Реч „забава“ у србском језику потиче од старосрбске речи „забитије“; „забитије“ значи „заборав“. То је оно што је бачено „иза битија“, што се не види на хоризонту постојања. Увек када се питамо откуда толика потреба за забавом у нашем добу, морамо да се сетимо да то није случајно – данашњи човек свесно заглупљује самог себе да не би морао да се суочи са крајњим питањима постојања.

 У круговима филолога и књижевника популарна је идеја да је језик најважније, готово и једино мерило националног идентитета. Теза је била популарна у доба романтизма, а и данас је многи заступају. Тако нпр. др Петар Милосављевић у књизи „Увод у србистику” (2002,2003) брани тезу „да нацију чини популација која говори једним језиком” (стр. 22). Други српски филолог, Владислав Б. Сотировић склон је тој тези. У књизи „Социолингвистички аспект распада Југославије и српско национално питање” (2007) он примећује „да је велики број српских филолога, географа, историчара и етнолога (нпр. Стојан Новаковић, Јован Цвијић) у протекла два столећа полазио од аксиоме да се народ/нација препознаје по свом језику, тј. сви који говоре истим језиком (тј. међусобно разумљивим језиком) припадају истој етнолингвистичкој скупини која чини оделиту нацију/народ” (стр. 39).

         Документ је усвојен на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве 25-26. децембра 2013. (дневник заседања 157). Питање о првенству у Васељенској Цркви више пута је покретано у току рада Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке цркве. 27. марта 2007. Свети Синод Руске Православне Цркве наложио је Синодској богословској комисији да изучи ово питање и припреми званичан став Московске Патријаршије (дневник заседања број 26).

Некада земља Христова, колевка славних Немањића; земља части, образа и поштења, постала је земља Гадаринска (Лк 8. 27-40)[1]. Легиони нечастивих сила и духова похрлили су у земљу Србију да је засеју  свакаквим безбожништвом, бесчашћем и другим хедонистичким  безобразлуцима , јер је њива Господња (народ Божији у Србији) закоровљена (запуштена у којој се више не сеје Реч Божија, и то што се посеје не прима се, не расте и не доноси плод). Сејачи Речи Божије (свештеници)  уплашени, нејаки бацају Семе Божије – Речи Јеванђеља, крај пута у трње, по камењу, не бринући се какав и колики ће род донети.

Деца која су данас рођена одрашће без идеје о приватности, упозорава бивши службеник НСА Едвард Сноуден у алтернативној божићној видео поруци. Стварност је гора од онога што се налази у Орвеловој књизи "1984", истиче Сноуден.

„Идеологија која негира објективне границе између добра и зла, која ставља права изнад обавеза, а личне жеље изнад друштвене дужности, која изједначава децу и абортусе, јалове изопачености и частан брак представља отров за људски социум, и то смртоносни отров,“ – истиче Патријарх Кирил у свом реферату на епархијској скупштини у Москви 20. децембра.

Шеф Палестинске националне администрације Махмуд Абас замерио се Израелу на нечему што највероватније нико није очекивао – својом Божићном посланицом католицима.

Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо потомци светих духовника

и светих краљева задужбинара и свечара

из свете лозе Немањића…

Свети Николај Српски

Велики јубилеј који је наша држава практично прећутала  - 900 година од рођења зачетника светородне и благородне династије Немањића – боље и речитије говори о карактеру српске власти од хиљаду критичких чланака и анализа. На жалост, као да је по нечијем налогу и СПЦ читаву годину дана трошила огромну енергију и новац у величање догађаја који се одиграо у Милану, само да се не би величао зачетник династије којој можемо захвалити што и данас као православни народ битишемо на овој балканској ветрометини.