СРБИЈА РАЗГОВАРА: ПРЕДЛОГ ЗАКОНА О ЗАБРАНИ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Када је Влада Србије, на предлог традиционалних цркава и верских заједница, повукла из скупштинске процедуре Предлог закона о забрани дискриминације, само дан пре него што је парламент требало да се о њему изјасни, део јавности протумачио је то као мешање цркве у државна питања. С друге стране, цркве су, уз објашњење да нису биле позване на јавну расправу, као разлог за своје захтеве наводиле и непрецизне формулације које би могле да угрозе слободу исповедања њихове вере, али и, како су рекли, да овакав текст на мала врата уводи права којима се вређају јавни морал и основне етичке, односно, објективне вредности.

Цркве и верске заједнице нису задовољне делимичним изменама у тексту закона које је влада прихватила 13. марта, сматрајући да ће овај пропис ако се усвоји у Скупштини бити дискриминаторан.

Надбискуп београдски Станислав Хочевар указује да би усвајањем овог закона у оваквом облику црква могла да буде доведена у позицију да јој се суди ако, на пример, забрани хомосексуалцима да буду свештеници или ако би одбила да венча истополни пар. Доктор Владимир Водинелић, професор Правног факултета Универзитета Унион, наводи да опасност од тога не постоји јер се брак регулише другим прописима, али и захваљујући аутономији цркве која је гарантована Уставом.

Политика: Да ли сматрате да су примедбе цркава и верских заједница оправдане и да ли ће после брисања речи „транссексуалност” из Предлога закона он изгубити на квалитету?

Водинелић: Проблема с текстом Предлога закона нема. Проблем је разумевање тог текста. Видим три губитника и само једног добитника повлачења Предлога и његових измена. Губитник је најпре влада која је повлачењем изгубила још нешто од кредибилности. Други губитник су цркве јер постављањем правно неоснованих захтева губе од озбиљности коју би као организације морале имати када се ангажују у друштвено-политичкој сфери. Трећи губитник су хомосексуалци и транссексуалци јер губе још део наде да убудуће неће бити грађани другог реда. Једини добитник је јавност јер је, захваљујући овом незаконитом акту власти поводом незаконитог акта цркава, јавност добила још бољи увид да су и цркве и власт у овој земљи несолидне као институције.

Хочевар: Добро сте погодили када сте казали да се ради о разумевању тог текста и о праву. У гледању на право лежи различито разумевање тог текста. Ми тврдимо да сви позитивни закони морају бити у хармонији са етиком. Ниједан парламент не може бити и одлучивати против природног права и етичких норми. Али, одговорите ми на два питања. Ако је ово правна, демократска држава, прво ме занима које механизме имају цркве да ступе у дијалог с том државом? И друго, како можете набрајати хомосексуалност као идентитет људског бића? До 1973. о томе се водила врло разумна расправа, али је после тога из разумне, научне дискусије прешла у политичко питање. Објављено је више од 260 студија о томе што је „сексуална оријентација”. И све те студије једна другу поништавају.

Водинелић: Засметало ми је ваше образложење захтева да се транссексуализам брише из закона јер је „неприхватљиво навођење ове посебне личне склоности њеним стављањем у исти ранг с националним, полним, верским дискриминацијама као озбиљним друштвеним проблемима”. Константа је да црква са закашњењем прихвата медицинска сазнања. Да смо у прилици да разговарамо за 200 година о овоме, претпостављам да би се и став Католичке цркве променио. Разумем вашу обвезаност оним што стоји у Библији, али не могу да очекујем да ми Библија, која је много старија, данас, 2009. године, одреди став о транссексуалности, о феномену који је и у медицини јасно спознат тек у 20. веку. А када је реч о јавној расправи, право одређује шта је јавна расправа и колико траје. Влада не сме да повуче Предлог због захтева изнетих по истеку рока јер цркве нико није спречио да их изнесу у року. Тиме је искорачила из права и то више није био акт власти, пошто је власт правом уређено понашање, него голи акт моћи. Цркве наводе као аргумент да их нико није позвао на расправу. На јавну расправу нико се не позива појединачно јер је јавна. Реч је, међутим, о томе да цркве претендују на издвојен положај. Влада Војислава Коштунице је навикла Српску православну цркву на такав положај. Захтев да се повуче предлог закона је чин удруженог настојања СПЦ и ДСС на десекуларизацији српског друштва. Захтеве које сада читамо као захтеве цркава писала је особа блиска ДСС-у, а изнела их је већ на расправи у децембру 2008. Бојим се да је ваша црква изманипулисана.

Хочевар: Необично ме чуди ваше схватање Светог писма и његовог тумачења. Али, о томе други пут. Нисте ми одговорили на питање који правни механизам уређује односе између цркава и владе? И још и ово: тематика овог закона је тако важна и деликатна да је предлагач закона морално обавезан да позове све одговорне институције на јавно суочавање. И од тога га не може ослободити ниједан позитиван закон. Предложени закон представља дискриминацију јудеохришћанске традиције и уношење критеријума индивидуалности над општим добром. Други предлагачи закона не чине тако. На пример, Министарство здравља редовно нас јавно позива да се изјаснимо о Предлогу закона о асистираној оплодњи, трансплантацији, биомедицинским истраживањима. Што је такође врло деликатно питање са становишта Католичке цркве, а о чему ћемо се врло брзо изјаснити у писаној форми.

Водинелић: Црква је једна интермедијарна организација, као што су и невладине организације. Нисте ни у бољем ни у горем положају од њих. Ако имате тешкоћа с Министарством вера, радите на поправљању Министарства.

Хочевар: Имамо проблем с начином владања. То што сте, наиме, казали не поклапа се са оним што пише у Закону о црквама и верским заједницама. Тамо је речено да СПЦ има посебне заслуге јер је дала идентитет српском народу. Зар може бити заобиђен онај који даје идентитет? Ако су цркве само као друге невладине организације, с каквим разлогом онда имају веронауку у школама, као пут преношења вредности свету?

Водинелић: Смислено је разговарати о томе да ли Православна црква треба да има издвојен положај у односу на друге.

Политика: Да ли је код нас јасно одвојена црква од државе?

Хочевар: На штету цркве.

Политика: Зашто на штету цркве?

Хочевар: Зато што се тиме онемогућава позитивна подељеност цркве и државе као и аутентичан лаички положај државе. Надаље, у Закону о црквама и верским заједницама пише да држава може финансирати цркву. То свакако уноси арбитражност у поступању.

Водинелић: То је неприхватљиво.

Хочевар: И где су сада механизми редовне сарадње? Она сада зависи од појединаца, а то тако не може да буде. Зато се нуди одлична могућност за стандардизацију позитивне подељености сарадње.

Водинелић: Потписујем све што сте рекли, али помањкање сарадње није оправдање да се цркве јављају тек по завршетку јавне расправе.

Политика: Зашто примедбе цркава на овај закон, које се тичу хомосексуалаца, нису прихватљиве?

Водинелић: Зато што су и хомосексуалци људска бића. А основна идеја забране дискриминације јесте да се не прави неоправдана разлика међу људима због њихових личних особина – зато што је неко ћелав, носи наочаре, зато што је католик, Словенац, православац, Србин…

Хочевар: Ви сте навели као пример ћелавост, националност… Али, једно је та несуштинска димензија да ли ја имам косу или не, браду или не, а питање хомосексуалности је нешто друго. Нису све стварности једнаког етичког значења. Сви психолози признају да је хомосексуалност стварност над којом је могуће слободно одређивати стање. Зашто онда таквој стварности коју можемо увек отварати у процесу преображаја дати категорију идентитета? Ми не желимо посебно да их издвајамо и да их тиме посебно етикетирамо. Када год дође било који хомосексуалац у цркву, примамо га као и све остале. Као што све позивамо на пут светости тако и њима отварамо пут наде и једнаке могућности.

Водинелић: Нипошто се не бих сложио с вама. Ви бисте толерисали ако вас дискриминишем на основу ћелавости, али бисте реаговали ако бих то чинио на основу вере или нечег другог. Нема оправдања за ту разлику. Поједини представници цркава су говорили да ће због овог закона морати да венчавају хомосексуалце. Како је то некоме могло пасти на памет? Породични закон уређује ко може у брак, а и у Уставу пише да је брак могућ само између особа различитог пола. Држава ни матичару не налаже да склопи брак особа истог пола. Држава цркви не може да забрани да склопи брак ни између човека и дрвета ако то одговара њеној вери, ни да јој то нареди, ако не одговара.

Хочевар: Ја пре свега не бих никога дискриминисао. Али једно је ствар основног бонтона, а друго је ствар интегритета људског бића. Једно задире у наобразбу, а друго у тајну живота. Али, на пример, да ли неко с хомосексуалним ставом, који хоће истрајати утоме, може тражити да буде свештеник и да ли ме може тужити због дискриминације ако не буде прихваћен?

Водинелић: Не. А, за разумевање тога ево још једног примера. Овај закон каже да се не сме правити дискриминација ни на основу држављанства. Али то не значи да је неки странац дискриминисан зато што у Србији не може да купи пољопривредно земљиште јер услове за то регулише Закон о својинско-правним односима, а не закон о дискриминацији.

Хочевар: У Холандији је хомосексуалац, са изричитом одлуком да у томе истраје, хтео да постане свештеник. Црква га је одбила и он је тужио цркву која је на суду била окривљена због дискриминације.

Водинелић: Неће постати део ваше цркве нико ко не одговара правилима те цркве. Државно право не регулише материју верског права. Овај закон само каже да не сме да се прави неоснована, а не било каква дискриминација на основу вере или другог личног својства.

Хочевар: Онда ћете у закон ставити да није дозвољена дискриминација по висини?

Водинелић: Неоснована дискриминација није допуштена ни по ком личном својству.

Хочевар: Зато ми сматрамо да је у Уставу и Закону о црквама и верским заједницама довољно казано с обзиром на дискриминацију по полу.

Политика: Зашто је онда овај закон споран ако то већ пише у другим прописима?

Водинелић: Зато што је то код нас чест разлог дискриминације.

Хочевар: Које друштво до сада је било засновано на другачијој „сексуалној оријентацији” која је у овом закону изједначена с природним браком мушкарца и жене?

Водинелић: Нису изједначени у овом закону, иако партнерство постоји у разним земљама. У српском праву не постоји чак ни правни трик да се сада склопи брак између две мушке или две женске особе.

Хочевар: Немате до сада тога, али овакав закон га води ка томе. На основу овог закона може да настане нови закон који ће то омогућити. Знамо да је у неким земљама Европе био управо такав пут развоја. 

Водинелић: Не може, све док Устав то не омогући. У земљи у којој људи не могу да издрже да се не наругају чак ни дебелима, потребно је развити свест о дискриминацији и зато је потпуно нормално да поменете и хомосексуалце, а не би био вишак ни да су поменути и кривоноги и мршави.

Хочевар: Да, али се они не помињу. И у томе је проблем што се наводи само оно што је сада тренд у Европи. Има и других и опаснијих облика дискриминације у овој земљи. Ја сам дискриминисан када одем, на пример, у неку општину у којој живе моји верници и када градоначелник каже да је за „своју цркву” већ дао паре.

Водинелић: Овај закон и то забрањује, баш у члану 15. чије су брисање цркве тражиле.

Хочевар: Исти разлог за брисање као и пре јер је то већ казано у другим законима. Друштвену стварност не мења мноштво закона, већ осећај за моралну одговорност. У томе је улога религије.

Анкица Маринковић - Јелена Беоковић

[објављено: 16/03/2009]

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Predlog-zakona-o-zabrani-diskriminacije.sr.html