header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (4)
Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (4) Штампај Е-пошта
недеља, 22 април 2012

 Владика вели да се човечанство налази у опасности од три ствари:

1)  Интелектуализма без вере

2)   Индустријализма без земљорадње и 

3)   Интернационализма без благородног националног васпитања.

***

Досад смо шетали око Цркве по упрљаном од живине простору. Данас смо добили од Мајера дозволу да шетамо по парку испред конака. Парк је много чистији него око Цркве. Може се рећи да је око Цркве најпрљавије, јер уза саму Цркву постоји живинарник. И никога нема да ово ругло уклони.

 

22. IV 1943. г. Велики Четвртак

Нема никога од манастирских калуђера, који би данас служио. Стога сам служио ја. Сишао је у цркву и Владика.

После подне, Велико бденије са читањем дванаест Јеванђеља служили смо у келији.

Понуђено нам је данас да се купамо. Владика није хтео, а ми смо понуду прихватили. Купали смо се у кади, која је недавно донета из Београда, али свакако су се бебе у њој купале. Може се само седети у њој, а никако опружити. Ипак, како тако окупали смо се. Чини ми се да сам пола себе оставио у кади. Скоро пола године се нисам купао. Већ сам осећао како заудара од мене мирис. Да ли су то други осећали не знам. Било ми је тешко, али сам био решен да без протеста подносим, макар то трајало не знам како дуго. Јер, роб је роб. А ја сам данас само то у физичком смислу. Јер, душу и мисао, како једном рече Владика, нико ми поробити не може.

 

23. IV 1943. г. Велики Петак

Ни један дан нам није био тежи него Велики Петак. Владика је целог дана био веома нерасположен. Од како смо овде, ево више од четири месеца, никад није био утученији него данас. Најбитнији разлог овоме нерасположењу јесу прилике у којима дочекујемо Велики Петак. Под катанцем на прозорима, при закључаној цркви, у коју можемо под стражом ићи, али манастирски монаси не могу присуствовати. Њима је забрањено, да се не би с нама састајали. Стога ће ићи у оближње село Старчево. Значи, ми смо узрок да они не иду цркву на Велики Петак да се моле Богу! Нашим стражарима (један Србин, други Немац) ствар се не може објаснити, нити је и поред најбоље воље могу уопште разумети. „Ми смо паше, они су субаше“, тако они мисле.

Питали смо за Плаштаницу. Одговорили су нам да је све у реду. Кад сам сишао у Цркву, ње нигде ни од корова. Стражар ме стално уверава да је она ту, по чему сам закључио да не зна о чему се ради. Прегледао сам олтар, црквене ормане – нема па нема. Зовнемо онда манастирског ђака, који је нађе сву изгужвану, као пачавру, међу разним црквеним стварима у орману. И не само то, него се скоро све распала од влаге. Боже опрости, али тешко би се човек усудио да је целива. Тако је ужасно погледати је.

Астал и друго што је потребно за гроб! И о томе је боље не говорити. Све само неке шклопоције, како би рекао прота Стева Димитријевић. Видим да ћемо тешко моћи да изнесемо Плаштаницу на Велики Петак. Вратим се и реферишем Владици све ово. Он одлучи да служимо у келији. Место Плаштанице служиће нам антиминс. Тако и учинисмо. Кад је запевана Слава на Стиховње и Тебе одјејушчагосја... Владика у епитрахиљу и малом омофору, а ја у епитрахиљу, обнесосмо плаштаницу (антиминс) три пут око његовог писаћег стола, па је положисмо на други сточић, који ничим није украшен. Ова сцена је потресно деловала на мене. Једва сам се уздржао да не заплачем. Зар нам нису могли омогућити наши чувари да пристојно обавимо ову свечаност хришћанску? Па и они стално говоре да су хришћани и да се боре против безбожника!

 

25. IV 1943. г. Ускрс – први дан

Велику Суботу провели смо у келији. Нисмо у цркви служили, чинећи места домаћем свештенству, да се не би жалили на нас као да смо узурпирали њихово право. Али, ни они нису служили. Изгледа нису им дозволили. Зашто? То знају само наши чувари.

Ми смо без Литургије служили све остало у келији. Више пута сам приметио како Владика плаче. Држати лава у кавезу уочи највећег празника, који је научио да по десет дана после Ускрса стално служи у разним црквама своје епархије, то значи много.

Данас, на први дан Ускрса почели смо Службу у цркви у пет сати. Само Владика и ја. Јова и Тадеј певају, а Живорад послужује у олтару. Васкрслога Христа осећамо присутног. Нема ко да нам звони кад смо пошли литијом око цркве певајући: Воскресеније Твоје Христе Спасе, анђели појут на небесјех... Замолим чувара Живковића да позове манастирског ђака Илију да он звони, али он као да није Србин. Хладно одговори: Морате све сами, забрањено је да ико уђе у цркву, осим вас. Тадија је звонио. Трипут смо обишли око Цркве певајући, а звона су стално звонила. Наш агент ни у цркву није ушао, иако је раније улазио. Мислим: зар и оваквих Срба има? Не ући на Ускрс и не целивати Јеванђеље, крст и икону?

Служимо најрадоснију Службу, службу Васкрсења, а Владика својим сузама кваси антиминс на престолу. Цела епархија и цео српски народ очекује од њега данас духовне хране, а он стешњен и притешњен овде, нема с ким ни Службу људски да служи. Он и један свештеник, чак и без ђакона?! Ово нам је трећи и најтужнији Ускрс под окупацијом. Хоће ли Бог дати да буде и последњи?

После цркве вратисмо се у келију. Владика посла по јаје братству манастирском. Јаја смо на време купили и куварица их офарбала.

После ручка намесник у присуству агента дође да нам честита празник и донесе на послужавнику неколико јаја. Како су у последње време пооштрили мере према нама први пут неко од домаћих учини посету.

 

6. V 1943. г.  Ђурђевдан

Уочи Ђурђевдана служио сам вечерње у цркви. Како смо оставили отворене двери на Ускрс тако смо их сада нашли. Нико није у међувремену служио. По свему изгледа да манастирско братство више не служи у својој цркви, иако се то нама не говори.

На сам Ђурђевдан служио сам Јутрењу и Литургију. Присуствовао је и Владика. Једино то од Ђурђевдана. Свега осталог лишени смо. Ни уранка, ни млека, ни сира, ни јагњета ђурђевданског. Тешимо се надом на бољу будућност.

Јуче смо добили распоред о устајању, доручку, ручку, вечери, спавању, шетњи, примању воде, отварању и затварању прозора.

 

6. V 1943. г. 

Владика вели: „Господ је корен, Црква стабло, а све друго у друштву: наука, култура, цивилизација, јесу гране и лишће на дрвету. Корен је невидљив, као што је Господ невидљив, али држи стабло, као што Господ Цркву држи; стабло је покривено гранама и лишћем, не види се много, али соковима из корена и себе храни и гране и лишће, као што се и Црква скоро не види, но својом духовном храном, својим соковима, храни све у овом свету. Тако и треба да буде уређено друштво. Црква центар да буде свега иако се неће видети. Јер и стабло се не види, али храни све што је на њему“.

 

26. VI 1943. г. Видовдан

Патријарх није служио две године — од окупације. На молбу Владичину пристао је да служи данас. Добио је из Београда одјејање. Из Панчева је дошао протођакон Никола Миловановић, професор. Дозволили су намеснику Данилу да и он служи. Тако смо нас тројица служили са Патријархом Литургију и парастос изгинулима за веру и отечество.

Патријарх је био врло расположен. Две године не служити и не причестити се! То је много. Зато се данас осећао као препорођен. Владика је био весео што се Патријарх после толике паузе молио за живе и мртве.

 

Из Мемоара патријарха Гаврила

„После неколико дана саопштено нам је да се спремимо за пут, а у ком правцу нису хтели да нам кажу. Освануло је дивно јутро. Дошли су камиони и у један смо ушли ја и епископ Николај у пратњи око 20 гестаповаца. Они су имали дужност да нас некуд спроведу. Тако смо стигли до Великог Бечкерека, где смо сишли с камиона. Овде смо чекали на воз који је имао да нас одвезе у правцу Будимпеште. Обојица смо били болесни и уморни од вожње у камиону. Немац је био шофер који је возио таквом брзином да смо се целим путем тресли. Наше здравствено стање овим је било погоршано. Чим смо стигли у Велики Бечкерек рекао сам Епископу Николају, пошто говори добро немачки, да лично протестује противу оваквог поступка вожње са камионима, која нам је проузроковала погоршање нашег ионако слабог здравља. Немци су на све то гунђали и нису ништа одговарали, али су ипак предузели да нам доведу једног лекара који је био по народности Рус, али је био наш држављанин. Увели су нас у чекаоницу на станици где нас је овај лекар нашао. Он нас је питао шта нам фали. Ми смо му објаснили своје здравствено стање, а нарочито последице вожње камионом коју је било тешко издржати. Лекар нас је добро разумео, али нам је слабо могао шта учинити. Дао нам је неколико пирамидона и аспирина како би нам умирио болове. Са овим лекаром наставили смо вожњу до Пеште, гладни, жедни и изнурени. У Пешти су нас стрпали у жељезничке фургоне и под таквим условима дошли смо до злогласног логора Дахау. Лекар нас је у Пешти напустио, а остала је само гестаповачка пратња. Ми смо обојица били толико изнурени од пута да нисмо били ни за шта. Немци нису о томе водили рачуна, него су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ.“

 

Писмо Синода ђенералу Недићу

Господине председниче,

Ових дана посетио нас је орган немачке полиције поручник г. Фајстрицер са тумачом наредником Аханом и известио нас да су Његова Светост Патријарх Српски господин Гаврило и Преосвећени епископ Жички господин Николај дана 14. септембра ове године одведени из манастира Војловице код Панчева где су се досад налазили у заточењу и да су отпраћени преко Великог Бечкерека у Винервалд крај Беча.

Посета ових органа немачке полиције имала је само ту сврху да нас о томе обавести.

На питање наше зашто су одведени из манастира Војловице изјавио је поручник г. Фојстрицер да је то учињено из опрезности и опасности од нападаја партизана. Том приликом изјавио нам је овај орган немачке полиције да ће се Његова Светост господин Патријарх и Преосвећени епископ Николај моћи у Винервалду слободно кретати, да ће моћи примати посете и писмено са нама у отаџбини општити. Надаље су нам обећали да ће у случају посета личног лекара Његове Светости, као и свију других лица, који би по нашем одобрењу тамо у посете одлазили, ићи у свему у сусрет и издати потребне исправе.

Одмах сутрадан одредили смо шефа кабинета Његове Светости г. Душана Дожића да се спреми за пут и упути у Беч заједно са др Павлом Дредуном, личним лекаром Његове Светости. Када је г. Душан Дожић у ту сврху, а ради издања потребних путних исправа отишао у немачку полицију, изјавио му је г. поручник Фајстрицер да му не може издати путне исправе, јер се не зна још тачно да ли је нови боравак Његовој Светости одређен у Винервалду код Беча или негде у близини Граца или можда негде на трећем месту, и да ће чим за то сазна дати тачно обавештење.

Г. Душан Дожић је тако рећи свакодневно и лично и телефонски тражио очекивано обавештење од овдашње немачке полиције и ево све до данас већ дванаести дан не може да се сазна куда су Његова Светост и Преосвећени епископ Николај одведени.

Према накнадно прибављеним информацијама Његова Светост и Преосвећени господин епископ Николај кренули су из манастира Војловице против њихове воље и то на брзу руку, тако да собом нису понели ништа сем најнужнијег.

Поступак овај немачке полиције, као и неизвесност о садањем боравку, много нас забрињава, као и целу нашу околину која за ово зна, па Вас молимо, господине председниче, да се преко редовних немачких власти заумете и сазнате где се Његова Светост и Преосвећени господин Николај налазе, те нам омогућите да било на ма који начин можемо доћи с њима у везу, као и да предузмете све потребно да се њихово тешко стање олакша и да се они врате натраг у отаџбину.

Изволите, господине председниче, и овом приликом примити уверење нашег особитог поштовања.

Београд, 26/13. септ. 1944.

За Председника Светог архијерејског синода

Члан, митрополит Скопски Јосиф.

 

Ослобођење из логора Дахау

(Живорад Миленковић, Искра, Минхен, 1. децембар, 1996, стр. 18)

О ослобођењу патријарха Гаврила и епископа Николаја писано је до сада доста, а вероватно ће се о тој теми још писати, јер изгледа да још увек није све објективно разјашњено о њиховој судбини у временском периоду од априла 1941. до маја 1945. године.

Оно што ми се чини да мање више у свим досадашњим освртима на ову тему недостаје, то је једна објективна анализа појма ослобођење, јер баш на овоме се разилазе схватања самог патријарха Гаврила од схватања појединих чланкописаца на ову тему.

Да бисмо имали јасну слику о самом појму ослобођење потребно је да пођемо од стварне ситуације у временском периоду између априла 1941. године тј. од напада немачког Трећег Рајха на Југославију, па до 8. маја 1945. године, када је Немачка побеђена од стране Англоамериканаца и капитулирала као велесила и као окупатор скоро целе Европе.

Немачка ратна машина је разбила Југославију, распарчала је на више делова, а Србију је окупирала и у њој завела сурови окупаторски режим. Од априла 1941. године однос између Немаца и Срба је био јасно постављен: Немци су окупатори и господари живота и смрти, а Срби су робови, ратни заробљеници без обзира где се налазе, било у заробљеничким логорима широм Немачке, било у Србији, без обзира на каквом су се положају налазили и без обзира чиме су се бавили, Срби су били почев од генерала Милана Недића, председника Владе народног спаса, па до последњег сељака, радника или детета у колевци, немачки заробљеници на одсуству. Немачки окупатор је могао са Србима да ради што му се прохтело, без обзира да ли је то било у складу са одредбама међународног права или не.

Срби, немачки заробљеници, су могли да говоре о ослобођењу само онда кад више нису били под контролом немачке окупаторске силе.

И патријарх Гаврило и епископ Николај су били притворени и стављени под директан надзор немачке војне силе у манастиру Војловица. Кад су Немци почели да се повлаче из Београда онда су повели са собом и њих двојицу и стрпали их у злогласни концентрациони логор у Дахау, крај Минхена. Кад су генерал Недић и Димитрије Љотић сазнали где се налазе патријарх Гаврило и епископ Николај, одмах су замолили немачког опуномоћеника за Југоисток, Хермана Нојбахера, да издејствује њихово пуштање из конц-логора Дахау. Нојбахер је на састанку у Бечу, 13. децембра 1944. године, обавестио Љотића да се „његовој молби изашло у сусрет“ и да су патријарх Гаврило и епископ Николај пуштени из Дахау и „сада се налазе у једном месту у Баварској ради лечења и опоравка“ (Б. Костић, За историју наших дана, стр. 187). Нојбахер је такође издејствовао да се патријарху Гаврилу и епископу Николају „дозволи слободно кретаље на немачком тлу“. (Мисли свакако на све тло окупирано од стране немачке војне силе – Ж. М). Тако су они могли да оду у Беч, да посете националне јединице у Словенији и Истри и да одатле крену за Швајцарску, где је требало да обаве своју мисију код савезника. На жалост, стигли су само до Кицбила и били су смештени у Гранд-хотелу, где се налазио и генерал Милан Недић.

Дакле, овде није реч о ослобођењу из конц-логора Дахау, већ о њиховом пуштању из логора. Немачка војна сила их је довела у Дахау и та иста сила их је пустила из Дахау, а на молбу генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Они су, међутим, и даље остали немачки заробљеници на одсуству, као што је то било и са осталим Србима. Зато је Патријарх Гаврило могао да говори о ослобођењу тек кад су америчке трупе стигле у Кицбил, 8. маја 1945. године. Англоамеричке трупе су потукле и приморале на капитулацију немачку војну силу. Тако патријарх Гаврило у својим Мемоарима (стр. 563) каже: „Ја сам ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу 8. маја 1945. године“.

 

Патријарх и Владика о ослобођењу

Поводом свога ослобођења патријарх Гаврило и епископ Николај су дали изјаву како би Американци били подробно упознати са њиховим страдањима и немачким настојањима да их искористе, после Дахауа, за своје циљеве. Изјаву је написао епископ Николај на енглеском језику, а потписали су је обојица. Она гласи: „Двадесет петог априла 1941. био сам ухапшен од стране Немаца и држан у затвору од Гестапоа, под врло бедним околностима, до краја јануара 1943. Тада су ме повели и преместили у санаторијум господина Живковића у Београду где сам био у кревету девет месеци. Овде сам морао плаћати све трошкове, не само за себе, већ и за војнике Гестапоа.

У мају 1943. премештен сам из манастира Раковице преко Дунава у други манастир, Војловицу, где сам затекао епископа Николаја, који је био затворен шест месеци раније. Овде смо провели све време до краја септембра 1944, под ужасним околностима, и после свега обојица смо одвучени у Баварију у концентрациони логор у Дахау близу Минхена. Овде није потребно описивати живот који смо ми имали на овом месту, чија је историја позната целом свету. После два месеца ја сам се разболео, скоро на смрт, и у сагласности и на инсистирање др Унтермајера војне власти логора упутиле су нас опет Гестапоу. Управо пред Божић ми смо премештени у Шлирзе у јужној Баварији.

Крајем јануара 1945. немачки конзул Кронхолц дошао је са друга два чиновника и одвео нас у Беч. Нама је речено: „Ви сте сада слободни“. Ипак, ми нисмо били слободни у свему, већ смо смештени у један званични гестаповски хотел. Тада су нам рекли: „Ви ћете бити премештени у Мериенбад где ћете се моћи одморити“. Убрзо после тога су нам рекли: „Ви нећете ићи у Мариенбад већ у Баден близу Беча, где ћете се моћи одморити и имати све што је потребно за лечење ваше болести“. Од тога није било ништа. Ми смо држани у Бечу под врло страшним дневним бомбардовањем преко два месеца. Више смо живели у склоништу него у собама, што је деловало врло много на погоршање нашег здравља. Када смо питали: „Колико дуго?“, одговорили су нам: „Ви ћете бити одмах премештени у Бад Гештајн у Тирол“. То је такође била једна обмана. На крају нам је речено да ћемо бити премештени у Трст. На крају преместили су нас у место Фелден, где смо држани десет дана. То је било крајем марта, близу Васкрса (према западном календару). После десет дана ми смо премештени у Горицу, у друштву гестаповског полицајца под чијим надзором нам је било дозвољено да видимо наш избегли народ, укључујући свештенике и војнике. После тога отишли смо у Трст свега на један дан. Тада опет у Горицу. Одатле је, по др Нојбахеру, требало да идемо у Швајцарску преко Кицбила. Речено нам је да узмемо храну за тридесет шест сати, што смо и учинили.

Стигавши у Кицбил, 24. априла, стављени смо у Гранд Хотел. Овде смо се нашли у средини свих врста људи свих земаља и занимања. Уместо да нас једном упуте према швајцарској граници, као што су обећали, Немци су нам рекли да треба да чекамо један или два дана. После тога, они су наставили да нам говоре да ће то бити „сутра“. После једне недеље Нојбахер нам је рекао да су путеви према Швајцарској доведени у опасност од америчких и француских трупа и да је било немогуће ићи даље од овог места. Ми смо били срдити и протестовали смо, али он је био равнодушан.

Тумачење за овакво понашање према нама сигурно мора бити у овоме: Они су желели да изврше притисак на нас, да нам нареде да чинимо њихову вољу. Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили ми бисмо били слободни да идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.

Док смо били у Бечу они су предлагали Патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово рекавши: „Ми смо духовне и религиозне вође српског народа, и немамо ништа са политиком и војним пословима“.

Тада су они дошли са другим предлогом, тј. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом Српског патријарха, у циљу (како др Клибер рече) „дискутовања унутрашњих ствари Православне цркве“. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића, посветио новога српског епископа у Загребу. Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом. И због тога је ова одложена.

На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден, како стоји горе, у Горицу и Трст. У овом месту је дат Патријарху један аутомобил. То је био „пакард“, узет са бензином од наших четника. То је учињено у циљу да ми „наравно идемо да говоримо против светског комунизма, против кога се Немци боре“. Ми то нисмо учинили. У то време, видећи да је Немачкој близу крај, др Нојбахер нам је хитно дао чувара, грофа Чернина, који нас је са гестаповским агентом пребацио у Кицбил. Он, др Нојбахер, чекао нас је у Кицбилу и држао нас овде до краја. „Будите мирни“, рекао нам је једном, „ја ћу лично ићи са вама“, тј. у Швајцарску.

Ми верујемо да су Немци покушавали све време од Шлирзера до Беча да нас заваравају и да нас искористе за своје политичке циљеве. Пошто то нису постигли желели су да нам се освете водећи нас у Кицбил међу оне мешовите странце да би нас изложили ризику. То је учињено можда зато да би они били под нашом заштитом када Американци буду дошли.

Ову изјаву пишемо у циљу да америчке власти знају све махинације кроз које су Немци желели да нас искористе за себе и против туђинаца, после четири године мучећи нас.

Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије, тј. одговорна за рат између ове две земље.

Сада молимо да нам се да могућност да поправимо наше оронуло здравље и да се одморимо. Ми такође имамо потребе, врло непријатне, за извесну помоћ око набавке материјала за одећу и друге потребе“.

Извори: Свети Владика охридски и жички Николај, издање Епархија Жичка и манастир Жича, 2003. и Епископ Николај Велимировић – Живот, мисао и дело, Епархија шабачко-ваљевска, 2001.

АНТЕРФИЛЕ:

Обичан човек у одбрани Светог Владике

Поводом натписа у новинама о владици Николају Велимировићу реших и ја да напишем пар речи о том човеку, али ништа лоше као што неки пишу, него све најбоље, јер сам била са мојим родитељима као избеглица из Славоније на раду код Немаца у близини манастира Војловице од доласка Владике и Патријарха, и оца Василија Костића и Јове Велимировића, у манастир Војловици код Панчева, па све до њиховог одласка, пошто су групе Црвене армије наилазиле кроз Банат, Немци су се повлачили и повели са собом Владику и Патријарха, а оца Василија Костића и Јову Велимировића пустили на слободу.

Што пишете да се Владика „опијао“, „љубио Немцима чизме“, то су све саме измишљотине. Владика је више волео да буде немачки заточеник него да сарађује са њима. Владика је био под јаком немачком стражом, он је ишао у цркву само за време великих празника и то под јаком немачком стражом. Није смео да стане и да поприча са нама, него смо ми користили прилику кад није био стражар поред нас да попричамо са њим.

Мој тата је неколико пута ишао у њихово родно место Лелић код Ваљева да би доносио поруке које смо додавали оцу Василију и Јови, који су смели да шетају по ограђеном парку, и то под стражом, па су моји родитељи знали да узму лубеницу да је искруже и да у њу ставе поруку. Имала сам сестру од три године и она је њима те поруке односила, а они су њој шарали штапиће и волели са њом да попричају, па је она скоро сваки дан била код њих.

Пошто су Немци посумњали да нешто кријемо, забранили су мојим родитељима да шаљу моју сестру код оца Василија и Јове под претњом да ће нас послати у логор на Бањицу. Моји родитељи су покушали да објасне да је она јако мала и да не зна ништа, онда су они рекли да зна превише, јер кад су је питали кога више воли: Немце или попове, она је одговорила да више воли попове, јер су Немци „Швабе“, а она швабе не воли.

Владику смо свакодневно виђали на прозору и, ако не би могли да попричамо, махнуо би нам руком или би бацао бомбоне или смокве нама и заробљеним партизанкама, кришом да Немци не би приметили. Имала сам сестру од 18 година, коју је Владика много ценио, јер никад није хтела да стане и поприча са Немцима као остале девојке, та моја сестра је касније погинула на Сремском фронту као борац народноослободилачке борбе.

Криво ми је што владику Николаја Велимировића упоређујете са Алојзом Степинцем, кад добро сви знамо ко је био Степинац, шта је радио женама, деци и старим људима, а Владика није о никога окрвавио руке. Немојте погрешно да схватите овај текст и да ме сматрате непријатељем ове државе, јер из моје фамилије њих петоро је дало своје животе за народноослободилачку борбу: моја сестра од 18 година, стриц од 20 година и три брата од тетке од 23 године, а вероватно би и ја била у партизанима да нисам била сувише мала; имала сам само 11 година када је рат почео.

Ђуричин Босиљка, Београд, новембар 1986.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 22 април 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.