Матија Бећковић је песник који је, већ одавно, постао глас једне епохе. Слављен као мајстор језика, тог „осветљења на путу ка битију“ (Хајдегер), доживљаван као стваралац који наставља тамо где је Његош, у „Лажном цару Шћепану Малом“ (спеву о пропасти Срба који су кренули за лажним месијом) стао, Бећковић је, зато што је формулисао реченице за памћење – а култура је памћење! – попут оне да је Косово најскупља србска реч, до дана данашњег на удару другосрбијанских јуришника. Они га проглашавају једним од главних криваца за „србски национализам“ и, да могу, трајно би га избрисали са обзорја наше културе. Но, не могу: Бећковићева поезија и беседништво вишеструко надилазе њихове нихилистичке потенцијале. И овај интервју, дат за стоти број „Геополитике“, доказ је да Бећковић види и даље и дубље од оних који га поричу.

Миодраг Лукић:

Не пада ми на памет да ћутим! 

Ћутање је гријех

Вјероватно ће се сви на први поглед сложити са реченицом из наслова, али је исто тако вјероватно да ће у наставку читања многи почети да се противе ономe што пишем. Пошто сматрам да је ћутање гријех, велики у намјању руку као и гријех непружања помоћи утопљенику који рукама граби за неким чврстим предметом, а човјек који то гледа не пружи руку иако је у могућности да то учини, проговорио сам o теми о којој сви због нечега ћуте.