Скоро пуних осам векова дели нас од великог историјског чина, када је Свети Сава основао самосталну Србску православну цркву; основао и њом управљао у складу са утврђеном и освештаном православном црквом, све подредјујући спасењу душа. Бринуо је о спасењу не само последњег Србина, него и иноверника где год и кад год је то могао. Са таквим живљењем и управљањем обезбеђивао је благослове изражене у сталном узрастању правоверја, у јачању и процвату србске државе коју су и непријатељи морали да уважавју.

        „...Од тада јереси ће се ширити свуда и обмањивати многе људе. Непријатељ  људског рода деловаће са лукавошћу, са циљем да у јерес увуче, ако буде могуће, и изабране. Неће почети са грубим одбацивањем догми о Светој Тројици, Божанству Исуса Христа и непорочности Богородице, већ ће кренути да неприметно криви учења и уставе Цркве и сам њихов дух, предан нам Светим Оцима кроз Духа Светог.

    Има и фолозофа и теолога који кажу да јe човек по природи смртно биће, а исто тако има и филозофа и теолога који кажу да је човек по природи бесмртно биће (у тексту ћемо их звати: Прва страна и Друга страна). Та противречност међу њима долази највећим делом од различитог схватања појма "смрт" и појма "живот", или смртност и бесмртност, као два контра-дикторна појма.