header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Протојереј Александар Шаргунов: Догмат у хришћанском животу
Протојереј Александар Шаргунов: Догмат у хришћанском животу Штампај Е-пошта
четвртак, 19 април 2012

Питање: Зашто је догматика толико битна за православне? Можемо ли ту да будемо толерантнији и опуштенији?

Хришћанство није философски систем који покушава да објасни свет апстрактним појмовним и мисаоним формулама. На исконско питање људског разума: "Шта је истина?" – Христос је одговорио на Тајној Вечери Својим ученицима: "Ја сам пут и истина и живот" (Јн. 14,69). Истина – Бог живи – не може да се исцрпи системом догмата, и најразгранатија и фино исплетене мрежа дефиниција не може да обухвати божанску суштину.

У духовном животу нам се открива истина. Свети Дух Истину јавља твари. Света Црква је сместиште и ризница ове Истине. Црквени догмати нису апстрактни појмови, већ истине заиста неопходне за наше спасење. Догмат је граница коју је Црква поставила природном уму да би се избегле заблуде изазване неумереним коришћењем философије, кад је "искуство неизрецивог у опасности".

"Насупрот гнози, где је спознаја сама по себи циљ гностика, хришћанско богословље је у крајњем резултату увек само средство, тек некаква целокупност знања која има задатак да служи оном циљу који превазилази било какво знање. Овај крајњи циљ је сједињавање с Богом или обожење, о којем говоре Источни Оци... Хришћанска теорија има у највећој мери практични значај, и што је мистичнија ова теорија, што непосредније тежи највишем својем циљу – сједињењу с Богом, – то је практичнија".

Хришћанство је пунота духовног живота. "Из неодредиве области, прелазећи у сферу која већ подлеже нашем унутрашњем посматрању и чак извесној контроли, духовни живот се испољава на два начина, и то као духовно стање и доживљај и као догматска свест... Догматска свест је органски повезана са укупним током унутрашњег духовног живота. Измените у својој догматској свести нешто – и неизбежно ће се у одговарајућој мери изменити и ваш духовни лик, и уопште узев, начин вашег духовног живљења. И обрнуто, удаљавање од истине у унутрашњем духовном животу изазваће промене у догматској свести". Од самог почетка свог постојања Црква се доследно борила са свим лажним учењима – са гностицима, аријанцима, несторијанцима, Аполинаријем и монофизитима, монотелитима и иконоборцима – од којих је свако духовна смрт, јер може заувек да лиши човека могућности да достигне истински живот, сједињење с Богом. Реч "догмат", или "догматско богословље" постала је за неке готово погрдна као да је догмат непријатељ живота. Али одсуство догмата отвара врата за све заблуде, како нас томе учи историја: хришћанин може да постане лак плен за било коју јерес. За хришћанина нема критеријума који је онолико одлучујући колико позитиван однос према Цркви. Догмат о Цркви ће бити оно средиште на које ће се одразити вишевековна борба хришћанства против свих лажних учења. Овде ће се на крају решавати судбина јеванђелске благовести. Зато тенденција која се може назвати адогматизам представља велику опасност. Адогматизам најчешће не пориче директно истинитост Божанских догмата, већ "само" пориче неопходност јасног познавања догмата за морални, духовни хришћански живот. Догме су, са те тачке гледишта, "богословље", "високи предмет" у чије танчине не може да се проникне: Бог, тобож, не суди за познавање догмата, већ за то како испуњавамо Божје заповести. На тај начин, став који претпоставља догмате као нешто апстрактно што се не односи на реални живот обезвређује их психолошки и чини практично непотребним, пориче нераскидиву везу догмата и заповести. Против овакве тачке гледишта оштро је иступио још тридесетих година 20. века отац Георгије Флоровски: "Многи верници стекли су опасну навику да буду без икаквог богословља уопште, замењујући га како ко: канонима или Типиком, или светоотачким предањем или лириком душе. Рађало се некакво мрачно уздржавање или избегавање знања, својеврсна богословска занемелост, неочекивани адогматизам, па чак и агностицизам, зарад привидне религиозности, јерес нових гносеомаха... Ова саблазан може да се претвори у обредни или канонски формализам или нежну осећајност. И од овакве прелести штите само богословска провера, будност, јасност и смиреност богословског ума. Настало је време кад избегавање богословског знања и компетенције постаје смртни грех, стигмат самозадовољства и нељубави, стигмат малодушности и злобе. Преупрошћавање се показује као ђаволско бунило, а неповерење према разуму који иште можемо разобличити као демонски страх. Адогматизам одучава хришћане да размишљају, да разликују истинито учење од лажног. Али свако лажно учење о Истини је буна против Богочовека – Спаситеља, смртоносни напитак (Мк. 16,18) који заувек трује душу. Искушења зла и лажи се дешавају у области наше слободе; њима се може одупрети једино у Христу и непоколебљивој доследности догматима Његове Цркве. И бити верник значи бити веран јер је Истина садржај верности. Истина се не супротставља грешци, већ лажи; не ономе што је логички нетачно, већ оном што је по суштини лажно, оном о чему не може да се каже: 'То је нетачно', већ: 'То је безбожно'."

Догмат или јерес – то значи: светлост или тама, добро или зло, љубав или мржња, живот или смрт. Прихватање догми је једини услов спознаје истина и ослобађање човека од било какве лажи и од вршења дела оца лажи". Реч је о борби Бога са ђаволом, о борби у самом свету, на земљи као и на небу: не само у срцу човека, већ и у самој природи човека, укључујући његов ум и тело, о борби која, према учењу Светих Отаца и сведочењу подвижника, захвата целу васељену.

"... И познаћете истину, и истина ће вас избавити" (Јн. 8,32) – избавити од ропства греха и смрти, од таме незнања, од бесмисленог живота, од смрти, учиниће вас богоподобним и слободним по благодати причасности Истини. Апостол Павле ставља знак једнакости између познања Истине и спасења.

"Јер је ово добро и пријатно пред Спаситељем нашим Богом, Који хоће да се сви људи спасу, и да дођу у познање истине" (1. Тим. 2, 4). На тај начин, истина, њено чување у непоколебљивом и непогрешном догмату је потребна како за лично спасење хришћанина, тако и за спасење његове браће.

У првосвештеничкој молитви Христовој постоје чудновате речи: "Освети их истином својом; ријеч је твоја истина" (Јн. 17,17), и "Ви сте већ очишћени ријечју коју вам говорих" (Јн. 15,3). Догмат је реч Господња која прочишћава и просветљује. "Благодат и мир да вам се умножи познањем Бога и Христа Исуса Господа нашега", – пише свети апостол Петар (2. Петр. 1,2). Речи "познање" и "знање" егзегети разликују као потпуно и делимично знање, као истину и ознаку истине у догмату. Апостол Петар има овде у виду оба значења.

Ревност без знања – без истинског, т. ј. благодатног знања догмата – може да постане фанатизам, баш као што и знање без ревности може да остане мртво. Црквено хришћанство се чврсто држи догми, али уза све то је стрпљиво према заблуделим. Према речима Светитеља Теофана, "истинска верска трпељивост искрено воли и дубоко поштује само своју веру (тј. веру Православну), ревнује за њену чистоту и за њену славу, радује се њеним победама, али притом и другим верама допушта да буду близу ње не стога што их сматра подједнако часним и спасоносним, већ из снисходљивости према немоћима заблуделих. Она не стеже, не гони, не прогања; али такође ни не пропушта (прилику) да с љубављу укаже на заблуду и понуди слободном уверењу и савести избор најбољег".

"Као што си ти мене послао у свијет, и ја њих послах у свијет", – каже Господ о апостолима, а даље: "Не молим пак само за њих, него и зао не који ме узвјерују њихове ријечи ради" (Јн. 17,18,20) – о свим хришћанима до краја времена преко заједнице светих, т. ј. у Цркви, која је стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,15). Захваљујући овом знању догми, прошлост и будућност се сједињују у Цркви у истинску садашњост. Захваљујући догми постоји мудрост у хришћанској прошлости и јачина у његовом наслеђу, захваљујући догми наш црквена свест стиче чудесну равнотежу. Догмат строго суди оним хришћанским заједницама која игноришу дугу историју Цркве и почињу поново – своје сопствено "хришћанство". У догматском богословљу изражена је суштина хришћанске вере, богооткривено знање, које се проповеда у Јеванђељу, и које су апостоли објавили, а открили и пренели кроз векове црквени Оци и које се потврдило у животном искуству и смрти највеличанственијих светаца. И зато је догма мач херувимски који пада између "Духа који је истина" (1. Јн. 5,6) и "духа пријеваре" (1. Јн. 1,6), т. ј. између Христа и антихриста, између хришћана и света. Кроз догму пролази онај лик (грчки "клирономија") који претвара све вернике у клирике, у царско свештенство, које је призвано да "свештенодејствује Истину на свим путевима живота".

Ако је тачно да су догмати праве вере опис услова могућности нашег спасења, може ли у таквом случају да наступи епоха у којој би догматске несугласице између богооткривених предања и јереси постале "неактуелне"? Добро о том пише Св. Теофан Затворник: "Пошто је Сам Бог научио да се људи приближавају Њему, Сам је долазио, Сам се ваплотио, страдао и умро, даровао Духа и толико чудеса учинио ради утврђивања вере, покренуо небо и земљу, после свега овог казати да је свеједно – да ли се држати ове вере или неке друге, означава не само крајње безумље, у којем се истина изједначава с лажју, већ и нечасност, у којој се упућује известан прекор човекољубивом Богу, као да је прекомерно трошио милост, и у којој се за лаж оптужује Бог истине, као да није једина она вера, коју Он објављује као једину. Индиферентизам је, поред тога, рак–рана рода људскога. Ако само једна вера води ка спасењу тако да ниједна друга вера не спасава, већ гура у пропаст, зар онда онај ко људе задржава у њима није убица? Кад хара помор и искусан лекар открије једини могући лек, онда свако ко убеђује: "Нема везе, и други лек је добар", погубљује све који га послушају. Такав је индиферентизам: он слаби и убија дух. Онај који га има је готово исто што и безбожник, јер је очигледно да му је вера туђа, да је одржава по обичају, да би подражавао другима или, још горе, као некакво политичко средство. Сви ови прекори се односе и на оног ко каже: свеједно да ли је хришћанска вера или нека друга. Откуд ова мисао? Апостоли су се с таквом ревношћу старали о једномислију, тако радино су настојали да га успоставе онда кад се она нарушавало, тако строго су се наоружавали против оних који се разилазе у мишљењу, да су их сурово гонили, а данас је постало обичај да се каже: свеједно, само да је хришћанска, па макар и јерес! А како је Господ говорио: "А ако ли не послуша ни Цркве, да ти буде као незнабожац и цариник" (Мт. 18,17)? Па онда, како је и Црква, откако постоји, тако силно ратовала и наоружавала се против свих неистомишљеника? Као да је све то тек тако! И то што је Господ оправдавао знамењима и чудесима једину истиниту веру и досад оправдава, као да је и то тек тако?"

Однос Цркве према јереси у периоду класичне патристике најбоље показује прича аве Агатона која се наводи у Отачнику Св. Игњатија Брјанчанинова. Ова прича се, као што је познато, састоји у следећем. ^увши да је старац Агатон, како су многи причали, задобио драгоцени дар смирења и трпења, неки монаси одлучише да га искушају. Због тога одоше код Агатона и поведоше крајње безочан разговор, окривљујући га за многе и по монаха веома тешке грехе. А старац се до земље поклонио и на све оптужбе одговараше само: "Све што говорите о мени је сушта истина, опростите ми, браћо, и помолите се за мене, грешног, да би ми Господ опростио грехе". Тад један од монаха додаде: "А још причају да си јеретик", – на шта старац веома одлучно и у јаким изразима поче да се противи. ^увши такав (за њих очигледно, неочекивани) одговор, братија се поклони старцу и упита га зашто је многе грехе признао као своје, а оптужбу за јерес сместа одбио! На то им старац одговори следеће: "Све ваше оптужбе сам прихватио да бих вас научио смирењу, јер је човек слаб и нема живог човека, а да није из слабости сагрешио. А јерес није од слабости, већ од упорности воље". После чега додаде да се јеретик одваја од Бога истинитог и прикључује демонима.

Да не би изгледало да су наша размишљања последица учмалог православља, страха да се одступи од оног на шта смо навикли, упознајмо се с тим како се данас у Католичкој цркви траже форме које "за наше време најбоље изражавају, имајући у виду различите области културе" тајну спасења. Ово питање је све више актуелно и за нас, јер се данас наше друштво оријентише на демократске идеале, којима се прокламује приоритет слободе, плурализам мишљења, апстрактни хуманизам.

Данас католички богослови стално срећу пажњу на то да је дијалог између Истока и Запада у прошлости често ометала узајамна непопустљивост, жеља да се другој страни наметне сопствени начин гледишта и изражавања искуства вере. Други Ватикански концил је разматрао овај проблем и дошао до закључка да су различити начини прилаза вери законити, нарочито тамо где се то тиче традиција Запада и Источних Цркава. На Богословском конгресу 1966. г., који се одржао убрзо после Другог Ватиканског концила била је проглашена теза о законитости догматичке разноликости унутар једног истог Откривења.

Природно се поставља питање неће ли овај плурализам, званично признат и прихваћен, довести до догматског релативизма, који је Католичка црква осудила у време модернизма?

Овде је немогуће цитирати све ауторе овог правца, па чак и оне који заузимају истакнуто место у цркви. Њему припадају многи богослови, професори богословија, који предају и објављују своја дела, полазећи од принципа слободног истраживања. На пример, није ли погрешила древна Црква, искључивши такозвана апокрифна Јеванђеља? У суштини овог новог богословља је антропоцентрични постулат: шта је прихватљиво и шта је неприхватљиво за савремено расуђивање. Зато се из Светог Писма произвољно одабирају речи и поступци Христа, који говоре само о Његовој људској природи. Како то дефинишу сами западни богослови, кључ за Нову Реформацију је пре "милосрдни ближњи" него "милосрдни Бог". Премештање акцента у догми неизбежно се одражава на духовни живот, јер је догма истински нераскидиво повезана са заповешћу: друга заповест о љубави према ближњем почиње да заузима место прве заповести о љубави према Богу. Ако буде преовладавала љубав према ближњем, пише Никодим Светогорац, онда "она може да те удаљи од љубави према Богу, причини ти велику штету и баци у пропаст". И ми видимо погубне плодове ове појаве у моралном животу Западне цркве. "Постоји морал који се може створити", читамо у приручном катехизису за цркву Француске, "али нема готовог морала, нема закона небеског порекла, нема кодекса написаног у срцу. Морал је људска творевина. Један од највећих задатака човечанства је стварање закона". Заповест о љубави добија потпуно нов смисао: волети – значи "бити оно што јеси", што значи остваривати "морал ситуације без прописаних закона", и само се у томе састоји "велика слобода љубави". Тако се губи смисао речи блаженог Августина "заволи Бога и ради шта хоћеш", где заволети значи стицати благодат Светог Духа кроз испуњавање воље Божје. Ово истицање човечности Христа уз умањивање Његове Божанствености (о Божанској страни треба "ћутати") чини се у истој илузији у којој су некад аријевци тежили да постигну "да се хришћанство прилагоди паганима". Кад читамо католичке модернисте, нехотице нам пада на ум: зар ово није аријанство, јерес коју је Св. Антоније Велики, према његовом житију, које је написао светитељ Атанасије Велики, називао последњом и претечом антихриста? Ево званичног катихизиса за омладину где тежња да се све учини разумљивим за савременог човека, уз објашњавање "чудесног" са људске тачке гледишта, збацује Спаситеља на ниво некаквог екстрасенса: "Исус је исцељивао болеснике, али ово не значи обавезно чудеса у оном смислу у којем ми често о томе чујемо. Неки људи имају дар исцељења. Зар није и Исус био један од њих?"

Тражећи нове речи, француски католички богослови иду дотле да у молитви Господњој приликом крштења уместо "Да буде воља Твоја", предлажу: "Да буде воља Твоја празник". То је богословље укидања Крста, да би се заобишла страдања.

Видимо да се бирају оне речи које ће несумњиво угодити човеку са савременом психологијом. Више се не говори о искупљењу, већ о ослобођењу са свим оним што ова реч садржи у својој двосмислености. "Постоји ли нешто средње између истине и лажи, порицања и тврђења, светлости и таме?" Ево става Православне Цркве, који је изразио Св. Марко Ефески на Флорентинском сабору. "Па иако између светлости и таме може да постоји нешто средње, што се назива "сумрак", ипак између истине и лажи не може да се нађе ништа средње. Али, можда ћеш рећи да учињена измена није постала супротност, већ да ми тражимо неки средњи пут и компромисе. Никад, о човече, оно што се односи на Цркву, није дозвољено да се решава преко компромиса. Нека нико не влада над нашом вером – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, ни било ко други, до само једини Бог, који нам је предаде Сам и преко Својих ученика" . Опасна тачка гледишта католичког модернизма да један те исти догматски садржај може да се изрази различитим вербалним формулацијама, законито рађа и друге лажне идеје. Преношење акцента са христолошког* аспекта Откривења на пневмтолошки** доводи до раздвајања деловања Ипостаси Светог Духа од Ипостаси Сина на плану јерархије, и даље до хипотезе о томе, да Свети Дух делује и ван Христа, у религиозним култовима који не знају за Христа.

Главна секуларна, фундаментална "вредност" демократског погледа Запада на свет је принцип политичког и идеолошког плурализма, идеолошке толеранције (који чак и не продире у суштину идеологије), принцип који у суштини пориче апсолутну истину. Нема владајуће идеологије, има много идеологија, од којих је свака делимично истина. Нема једне Истине – има много релативних, делимичних истина. Унет у религиозну свест, овај принцип елементарно наводи на помисао да ствар не стоји другачије ни у религији. Отуд и настаје идеологија религиозног универзализма, који, шпекулишући тачном мишљу да у свакој религији постоји "природно откривење", одраз Божанске светлости, претерано истиче да је управо у томе (а не у разобличавању лажи изван хришћанства) наш задатак као хришћана, браће свих људи на Земљи. Ако те парчиће сложимо заједно, можда добијемо потпуну Истину?! Такво схватање је супротно хришћанском принципу Крста. Оно је одрицање од Њега. Оно неизбежно доводи до религиозног индивидуализма и егоизма. "Моје је право да верујем тако, а не другачије". Психолошки индивидуализам види веру као сасвим личну ствар, која се тиче личних, интимних страна душе. Овај губитак саборности логички произлази из духовне позиције протестантизма ("мистичког индивидуализма"), који се, отпавши од Васељенске Цркве, поделио на стотине секти са својим вероисповестима, са посебним одликама. А сад је иста центрифугална снага иситнила ове заједнице на скуп индивидуа, које ни не осећају потребу да некако усагласе своје погледе са погледима истовераца. Из овог религиозног индивидуализма, који се снажно испољава у свим областима делатности западног човека, проистиче још једна важна психолошка црта савремене псеудохришћанске свести, религиозни утилитаризам и егоизам. Таква утилитарна позиција је закономерно изразила општу деградацију личности у савременом свету. Она спушта религиозну свест "хришћана" на ниво првобитних дивљака, који се поклањају идолима, под један, да би избегли зло од њих, под два, да би стекли различита добра – пре свега материјална. Друга секуларна вредност, за коју се моли савремени свет је земаљско благостање, "добар", сит живот. "Хоризонталне" тенденције заузимају претерано велико место код западних хришћана, заклањајући, суштински, истински духовни живот. И овде се то дешава због неправилне расподеле акцената, преувеличавања несумњиве чињенице да хришћани морају некако на начелима праведности да граде свој социјални живот (али тако да земаљски рад не прогута Небески Град). А кад утврђена вредност постане благостање, онда хришћани траже пре свега земаљско, у нади да ће им се Царство Божије придодати као награда за њихову мрављу марљивост. Друго испољавање "оностране" вере људи који граде тврђаву овде на земљи, претпостављајући је "кулама у ваздуху" загробног живота, јесте религиозни хедонизам, који се састоји у жудњи да се "било каквим средствима и ритуалима" постигну мистичка осећања, која се прихватају као посебни облик "духовности" (што се нарочито добро види, на пример, у сектама пентекосталаца, квекера, а код нас – бичевалаца). У религиозном животу траже пре свега појачање осећања кроз "лепоту богослужења". Лик Спаситеља у многим религиозним књигама се прима естетски, тврди се да Христос благосиља стваралаштво песника и музичара, пошто се лик Божји открива у стваралаштву (брише се граница између световног и духовног стваралаштва).

Тако истинска религиозна вера, заснована на догмама и Предању, на здравом разуму верујућег ума бива замењена "религиозним осећањем" које ни на шта озбиљно не обавезује.

Идући стазом "мистичног индивидуализма" и егоизма сасвим је лако доћи и до будизма и хиндуизма, јер су њихови психолошки корени исти – религиозни егоизам и утилитаризам.

Емоционална преоптерећења савременог темпа живота, обиље стресних ситуација доводи и до тога да се у религији пре свега почињу да траже психотерапеутске утехе (и овде видимо претерани нагласак на утешној функцији, јер је у религији, и православљу такође, увек била својствена функција утехе). Свештеник тад заузима у човековој свести "почасно место", поред домаћег психоаналитичара.

Цела ова слика патолошка религиозне свести, која се не одлучује да призна своју безрелигиозност и лукаво носи маску хришћанства, ствара општу атмосферу двосмислености и субјективности, у чијој сивој магли се расплињавају критеријуми истине и добра. Одатле и потиче и несхватање закона духовног живота, прескок преко етапа, жудња за хришћанском љубављу без крста, тј. жудња за умишљеном љубављу – самообманом, замена ума маштом, здравог разума – субјективном самовољом.

Узете у својој целокупности, ове појаве у области душевног и духовног живота воде уистину до погубних по личност последица, утолико опаснијих уколико (као и у случају прелести) човек не примећује њихове разорне исходе.
Као резултат свега – човек почиње да изражава мишљења која логички нису заснована ни на догмама, ни на рационалним закључцима, већ искључиво на емоцијама, секуларним вредностима, тј. у представу о Богу човек уноси своје антропоморфне судове, прилагођава истину својим погледима.

Исто посветовњачење свести, потчињеност ума емоцијама доводи до отворене јереси, до тога да не суде догме свести и животу, већ напротив, да се догме прихватају и одбијају у зависности од тога да ли оне одговарају нечијој свести, представи о Богу. Личност самим тим врши јеретички избор, делујући "према личном укусу", па чак и хиру, бира из система вероучења оне догмате и моралне захтеве који јој се "свиђају", одбацујући друге уколико противрече модерним идеолошким представама. То се нарочито одразило на догму о првородном греху, на догму искупљења, што је и разумљиво, јер оне чине основу истински хришћанског морала. Савремени свет испољава запрепашћујуће неосећање греха, не жели да увиди своју огреховљеност, која га разобличава. Као резултат појављује се богословље, на пример, Тејара де Шардена, које неизбежно доводи до пантеизма или директно противречи хришћанском учењу у многим важним тачкама.

У области теоретских идеја ово прелесно стање ума непосредно налази израз у адогматизму, одрицању практичне неопходности догми за хришћански живот и гносеомахији, мржњи према разумном познању које тобоже "исушује душу". Природно да као замена за "здрав разум" служи "интуитивизам" по којем су тако познати савремени људи, како неверујући, тако и "мистици", као што су пијетисти, јогини и тд. Примат интуиције над разумом (при чему не оне духовне, на плану схватања очевидних истина интуицијом, већ "интуиције срца") се види у стању ума, заробљеног страстима, и у растрзаности, мозаичности свести. Шта то значи?

Растрзаност свести означава раскид са целовитим религиозним прихватањем вероучења, култа, уопште свих животних појава, како духовних, тако и материјалних. Целовито прихватање догмата значи монизам, прилаз свему, почев од једног: у којој мери је нешто корисно или штетно за спасење душе, колико нешто одвлачи са хришћанског пута? А растрзана свест се не брине пуно за спасење душе, и зато није у стању да нађе јединствени критеријум. Она прилази различитим областима живота, како световног, тако и духовног, са потпуно различитим захтевима и критеријумима. Као резултат тога човек може да одлази на богослужења, "задовољава своје религиозне потребе" у храму, и притом да налази естетски ужитак у баналности холивудских филмова, а у својој научној делатности да проповеда пантеизам, дарвинизам, или неке друге нехришћанске погледе.

У области здравог разума губитак самовласности ума у комбинацији са интуитивизмом доводи до спонтаности, тј. до тога са се човек одвикава од тога да осмисли своје исказе, формирајући их некако "успут", те да за неколико дана мора да их се одриче и да црвени због њих. Таква спонтаност, поред тога што је непристојна за закључке здравог разума, према неоспорном закону психолошких антитеза, постаје узрок јаке поводљивости, спремности човека да поверује у било какву глупост ако је она лепо обликована и ако се веома самоуверено проповеда. Ови примери масовне сугестибилности су били познати многим демагозима ХХ века (Хитлер, Стаљин и др.). Ако се дозволи да се ова стања несметано развијају, онда се она очигледно завршавају клиничком сликом аутистичког мишљења, раздвојености човека од реалности, од света других људи и од Бога.

Наше кратке белешке по овом питању могу да се резимирају следећим јасним речима великог учитеља Цркве Јована Дамаскина: "Стога, братијо, да стојимо на црквеном Предању, као на камену вере наше, не померајући границу коју су поставили Свети Оци наши, не попуштајући онима који желе новине и рушење зграде Свете, Божје, Саборне и Апостолске Цркве, јер, ако свако буде чинио по својој вољи, мало–помало биће срушено цело Тело Цркве". Јер равнодушност према истини неизбежно доводи до снижавања моралности. Само да надахнута свест о одговорности за истину код нас не буде одељена од живота у истини. Ако унутрашњи поглед није просветљен, никакво спољашње учење нема значаја. Човек тражи живо лице Истине, хоће да окуси и осети очигледност оног што садрже догмати. Ако се не обновимо, нећемо умети да се одржимо и победимо у тој неизбежној конфротацији са свим лажним учењима, за која је хришћанска догма тешка препрека на путу ка стварању јединствене "суперрелигије".

Благотворна одбрана догмата је важна и за проповедање хришћанства, јер није довољно да се вера предаје споља као нешто рационално, већ је неопходно да се догмат осветљује изнутра, да постане некако очигледан за хришћанина. Треба ли говорити о томе да је Црква у наше време изгубила тако много верника не само због "размазивања" обриса истине услед адогматских тенденција, већ и због тога што се Откривење о Богу често објављивало хладним устима?

Превод с руског Весна Петковић

Преузето из књиге „Верујем Господе и исповедам“, „Образ светачки", 2005.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 19 април 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.