СА СКУПШТИНЕ СВЕШТЕНИЧКОГ УДРУЖЕЊА У НИШУ 1897.

Већ се увелико пише и говори у нас и на страни о некаквом верском уговору, који се мисли закључити између Србије и Ватикана, српске православне вере и папског католицизма. По томе се уговору мисли установити у Србији католичка бискупија, са свим правима и привилегијама, којој као таквој припадају. Пишући о томе конкордату, узгред и специјално, већ су исказана довољно одређена мњења, која се, узгред напомињемо, не слажу међу собом јер им и аутори не полазе са једних истих тачака гледишта.

У СПЦ-и данас је у званичној употреби народни језик, односно то је нека мешавина где свештеник служи на српском, а народ (певница) одговара на црквенословенском. И рекло би се да је све је на свом месту, реформатори су добили своје,а традиционалиста скоро да и нема више.

Људи и народи су различити. Има их и оваквих и онаквих. Нису сви људи ни у једном народу исти. Има и добрих и лоших. Али, постоји једна нарочита сорта острвских дегенерика (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!), који већ вековима настоје да чудовишно упливишу на судбину људи Европе и света, и којима то, по неком загонетном Божјем допуштењу, полази за руком.

"Ове године је притисак у медијима да се одржи парада истополно опредељених у Београду нешто мање осетан..." али "притисак да се остваре права истополно опредељених људи парадирањем у центру Београда ипак указује..." - чита се на почетку текста Канцеларије Светог Архијерејског Синода за међуцрквене односе СПЦ који је ових дана освануо на неколико интернет страница.

Руски доктор политичких наука Јелена Пономарјева упозорава да је на дјелу велика масовна операција под кодним називом „Избјеглице“, с циљем слабљења и дестабилизације Европе, што је почетак велике прекомпозиције свијета.

Када се на киосцима, крајем августа 2015, појавио проевропски магазин Недељник са насловном поруком “Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу” прва реакција у српском јавном мњењу била је неверица, која је код верујућих Срба брзо прерасла у запрепашћење и љутњу, а завршила углавном као огорчење које изазива онај познати физички осећај празнине у желуцу.

Запад толико другима по свету намеће демократију да је заборавио да је мало остави и за себе - оценио је Пол Крејг Робертс.

Није могуће да не дођу саблазни,
али тешко ономе кроз кога долазе;
боље би му било да му се воденични камен обеси о врат,
и да га баце у море,
него да саблазни једнога од ових малих.

Лк. 17: 1–2