Живимо у свету алузија и прећуткивања. Чини се да имамо слободу, а онда схватимо да постоје теме које не треба дирати, чак ни постављати питањa о њима. Наступила је ера „политичке коректности “ и „аутоцензуре“. У свим временима људи су постављали следеће питање: „У каквом свету живим?“ Покушавали су да нађу одговор. У данашње време питање типа „у каквом свету смо се ми, Руси, нашли на почетку 21. века?“ чује се сасвим ретко, и одговори на њега најчешће су неразумљиви. Власт на таква питања не даје одговоре и отворено их се плаши.

Жив човек је пред нама, он постоји, ухапшен је и мисли да ће бити ликвидиран јер је хаковањем открио незамисливу тајну владара света: Биће бачена нуклеарна бомба на један град и то ће бити изговор за обрачун са свим земљама које сметају...

Слађан Мијаљевић:  "У Србији се нико не обазире на пошаст која годишње однесе бројне младе животе, али и немогуће је утврдити тачан број секти у Србији, јер су многе од њих између 2009. и 2012. године званично регистроване као религијски покрети."

Данашња политичка сцена Србије мене лично неодољиво подсећа на рингишпил. Они који су шездесетих и седамдесетих година прошлог века одрастали у селима и паланкама СФРЈ, засигурно добро памте долазак рингишпила у њихово место. За многе је то био и једини културни догађај. Кроз топле августовске вечери, ветар је са периферије доносио добру рок музику, најчешће ону која се могла слушати ноћу око 11 сати на радио Луксембургу.