header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Свети Јустин Ћелијски против ублажавања постова
Свети Јустин Ћелијски против ублажавања постова Штампај Е-пошта
уторак, 22 новембар 2022

 Православна Црква је Црква испосничка - то значи, подвижничка. Она је, вековима, припрему за Свето Причешће повезивала са постом и молитвом. Наравно, то не значи да је Причешће УСЛОВЉЕНО Постом - јер, Причешће је Тело и Крв Богочовека, а Богочовек није ничим условљен. Пост је само настојање да очистимо дом свога тела и храм своје душе да бисмо у себе примили Цара над царевима и Господара над господарима. Зато је без поста тешко припремити своје биће за Сусрет над сусретима.


У XX веку, једна од кључних тема међу православним обновљеницима је скраћивање, па чак и укидање појединих постова у складу са „захтевом времена“ ( и „духа овога света“ који носи кнежевску титулу.) Сваки час се појављује неки геније који верује да је пронашао духовни „perpetuum mobile“ - неиспосничко, а ипак свеспасоносно, православно живљење. Међутим, подвижници Цркве Христове, њени богомудри Оци, јасно нам стављају до знања да је пост - мост ка Вечности. Један од тих подвижника, који је народ Божји благосиљао да се за Свето Причешће свагда припрема постом, молитвом и исповешћу, био је иСвети Јустин Ћелијски. Он је пост, као метод изграђивања себе у Христу, стављао на узвишено место хришћанских врлина. У књизи „Монашки живот“, где је донео многобројне типике и правила монашког живота да би српским калуђерима и калуђерицама помогао да изаберу прави пут, Свети Авва јасно каже да наши манастири не могу напредовити док год се у њима буде јело месо.Јер, монашко испосништво, па и уздржање од меса, има јасно есхатолошки карактер: инок је ИНИ, други и другачији од овога света, сведок Адамовог стања пре пада, када није било месождерства, и сведок Христовог Царства, у коме месождерства неће бити. Зато је, у име епископа сремског Макарија, Свети Јустин Ћелијски одговорио на предлог епископа бачког Никанора, исповедничким писмом из 1965. године: >> Предлог да се ублажи односно скрати време поста „према захтевима савременог живота верних" Преосвећеног брата Никанора 40 (Еп. Бачког),може се православно оценити, ако се посматра у светлости богонадахнутог учења Свете Православне Цркве, учења израженог првенствено у одлукама Светих Васељенских Сабора, које су свеобавезне за све прапославне хришћане до Страшнога Суда. Свети богоносни Оци Седмог Васељенског Сабора, објављујући Богочовечанско Еванђеље спасења, благовесте: „Оно што со у Васељенској Цркви држи по предању, не допушта ни додавање ни одузимање; а ко додаје или одузима ма шта, њему прети највећа казна, јер је речено: прокљат прелагајај предјели отцев својих ("проклет који мења границе својих отаца -VМојс.27,17). У светлости ове свеобавезне одлуке Светог Седмог Васељенског Сабора „Предлог" Преосвећеног брата Никанора не може се ни у поступак узети, него се мора у потпуности одбацити. У противном: учинилац, као црквоборац, подвргава себе „највећој казни" и проклетству Светих богоносних Отаца. Исти Свети Оци истог Васељенског Сабора дају нам мерило православности овом својом богонадахнутом одлуком: „Сви ми хришћани, рођени у Светој Васељенској Цркви, држимо предања која смо добили, и утврђујемо се на њима, и, следећи речима божанственог Апостола:Држите предања (2Сол.2,15), одбацујемо узалудна новачења. Исто тако ми примамо све што је затим у току времена било угодно нашим преславним Оцима сазидати на темељу Апостола и Пророка, а гнушамо се свега што је томе супротно и непријатељско". Мерен мером ове неизменљиве одлуке Светог Васељенеког Сабора, „Предлог" Преосвећеног брата Никанора мора се одбацити, да се гнушање светих богоносних Отаца не би сручило на нас. Исти богоносни Оци изјављују: „Следећи истини, ми ништа не одузимамо и ништа не додајемо, него држимо све што је у Цркви најбоље, и следимо Светим Шест Васељенским Саборима... Укратко рећи: ми неприкосновено чувамо сва црквена предања, потврђена писмено или усмено". „Предлог" Преосвећеног брата Никанора сав је против ове свете и неизменљиве одлуке Светог Седмог Васељенског Сабора, и зато убитачан поСвето Предање и свето васељенско сазнање Православне Цркве.  Исти Свети Оци објављују: „Ко потцењује ма које предање црквено, било оно записано или незаписано, нека је анатема!" Обасјан светлошћу ове Цркворевнитељске одлуке богомудрих и боговођених Отаца, „Предлог" Преосвећеног брата Никанора је сав под анатемом Светог Седмог Васељенског Сабора. Исти христоносни Оци, у своме херувимском ревновању за Цркву Христову, изјављују и ово: „Истински и најглавнији суд црквени састоји се у томе: не допуштати у Цркви новачења, а такође и не одбацивати ништа. И тако, следећи светоотачким законима и добивши благодат од јединога Духа, ми смо све што се, тиче Цркве сачували неизменљиво и без одузимања, као што су нам предала Шест Васељенских Сабора... Ми следимо древним законским прописима Васељенске Цркве. Оне пак који ма шта додају (учењу) Васељенске Цркве или одузимају ма шта, ми анатемишемо". У светлости ове одлуке духоносних Отаца, „Предлог" Преосвећеног брата Никанора је сав под анатемом свих Седам Светих Васељенских Сабора. Светих Апостола Правило 69 гласи: „Епископ, или презвитер, или ђакон - или ипођакон, или чатац, или појац, који не пости свету Четрдесетницу пред Ускрс, или среду, или петак, нека се свргне. Ако је световњак (=лаик), нека се одлучи". Огледан у огледалу овог светог апостолског Правила, „Предлог" Преосвећеног брата Никанора сав пада под свету и страшну апостолску осуду. Светог Четвртог Васељенског Сабора Правило 1 гласи: „Одлучујемо да имају важити правила, која су од Светих Отаца до сада на свакоме Сабору изложена била". - А Правило 15. истог Светог Васељенеког Сабора гласи: „Нека (нас) нико не окривљује што ми чувамо среду и петак, у које нам је дане по Предању са разлогом заповеђено да постимо: у среду, због договора одржаног од стране Јевреја о предаји Господа, а у петак, јер је Господ за нас пострадао". „Предлог" Преосвећеног брата Никанора сав се налази у нераздрешивим оковима ових светих, за све православне хришћане, свеобавезних правила Свете Васељенске Цркве Православне. „Предлог" Преосвећеног брата Никанора посредно и непосредно, преиначује, па и одбацује Посни Триод и свих Дванаест Минеја у 42 којима се неприкосиовено и неизменљиво чува Свето предање Свете Православне Цркве Христове о посту. Ово свето апостолско предање у Посном Триоду и Минејима дошло нам јо кроз најдаровитије, најзнаменитије и најбогонадахнутије Свете Оце, те ненадмашне свете философе и свете песнике свих небеских богочовечанских истина свеспасоносног Еванђеља Спасовог. Ко од нас има светог права, богоданог права, да њихово свето, божанско, апостолско учење мења, поправља, преиначује, одбацује ко? ко? ко? Нико! нико од Анђела! нико од људи! Дрзне ли се ко да то уради он самим тим одсеца себе од вечноживог Богочовечанског Тела Православне Цркве Христове, престаје бити православан, и подвргава себе свим анатемама свих Светих Апостола, свих Светих Отаца, свих Светих Васељенских и Помесних Сабора Једне, Свете, Васељенске и Апостолске Цркве у обадва света. Када је свечовокољубиви Спаситељ наш Господ Христос хтео да скрати Своје вечно и безгранично Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине, на два света подвига на молитву и пост - објавивши ову благовест: „Овај се род изгони само молитвом и постом" ( Мк.9,29). Уствари, целокупно спасење се и састоји у томе: у победи над ђаволом, смрћу и грехом. У томе је сав догмат спасења. Да, у молитви и посту - сав догмат спасења. То је православно учење, учење Светих Отаца. Оно никада не двоји догматско од моралног. У Богочовековом Еванђељу молитва и пост су догмат, - јер без њих нема спасења. У Православној Цркви Христовој нема догмата без моралне суштине и садржине, нити има морала без догматске суштине и садржине. „Речи моје - дух су и живот су" (Јн.6,63). У Богочовечанском Телу Цркве све је Богочовечанско: све богочовечански сједињено - нераздељиво и несливено. Све од Бога кроз човека ради спасења човека. А Светитељи? Сви од првог до последњег: првенствено молитвеници и испосници; сви - оличење еванђелске молитве и поста, свете молитве и светог поста; сви - вечноживи сведоци свеживотворности спасоносних близанаца међу светим врлинама еванђелским: молитве и поста. Узгредна напомена: сва образложења у „Предлогу" преосвећеног брата Никанора пореклом из римокатолицизма и протестантизма. То што ол предлаже, и образлаже, све је то већ спроведено у римокатоличком и протестантском свету, нарочито у другој половини деветнаестог и у наредним деценијама двадесетога века. У свему, и по свему, „Предлог" Преосвећеног брата Никанора је бременит катастрофалним опасностима по Српску Православну Цркву. Ако бисмо га усвојили, што никада не може бити док смо православни и док желимо бити и остати православни, и почели Божанско Еванђеље Спасово прекрајати, мењати, прилагођавати и дотеривати према слабостима наших верника, или према своме нахођењу, онда за кратко време,међу нама Србима, неће остати ничега ни од Еванђеља Спасовог, ни од Цркве Православне. Ако будемо „према захтевима савременог живота верних" мењали, „скраћивали", „ублажавали", учење Цркве, онда ће се врло брзо стићи до потпуног одбацивања целог Еванђеља Спасовог. На пример, данас има доста православних Срба који не верују у Васкрсење Христово. Ако бисмо хтели да им угодимо, и да слабости њиховој Еванђеље Христово прилагодимо, онда бисмо морали избацити из Еванђеља све што се говори с Васкрсењу Спасовом. Исто тако, ако бисмо хтели угодити слабости оних данашњих Срба православних који било из страха, било из маловерја или полуверја, уклањају из својих кућа Свете Иконе, па чак и оне славске, и односе их црквама и манастирима, онда бисмо морали забранити молитвено поштовање Светих Икона, и озваничити у Српској Цркви јерес иконоборачку. И па тај начнн, разуме се,Српска би Црква престала бити православна. И тако, идући до краја логиком „Предлога" Преосвећеног брата Никанора, ми бисмо српски архијереји потпуно ликвидирали Српску Православну Цркву, и обрели се и пред овим и пред оним светом као најцрњи нихилисти у историјп рода Српског, који су извршили највећи и најстрашнији покољ српских душа откако је рода Српског на овој звезди Божјој што се Земља зове. Но да се то ни у најмањој мери не би десило, ми се архијереји Српске Цркве даноноћно морамо држати свете благовести и уједно свете заповести богомудрог Апостола: „Градите спасење своје са страхом и трепетом" (Флб.2,12). Да, једино градећи са страхом и трепетом своје лично спасење и спасење своје пастве, ми нећемо саблазнити ниједног од оних „малих", од оних који верују у Господа Христа. У противном, ми ћемо архијереји сигурно пасти и подпасти под ону страшну осуду Свемилостивог и Свеправедног Спаса, упућену прво нама, архијерејима: „Који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденичии о врату његову, и да потоне у дубину морску“ (Мт.18,6). Хоћу да завршим речима неустрашивог, богоносног, богомудрог и богонадахнутог Исповедника Православља, Светог Јована Дамаскина: „Умољавамо и народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања.Јер и у малој мери одузимање од онога што нам је предано, као вађење камења из темеља, врло брзо би срушило сву зграду".

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 22 новембар 2022 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.