header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Roma locuta, causta finite! – заваршен рад комисије о Степинцу Штампај Е-пошта
недеља, 30 јул 2017

 ВАНИЧНО САОПШТЕЊЕ КОМИСИЈЕ    

Завршен је рад комисије о Степинцу која је основана на молбу патријарха србског Иринеја, а са благословом папе Фрање. Званично саопштење комисије, после свега, гласи: “Дана 12. и 13. јула 2017. године окупили су се у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану, на свом и шестом и последњем састанку а под председавањем оца Бернарда Ардуре, председника Папског већа за историјске науке, чланови Мешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака ради заједничког разматрања лика кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког.

У име Хрватске бискупске конференције били су присутни: кардинал Јосип Бозанић, надбискуп загребачки; монсињор Антун Шкворчевић, бискуп пожешки; монсињор Ратко Перић, бискуп мостарско-дувањски; др Јуре Кришто и др Марио Јареб из Хрватског института за повијест. У име Српске Православне Цркве били су присутни: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован и проф. Дарко Танасковић, стални представник Репубике Србије при УНЕСКУ. Присутни су препознали великодушност папе Фрање који је добронамерно прихватио молбу Патријарха српског Иринеја и одлучио установити ову Комисију. Сви чланови Комисије благодарни су на срдачној атмосфери у којој су с пуном слободом говора могли да испуне задатак поверен Комисији, тј. да приступе заједничком разматрању живота кардинала Степинца. Од почетка рада Комисије, њени чланови су били свесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој надлежности Папе. Чланови Комисије такође признају да свака Црква има властите критеријуме за канонизацију. Чланови Комисије су се такође сложили да је њихов рад омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године, године смрти кардинала Степинца. Такође је било могуће да се осветли живот и службу једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду. Дошло се до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су углавном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита. Проучавање живота кардинала Степинца показало је да су све цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере. У том смислу, чланови Комисије су се сагласили око могућности будуће сарадње, у погледу заједничког рада, како би поделили сећање на мученике и исповеднике вере обеју цркава.

И то је све.                    

Свако је остао при своме.         

САВ СТЕПИНАЦ У ЈЕДНОМ ДОКУМЕНТУ

Патријарх Иринеј је очекивао да ће Ватикан отворити своје архиве за преглед преписке између Степинца и папе Пија Дванаестог, али то се није десило, иако је извесних обећања било.                   

Међутим, никакви нови документи нису били потребни да се, по ко зна који пут, види ко је био папски „блаженик“. Довољно је било поново читати документацију коју је, још 1998, у свом двотомнику „Католичка црква и НДХ“, објавио један од учесника у раду комисије, хрватски историчар Јуре Кришто. Анализираћемо један такав документ, настао усред рата, 1943. године.

У писму кардиналу Маљонеу, блиском папи Пију Дванаестом, а насталом 24. маја 1943. године, сав је Степинац. Он одговара на оптужбе „као да Католичка црква у Хрватској није испунила своју дужност према православцима, који се осјећају прогоњенима“ ( обратимо пажњу: Степинац не каже да су православци прогоњени, него да се „осећају прогоњенима“ ). Надбискуп кардиналу доставља, како каже, „неке документе који показују колико смо учинили за Србе, и поред свих зала које су нам Срби нанијели тијеком 20 година заједничког живота“. У том писму, Степинац Маљонеу вели да „материјал који је Светој Столици послала српска пропаганда, служи само томе да у очима Свете Столице умањи углед садашњег режима у Хрватској“ (Павелићевог режима, усташког режима, режима који се „прославио“ Јасеновцем и Јадовном).            

НЕОДГОВОРНИ ПОЈЕДИНЦИ И „ДОБРА“ НДХ ВЛАСТ

Како надбискуп Степинац брани злочине према Србима? Цитирајмо га:“Да би се стекао тачан увид у чињенице ваља знати да се окрутност, на коју се жале Срби, јавила тијеком националне револуције, кад је вријеме са собом донијело неодговорне поједнице који су у име Владе починили злочине не марећи у ствари за ауторитет Државе или чак често идући проти уредби Владе. То се види из чињенице да је много тих неодговорних особа стријељано наредбом Владе. Срби који оптужују требали би се подсјетити да је Србин Пуниша Рачић, након што је у Скупштини у Београду убио неке хрватске посланике, стављен, истина, у затвор, али је истовремено био готово слободан добивши од Владе у Београду мјесечну помоћ од 2000 динара. То је провјерена чињеница, иако тајна.“         

Дакле, по Степинцу, то МАЛО злочина што их је било у НДХ кривица је НЕОДГОВОРНИХ појединаца, који нису слушали усташку Владу. Као да нису постојали НДХ закони о стварању конц-логора, о укидању ћирилице, о забрани рада Србске Православне Цркве, о стављању Срба у положај мањине за одстрел, и као да за те законе Степинац није чуо. Геноцид против Срба, Јевреја и Рома није био низ инцидената, него државна политика коју су припремили усташки закони. Што се тиче лажи о стрељању „неодговорних појединаца“, истина је да су усташе, по наређењу Немаца, неки пут морале да фингирају обрачун са злочинцима из својих редова, али их нису стрељали, него су их склањали од очију јавности и слали на нове кољачке послове: тако је било са фратром Томиславом Филиповићем који је, после клања у бањалучким селима 1942. године, званично осуђен и „стрељан“, а незванично пребачен у Јасеновац, где му је Макс Лубурић дао надимак „Мајсторовић“ као мајстору за клање. Монструозност Степинчеве логике огледа се у његовом ставу по коме Срби, стотине хиљада њих, страдају због атентата који је Пуниша Рачић извршио у Скупштини Краљевие СХС и иза кога је, тобож, стајао званични Београд.  Због Стјепана Радића и Ђуре Басаричека, које су погодили Рачићеви хици, криви су сви Срби у НДХ, и треба да схвате да,између осталог, због тога страдају!         

НДХ КАО CIVITAS DEI   

Међутим, у другом делу писма Степинац потпуно стаје на страну усташке власти, и пише кардиналу Маљонеу:“Ваља затим напоменути да је хрватска Влада, не учинивши толико зла, како кажу Срби, учинила много тога доброг./…/Хрватска се влада енергично бори против побачаја,  који је пријетио пропашћу не само Хрватској, него и Цркви у Хрватској./…/ Међутим шизматичка Влада у Београду није учинила готово ништа да би спријечила напредовање овог зла у Хрватској, јер је инспирирана у првом реду жидовским и православним лијечницима. /…/Садашња Хрватска влада строго је забранила сва порнографска издања којима су такођер у првом реду управљали Жидови и православци. Та су издања била права куга за хрватску младеж. Колико ли сам само учинио код српске Владе да спријечим та издања, али све узалуд!/…/Садашњи је режим у Хрватској укинуо масонерију и води огорчену борбу против комунизма, који је почео цвјетати под београдском Владом./…/Влада је издала уредбе против богохуљења./…/Хоће такођер да војници буду кршћански образовани што је у некадашњој југословенској војсци било спријечено./…/Влада инсистира на религиозном образовању младих у шолама. Није против вјерских школа, које је српска влада хтјела укинути по сваку цијену. /…/Влада је повећала дотације за сјеменишта и друге црквене установе./…/Такођер је повећала мјесечне доприносе свећеницима./…/Каритативна дјелатност Цркве такође ужива помоћ Владе./…/Влада помаже подизање и поправак цркава. Томе се могу додати многе друге добре ствари које је хрватска Влада учинила или је спремна учинити.“

 Све што није било у складу са римокатоличком „вјерозаконом“ у Краљевини Југославији, по Степинцу, плод је деловања Срба и Јевреја. Они су подстицали Хрватице да врше абортусе и производили су порнографију. Под влашћу Срба цветали су масонерија и комунизам, а укидане су верске школе. Ово зло су сузбиле усташе, и Хрватска је сада малтене рај: нема богохуљења, војска и ђаци иду на“вјеронаук“, верске школе и каритативна делатност бујају, а жупници и фратри добијају дотације више но икад. То је права држава Божја, civitas Dei!     

СРБИ СУ НЕПОПРАВЉИВИ ЗЛОЧИНЦИ!          

Није ово све. Степинац Ватикану поручује да „Срби неће престати осуђивати и мрзити католичку Цркву ма какав био према њима став Цркве./…/С друге стране, међутим, морам изразити своје увјерење да католичка црква не би преживјела раздобље окрутног мучеништва, кад би Хрватска макар и један дан опет дошла под српску власт. /…/Екселенцијо! Ако је реакција Хрвата каткад била окрутна ми због тога жалимо и осуђујемо тако нешто. Али је ван сваке сумње да су такву реакцију изазвали Срби који су прекршили сва права хрватског народа тијеком 20 година заједничког живота у Југославији.“                 

Ево целог Степинца: било је, ето, неких окрутности, неких злочина, неких испада, и жао нам је („Извини, било у брзини!“). Али, за све су криви Срби, који су тлачили Хрвате у Југославији! И у НДХ има много више позитивног него негативног.      

Све ово ће бити поновљено и у посланици коју је „граду и свету“ упутио Пословни одбор Хрватскога католичкога епископата 24. марта 1945, уочи слома НДХ. Истичући да је мирољубивост увек била основна црта хрватске душе, бискупи кажу да су на тај пацифизам „ударали они који су политичким уморствима хрватских народних првака и одузимањем хрватске рођене груде онемогућавали хрватски пацифизам и тјерали хрватски народ на све већи немир и незадовољство. Хрватска недужна крв пролијевала се у многим хравтским градовима и селима, дапаче и у самој београдској скупштини између два свјетска рата“.        

ИСКРЕНИ ХРВАТСКИ ПОВИЈЕСНИЧАРИ          

Дакле, Степинац је, уз извесне ограде, сав био за НДХ као израз „повијесних тежњи Хрвата“. Иво Габелица у својој књизи „Блажени Алојзије Степинац у Независној Држави Хрватској“ пише:“Надбискуп Степинац није био само пасивни присташа Независне Државе Хрватске, него се је активно заузимао за њено учвршћење и опстанак. Кратко вријеме након њезина настанка подузимао је кораке, да је Света Столица дипломатски призна, а тијеком њезина трајања бори се је да не пропадне./…/ Између надбискупа Степинца и хрватских државних власти долазило је повремено до неспоразума, али се ти неспоразуми никада нису претворили у непријатељство. Хрватске државне власти цијениле су улогу Католичке цркве у животу хрватскога народа и на разне начине су их помагале у раду. Никада Степинцу нису нанијеле нити су каниле нанијети било какво зло. За то нису ни имале никаквога разлога. Надбискуп је знао с каквим се тешкоћама те власти сусрећу, да би спасиле државу, па их је бранио од свих клевета и лажи, које су се о њима шириле у Хрватској и иноземству./…/Његов однос према хрватској државној и југославенској комунистичкој власти био је битно различит. Критизирао је само поједине поступке хрватске државне власти, а југославенску комунистичку је осуђивао у цијелости. Често је истицао знанствено доказану чињеницу, да су Срби први започели са злочинима над хрватским народом, како прије, тако и за вријеме Независне Државе Хрватске. Тиме су изазвали испаде неодговорних елемената на хрватској страни, који су се на своју руку освећивали, не питајући се увијек, је ли нетко прав или крив. Степинац је осуђивао како српске злочине тако и освету с хрватске стране. При тому је често хвалио Павелићева настојања да се у држави уведе ред, због чега су били чак и стријељани појединци који су се самовољно освећивали српскому становништву и чинили злочине над њим.“       

Други хрватски повијесничар, Томислав Јоњић, из Института „Др Иво Пилар“, слаже се с Габелицом, и каже за Степинца:“Он је озбиљно, иако узалудно, порадио и на признању новопроглашене државе од Свете Столице. Иако се одмах покорио стајалишту да Света Столица тијеком трајања непријатељстава неће признати никакве државноправне промјене, надбискуп је и у идућем раздобљу наставио у Риму бранити право хрватскога народа на властиту државу, одбијајући бројне пропагандне нападаје не само на ту државу, него и на њезин тадашњи режим, иако је према многим поступцима носитеља режима имао крупне резерве и приговоре. Однос Католичке цркве у Хрвата према НДХ-а тијеком читавог раздобља трајања те државе карактеризира управо јасна свијест, да не постоји хрватска алтернатива тадашњему њезину режиму. Све друге могућности биле су, нажалост, југославенске.  

УМЕСТО ЕПИЛОГА        

Дакле, комисија је завршила свој рад. Свако је остао при своме. Степинац је и за Хрвате и за Ватикан светац. Али, шта онда значе речи добро обавештеног и папи Фрањи блиског Драга Пилсела, из његовог чланка „Посета папе Фрања Србији све ближа“? У том тексту Пилсел тврди:“Један ми је високи извор СПЦ признао да радикали у редовима СПЦ-а остају без аргумената и да се приближава тренутак када ће папа Фрањо и са црквене и са државне стране бити позван у Србију. Штовише, да смо тому и ближе него што можемо и помислити“.

Да ли је заиста тако?

По свему судећи је тако, јер се већ предуго припрема таква посета, а смисао комисије је био у томе да се канонизација одложи док се посао не заврши – то јест, док папа не уђе у свети простор Србске Цркве.                                          

Шира верзија текста објављеног у „Печату“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 30 јул 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.