Пошто су у прошлом броју изнели бројне теорије о разлогу одласка владике Григорија за Немачку, као и силне похвале на његов рачун, уредници другосрбијанског, мондијалистичког и безбожничког магазина „Недељник“, направили су интервју са њим за данашњи број. Прво питање је, наравно, било: Зашто одлазите у Западну Европу? Он је надуго и нашироко, попут неког психолога или социјалног радника, објашњавао људску потребу за промјеном. „Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати свој посао рутински.“

Давно то беше око 1830. године, кад је Србин веровао у Бога; а да ли данас верује? Кад је поштовао своју Православну веру која га је пропасти спасла; а да ли је сада поштује? И кад је љубио часни Крст за који је страдао као Христос; а да ли га данас љуби? То беше онда, кад су стид и срам, љубав и слога, поштење и скромност поштовани; а да ли је то данас? Из тога срећног доба, ова је истинита приповетка:

Схи – архимандрит Гаврило Ралетиначки (+1996)

У Грчкој Крмчији, у примедби на 6. апостолско правило, каже се: Што је Богу угоднији поредак наше пасхалије и у опште календара, тиме је већа нетачност пасхалије и календара латинског. То је јасно из чуда, која је Бог јављао, а и сада јавља:

Међу онима који немају потомство су немачка канцеларка Aнгела Меркел, премијерка Британије Тереза Меј, председник Француске Емануел Макрон, шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер…

Ако су се у претходним временима јеретици показивали јавно, Црква је сада испуњена тајним јеретицима. То су сви они који долазе у Цркву, али неправилно размишљају и о њој, и о вери, и о Богу. Колико је омладине сада приступило Цркви долазећи са животних беспућа, након што су прошли кроз окултизам, индијску филозофију или јогу! Те демонске спознаје они су донели и у Цркву.

 Житије Светог Марка, митрополита Ефеског (1392-1444), умног, неустрашивог и узорног првопастира Православне Цркве даје нам наду. Dum spiro spero,[i]  говорили су пагански Латини, а за нас Хришћане Нада је, уз Веру и Љубав, највиша врлина целомудреног живота.