header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Јасеновачко зашто - о једној прећутаној књизи (интервју) Штампај Е-пошта
субота, 10 октобар 2015
        „Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“Ово је цитат из књиге „Јасеновац“ др Николе Николића.

Овај „човек с Балкана“ (С,. Краков) робијао је под Аустријом као младобосанац, био у усташком логору смрти као комуниста, да би га Тито 1949. бацио на Голи Оток зато што је дигао глас у одбрану невино гоњених. За књигу сте писали упутни поговор. Зашто се оволико чекало на њено ново издање, ако се зна да је дело светлост дана угледало 1948.године?

Питање које сте поставили отвара кључни проблем за све што стоји у вези са усташким логором Јасеновац, са његовим слободним и неометаним постојањем током четири и по године и са његовом целокупном послератном историјом – све до данашњег дана.

Можда је нсјпотреснија у књизи ова реч Николе Николића, која постава питање смисла Сваке секунде, сваке десетине секунде јаукне смртно рањено дијете, мајка, и она мајка што под срцем носи чедо своје. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац, сваке секунде прсну десетине лубања, сјевају сјекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскају мозгови стотина људи, дјеце, мајки, сваке секунде шикне крв из артерија, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очију, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцају и гуше се у крви стотине и стотине! Сваке секунде…“

Реците најпре како је досло до објављивања ове заборављене и скоро непознате књиге?

Ова ретка књига заиста је била пала у заборав, иако она представља сјајан историјски документ, аутентичан, веродостојан, писан у хронолошком следу, са именима многох жртава, са подацима о животу и „уморству“ истакнутијих заточеника, са детаљима масовних убистава, као сто је, на пример, уништавање Козарчана, о начинима мучења и убијања. Кад су пре неку годину Срби оптужени за геноцид, ужаснути нисмо могли поверовати да је то могуће, можда још и више због тога што смо схватили да Срби за себе нису ништа учинили. Људи који памте усташе и који се сећају да је после рата у њиховим срединама са захвалношћу читана Николићева књига о Јасеновцу, нису је заборавили. Када је поменут геноцид, мени се наметнула потреба да покренем истину и успомене и да се то драгоцено сведочанство стави свима на увид. Објављена књига, са поговором (непотребно измењеног наслова) на коме сам истрајно радила, изазвала је, као што видимо, доста интересовања. Штета што је овај сјајни историјски доказ пропустио недавни важан историјски тренутак, национално врло значајан, јер је, спреман, чекао две године да буде објављен.

Делове ове књиге преноси лист Политика као подлистак. Неки читаоци кажу да им се чини да читају странице невероватне, иако трагичне, читанке, толико уверљиве да се они чуде што о њој нису знали ништа.

Корисно је напоменути да су на првој промоцији ове књиге (13. Јул 2015.) неки слушаоци озбиљно замерили садржају извесних реченица из предговора Николићевог текста.

То се најпре односи на поређење и изједначавање усташа и четника (стране 6 и 7), а нарочито на тврдњу да је и у Србији било више „логора уништења“. Ако узмемо у обзир Николићево постено и храбро описивање страхота Јасеновца, али и његову добру обавештеност о политицкој стварности у Србији за време рата, моземо поверовати да је неко из уредништва издавачке куће, по „партијској савести“, дописао ове „информације“.

У Предговору Николић се захваљује „славној Народно ослободилачкој војсци Југославије и Партизанским одредима“ што су га ослободили и спасли од сигурне смрти. Посто Николић није ту казао да је он, са једном малом групом логораша, размењен за немацког официра, читалац, ако то не зна, закључи да Николић говори о партизанском ослобадјању логора Јасеновац, а познато је да партизанске снаге нису никада ни покушале да ослободе Јасеновац, јер Врховни штаб за то никад није дао сагласност.

Наша напомена уз сам текст је изостала, мада је све то у Поговору на крају књиге објашњено.

ВИШЕДЕЦЕНИЈСКО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ                   

Сада да се вратимо на прво питање.Зашто се књига Николићева толико скривала од наше јавности?

Није једноставно дати одговор који очекујете. Биће то дуга прича.

Садржај вашег питања упућује  такође на озбиљне разлоге  за проверу наше свести и нашег понашања према Јасеновцу током пуних седам деценија (од 1945. године), а одмах затим и наше спремности за трансформацију – да о Јасеновцу више не говоримо као о некој апстрактној неминовности попут средњевековних апокалиптичких несрећа (у синтагматском односу са бројем од седамстохиљада) већ као о апсолутно неразлучивом чињеничном алгоритму чији први скуп покрива период од 20 година које претходе оснивању логора и његов страшни независнохрватски активни рад, а чији други део, постјасеновачки, сажима скуп оштрих, унапред планираних комунистичких забрана а тиме и постепеног занемаривања Јасеновца од стране Срба. Видеће се да је и предјасеновачко време у чврстој вези са Комунистичком партијом.

У Хрватској је било много логора и стратишта, али је Јасеновац постао опште име за сва места где су убијани Срби на територији НДХ. У себе је упио прве „сабирне“ логоре: Госпић, море око острва Пага, беспућа Велебита и друге дубоке јаме, воде више река а нарочито Дрине, Саве, Дунава, сеоске бунаре, запаљене цркве пуне српског народа, безимене утрине…

На великој територији коју су усташе прогласиле својом независном државом, масовна убиства Срба почела су одмах по њеном оснивању, 10. априла 1941. Потпуно синхронизовани,  на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убијања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да је свима одувек морало бити јасно да је учење за таква дела било добро организовано, да су припреме била систематичне, да ни један крај НДХ није прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу свој наук. Њихов радни учинак је био високопродуктиван, ни један метод није заказао, ни једна справа за мучење и убијање није подбацила, ни једна жеља убица није остала неиспуњена. То је реалност коју нико не може оспорити.

ДА ЛИ ЈЕ БИО САМО ЈЕДАН КАМИОН УСТАША?

 ПИТАЊЕ: ОЧИТО, ТО РУШИ ЧУВЕНУ ХРВАТСКУ ТЕЗУ О ЈЕДНОМ КАМИОНУ УСТАША КОЈИ СУ ДОШЛИ ИЗ ЕМИГРАЦИЈЕ, НАМЕТНУЛИ СЕ КАО ВЛАСТ У ЗАГРЕБУ И ПОЧЕЛИ ДА КОЉУ. ИЗА СВЕГА ЈЕ СТАЈАЛА СНАЖНА ОРГАНИЗАЦИЈА, ЗАР НЕ?

Ко је све учествовао у стварању услова за такву суровост? Ко је до тог степена подигао мржњу према Србима да су Хрвати свој опстанак видели не само у елиминацији Срба, у неумољивом истребљењу породица и целих насеља, већ у потврди себе самих путем системских изопачености убијања? Исконска мржња према Православљу се свеукупно повећавала и претварала у лудило и потврђивала болну истину да зло има неизмерну дубину.

Одмах по оснивању Југославије (1918) почеле су тешкоће са Католичком црквом, која је дотле, у крајевима под окупацијом Италије, Аустрије, Мађарске била једина утицајна црква.

Католичка црква није могла прихватити државу у којој она није била на челу државне верске администрације. Није могла прихватити да са Православном црквом дели иста права у одлучивању о верским правима грађана, односно да са Православном црквом мора делити објективну смисаону повезаност. Одговор Католичке цркве на све увек је био: не прихватити.

За време  усташа она је спремно прихватила да Србе покрштава, што највећи број њих ипак није спасло од смрти. Таква моћна установа, једна од најмоћнијих сила света, света и несвета кад испред ње стану суманути људи, данас као и раније, дејствује на мишљење и догађаје, слободно и смело износи своје разлоге.

Усташе, припадници хрватске сепаратистичке, екстремно-шовинистичке, терористичке организације, са програмским концептом стварања такве хрватске државе у којој би живели само Хрвати и у којој се не би смео наћи ни један Србин, ни Јеврејин нити Циганин, прихватили су „свети“ задатак да свугде, у сваком тренутку, у свакој прилици убијају Србе, не кријући, не фалсификујући ништа. Они су се тиме поносили и хвалили.

У тој опседнутости за апсолутном слободом да убијају колико хоће и да уживају у томе колико хоће, дошло се до стварне духовне дегенерације, ступња махнитости, до, што из чини јединственим, најгорим злочинцима у Европи.

Половином XX века, у срцу Европе, решили да побију цео један хришћански народ! Сви темељи европског мишљења, сви обичаји, манири грађени вековима, милиони књига – чему? 

А кад Николић описује како је цела једна планина осуђена на смрт – колективни консензус омразе – и кад пише ону загрцнуту тужбалицу над мртвим Козарчанима – свакако није могао претпоставити да ће на Брионима будући шеф државе Југославије, Јосип Броз, срдачно гостити бившег Хитлеровог официра, КУРТА ВАЛДХАЈМА, одликованог од стране НДХ због заслуга на убијању шездесет или седамдесет хиљада Срба на Козари. 

 Иако све то знамо, не можемо да поверујемо како је мржња збрисала сваки обзир у понашању. Шеф хрватске државе, представник државе у односима са другим државама, са гостима из других држава држи на свом радном столу корпу пуну ископаних људских очију и показује је странцима. Павелић победнички показује ту пихтијасту масу, а неки други Хрват поносно шета са венцем нанизаних језика српских жртава око врата.

Падоше на испиту стари антрополози са својим далеким, у океанима загубљеним острвима  – шта су њихови описи ритуала победе!

 Да поновимо:Када се Павелић вратио у Хрватску одмах после капитулације Југославије 1941, он није ништа морао посебно да ради и припрема да би се испунио његов сан о чистој Хрватској. Све припреме су биле завршене. Хрватска јавност је била у потпуности спремна за оно што ће се дешавати и није показивала своје незадовољство. А Хрвати си убијали Србе и у крајевима забаченим, у селима где нису чули за Павелића, зато што су имали свог непосредног верског учитеља који је примио наук католичанства и знао да треба истребити Србе. Књига Николе Николића о Јасеновцу је илустрација усташтва, у великој мери католичког васпитања и деловања, илустрација мирења највећег броја Хрвата са злочинима усташа. Управо због тога сетимо се и будимо захвални оним племенитим Хрватима који су имали храбрости да спасавају српску децу

ПОСЛЕРАТНО ПРИКРИВАЊЕ ГЕНОЦИДА

ПИТАЊЕ:ГЕНОЦИД СЕ ЗБИО, А ОДМАХ ПОСЛЕ РАТА ДОШЛО ЈЕ ПРИКРИВАЊА ГЕНОЦИДА, И ТО ПОД ВЛАШЋУ ОНИХ КОЈИ СУ СЕБЕ ПРЕДСТАВЉАЛИ КАО „АПСОЛУТНЕ АНТИФАШИСТЕ“. КОЈИ ЈЕ МЕХАНИЗАМ ПОРИЦАЊА ПРИМЕЊЕН?

Антисрпство усташко, антиправославље католика добро  су познати.

Али мање је позната улога трећег крака тростране антисрпске конструкције у Хрватској, односно Југославији од 1919. године, а то је делатност Комунистичке партије. То је трећа упорна сила која се свом снагом, од свог оснивања, трудила да подбуни народе у Југославији и да их посвађа. Засто? Вође партија су знале да на власт могу доћи само ако наступе страшни поремећаји у држави. Узор су имали у рушењу велике Русије у којој су победили нови окрутни властодршци, вешти да искористе тешки историјски тренутак у коме се нашла њихова отаџбина.  Партија је 1929. године основала лист Пролетер који илегално излази до 1942. године. Садржај овог листа, као органа Централног Комитета КП, врло су значајни за историју партије, за упознавање њеног рада и њених реакција на друштвено-политички живот у Југославији током дужег времена.

Праћење написа у овом листу је учествовање у датом времену, синхроно праћење једне раскорењене логике о праву групе појединаца жељних власти да годинама објашњавају како је зло добробит и да нас уверавају како је мржња плодотворна... не заборавимо да је реч о органу Централног Комитета.

Пратила сам непрестане нападе на Србе у Пролетеру, већ од првог броја 1929. године и описала их у поговору Николићеве књиге. На тим страницама се систематично, упорно гради појмовник раздора, осуда, увреда, клевета, маштовитих обмана, болесне пропаганде, раструбљује се презир према жртвама српског народа у Првом светском рату, руши се сваки саосећај за њих, уништава се сваки праг трпељивости... Изграђен је дуги низ епитета: велико-српска буржоазија, војно-фашистичка диктатура (тако често коришћена фраза у говорима политичара после завршетка рата), крвава србијанска монархија, београдски људождери, насилнички београдски тирани, и томе слично.  Али, остаје једна врло важна чињеница која се мало помиње, а то је одлука Партије да Срби не могу организовати своју, српску КП.

Национални непомирљиви детерменизам КП је одређивао, не само вид сопствене партијске ангажованости, већ је себи дао много већу улогу да у свим крајевима Југославије код свих чланова или симпатизера, нароцито медју Србима, почне да намеће своја идеолошка мерила и да од њих захтева да однос према сопственој историји и традицији, вери, стварају према моделу и циљу, важним за хрватски национализам. То, нажалост, тешко наслеђе, дуго се одражавало на живот Србије, а има га и данас, нарочито у домену културе.

ХРВАТИ И КОМУНИСТИ

ПИТАЊЕ: ВАША ТЕЗА ДА СУ СЕ КПЈ УМНОГОМЕ ОСЛАЊАЛА НА ХРАВТСКИ СЕПАРАТИСТИЧКИ ПОКРЕТ НЕКИМА ЋЕ ИЗГЛЕДАТИ КАО ПРЕТЕРИВАЊЕ. МОЖЕТЕ ЛИ ЈЕ, УКРАТКО, ИЗЛОЖИТИ?

ОДГОВОР: Ево навода из листа „Пролетер“.Чланак из маја 1937. „Комунисти и хрватски народ“ означава идентификацију комуниста и Хрвата јер је било потребно пропаганду разрадити, допунити. Ваљало је, уз то, формулисати извесна начела али уз устаљени след: нападањем Београда, провалом мржње, уз извесну нову вредност у овом тексту, а то је идентификација комуниста и Хрвата.

„Комунисти су одлучни противници сваке насилне асимилације (стапања, претапања) појединих народа. Због тога они осуђују и побијају све покушаје београдских властодржаца, да са лица земље збришу хрватски народ, да Хрвате претворе у Србе или Југословене … Због тога се комунисти боре против пљачкашке политике београдске господе и београдских капиталиста, а који привредно пљачкају хрватски народ. ... Ми велимо: хрватски сељак и хрватски радник неће никоме служити ни робовати. … То хоће хрватски народ а то хоће и комунисти… Интереси хрватског народа то су интереси комуниста и само будала може бити против својих интереса.“ А затим: „Тко напада комунисте тај ради против интереса хрватског народа, тај је савезник београдских властодржаца и војнофашистичке диктатуре.“

„Тко напада комунисте тај из засједе пуца у леђа најбољим синовима хрватског народа“ (мај, 1937).

Ако се изједначавају комунисти и Хрвати онда није необично читати пропагандни текст о могућој сарадњи католика и комуниста. Текст „Комунисти и католици“ (Пролетер, децембар 1936.), мада наиван, могао је да привуче пажњу католика неодлучних у својим ставовима. „Шта раздваја ова два крупна друштвена покрета? Шта им смета да заједно бране мир и слободу? Погледајмо најпре тко сачињава комунистичке а тко кршћанске организације. […]. Главну масу католичких организација сачињава сељаштво, малограђани, сељачка и градска сиротиња и омладина тих слојева, предвођена од католичких свећеника. Дакле […]: социјално-економске разлике између маса из католичких и комунистичких организација нису такве да би онемогућавале сарадњу тих двају покрета.“

У закључку овог чланка читамо: „Не губећи из вида шта нас раздваја, ми морамо гледати и тражити оно што нас приближава с њима. А приближава нас прије свега заједничка борба за крух свагдашњи. Заједничка борба за мир и слободу, против рата и фашизма. Заједничка борба за равноправност и слободу хрватског и словенског (словеначког) народа.“

Чланак „Хрватска радничка класа и борба хрватског народа“ (октобар 1927), отвара важно теоријско и практично питање, покренуто у Сељачкој младици.

 Када неки доктор (Ј. М-б.) у том гласилу пише да за правог, стопостотног и свесног марксисту народност није никаква вредност за коју би се имало смисла борити и да је за њега народност обична капиталистичка измишљотина, одмах се јави сарадник Пролетера (са иницијалима уз свој текст, што је реткост у овом листу, а што значи да је тај аутор истакнута личност хрватског, односно комунистичког света) и нашироко објашњава да марксизам није супротан идејама хрватства, да се марксисти не супротстављају народу, не однарођују га већ остају у тесној сарадњи са хрватским народом.

Видимо да хрватским марксистима није тешко релативизовати и марксистичке теоријске поставке ако је то корисно за дату ситуацију. Уплашени да се „класни раднички покрет жигоше као анационалан, штавише као издајнички у односу према борби и тежњама хрватског народа“ хрватски комунисти одмах крећу у велику одбрану „борбе за хрватски народ“.

„Што ближе народу, што тјешње раме уз раме са свим слојевима хрватског народа против његовог, па дакле и наше класе, главног непријатеља: великосрпске хегемоније, која је данас главна препрека на путу ка бољој будућности хрватског народа. То је наш поклич данас.“

БРОЗ И ПРЕЋУТКИВАЊЕ

Колико је Јосип Броз био спреман да фаворизује Коминтернину идеју да Срби, хегемони старе Југославије морају стално бити под партијском паском?

Када говорите о ставу Јосипа Броза према Коминтерни  у времену после завршеног рата, морамо се сетити да КПЈ, када је дошла на власт није много бринула о Коминтерни јер је за њу та међународна организација била само учитељ револуционарних покрета и изазивач нереда међу народима, а њена важност за партију била је посебна када је у предјасеновачко време, то значи 20 година пре почетка рата, требало од Југославије направити интернационални проблем.

Није нека апстрактна Коминтерна успоставила фронт против Срба:  Комунисти из Југославије (са хрватским националним предзнаком) стално су  тражили да се на свим састанцима Коминтерне поставља питање националних односа у Југославији. Стално су се жалили како су угрожени, тражили су не равноправност већ национална надправа, верску премоћ и надмоћ и жестоко су замерали Коминтерни ако би случајно заборавила да на својим састанцима кука и жали се заједно с њима на неправду у односима  југословенских нација. (Конкордат је требало да потврди те захтеве). 

Кад су на В Конгресу комуниста, одржаном у Москви 1924. дефинисани ставови о југословенском националном питању, који нису били по вољи Југословена, они су се побунили и против саме Коминтерне и донели изричити закључак. „Комунистичка партија истакла је паролу права на самоодређење хрватског народа до оцјепљења и оснивања самосталне државе као једно од главних парола у борби против великосрпске војнофашистичке диктатуре и та парола постаје сваким даном све популарнија“, јасно ће пренети Пролетер, почетком 1923. године.

Много би било важније знати ко је постао толико моћан да током неколико деценија контролише српске оцене усташтва и ко фаворизује небригу за Јасеновац.

ТРОСТРУКА ТРАГЕДИЈА ЛОГОРАША                                                   

„Случај Јасеновац“ пун је противречја – од чињенице да нико и не покушава да га ослободи до последњег тренутка рата, маја 1945. иако су трупе Црвене армије на територији Југославије, преко уништавања остатака логора, до данашњег покушаја да се Јасеновац потисне Сребреницом. Пажљиво сте пратили начин прикривања трагова овог логора… Шта се, и како се дешавало?

Кад немачки речник Дуден (Политика, 10. мај 2015.) објашњава појам „усташа“ као „хрватски националистички покрет који се у Другом светском рату борио против српског централизма“, то није ништа друго до понављање речи Јосипа Броза из његовог чланка објављеног у децембарском броју Пролетера 1942. Јосип Броз се присећа предратне намере Срба да „србизују Хрвате и Словенце“, а да су Хрвати „као најснажнија индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије, давали најжешћи отпор против такве великосрпске националне политике“. Ова реченица, као и цео чланак, којим се резимира незадовољство Комунистичке партије Србима, јесте као нека овера разложног постојања логора Јасеновац. То је уствари безгласна сагласност уредништва са активношћу те фабрике смрти и са геноцидом над српским народом на целој територији НДХ.

Како онда очекивати да Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом (и Андријом Хебрангом као секретаром Партије) ослобађа Јасеновац у коме су заточеници чекали, чекали, организовали се како су могли да помогну у нападу за ослобођење и сањали свој трагични сан. Уместо тога, партија је наређивала да се уклоне омиљени партизански команданти који су тражили дозволу да покушају са ослобађањем логора или бар да прекрате муке заточеника. Партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом никада нису покушале да ослободе логор Јасеновац.

Трагичност логораша је трострука: зато што су се нашли у логору, најгорем од свих концлогора; зато што су их изневерили они у које су полагали наду; зато што су по директиви комунистичких власти морали остати без белега. Без знакова који подећају на њихове патње и без трага поштовања и захвалности.

И СТВАРНО – ЗАШТО?  

ПИТАЊЕ: Али, наши „пријатељи“ из Ватикана, Брисела и Вашингтона нас уче да је Јасеновац  прошлост. Можемо ли у будућност без „проклетих питања“ попут Јасеновца?

ОДГОВОР: Јасеновац није прошлост. Поменом Јасеновца, поменом геноцида над Србима, поменом грађанског рата 90-их, претварањем исправних грађана у избегле бескућнике луталице док други приграбљују њихова имања отворили смо поново врата над страшним понором зла.

Из давно отвореног понора зла изашли су и други ужаси, друге убице и њихове невине жртве.

У борби за проширењем сфера политичких утицаја у свету где су Срби, моћне војне силе Запада испробале су најстрашније оружје: на српској земљи у Босни и на Косову довели су до промене живе природе. За колико будућих векова? За колико миленијума ће се уранијум разложити?

Да ли сте икада читали бајку у којој се подземни свет зла преселио на сунцем обасјане оранице? Ни једно проклетство ни у једној бајци, ни у једном миту, није могло толико трајати. Увек би се нашао неки јунак који би зло уништио. А нико није ни створио мит о уклетом тлу, благотворним сунцем обасјаном. У српским народним приповеткама кад запевају први петли, кад се исток зарумени, царство зла се повлачи. У то време нису знали за данашње богове зла.

Европа громогласно слави 2000 година хришћанства а, с друге стране, свесно гласа за уништење најузвишенијих остварења хришћанског духа на српском Косову и свесно одбацује историју Срба XX века.

Богови зла у Пребиловцима, Јасеновцу, на сајмишту код Земуна, све у усташкој НДХ. Богови зла пред сваком српском светињом на Косову, пред сваким српским прагом на Косову.  Трећи хришћански победнички миленијум!

ПИТАЊЕ: На крају, још једном – зашто?           

ОДГОВОР:Зашто? Зато што кад изрекнемо реч  Ј а с е н о в а ц  увек смо изрекли једно  З а ш т о  које одзвања свом јачином између граница бивше Југославије, од Триглава до Охрида, од мађарских вежбалишта за усташе до морских обала и свег јадранског острвља, а нарочито острва Пага, по водама Саве, Дрине, Дунава, а вероватно и даље ако је неко ишчупано срце, збачено са усташког ножа, младо и жељно света, кренуло у непознато, прошло кроз дубоки Ђердап и отпловило све до Севастопоља, да прича своју нему причу.

Ово Зашто изнад Јасеновца, космичких размера, стоји и даље над јамама, над минираним костурницама, по планинским беспућима, усамљеним гробљима, безименим надгробним коровом, над свим неосвештаним мртвим Србима, у границама сурове брозовске отаџбине која је бранила деценијама да се унутар државе, јавно, отворено, с доказима, покрену питања геноцида. Јасеновац, егземпларни феномен ирационалне мржње, није никад проглашен јавним задатком државе да испита, провери, теоријски објасни како се може наставити заједнички живот у државној заједници, после онолико проливене крви – велики задатак за историју, за социологију, за психологију и психопатологију, за пропитивање верске издржљивости.

Да је то учињено – да ли би се појавила 1991. година?

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ       

ШИРА ВЕРЗИЈА РАЗГОВОРА ОБЈАВЉЕНOГ У „ПЕЧАТУ“ 2. СЕПТЕМБРА 2015.

Последњи пут ажурирано ( субота, 10 октобар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 92 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.