео је да њега траже, па је рекао: Ја сам. Одмах су га опколили немачки војници и повели према камионима. Увели су га у кабину једног камиона. Са њим су повели и професора Драгића Пешића из Београда, који је тих дана дошао био из Београда, па им је био сумњив.

Владику и професора Пешића одвели су Немци у Крушевац. Пешића су одвели у Обилићево, а Владику у гимназију. Саслушавао га је генерал до поноћи. Био је тумач-преводилац. Генерал је знао ко је владика Николај, али га није понудио да седне. Када је Владика, ради исправке погрешног превода његових речи, проговорио немачки, генерал му је рекао: Па, Ви знате немачки.

              Знао сам, одговорио је Владика, али сам прилично заборавио.

             Нисте заборавили, рекао је генерал. Ви боље говорите немачки него ја. Нисте хтели да говорите директно, него преко тумача, да бисте пратили мој разговор са тумачем.

              Изволите сести, присетио се генерал да понуди Владику да седне.

              Хвала, господине генерале, одговорио је Владика, могу и да стојим.

              Али ја вас молим, изволите сести, одговорио је генерал повишеним гласом.

              Најлепше хвала, господине генерале, стајаћу, гласио је одговор.

              Али ја Вам наређујем да седнете, љутито је рекао Немац.

              Не могу да седнем, рекао је Владика. Ви сте знали ко сам ја и нисте ме понудили да седнем, а када сте чули да говорим немачки, одмах ми нудите да седнем. Зато нећу и не могу да седнем.

           Ово саслушање настављено је до зоре. Многи Крушевљани су са својих прозора видели Владику како га саслушава генерал и препознали су га. Сутрадан већ је цео Крушевац знао да је владика Николај ухапшен, али нису знали да су и њега одвели у Обилићево.

Наставиће се...

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 19 април 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.