Димитрије Целенгидис

Професор Богословског факултета А.П. Солун

Монаштво и Православље вере[1]

 У историји Цркве монаштво се појављује пре свега као она установа, у чијим границама се славослови и обожава даноноћно Тројични Бог, проживљава се ауторитативно Еванђеље и изграђује се заједнички живот у Христу. Додатно је непобитна историјска истина да је монаштво у критичним периодима Цркве било не само заштитник догмата, већ врло често и најзначајнији носилац, обликовања и изражавања истина вере.

Тада је произвело и развило првоначално црквено богословље, познато као харизматичко богословље Цркве, што и јесте карактеристика Православља. На такав начин Монаштво се појавило као изразитељ Православља у свој пуноћи његовој, као изразитељ начина мишљења Цркве, њеног доживљаја и побожности. Ову побожност је обликовало и у срцима људи народа Божјега држећи паралелно живу веру Православља.

Које су међутим биле оне основне предпоставке, које су дале могућност Монаштву да се изрази ауторитативно од стране Цркве о православљу њене вере?

Предпоставке за Православље Вере

Предпоставке за православље вере монаха треба потражити у начину њиховог живота. Монаси полазећи од праксе аскетског живота и живећи сагласно са еванђелским заповестима достижу у созерцању-боговиђењу, постају примаоци богојављања Тројичног Бога по нелажном обећањуХристовом: „Ко мене љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега, и к њему ћемо доћи и настанићемо се у њему“.[2] Управо ово духовно искуство боговиђења чини сигуран темељ и неопходну предпоставку Монаштва не само за аутентичан израз садржаја православне вере него и за заштиту вере од јереси.

Посебно, монаси проживљавајући некористољубив живот по икони Тројичне заједнице божанских Лица. Природно је да чувају православну веру са посебним осећањем одговорности. Ова одговорност произилази од њиховог опитног знања да православни живот узвишује и осигурава живот побожности од изопачења и измене. Смирено сматрамо да ово искуство нераскидивог јединства вере и живота одвело је и Василија Великог да говори о „великој проповеди побожности“[3] Свете Тројице, која се открила у Цркви.

Познато је да се побожност односи на начин живота а да се тајна Свете Тројице односи буквално на садржај вере. Међутим тајна богословља Цркве самог по себи представља по Василију Великом и искуство Цркве - ту проповед побожности саму по себи. Али, како Тријадолошка догма, тако и остали догмати Православља конкретизују и указују начин живота верних у Цркви.

Православље монаха јесте плод познавања истине. То знање истине јесте опитно, јер предпоставља заједничарење у истини. Ово заједничарење има доживљајни карактер и последица је дара Божијег али и сарадње човека. Истина, дакле, за монахе није теоријска, мисаона дакле просто плод пријемчивости кроз слух или учења спознајног садржаја вере, него тајна која се проживљава помоћу нестворених енергија Духа Светога. Тако по светом Марку пустињаку (ученику светог Јована Златоустог) „истином назива (апостол Павле) оно што је надом умне вере откривено..., која никако није од проповеди, него се верује дејством енергије пресветога Духа“.[4] Због тога и са правом по светом Макарију Египатском „немогуће је, без Бога и од њега дароване енергије, бити заједничар божанских тајни, и познати мудрост Божију, или се духовно обогатити“.[5]

Монаси живећи аскетски и литургијски бивају просвећени „Духом истине“ и вођени Њиме у пуноћу истине. Вођени Духом истине на доживљајни начин у саму истину „блаженствују“ у њој и пребивају тамо не бојећи се претњи, прогона или смрти. У датом случају може да буде говора о духовној зрелости, на коју алудира Василије Велики, за оне који се хране чврстом храном догмата:

„Као они који су прошли детињство у Христу, и више не требују млека, него чврсте хране догмата којом се усавршава унутрашњи човек...“.[6]

Духовно савршенство, које карактерише православно Монаштво, изаткано је од православног начина мишљења и догматске тачности. Није никако случајан догађај, што је Атанасије Велики написао житије учитеља пустиње Антонија Великог, када су се тријадолошки раздори налазили у успону. Мудро је примећено, да је стуб Православља желео да прикаже да је савршенство монаха повезано са њиховим православним начином мишљења.[7] По Атанасију Великом његов духовни отац (Св. Антоније) повезао је своје православно постављање са духовним савршенством. „Био је свима чудесан вером“, бележи, „и побожан“.[8]

Али, док живо Православље у Монаштву сапостоји органски правоживљу (ортопраксија), јерес апсолутно није сагласна са побожношћу (благочешћем). Горе изнета истина изражава се од отаца аскета на савршен начин, који не трпи било какво условљавање. Није могуће, говоре, да јеретик буде побожан и врлински. „Немогуће је да из снега произиђе пламен, још је теже да код хетеродоксног постоји смиреноумље“, бележи свети Јован Лествичник, „врлина је својство вере и побожности, и то припада онима који су се очистили“.[9] Због тога управо са правом се јеретици карактеришу као нечестиви а јерес као бесчашће.[10]

Православна Црква никада није одвајала своју истину и догму од свог живота и побожности. Једнострано истицање једног од основних карактеристика њених сматрано је веома рано као негирање целокупног њеног идентитета.

Чист живот се разликује и вреднује само правом вером. А чиста вера има своју гаранцију и потврду у чистоти живота. „Ништа не помаже чист живот, ако су догмати искварени“, бележе Златна уста Цркве, „као дакле ни супротно, исправни догмати, ако је живот покварен“.[11]

Исти Светитељ на другом месту нас уверава, да је покварен живот узрок што неко не прихвата догмате вере: „поквареност живота узрок је да се не примају савршени догмати“.[12]

Карактеристика јереси

Ако дакле знање и живљење истине сачињавају укратко Православље, онда је јерес одступање од овог знања и заједништва у истини.

Пре свега јерес против Светог Писма јесте учење демона и надахњује се од злих духова.[13] По светом Јовану Дамаскину сам ђаво донео је у свет свако злословље и јерес,[14] док по стубу Православља, светом Атанасију Великом јерес „није од Апостола, него од демона и оца њиховог ђавола; чак шта више она је бесплодан, безуман производ изопаченог ума, као код мазге“.[15] У истом духу са овим местом Оци Васељенских Сабора карактеришу јеретике као умно поремећене (духовно).

Две године пре појаве Аријанства учитељ Пустиње предвидео је деловање Аријанаца и говорио је о „неразумном“ и „животињском“ ставу њиховом.

Конкретно Антоније Велики је видео у визији Аријанце као мазге у Цркви.[16]

Велики Оци Цркве користе тешке карактеристике за јерес и јеретике. Називају јерес неверјем, безбоштвом, а јеретике као хетеродоксне, невернике и безбожнике. Посебно Атанасије Велики карактерише јеретике као непријатеље и одрицатеље истине, слугама ђавољим[17] и претечама антихриста.[18]

Јерес се повезује нераскидиво са заблудом (прелести) у двоструком своме издању, одступање дакле од истине само по себи и отпадање од пуноће живота. „Као што онај који сиђе са пута, одмах почиње да лута по непознатом месту, не знајући куда иде“, бележи свети Нил Подвижник, „тако и човек лута не верујући у једносушну Тројицу“.[19] А који лута (=живи у прелести, заблуди) нити стиже на коначни циљ, будући да је изван пута, нити ужива сигурност пута, будући да путује начином живота туђинаца и страним уистину здравом животу.

Заједнички је став Аскетске Књижевности да се аксиолошки јерес налази изнад свих моралних грехова човека. Разлог је прост. Јерес одваја човека од Бога. У Старечнику се наводи да свети Агатон, није узнегодовао када су га оптуживали неправедно за моралне грехе, али није прихватио такву клевету на свој рачун да је јеретик. И објашњавајући такав свој став приметио је: „јерес је одвајање од Бога, а ја не желим да се одвојим од Бога“.[20] Одвајање верних од Бога потврђује институционо и Црква на Васељенским Саборима искључењима и анатемама на оне који не прихватају Духом Светим донете догматске одлуке њене.

У аскетским списима често се указује и на моралну страну јереси, нераскидиво везаном са њеним догматским значајем. Тако у делу „Лимонар“ (=Цветник) Јован Мосх се позива на разбијачки карактер јереси који је супротан обједињујућем карактеру Цркве. „Ништа друго нису учиниле расколи и јереси у Цркви“, каже неки Старац својим послушницима, „до стварања веома јаког осећања да немамо љубави према Богу и међусобно“.[21]

Исто тако уживоту светог Пахомија читамо да разговарајући Светитељ са посетиоцима анахоретима осетио је у моменту велики „смрад“. А када су они отишли тражио је од Бога да му открије узрок оног задаха. Бог је преко анђела обавестио светог Пахомија да „су безбожни догмати Оригена били у душама њиховим, који су производили онај смрад“: (Ради се о учењу Оригена које се односи на преегзистенцију душа и о апокатастази свега). По савету анђела свети Пахомије позива поново своје посетиоце и поучава их да онај који прихвата учење Оригена одваја се од Бога и „пашће на само дно Ада“.[22]

Монаси – заштитници Вере и борци против Јереси

Са претпоставкама, које смо навели у првом делу нашег реферата, монаси се показују као заштитници не само побожности него и православних догмата. Посебно када је у опасности православна вера, показују веома велику осетљивост. Конкретно сама та осетљивост, коју имају монаси за очување целосности вере, јесте иста она која се ствара и за борбу против заблуде јеретика. Природно је да живи носиоци харизматичког богословља буду и заштитници вере и непоколебиви борци против јереси, зато што јерес у пракси представља порицање светодуховског живота Цркве. Тако монаси борећи се за веру, боре се суштински за очување благодатног искуства Цркве, што јесте и њихов живот. Тада због ватрене ревности своје, напуштају своју вазљубљену самоћу и од снисходљивих и мирољубивих показују се као „ратници“. „Стога не подносећи да остану снисходљиви, да не би продали Бога ради свога мира, овде напротив постају веома борбени и непобедиви“,[23]  примећује карактеристично свети Григорије Богослов. Противљујући и полемички став монаха, као у осталом и светих пастира Цркве, у датом случају не треба погрешно схватити. Овде се ради о одбрамбеној борби. Када се Црква нађе у озбиљној опасности због агресивности јеретика, монаси се боре бранећи се, дајући сведочанство чврстог опстојања у богопреданој им вери. „Стали смо борећи се за општу ствар, отачке ризнице - здраве вере“,[24] бележи устројитељ монашког живота, велики Кападокијац. Тада се монаси не устручавају да бране својим присуством и речју православну веру, па макар то имало као цену и сам њихов живот.

Борба монаха није уперена против јеретика него против јереси, која прети да исквари истину и следствено сам живот тела Цркве. То кажемо због тога, јер Монаштво изражавајући дух Цркве не усваја никада насиље против супротномислећих јеретика него развија супростављајуће богословље да увери логичношћу и исправношћу доказа позивајући се додатно на црквени - светодуховски живот конкретних харизматичних носилаца.

Циљ оваквог става Монаштва на изазов јеретика је двострук. С једне стране заштићује се црквено тело од разарајућег стања, док с друге стране даје семогућност да се поврате заблудели у здраву веру Цркве. То се потврђује и чињеницом да монаси иако користе оштар језик против јеретика, не осећају мржњу према њима.[25] Тако примера ради Антоније Велики је против јеретика незлобив, кротак, и веома човекољубив, иако су се они односили свађалачки према њему.

Православље монаха као живот и поимање вере просијало је буквално у време појаве јереси. Тако у првим годинама Аријанства истакли су се посебно својом борбом за веру како свети Антоније Велики у Алексасндрији, тако и свети монаси: Јулијан у Антиохији и Иларион у Палестини.

Посебно Антоније Велики позват је од стране Епископа да дође у Александрију да оснажи верне према Аријанцима. По Атанасију Великом присуство Великог Антонија имало је великог одјека међу страдајућим верницима, који су се „радовали слушајући од таквог мужа да анатемише христоборну јерес“.[26]

Конкретно вођа анахоретског живота улазећи у Александрију поручио је вернима да немају „никакво заједништво са Аријанцима“, нити „да имају њихово зловерје“, сматрајући „дружење“ и „разговор“ са њима као „квареж“ и „губљење“ душе.[27]

Сам он нити са Манихејцима нити са другим јеретицима није разговарао пријатељски „до само у виду савета да би их повратио у праву побожност“.[28] Удуху овога савета кренула је веома успешно света Меланија. Као што нам саопштава Паладије, света Меланија пројављивањем човекољубља, трпљења и разговора деловала је енергично у Јерусалиму и успела је да поврати у Цркву Духоборца свога краја, а помогла је и престанку Мелетијевог раскола.[29]

У антијеретичкој борби Цркве борио се заједно са монасима Египатске Пустиње и оснивач општежитељног монашког живота свети Пахомије.

Карактеристичан је и случај светог Ипатија, игумана у Константинопољу, који је избрисао из Диптиха (поменика) име Несторија и прекинуо сваку заједницу са њим пре осуде истога од стране Цркве, јер га, као јеретика, није сматрао за епископа.[30]

Заштитници православне вере показују се у наставку свети Сава и Теодосије у борби коју воде за заштиту исповедања IV Васељенског Сабора.

Свети Евтимије уосталом и његови монаси остају заштитници Халкидонског исповедања и не опште са антихалкидоњанима насупрот локалним црквеним Властима. Сам Светитељ се истиче у борби против Арија, зловерја Оригенових, Савелија, Несторија и Евтихија.[31]

На крају, од непоколебљиве чврстине светог Максима Исповедника зависила је, људски гледано, судбина Христологије у VI веку, и благодарећи њему очувано је учење Цркве о слободи Бога и човека кроз сузбијање како Оригенизма тако и Монотелитизма.[32]

Шта пре да кажемо за првог учитеља иконологије Цркве, и заштитника икона, за првог великог догматолога Православља, светог Јована Дамаскина, чије догматско учење за свете иконе беше усвојено у потпуности и добило је одлику непогрешивости на VII Васељенском

Сабору? Карактеристична је, и због савремености своје значајна, чињеница да у својој књизи Тачно изложење Православне вере свети Јован Дамаскин осуђује категорично вође антихалкидоњана. „Због тога говоримо да је сједињење било од две природе савршене, божанске и човечанске“, бележи, „не мешањем, или сливањем, или стапањем, или сарастварањем као што говори богопроклети Диоскор, Евтихије, Север и гнусна дружина њихова“.[33]

Као врхунског заштитника теологије икона у другом иконоборачком периоду помињемо светог Теодора Студита, који је због своје борбе против Иконобораца био прогнан заједно са свим игуманима и монасима.

Од многих Исповедника и Светитеља Иконоборачког периода, краткоће ради, поменућемо само исповеднице Теодосију и Антусу и исповедника Стефана Новог.[34]

Чак и после владавине Латина и Лионског сабора, монаси су први у заштити вере. Као духовне вође буде савести и као бранитељи Православља супростављају се латиномислећим сјединитељима и ометају искалкулисано сједињење показујући својом борбом немоћну последицу како сабора у Лиону (1274) тако и сабора у Флорентији (1439).

Током 14. века богослов боговиђења свети Григорије Палама, још као јеромонах, стаје у заштиту божанског искуства свештених Исихаста против западног хуманизма и оповргава Filioque Латина непобедивим богословским доказима, показујући да су се Западњаци одвојили не само од вере у Тројичног Бога него и од непосредног искуства Бога, будући да не могу да прихвате благодатно обожење човека од нестворене божанске благодати. Због своје савремености оставља снажан утисак објашњење великог Исихасте, да богословски дијалог са Римокатолицима је могућ само после уклањања Filioque из Символа Вере.[35]

Па и за време владавине Турака монаси, од којих су многи били исповедници и мученици на челу са светим Космом Етолским, учврстили су на разне начине нападану веру и побожност православних народа. Истовремено са посебном богословском снагом одбијали су успешно Западњачке мисије на Православни Исток корифеји Кољивара 18. века Неофит Капсокаливски, Никодим Светогорац и Атанасије Пароски.

Најзад, и у наше време благодатне личности Монаштва постају знаци доприноса за једно чврсто усмеравање вере иживота у пометњи, коју стварају различита тумачења садржаја вере, посебно у границама савременог дијалога православних са инославнима.

Резиме

Прeдставља историјску истину да Монаштво у границама Цркве не само производи и унапређује првобитно, харизматичко богословље, него и да у критичним периодима црквеног живота показује се борац за догмате вере. То је, наравно, природно, будући да духовно савршенство које карактерише православно Монаштво јесте нераскидиво сједињено са православним начином мишљења и догматском тачношћу.

Живећи монаси у пракси „у Христу“ и „следујући светим Оцима“ бране борбено, подвргавано сумњи од стране јеретика, духовно искуство Цркве, које се крунише и обезбеђује православним учењем. Јеретици разбијају истину и јединство Цркве, варају и одвајају суштински људе од Бога. Дубоко осећање оваквог стања од стране Монаха покреће њихову осетљивост на заштиту вере и борбу са јересима.

Како у време Аријанства, Несторијанства, Монофизитства и Иконоборства, тако и у време Латинског продора на Исток, монаси су одиграли водећу улогу у борби за веру, будили савести и омели циљеве јеретика. Па и за време Турске владавине учврстили су на различите начине нападану веру и побожност православних народа и одбили су успешно Западњачке мисије на Православни Исток.

На крају и у наше време благодатне личности Монаштва постају знаци доприноса за једно чврсто усмерење вере и живота у пометњи коју стварају различита тумачења садржаја вере посебно у границама Екуменизма.

Напомене:

[1] Предавање одржано на 5. међународном Симпосиону Православних факултета, Београд 26 - 30. септембра 2001. године.

[2] Јн. 14.

[3] Види: РG 32, 392С.

[4] РG 65, 1001AB

[5] РG 34, 904 В

[6] РG 31, 920 А.

[7] Види: Андониу Пападопулу, Монаштво против јереси у првој Цркви, Солун 1980, стр.

 [8] Атанасије В.Живот и живљење Антонија Великог 68, РО 26, 940 В.

[9] РG 88, 996 В.

[10] Види: Атанасије Вел. Посланица Аделфију Епископу и исповеднику. Против

Аријанаца

[11] РG 59, 369.

[12] РG 57, 311

[13] Види односно тога I Тим. 4,1.

[14] Види: Филокалија, том II, стр. 233.

[15]Живот Антонија Великог 82, РG 26, 960 В.

 [16] Види исто 957 BC

[17] Види: Посланица Епископима Египта и Либије 3, РG 25 541С - 544 С

[18] Види: Против јереси 71, РС 26, 25 В; иЖивот Ант. Вел. 69, РG 26, 941 АВ.

[19] PG 79, 1237 C.

[20] Види: Старечник, 12, а-б

[21] PG 87, 2925 B

[22] Види: Пери ту агиу Пахомиу ке Теодору Паралипомена, ВЕПЕΣ 40, 141 и 198-199.

[23] РG 35, 1112 А.

[24] Василије В. Посланица 243, PG 32, 908 C

[25] Види: Атанасије В.,Живот Антонија Великог, РG 26, 937 С.

[26] PG 26, 941 B

[27] Види: Атанасије В.,Живот Антонија Великог, РG 26, 937 С

[28] Исто, 940 В

[29] Лавсаик, том II, стр. 16.

[30] Види: Живот Светог Ипатија, Атина, 1973, стр. 93-94

[31] Види: Schwarz (Ed), Kyrillos von Skythopolis, Leipzig 1939, стр. 39-42

[32] Види: о. Д. Станилоае, Максиму ту Омологиту, Мистагогиа, стр. 30-40

[33] Види: PG 94, 993AB

[34] Види: Теодориту монаху, Агиориту, Монахисмос ке ересис, Атина 1977, стр. 78-79

[35] Види: Григориу Палама, Пери екпоревсеос ту агиу Пневматос, Логос А, 4, 27-31, П.

Христу (екд.) Григориу ту Палама, Сигграмата, Тесалоники, 1962, том. А, стр. 31: „Било је заиста праведно да вас не удостојимо ни разговора, док не престанете да додајете у свештени Симмвол: пре него што избаците додатак који сте унели, а затим да разговарамо, да ли и од „Сина“ или „не и од Сина“ исходи Дух Свети, и оно што буде откривено богоносним Оцима и то прихвате сви заједно да буде и потврђено“.

Са грчког превео Епископ рашко-призренски

+АРТЕМИЈЕ

(Поводом годишњице Сопоћанског скупа)

Преузето из часописа „Свети Кнез Лазар“ Бр.4 (36) – Призрен 2001. год. стр. 9-17