Нико не може побећи од судбине. Ни ми, ни активисти за „људска права“, ни „независни новинари“, ни Запад

Прошло је, ево, седам дана од масакра француских карикатуриста, наводно због „вређања ислама“. У складу са оном народном не пада снег да покрије брег, хајде да видимо каква нам сазнања о Западу (и о себи) нуде реакције на терористичко убиство редакције Шарли ебдо.

Што је однос Берлина према украјинској кризи јаснији, то је очигледнија аналогија са операцијом „Конзерва“,   познатијом под називом „провокација у Глајвицу“, која је постала повод за напад на Пољску 1.09 1939.године. Истина, сада је географија догађаја нешто другачија и учесници нису исти, али је зато суштина остала: створено је осећање да се припрема нови рат, и да Немачка неће остати по страни.

Крвави догађаји у Паризу до којих је дошло 7.јануара натерали су нас да се присетимо да је концепција „сукоба цивилизација“ као начина за управљање друштвено-политичким процесима  настала на Западу – не само теоријски, већ и на практичном плану- још од времена када су се 1990.године  појавили радови Бернарда Луиса, британског стручњака за Исток: „Коренови муслиманске злобе“ у којима је ислам приказан као реакционарна  религија која не дозвољава никакву модернизацију, води се мржњом према Западу, а његове вредности су се формирале, како сматра, под утицајем комплекса „јудео-хришћанства“.

       Укидањем аналогног телевизијског сигнала владе и велике корпорације желе да надзиру и одређују оно што гледамо. Теоретичари завера кажу и да ће се на тај начин управљати мислима људи