Записи из „Сретења“, Православног центра за одвикавање од болести зависности, где је свештеник Бранислав Перановић после афере „Црна река“ наставио своју двадесетогодишњу битку за спасавање живота

Ранко Гојковић

НЕКОЛИКО РЕЧИ О НАПАДИМА НА "РУСКУ НАРОДНУ ЛИНИЈУ"

Пошто се у последње време у нашем информативном простору јављају неке критике на рачун "Руске Народне Линије", истине ради, желео бих наново написати пар речи о РНЛ.

„Руска Народна Линија“

 Ђакон др Владимир Василик

„БЕАТИФИКАЦИЈА ЈОВАНА ПАВЛА II НОСИ АНТИРУСКИ И АНТИПРАВОСЛАВНИ КАРАКТЕР“

Беатификацију Римског папе Јована Павла II ја пре свега оцењујем као унутрашњу ствар Ватикана, која са нама нема и не може имати никакве везе. Зато, када одједном, у квазирелигиозној јавности и у околоправославним либералним круговима изникне хистерија поводом тога што је бивши римски понтифик био „свети човек“ коме се треба молити, заједно са Терезом Авиљском, Фрањом Асишким и другим западним „светитељима“ (које је свети Игњатије Брјанчанинов називао сумашедшим), онда ја могу рећи да то нема везе са нама. Јасно је да се Римски папа, који је свој живот посветио рушењу Православне Цркве, па тако и Руске, посебно у Западној Украјини, са тачке гледишта Православне Цркве, не може сматрати светим или блаженим.

Драган Радосављевић

ОВДЕ СЕ РАДИ О ПРАВДИ

Најпре, да се разумемо: овде се не ради о икономији, него о правди! После објављивања спорног текста на сајту епархије рашко-призренске у егзилу, не могу а да не поставим нека питања.

О АНТИХРИСТУ, 666 И ЛИЧНИМ КАРТАМА 

 Отац Пајсије је саучествовао у људским зебњама и одговарао на њихове недоумице. Тема која је у његовом периоду посебно заокупљала верне, беше ствар личних карти. Старац је и пре појављивања питања према расуђивању говорио о знацима времена и  о антихристу. Затим, старац се знатније изразио поводом распростирања линијског кода са бројем 666 на производима и покушаја државе да изда нове личне карте које би садржале (како је накнадно било откривено) црну траку, 666 и лице ђавола.

Ђакон Георгије Максимов

О ЛАЖНОЈ РЕВНОСТИ И ПОЛЕМИЦИ УНУТАР ЦРКВЕ

Двадесет година слободног постојања Цркве у посткомунистичком периоду окарактерисала је, између осталог, појава отворене унутарцрквене полемике о најразличитијим питањима. Књиге, чланци у часописима и новинама, у још већој мери интернет сајтови и форуми посвећени су међусобној полемици православних хришћана.

Хесус Родригес

Мрачни савезник Јована Павла Другог

„Оче, када сте дошли на помисао да створите Легиjу?” питао је Јован Павле II Марсиала Масиела први пут када су заједно вечерали у приватном салону Светог оца. Масиел је сместа одговорио; „Светости, када сам имао 15 година било ми је јасно да хоћу да створим конгрегацију свештеника како би успоставили Христову краљевину у друштву”. Папа је мало размислио и наставио; “Знате ли оче Масиел, ја са 15 година још нисам био ни заређен, и ни на памет ми није падало да могу да постанем папа”. Према свештенику који је присуствовао овом разговору, после ове реченице папе обојица су се насмејала. Папа се одувек дивио тој Масиеловој апсолутној сигурности у своју мисију. Знао је да ће бити потпуно одан.

Владимир Димитријевић

ЈОШ ЈЕДНО ОБРАЋАЊЕ ЧИТАОЦИМА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“

Задржавајући за себе право да и даље имам своје мишљење о догађајима у нашој Цркви и свету, као и право да кажем своју реч о страдалницима за правду и истину Христову, обавештавам читаоце сајта „Борба за веру“ да се више нећу бавити темама због којих сам прозван као „тајни агент“ АЈ, ИГ, ИБ & осталих. (Наравно, борбом за истину православне вере, по мери својих снага, бавићу се и даље.) Не желим да саблажњавам браћу Србе оним што је песник Бранко Миљковић означио као „беспотребне истине и одушевљена клања“.

Ранко Гојковић

НЕКОЛИКО РЕЧИ О ПРАВДИ

У  Томину недељу (симболично) прочитах текст о. Симеона Виловског, који је, морам признати, унео немир у моју душу. Па зар морају сви они, који нису у калупу и менталном склопу Симеона Виловског, да буду стављени на стуб срама? Не желим да будем адвокат Владе Димитријевића, али оно што као православни хришћанин осећам, прочитавши писмо о. Симеона Виловског, јесте то да у његовом писању нема пастирске љубави, која би по природи ствари морала бити видљива у писању православног клирика.