header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Миливоје М. Јовановић: Монах Калист код владике Николаја (како се подвизавао Свети Владика Николај) Штампај Е-пошта
уторак, 03 јануар 2017
           Епископ Николај Велимировић узео ме код себе, да му помажем и да га служим. Био је наш најобразованији епископ у то време. До данас бољег нисмо добили, мислим да још дуго нећемо имати таквог. Био је велики духовник, енглески ђак, човек за кога је знао скоро цео свет.

У првим данима искушеништва пожелео сам да одем у самоћу, у пустињу, да бих се посветио и Богу и себи. Та намера је сазревала у мени и јачала; чекао сам тренутак да се замонашим, па да одмах кренем у планину. Зато сам се учио молитви, као и исправном животу, из књига и од монаха, нарочито од епископа Николаја.

Слушао сам га без поговора, с вољом и од срца. У току дана сам слагао духовне књиге у пакете, адресирао их и слао на пошту. Увече, у његовој соби, у његовом присуству, читао сам псалме и молитве, а тек потом одлазио на починак. Он је и даље остајао да ради. Дуго је ноћу, у његовој соби, било упаљено светло. А кад сам устајао рано, видео сам опет светло и чуо његове кораке и кашаљ.

За мене неискусног, он је био чудан човек, невероватан. Гледао је човека мало погнуте главе; очима је продирао у саму душу. Сви смо, без разлике, били свесни да он зна нашу мисао и пре него што чује одговор на постављено питање. Био сам свакодневно с њим и увидео сам да он, из своје собе, заиста зна шта се догађа у манастиру, у граду, и даље.

Сећам се једном кад су начелник Округа охридског и председник Црквеног суда, са још двојицом државних службеника, хтели да оду у неко погранично место. Председник Црквеног суда, као побожан човек, дошао је код владике за благослов. Али Николај није хтео да га благослови. Молио га је тај човек, љутио се на њега, али је све било узалуд. На крају, владика је рекао:

"Мислиш ли, оче, да ти не дајем благослов због тога што те мрзим?"

"Не знам зашто ме не пушташ, владико. Али ја хоћу да идем! Иде ми се. Зашто ми не даш благослов?"

"Послушај ти свога владику, не иди никуда без благослова и не запиткуј много", рекао је Николај.

"Ја ћу онда отићи, благословио ти мене или не", рекао је, сео у кола краљевих службеника и отишао.


Шта се збило касније? На путу, у близини албанске границе, сачекали су их кочаци, Албанци, убили шофера а њима узели све вредно и одвели их у планину. Пошто се краљеви службеници нису вратили у одређено време, заинтересовала се за њих државна власт, и тако се брзо сазнала истина. Лично је краљ Александар интервенисао код албанског краља Зогуа и тражио од њега да одмах врати његове службенике. Владика ми је причао да је краљ Александар рекао Зогуу овако: "Уколико ми у року од три дана не вратиш моје људе живе, окупираћу вас! Досадили су ми ваши разбојници!" После два дана дошли су код нас у манастир чиновници, начелник и председник Црквеног суда. Председник Суда био је сав у модрицама. Дошао је код владике потиштен и скрушен, поклонио му се дубоко и замолио га за благослов.

"Нека те Бог благослови, оче. А шта је то са тобом било? Зашто си такав?", питао га је Николај.

"Убише душу у мени проклети кочаци! Само су мене тукли, иако им ништа нисам скривио."

"Шта сад мислиш, оче: зашто ти нисам хтео да дам благослов, и зашто су само баш тебе тукли?" питао је владика.

"Све ми је јасно, преосвећени! Никад више ми се неће десити да одем на пут без благослова!"

Улетео сам и ја у разговор, само да пецнем председника јер је био горд човек.

"Одрастао си човек, паметан си, председник си Црквеног суда, оче. Зашто би ти слушао владику?"

"Ћути, Добривоје. шта ти о томе знаш!", викнуо је на мене владика.

Било је очигледно, у то сам био сигуран, да је Николај знао како ће се они провести на путу. Иако је он своју прозорљивост крио, уверио сам се у њу по многим догађајима које сам својим очима гледао. Размишљао сам о тој његовој особини и питао се: "Како може да зна шта се догађа напољу, а ја не могу? Како он зна шта ја мислим, а ја не знам шта он мисли?"

Посматрао сам га и пратио сваки његов корак и покрет, у намери да видим и схватим какав је он човек. Желео сам да будем исто као он, али нисам знао како то да постигнем. Мислио сам да он зна неки тајни пут и начин за постизање духовних дубина, и да то крије од нас.

Знао сам шта једе, како се моли, где спава, али нисам знао шта ради ноћу кад остане сам у својој соби. Приметио сам да се једна даска на његовима вратима расушила, и да се један чвор одвојио и био готов да испадне. Синула ми је идеја: ево како ћу видети шта ноћу ради!

Сутрадан је владика отишао послом у град; избио сам чвор и пажљиво га очистио; са његове спољне стране забо сам ексерчић и вратио чвор на његово место у дасци; добро је стајао, а лако га је било извадити.

Тог дана радио сам свакодневне послове, а увече, кад се он вратио, читао сам псалме и молили смо се. После сам отишао у своју собу, свукао се и легао у кревет. Кад су се светла у ходницима угасила, извукао сам се из кревета и пажљиво, на прстима, пришао вратима владичине собе.

Чучнуо сам и опрезно извукао чвор; кроз отвор је шикнуо танки млаз светлости у ходник. Али сам се спетљао; ексерчић је, ваљда, био мали, па нисам могао добро да га ухватим; испустио сам га и чвор је лупнуо о под. Врата су се отворила. Пре него што сам могао да се приберем, над собом сам угледао огромну главу Николајеву.

Одскочио сам и потрчао низ степенице. Препознао ме. Викао је за мном, звао ме да се вратим и обећавао ми да неће било шта нажао да ми учини. Али ја нисам смео да се вратим. Стидео сам се. Мало сам се и плашио да ме у љутини не удари, знао сам да је преке нарави.

Нисам смео у очи да му погледам. Ноћ сам провео у дворишту. Сутрадан сам се опет крио од њега; нисам се усуђивао да уђем у зграду. Следеће ноћи сакрио сам се добро у једном ћошку митрополије и ту заспао. Око поноћи неко ме ухватио за косу. У мраку нисам видео ко је. Тек кад сам чуо глас, знао сам да је Николај.

"Не бој се Добривоје. Иди у своју собу и спавај", рекао је. Увео ме у собу, сачекао да легнем, покрио ме као да сам дете, и тек тада отишао. Био сам збуњен и чудило ме што ми није рекао ниједну прекорну реч.

Сутрадан, рано ујутру, позвао ме и наредио ми да из шупе у његову собу донесем ногаре и даске за кревет. Претходно сам их добро опрао. Док сам склапао кревет, он је позвао кувара и саопштио му:

"Филипе, од сад па док те не позовем, слободан си. Плата ти иде као кад радиш."

Отпустио је кувара, а кад смо остали сами, рекао ми:

"Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!"

"Ту сам, владико. Преживео сам рат, глад; лудаке сам чувао, Жутог Ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити", рекао сам.

"Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети кад се мора. Али сад ћеш се са собом ухватити у коштац; своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!"

"Овде сам, владико. Наређуј!"

Мислио сам тада да не постоји напор који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, и што ћу се доказати пред самим владиком.

Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.


Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање; није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно. "Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве; чак би могао да нам нашкоди", рекао ми је.

Хлеб и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ; радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам се на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао; Николај је остао сам на молитви. Ујутру, кад сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико је тај човек спавао.

Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено; осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице; биле су непријатне за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух; као хладну изворску воду пио сам га.

Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане, на језику се јавила, у великој количини, слуз сасвим слична гноју, коју сам често испљувавао.

Седмог дана доживео сам преображај; вратило ми се руменило у образе, скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам; дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнем од Николаја.

Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Кад сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молио сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.

"Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?! Пун си прљавштине у телу и крви, са тим ти желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш царство Божје, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!"

До једанаестог дана није ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али кад сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима.

Закукако сам из свег гласа; тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам му да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи, и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.

Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напуно је водом и донео у собу. Владика ме упитао:

"Јеси ли довољно пио?"

"Јесам, преосвећени."

"Добро, ако си. А сад ћу те, синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати, не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: зашто си хтео да ме уходиш? Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!"

"Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад је сам у соби!"

"Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор."

Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси; мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је:

"Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица."

А он није ни погледао флашу; ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи; молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан, и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам, и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.

Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана чули смо моторе и кроз прозор видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао:

"Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих, наставили бисмо овако до тридесет пуних дана."

Изашао је из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми "нашу храну".

Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то "наша храна", очигледно је имао слична искуства. Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.

Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за сваки посао, и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никад нису постојале, ране нисам осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести и рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико-толико издржао све те дане, и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често.

У госте су нам дошли двојица министара; били су пали у немилост код краља Александра. Николај је васпитавао краљеве синове, Петра и Ђорђа, па је имао велики утицај на двор. Они су то знали и дошли су да га замоле да се за њих заузме код краља. Владика имје рекао: "Не бих вас бранио, да сам чуо нешто рђаво о вама. Не бојте се. Биће све у реду."


У то време у манастиру светог Наума произведени су у монашки чин двојица сељака. Један од њих, Драгољуб Радовановић, из села Бошњана, био је болестан од туберкулозе; лекари су му рекли да ће умрети најкасније за двадесет дана. Био је побожан човек, дошао је да умре у манастиру и да се сахрани крај цркве. Није се уздржавао у храни, и по речима руских монаха због тога се разболео. Руси су му предложили да се лечи овако: да му очитају молитву јелеосвећења, затим да гладује двадесет дана, без јела и пића. Ако то издржи, обећали су му сигурно оздрављење. Тај човек није имао куд, све је већ био испробао, па је прихватио њихов предлог. Пошто није могао сам да се уздржи од хране, везали су му руке. Цео дан су га чували, а ујутру и увече читали му молитве за здравље. Ноћивао је такође с монасима. Издржао је глад и жеђ свих двадесет дана. Намучио се био доста, али је истрајао до краја. Није био ни нешто нарочито омршао; за то време порасла му је брада, мало је друкчије изгледао. Двадесетог дана, кад је већ истицао рок, некако је преварио монахе и утрчао у кухињу, тамо је на столу било нешто хране. Онако везаних руку, набио је главу у чанак и појео пасуљ. Кад су Руси сазнали шта је учинио, нису му замерили, већ су му одвезали руке и умили га. Рекли су му: "Од данас једи колико хоћеш. Оздравио си! Али ако се убудуће не уздржаваш, знај да ћеш се опет разболети, можда и горе."

Драгољуб је оздравио, одрекао се света и заувек остао у манастиру. Касније је постао јеромонах, па игуман. За њим су дошле његова жена и две ћерке; и оне су се замонашиле.

Драгољуб и тај други сељак замонашили су се мало пре мене. Њих двојица стајали су у дворишту и са владиком разговарали, кад сам ја наишао. Пошао сам ка владици да му пољубим руку, као што је ред, а он ми је наредио да прво пољубим тек замонашену браћу. Морао сам да га послушам, био сам тада искушеник, иако ми није било пријатно да то урадим. Кад сам пошао да пољубим руку Драгољубу, он је заблистао од среће што је дочекао да му ја, писмен човек и ратник са одликовањима, одајем такво поштовање. Смејала му се од задовољства коса на глави и лице и брада; топио се човек од радости. Пољубио сам га у руку и пошао према владици. Али ми је он наредио да и другоме брату укажем исту част. Опет сам морао да га послушам! И овај је заблистао. Приближујући му се, мислио сам: "Смеј се ти, смеј. Показаћу ти ја кол'ко си велики човек и већи од мене. Горди се ти и дичи се, видећеш како ћеш проћи!"


Узео сам његову десну руку и чврсто је стегао; уместо да пољубим, угризао сам његову надланицу из све снаге. Слатко сам га цапнуо! Јаукнуо је од бола.

Владика је затим узео монахову руку и кад је видео дубок отисак зуба и мало крви, окренуо се и рекао ми: "Горд си ти и сујетан човек, Добривоје! Ни за још осам година код мене ти нећеш постати монах!"

"Ако, преосвећени. Овај је добио оно што заслужује. А ти знај да има још епархија осим твоје!"

Брзо сам схватио шта Бог од човека тражи и какав човек треба да буде да би му угодио. У то време много сам се молио и добио од Бога велику благодат, тиме и извесну слободу у понашању. Осећао сам у себи толику снагу да сам том силином духовно владао свим људима око себе. Никога се нисам бојао, иако сам био само искушеник, почетник. Владика је тачно знао какав сам, и мислим да ме је ценио више него друге. Знао је да сам намерно ујео за руку надувеног новајлију, знао је зашто сам то учинио.

Сутрадан је владика пошао у жениски манастир и повео ме са собом. Чим смо стигли, окупиле су се монахиње. Послужиле су нас водом и шећером. Стајао сам уз владику, причао више него што треба, и мало се шепурио и правио важан пред монахињама. Одједном, владика ме ошамарио. Посрнуо сам од ударца, и поцрвенео од срамоте и бруке.

Монахиње су се збуниле и нису знале шта би, како да се понашају; гледале су ме помало са жаљењем. Ћутао сам, али сам у себи пожелео да се отвори земља и да у њу пропаднем да не бих више подносио срамоту.

Издржао сам некако до краја да будем срдачан у разговору, а црвенило ми никако није силазило с лица. Кад смо се враћали у манастир, целим путем сам ћутао, реч нисам хтео да кажем Николају. Знао сам да је он кушао моје смирење и ломио моје самољубље, али ми то знање није помогло да све одмах заборавим и да му опростим. Није ми било тешко што ме је ударио и нанео ми физички бол, већ што је то учинио пред монахињама. Спопала ме велика мука, био сам колико љут на њега, толико тужан, не знајући како да се према њему понашам.

У том расположењу смо стигли у манастир. Онако нерасположен отишао сам право у своју собу. Није прошло много времена, кад ме позвао један монах, кога сам волео, да изађем напоље. Стајао је насред дворишта. Чим сам му пришао, ошамарио ме тако јако да сам у трену угледао све звезде. Не схватајући зашто то чини, нити се трудећи да то сазнам, у магновењу сам му окренуо и други образ. Није ме ударио други пут. Нисам био љут, нити сам осетио срамоту. И баш кад сам хтео да га упитам, зашто је то учинио, спазио сам монахе, свештенике, слуге, свуда око нас, на прозорима и иза зидова.

Тако су владика, игуман и остали, проверавали моје смирење; хтели су да виде колико су ме напустили гордост и самољубље.

После подне, идући у кухињу, прошао сам поред владике; седео је на доксату краљевог одељка. Благонаклоно ме је погледао, насмејао се и позвао ме. Рекао ми је:

"Добривоје, иди одмах игуману и кажи му да ти спреми одело за монашење. А ти се окупај, очешљај, уреди се... Време је да збациш заувек са себе то своје шарено одело!"

Приликом пострига, владика је питао оце и вернике, била их пуна црква, да ли сам достојан да будем монах. Сви су у један глас одговорили:

"Достојан је!" Тако сам постао монах. Добривоје Милуновић постао је Калист Милуновић.

Кад је свечани чин био завршен, а ја већ обучен у монашку одећу, Симеон Милосављевић, звани Жути Ђаво, пришао је владици Николају, унео му се у лице и просиктао:

"Ђаволе црни! Разбојника си произвео у монаха!"

Владика је смирено одговорио:

"Питао сам и оце и браћу да ли је Добривоје достојан монашког чина. Сви рекоше да јесте. Тебе сви зову Ђаво Жути, а ти мени кажеш да сам ја Ђаво Црни. Расуди сам да ли си у праву, и да ли треба веровати теби једноме или овим људима?!"

Извор: "Светосавље"

Последњи пут ажурирано ( среда, 04 јануар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 42 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.